Razumom protiv nerazumnih

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o događajima u Hong Kongu, citirajući staru kinesku poslovicu - da nikada tako nije potreban razum kao onda kada se ima posla sa nerazumnim, pokušavajući da objasni ''kišobran revoluciju"

Vlado Dragićević

Kada su Margaret Tačer i Deng Ksijaoping vodili pregovore o budućnosti Hong Konga, ranih osamdesetih godina, kineski lider je otvoreno izjavio da Hong Kong može zauzeti istog popodneva, ako to hoće. I naravno, bio je u pravu. Izuzetan položaj i prosperitet Hong Konga je kreacija kolonijalnog doba, a njegova bezbednost zasnovana na snazi mornarice Velike Britanije i njenog sna o vladavini svetskim morima. Međutim, imperija je nestala, pa je dogovorom između dve strane, 1997. godine, Hong Kong pripao NR Kini, kao specijalna administrativna oblast, po principu "jedna zemlja, dva sistema".

Ovih dana ovaj model, koji garantuje pravo na slobodu mišljenja i govora i opšte pravo glasa, suočen je sa najozbiljnijim izazovom i testom još od vremena protesta na trgu Tjenanmen, 1989. godine.

U smiraj dana, 26. septembra 2014. godine, nekoliko stotina demonstranata probilo je bezbednosni koridor i ušlo u dvorište kompleksa zgrada Centralne vlade.

Počela je tkz. Kišobran revolucija

Šta je to što demonstranti zahtevaju? Prvo, ostavku nepopularnog glavnog administrator Cun-Jung Leunga, i drugo, slobodu izbora, a ne nametanje kandidata za koga zeleno svetlo daju vlasti u Pekingu.

Zvanični Peking je ovu "revoluciju" nazvao nelegalnim okupljanjem koje remeti javni red i mir i povlači za sobom negativne konsekvence po Hong Kong i njegove stanovnike. Za vlasti ovo predstavlja sramoćenje Hong Konga, pa ukoliko se sa okupljanjima i protestima nastavi, to će, bez sumnje, okaljati reputaciju Hong Konga, kao centra međunarodnog biznisa. Mediji u Kini za ove proteste okrivljuju radikalne demokrate koji dobijaju pomoć od "anti-kineskih snaga" u Britaniji i SAD, dok im upute daju nezavisni aktivisti sa Tajvana. Za njih su oni "banda čija srca kucaju za kolonijalnom vlašću, opijeni "zapadnom demokratijom".

O čemu se zapravo radi? Da li će razum ostvariti prevagu nad nerazumnim? Hong Kong nije isto što i centralna Kina u kojoj se strategija odnosa prema demonstrantima može zasnivati na daleko radikalnijim metodama. Organizatori "kišobran revolucije" to vrlo dobro znaju, kao što su i svesni činjenice da se Kina jednostavno može ušetati u Hong Kong i preko noći promeniti situaciju. Ako je neko sklon da povlači paralelu sa trgom Tjenanmen, ili sa Arapskim prolećem, onda uopšte nije shvatio šta se zbiva. Demonstranti neće dobiti ono što zahtevaju. Desetine hiljada njih neće videti ništa od pravih demokratskih reformi. Ali će svakako uspeti da nateraju Peking da, pre nego što pokuša da u budućnosti ukine neke od jedinstvenih sloboda koje uživaju građani Hong Konga, dva puta dobro razmisli. Jer, zahtevajući promene, demonstranti štite vrlo delikatni status quo. Možda, u ovom trenutku, većina to i ne razume, pa će, svakako, biti potrebno mnogo strpljenja i razgovora kao nikada do sada.

Narodna republika Kina jednostavno ne može dozvoliti Hong Kongu da potpuno samostalno bira svoje lidere. To ne samo da bi bio veliki udarac i značajan gubitak kontrole nad oblašću, već bi to bila i vrlo opasna poruka ostalom delu Kine da su promene moguće, a da su masovni protesti i neposlušnost putevi kako do ovih promena može i doći.

Možda jedan broj protestanata ovo ne razume, ali izgleda da je većina svesna. Oni nisu na ulicama da bi ostvarili promene. Oni su tu da bi sačuvali status quo - da bi sačuvali prava i slobode koje već imaju, da bi ih obezbedili od napada kineske države koja polako podriva političko nasleđe i temelje Hong Konga.

Istovremeno i zvanični Peking mora opreznije nastupati. Odgovarajući na pretnju Deng Ksijaopinga, Margaret Tačer mu je zapravo objasnila zašto on neće sprovesti unilateralnu akciju, rekavši da ne zna, niti ima mogućnosti da je zaustavi, ali da će svet zato znati kakva je u stvari Kina.

Izgleda da Peking nema strategiju kako da mirnim putem okonča proteste, jer bi to podrazumevalo pregovore, a kineski predsednik to neće dozvoliti kako se ne bi pokazao slabim. Budućnost Hong Konga, između ostalog, leži i na veštini, sposobnosti i viziji kineskog predsednika da iznađe pravo rešenje. Time bi osigurao teritorijalnu stabilnost i na periferiji zadržao svaki poziv za promenama. Ako bi to uspeo, udar njegovom prestižu bi bio neznatan, kao i njegova pozicija među partijskom elitom.

Od pomoći će mu svakako biti i prosečni građani Hong Konga. Nešto manje od polovine ne podržava demonstracije nazivajući ih nerazumnim. Često su skloni da kažu kako je to pravo relativno brojčano ograničene intelektualne elite (advokati, student, novinari NVO i dr.). Oni sigurno neće izaći na ulice, sem ako su im ugrožene elementarne slobode. Oni su pragmatični, osetljivi, konzervativni i bojažljivi od eventualne intervencije vlasti, preferirajući slabu vlast koja se mnogo ne meša u njihove živote.

Kao što se to moglo videti i u protestima 2003. godine, prosečni stanovnici Hong Konga će masovno izaći na ulica samo ako su im ugrožena lična prava i slobode. Oni ne vole promene, pa im je daleko privlačniji status quo, sve dok im dozvoljava da žive slobodno.

Izgleda da tako misle i učesnici "kišobran revolucije", verovatno neki od njih. Ova "revolucija" neće doneti nekakve značajnije promene. Razum je sada najpotrebniji kada je suočen sa ne razumom. Revoluciji nije potreban uspeh - ona samo mora da uspostavi granicu do koje Hong Kong može tolerisati mešanje Pekinga.

Ovo je već samo po sebi dovoljno da pokaže Pekingu da su određeni pokušaji sa njegove strane jako opasni.

Za sada, status quo, ma koliko da je nestabilan, mogao bi da odgovara i jednoj i drugoj strani. Sve zablude imaju svoje vreme, a i najmanja istina i posle bezbroj poteškoća, mudrovanja i spletki, ostaje uvek ono što je bila. Kinezi će to svakako razumeti i uspeti da razdvoje razumno od nerazumnog.