Dileme
Da li svet danas živi u epohi novog
mračnog doba (2)
Svet je potopljen u Veneciji
Dve su velike globalističke političke
frakcije koje se danas nalaze na sceni u Evropi sa ciljem da preuzmu dominantnu
ulogu u globalnoj trgovini. Malo ljudi u Srbiji i u svetu ih razlikuje, što i
jeste njihov cilj. Ova dva "međunarodna" i "međudržavna" saveza, postpoj sa potpuno istim ciljem: da međusobno prikriveno i
ratuju, a da običan narod to uopšte ne primećuje.
Priredila: Ivona Živković
Falsifikovana istorija je jedno od najmoćnijih oružja
današnjih vlastodržaca jer stvara potpuno pogrešnu političku sliku čak i kod
veoma obrazovanih ljudi. Ovaj intelektualni mrak je pažljivo stvaran vekovima i
danas se održava. Dominacija venecijanske oligarhije u Evropi u 14. veku dovela je čitav
kontinent u haos. A to je upravo ambijent koji je ovim trgovcima i lihvarima najviše
odgovarao. Zato je politika izazivanja ratova, masovne nesreće i nereda (danas
je to terorizam) postala politička veština koju su ovi vešti manipulatori sa
novcem razvijali ne bi li održavali i uvećavali svoj „fondo" i svoju
poslovnu dominaciju.
Tako su u sred haosa koji
je vladao u vreme tzv. „Crne smrti" početkom 14. veka Venecijanci
podsticali svog saveznika u Engleskoj, Edvarda III, da povede rat protiv
Francuske, koji je u istoriji postao poznat kao „stogodišnji rat"
(1339-1453). Ovaj rat je i Francusku uveo u haos i dugove, navodi u svom tekstu
Tarpli. I to je upravo bio politički cilj Venecijanaca.
Podsticali su i dinastičke
sukobe i zavere u Engleskoj. Glavne u okršaju su bile porodične borbe oko trona
u kraljevskoj Kući Plantageneta između naslednih loza Lankastera i
Jorka. Zbog heraldičkih obeležja porodica Jork (Bela Ruža) i
porodice Lankaster (Crvena ruža) ovi ratovi su istorijski poznati
kao „ratovi ruža".
Plantageneti ("cvećari") bili su najbogatija
porodica u Evropi i vladali su čitavom Engleskom i polovinom francuske
teritorije. Bili su najmoćnija dinastija preko 330 godina. Zaštitni znak
dinastije je bio žuti cvet. Nasledili su tron nakon dinastije Normana (koja je vladala skoro sto
godina (1066 - 1154 ). Da podsetimo da su
Normani imali svoje robove takozvane Judeje koji su za njih skupljali od
građana porez i davali im novčane zajmove, a uzimali im kao zalog imovinu
(stoku, kuće, žito). Plantageneti su praktično vladali od 1154 do 1485 . U
početku su bili deo francuske loze Anjevini, a 1399 su se pocepali na
sukobljene Lankastere i Jorkove. Prvi Englez iz loze Plantageneta bio je
kralj Henri drugi čiji je otac bio vlasnik ogromnog zemljišnog poseda u Anžuju
koji je bio veličine Normandije. Njegova žena Eleonora je vladala čak i većom
teritorijom na jugu nazvanom Akvitena. Uneti razdor u ovu moćnu vladarsku oligarhiju
za Venecijance je bila životna potreba. Princip "divide et impera"
bio je oduvek glavni politički trik venecijanskih trgovaca. Davali su
velike novčane pozajmice feudalcima i kraljevima huškajući ih da uđu međusobno
u neki rat i ostvare neki svoj interes, a onda bi ih kao finansijski savetnici
podučavali kako da od naroda i poraženog neprijatelja sakupe danak, naplate globu
i dugove vrate.
Venecijanci su pomogli turcima da osvoje Carigrad
Tarpli navodi i da su Venecijanci bili ti koji su
podstakli otomanske Turke da u 15. veku krenu na Konstantinopolj, vizantijsku
prestonicu kojom je tada vladala grčko-ruska dinastija Paleologa. Podsetimo da
je iz ove dinastije i peta žena srpskog kralja Milutina, Simonida. Cilj im je
bio da Turci za njihov interes osvoje ovaj grad koji je vekovima bio sedište
najvećeg fonda (nazivan još i Novi Rim) u koji je prenet deo "fonda"
iz Rima i Konstantin (kao preobučeni hrišćanin) dobio na upravu. Vizantija je
tako bila vekovima najmoćnija sila i trgovački centar koji je obezbeđivao
trgovinu na Sredozemnom moru pa je bilo zgodnije da veliki fondo (koji je
služio kao glavni trgovački i bankarski kapital) bude bliže sredozemnim
lukama. Da bi kontrolisali i ojačali svoj biznis na Bosforu, Venecijanci su
videli Turke kao najbolje saveznike u tom trenutku. I Carigrad je
pao u njihove ruke 1453.
Kada je papa Pije drugi pozvao Venecijansku republiku
da učestvuju u oslobađenju Konstantinopolja od Turaka u savezu sa Papskim
državama i Firentinskom republikom, Venecijanci su se oglušili i ništa
nisu odgovorili. Oni sebe tako nikada nisu smatrali ni Italijanima, ni
Evropljanima, ni Zapadom, čak ni papistima. Za njih je trgovački interes bio
jedino što ih je u politici motivisalo. Ako im je interes bilo da finansiraju
Tursku, onda su mogli da budu i "Turci". Tako je Carigrad bio turski
od 1453 do 1923.
Nastojanje nemačkog filozofa i biskupa Nikolasa
od Kuze, pape Pija II, uticajnog Makijavelija, Da Vinčija
i drugih italijanskih renesansnih lidera da stvore moćnu italijansku nacionalnu
državu i ujedine sukobljene i podeljene grofovije i republike bilo je
nemoguće sprovesti u Italiji, jer su to Venecijanci stalno minirali. Ni dogovor
koji je postignut na Veću Firence gde su uticajni vlastelini sa papom nastojali
da pokrenu ujedinjenje rimokatoličke i istočne ortodoksne crkve nije naišlo na
podršku Venecijanaca. Naprotiv, kako navodi Tarpli, činili su sve da ovaj
politički plan pokvare.
Tako je prva jaka nacionalna država stvorena u
Francuskoj i napravo je kralj Luj XI iz kapesijanske
dinastije sredinom 15. veka. On se oženio Šarlotom od Savoje
pa je počeo da se bavi i poslovima u Italiji. Luj XI je praktično objedinjavanjem
francuskih vlastelina i njihovih feuda izvukao Francusku iz "mračnog
doba" i napravio modernu državnu na velikoj teritoriji.
Nacionalna država mogla je mobilisati ogromnu vojsku, a Venecijanci to nisu
mogli već su se uzdali u male plaćeničke vojske.
Ali, metod uspešnog stvaranja francuske nacionalne
države podstakao je i druge evropske oligarhije na ujedinjenje pa je francuski
model ubrzo prekopiran i u Engleskoj i Španiji. I Venecijanci su se našli pred
"velikim silama" sa kojima nisu uvek imali dobre odnose. U početku su
Venecijanci pokušavali da koriste moćnu Francusku kako bi proširili svoj uticaj
na Vojvodstvo Milana, pre svega da bi tamo obezbedili sebi trgovačke poslove.
Ali decembra meseca 1508. ambasadori
Francuske i austrijskog cara sreli su se u Kambri (u Francuskoj ) i pao je
dogovor da se venecijanska trgovačka i lihvarska mafija rasturi. U Kambri je
tada bilo veoma moćno sedište papske biskupije koja je imala veliku
nadležnost. Tako je stvoren antivenecijanski savez poznat kao Liga iz Kambre
i u njemu su se našli Francuska, Španija, Nemačka, Papske države i italijanske
republike i grofovije iz Milana, Firence, Mantove, Ferare, Savoje i druge.
Savez iz Kambre protiv Venecije
Nakon formiranja Lige iz Kambrije
sve je počelo da se odvija veoma brzo. Venecijanci su imali nekoliko
bezuspešnih diplomatskih (ubeđivačkih) inicijativa kako bi stišali strasti
neprijateljskog saveza, dok su istovremeno nastojali da podbodu među članovima
Lige neke stare nesuglasice i posvađaju ih, ali nisu u tome uspeli i savez je
ostao jedinstven u želji da se obračuna sa Venecijancima.
Tako je već 15. aprila 1509. francuska
vojska pod komandom Luja XII sa teritorije Milanske grofovije napala venecijansku
teritoriju. Da bi im se suprotstavili, Venecijanci su sakupili plaćeničku
vojsku blizu Bergama kojom su komandovali rođaci iz porodice Orisni
, kapetani Bartolomeo da Alviano i Nikolo di Pitiljano.
Ali nisu bili iskusni ratnici i odbrana
Venecije, poznata kao bitka kod Anjadela je propala. Kopneni gradovi
Venecijanske republike su padali u ruke nerijateljima jedan za drugim bez
ikakve odbrane. To je saveznicima iz Kambre otvorilo put da uđu i u samu
Veneciju i njene lagune i ostrvca. Tako je Venecijanska republika
doživela težak poraz pa su venecijanski trgovci u jednom danu izgubili ono što
su osam stotina godina osvajali. Ostala im je samo mogućnost da se vešto
diplomatski izvuku od totalnog kraha. Tako su počeli da igraju na jednu jedinu
i najmoćniju kartu, a to je da pridobiju podršku pape. I to im je uspelo kada
je na papski tron seo biskup iz Đenove, papa Julije drugi dela Rovera.
Korupcija pape i stvaranje verske podele u Evropi
Ovaj papa je rasturio Ligu iz Kambre i na taj način je
sprečeno da sama Venecija bude fizički pregažena. Ali, venecijanski trgovci i
grad Venecija su bili pred bankrotom. Izgledi da se oporave, one porodice koje
su preživele, bili su veoma mali jer su im Portugalci preuzeli mnoge
poslove, posebno kada su otvorili trgovački put prema Aziji preko rta
"Dobre nade". Venecijanci su tada počeli da razmatraju gradnju Sueckog
kanala, ali su odustali. Izgradili su ga kasnije kada su se preselili u London
i kada su ušli u biznis sa naftom.
Shvatajući značaj crkve i vere u stvaranju međudržavnih
saveza (kao što je bio pomenuti iz Kambre) , Venecijanci su došli na ideju da
vernike, pa samim tim i rimokatoličku crkvu podele. Nema veće podele od verske,
znali su još stari rimski filozofi. Tako su Venecijanci odlučili da stvore protestantske
reformiste i da u jednom dugom vremenskom periodu čitavu Evropu podele tako da
se svaki savez nalik onom iz Kambre može rasturiti.
Tako je ključna figura protestantska postao venecijanski
kardinal Gasparo Kontarini, koji je bio na poziciji lidera katoličkog protiv-reformatorskog
krila i to je koristio da uvede dvostruku jurisdikciju za ova dva krila crkve
praktično praštajući reformatorima (ne)veru. Što je za katoličku crkvu do juče
bio smrtni greh koji su mnogi platili životom. Kontarini je tako postao, kako
navodi Tarpli, "pionir protestantske doktrine spasenja" do
koga se dolazi isključivo verom, bez obzira na dobra dela ili milost.
Dakle, verovati je dovoljno. On je glavni organizator i predvodnik grupe
italijanskih protestanata nazvanih "gli spirituali"
(duhovnici) koji su tu uključivali i moćne plemiće kao Vitorija
Kolona i Đulija Gonzagu.
Kontarini
je bio poreklom iz moćne plemićlke porodice i bio je student univerziteta u
Padovi koji je podučavao Aristorelovu filozofiju. Mentor mu je bio Pietro
Pomponaci koji je odbacivao verovanje o besmrtnosti ljudske duše.
Kontarinijeve mreže "duhovnika" su podsticale
i štitile Martina Lutera i kasnije Džona Kalvina iz
Đenove. Kontarini je poslao svog suseda i rođaka, Frančeska Zorzija
u Englesku kako bi podržao plan Henrija VIII da se razvede od Katarine
od Aragona. Zorzi mu je bio savetnik u tome. Henri VIII je zato stvorio
Anglikansku Crkvu po modelu venecijansko-vizantijskom i otvorio period
neprijateljstva prema Španiji.
Plan Venecijanaca je bio da u budućnosti koriste
Englesku i njenu mornaricu za napade na Španiju i Francusku. (Pojedini
istoričari koje očito finansira ovaj danas anglikanski centar tvrde da je
Vatikan taj koji je odlučio da koristi Englesku za potrebe svog
"fonda". Ali Vatikan je očigledno previše širok pojam kada su u
pitanju interesi pojedinih oligarhijskih klanova i sve zavisi ko je na papskom
tronu). Tarpli još navodi da je Zorzi stvorio Rozenkrojcere
– slobodne zidare, posebnu partiju na engleskom dvoru.
Stvaranje Jezuita
Sa pozicije lidera kontra-reformističkog krila u
katoličkoj crkvi, Kontrini je sponzorisao Ignjatijusa Lojolu,
osnivača jezuitskog reda, i za to je uspeo da osigura blagoslov tadašnjeg pape.
Tako su jezuiti (papska agentura koja je i ranije postojala) ustanovljeni
zvanično kao vodeći zaštitnici papske stolice i trona i dobili su ogromna
ovlašćenja i silu kao papska vojska. Mogli su i da se preobuku u civile, i da
služe naizgled bilo kome i bilo gde, ali da tobože uvek budu verni papi i rade
za njega...I tako su vremenom postali sila (kao i svaka naoružana vojska)
iznad pape. (Upravo smo nedavno bili svedoci neobične smene na papskom tronu u
Vatikanu kada ga je navodno samovoljno napustio papa Benedikt XVI, da bi na
tron seo jezuita i to prvi put u istoriji katoličke crkve, Franja I. Papa
Benedikt je, kažu bio mnogo naklonjen Nemcima i njihovom biznisu, a
jezuita, papa Franja I bi trebalo verovatno da štiti interese Londona
odnosno "Nove Venecije". A to znači da se Evropi i svetu nešto
mračno sprema. Na žalost, od potomaka venecijanskih trgovaca i aristokrata
nikada nije došlo ništa dobro, vidimo iz ovog malog Tarplijevog istorijskog sažetka).
Kontrini je započeo i organizaciju Saveta iz Trenta
(na kome je promenjena papska doktrina) sa pismom o crkvenoj reformi u kome je veličao
delo Aristotela dok je osuđivao filozofiju Erasmusa, koji je bio vodeći
sledbenik Platonove škole. Vencijanci su tako preuzeli dominaciju nad
školom katoličkih kardinala i stvorili indeks zabranjenih knjiga. Tako su
zabranjena dela Dantea i Eneasa Silvijusa Pikolominija
(koji je postao papa Pije II) koji je bio za renesansu i protiv Turaka i koječega
drugog što se Venecijancima nije dopalo.
Kako je protivreformistički pokret napredovao, Kantorinijeve
mreže "duhovnika" su se podelile na dva krila. Jedna je bila
za protestante i to su bili "gli spirituali", od kojih je
kasnije nastala partija venecijanske oligarhije nazvana "Đovani".
Oni su služili rastućoj mreži u Francuskoj, Holandiji, Engleskoj i Škotskoj.
Drugo krilo su bili "Zelanti", orijentisani prema oprobanoj
represiji i inkviziciji i njihov tipični predstavnik je Papa Pavle IV Karafa.
Zelanti su se razvili u oligarhijsku partiju nazvanu "Vecchi",
koji su opsluživali venecijanske mreže u Vatikanu i habsburškim katoličkim dominionima.
Očigledan sukob ove dve grupe je bio orkestriran tako da služi isključivo venecijanskom
projektu, zaključuje Tarpli.
Selidba u London
Krajem 17. veka venecijanska oligarhija je odlučila da
se sa svojim zlatom premesti na britanska ostrva. Porodice (Badoeri, Kornaro,
Emo, Foskari, Grimani, Pisani, Barbaro, Marosini, Kontrini itd.) polako
su menjale prezimena i selile svoje zlato i investicije i poslove preko Nemačke
i Holandije (Bank of Amsterdam) u London. Ono što su zadržale je stari
koncept vladavine zasnovan na oligarhijskoj povezanosti, veliki nasledni "Fondo"
(Kruna Vindzora smatra se da danas obrće oko 11 triliona dolara!) , Aristotelovu
pagansku filozofija (koja zagovara epistemiološko ratovanje) i imperijalizam
(jer sila boga ne moli). Kontinuitet vladavine i fonda ove drevne oligarhije je
očigledno nastavljen. Demokratija i nacionalne države i uopšte današnja
politička karta sveta je obična iluzija.
O tome kako se danas vodi bitka među ovim moćnim oligarhijama
okrenutim papskom starom tronu, i onima koji su pod uticajem aristokrata i
jezuita iz Londona, možemo naslutiti ako pažljivo pratimo globalističke i
"nacionalističke" saveze kao i formiranje EU. I jedna i druga
strana (a postoje najmanje dve jake struje na globalnom nivou) imaju svoje
kolonijalne interese širom sveta. Proces globalizacije zato nije ni malo
jednostavan i uticaj agentura sa svih strana je ogroman. Njihova borba se
jasno prelama i u Srbiji i Hrvatskoj i u svim drugim nazovi
"državama", a zapravo iluzijama u kojima žive milioni neupućenih i
loše podučenih robova koji čak nemaju ni svest koliko su mentalno manipulisani
i intelektualno zamračeni.
A 1.
Firenca i venecija kao svetlost i
mrak
Kada su početkom 14. veka u vreme velike
krize u Evropi, Dante i Petrarka uz podršku Nikolasa
od Kuze i pape Pija II (takođe plodnog pisca) pokrenuli jedan duhovni
preobražaj (poznat kao Renesansa) Venecijanci su bili apsolutno protiv toga.
Ovaj pokret je finansijski pomagala firentinska porodica Mediči preko Veća iz
Firence osnovanog 1439. Tako su se Firentinci i Venecijanci po svojoj
filozofiji razlikovali kao dan i noć.
Venecijanci su želeli uticaj na kopnenom
delu Italije u oblasti Milana i ogovarao im je apsolutni duhovni mrak. Samo zatucan
i prost narod bio je za njih poželjan kako bi mogli da pljačkaju i zamajavaju.
Za razliku od njih takođe bankarska porodica Mediči imala je mnogo bolji sluh
za bankarski biznis.
Oni su imali najbolje poslovno partnerstvo
upravo sa katoličkom crkvom pa je oko 10 posto crkvenih prihoda (fonda)
dolazilo upravo od ove porodice. Sam papa je imao ovlašćenje da isplaćuje
velike sume novca koje mu je obezbeđivala Mediči banka, čak i bez pokrića, pa
je i on sam postao deo njihove mobilne banke koja je išla sa njim po svetu i ubirala
danak koju je ulazio u fondo. Ljudi su verovali papi i davali novac. I biskupi
i kardinali su mogli da uzimaju pozajmice od ove banke, pa je porodica Mediči
mogla da stopira izbor novog biskupa dok njegov kardinal ne bi platio dug. Mediči
su tako bili ispred svojih rivala u bankarskom poslu jer su izmislili
ograničenu obaveznost.
Uspostavili su i sistem franšize gde su
regionalni upravitelji fonda (menadžeri) delili udeo u biznisu. Čak su u
jednom trenutku zabranili zajmove prinčevima i kraljevima koji su bili
veoma loši investitori. Aktivna poslovna veza sa rimokatoličkom crkvom
održavala je bankarski posao porodice Mediči izvan očiju javnosti.
A 2.
Aristorel i maskiranje znanja i
nauke
Venecijannci su promovisali Aristotelovu pagansku
filozofiju, protiv Platonove hrišćanske. Škola Rialto je bila mesto gde su
učili venecijanski plemići i Aristotel im je bio omiljeni filozof. Aristotel se
učio kao omiljeni filozof i na univerzitetu u Padovi. Sama reč aristokratija
temelji se na ovom Aristotelovom učenju.
Tako je osnovna pouka ove aristokratske
filozofije da su ideje moćnije od oružja. Zato su Venecijanci vekovima
nastojali da kontrolišu ljudski um, veru, znanje i informacije. Smicalice,
tajne podvale, obmane i sejanje iluzija i lažnih informacija je upravo njihova
doktrina vladanja. Vešto smišljena zavera i laž predstavljaju epistemološko
ratovanje. (Oba svetska rata kao i mnogi lokalni ratovi i prevrati u novijoj
istoriji orkestrirani su u Londonu, ali zvanična istorija to ne pominje.
Naprotiv, BBC i veliki broj istorijskih publikacija, tobože naučnih radova, kao
i TV serija i filmova zapljuskuju nas sistematski i veoma smišljeno istorijskim
lažima). Obmana je vrhunska propaganda i nju su do savršenstva doveli venecijanski
plemići (i njihovi današnji agenti iz Londona). Od Aristotelovih dana oni
nastoje da guše nauku i sva naučna otkrića koristeći se uvek nametanjem
drugačijeg stava uz pomoć naučnih "autoriteta" koje su oni sami
promovisali i dali im autoritet. Ustanovljena su tako razne međunarodne naučne
institucije od nespornog ugleda i imena.
Upravo je Venecijanska partija vekovima stvarala
serije naučnih prevara koje su podignute na nivo nespornosti. Na taj
način su uzurpirali pravednost i čast zbog stvarnih naučnika kojima su
nastojali da razore naučne karijere i kompromituju ih na svaki mogući način. Danas nauka ne traga za istinom, već za potvrdom premise
koju im postavlja naučni establišment i za to ih debelo plaća.
Hiljade mladih naučnih mozgova se tako vrbuje širom
sveta i stipendiše kako bi radili "naučne" radove kojima se zapravo
prikriva fundamentalna istina. Mladi naučnici danas uopšte ne misle svojom
glavom već se drže knjiga. Tarpli navodi da se mogu identifikovati i
venecijanske frakcije koje su odgovorne za ove naučne i epistemološke prevare.
Oni se mogu podeliti hronološki na tri grupe. Prva je bila grupa oko Pijetra
Pomponacija, Gasparo Kontrinija i Frančeska Zorzija, koji su bili
aktivni kao agenti uticaja u prvoj polovini 16. veka. Druga je grupa Paola
Skarpija i njegove desne ruke Fulgenzija Mikancija. Oni
su koji bili agenti uticaja u slučaju Galileo Galileja
(koji je stvoren kao mit). To je bila grupa koja se suprotstavljala Johanesu
Kepleru u ranom 17. veku. Treća je bila grupa oko Antonija Kontija
i Đanmarije Orteza u početku 18 veka. Ova grupa je stvorila Njutnov mit (zbog
čega ni danas nije jasno definisana gravitacija) i moderni materijalizam ili utilitarizam
i borili su se protiv Gotfrida Vilghelma Lajbnica.
Ove tri grupe koje su finansirali i podbadali venecijanski
vlastelini odgovorna je velikim delom za mračnjaštvo i naučne budalaštine
koje se danas nadvijajaju kao noćna mora nad mozgovima čovečanstva.
Ko sme danas da kaže da se Zemlja ne okreće, da se ne
okreće oko Sunca, da ne postoje virusi i virusne zarazne bolesti, da Ajnštajn
nije nikakav genije i itd? Dežurna agentura
će preko medija i izdavaštva svakoga dočekati na nož i teško ga kompromitovati,
ismejati i proglasiti budalom. Teorija zavere? Ha, ha...