Novi Sad

Zašto je Vojvodina postala kulturni i informativni geto, i ko ima monopol na istinu u ovoj srpskoj pokrajini?

Alahova sudbina, Nedima i Sabahudina

Nikada u svojoj istoriji, od kako su je Srbi pod Arsenijem Čarnojevićem naselili, Vojvodina nije doživela da joj glavni ideolozi budu dva bosanska "dođoša", dve antiintelektualne protuve, koje skoro dve decenije diktiraju medijska i građanska pravila i cinkare, i javno i tajno, svakoga ko "zastranjuje" i drukčije misli.

Već punih 18 godina, sa perspektivom doživotnog mandata, Društvom nezavisnih novinara Vojvodine predsedava Sabahudin-Dinko Gruhonjić, dok njegov sabrat u Alahu, Nedim Sejdimović, svojom ogromnom zadnjicom zauzima mesto predsednika Izvršnog odbora ove novinarske organizacije, osnovane 1992., mnogo pre nego što su oni prvi put u životu videli Novi Sad. Za skoro dve decenije od kako pišu novinske članke, štampaju knjige, vrše dužnosti dopisnika najvećih evropskih medija iz Vojvodine, drže konferencije za štampu, tribine i gostuju u svim televizijama i radio stanicama, učinak ove dvojice odmetnutih Bošnjaka, bio je više nego poguban za informativni i kulturni prostor "prečanskih Srba".

Ali, ko je Srbima u Vojvodini podmetnuo Sabahudina - Dinka i Nedima? Kako se desilo da im Vojvodina olako dopusti da godinama ideološki truju i informativno izoluju ovu, nekada "najevropskuju" regiju u Srbiji? Čiju istinu njih dvojica čuvaju, i od koga?

Piše: Arpad Nađ

Dana 28. septembra, u dnevnom listu "Danas", u okviru teksta "Kritike vlasti zatvorile štampariju", pojavio se i citat iz izjave predsednika Društva nezavisnih novinara Vojvodine, Sabahudina Dinka Gruhonjića, u kome on, povodom nasilnog zatvaranja novosadske štamparije u kojoj se štampao i Tabloid, doslovno kaže: "...Iskreno govoreći list 'Tabloid' nije novina, nego list koji se pojavljuje na trafici sa lažnom ličnom kartom, ali to svakako nije način da se obračunava sa slobodom govora, jer još 14 medija, koji su kolateralna šteta, neće izaći zbog ove odluke...".

Tako je postalo jasno da je Sabahudin znao da je štamparija "Grafoprodukt" u Novom Sadu zatvorena po naređenju režima Aleksandra Vučića! Naime, u izjavi, on i ne krije da žali sve druge medije (osim Tabloida) koji više ne mogu tamo da se štampaju jer su "kolateralna šteta".

Predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine, makar se zvao i Sabahudin, morao bi po prirodi svoga posla stati u zaštitu ugrožene novine i njenih novinara. Ali, umesto toga, on se ostrvio na Tabloid, kao gladan pustinjski pas na komad mesa.

Istina, Tabloid jeste sladak zalogaj, jer je orjentisan protiv kriminalnih režima od svog osnivanja. Biti protiv Tabloida, znači stati uz režim koji pljačka i satire Srbiju. To donosi i ugled i profit. Možda je baš taj detalj bio važan Sabahudinu Gruhonjiću, koji se ranih devedesetih godina doselio iz Bijeljine u Novi Sad. Uprkos onolikoj antisrpskoj propagandi, zapucao Sabahudin-Dinko iz Bosne da pređe u Srbiju! I odmah postao novinar!

Sabahudinova tetka je Nadira Avdić Vlasi, supruga nekadašnjeg "Titovog omladinca", Azema Vlasija. Sa takvom "reputacijom", lako je upao u društvo starih vojvođanskih titoista i neizlečivih Jugoslovena. Ne bi to bilo ništa ružno, da se Sabahudin- Dinko Gruhonjić nije odmah pojavio kao pisac novinskih članaka uperenih "protiv onih iz Beograda". Radio je to duboko antisrpski, kako za vreme Miloševića, tako i posle njega, još predanije i strasnije!

Pre 18 godina, dakle, 1996. godine, Dinko-Sabahudin Gruhonjić, nakon odlaska Mileta Isakova, i Mite Boarova, sa te funkcije, postaje predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine! Pored svih onih novinarskih doajena u Novom Sadu i u celoj Vojvodini, izabraše "hairli Sabahudina" da drži pod kontrolom i medije i novinare. Da se oglašava, kritikuje, usmerava i trasira "evropske standarde". Kažu upućeni, da je do tog momenta već ostvario zavidnu karijeru "po liniji saradnje sa evropskim službama". Tako mnoge stvari postaju jasnije. Ali...

Nije Sabahudin-Dinko Gruhonjić u Novom Sadu bio usamljen. U vreme kad i on, ranih devedesetih godina, pojavio se u centru grada, u Zmaj Jovinoj ulici, ispred zgrade Društva nezavisnih novinara Vojvodine, prilično zaobljeni mladi čovek, ogromnog stomaka i ništa manje glave! Bio je to Nedim Sejdimović, mirotvorac-homoseksualac, neka vrsta orijentalnog Sanča Panse bez magarca, ali spremnog da namagarči svakoga.

Došao je iz rodne Tuzle, privučen uvek toplom dobrodošlicom novosadskih pedera. Postao je Nedim desna ruka Sabahudinova, njegov čuvar od svakoga "zijana". Čim je Sabahudin-Dinko postao predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine, postavio je Nedima za predsednika Izvršnog odbora ovog udruženja. I to će trajati, izgleda, doživotno.

Ova njihova idila traje skoro dve decenije. Nedim je postao politički promoter gej-prava i kritičar "vlaškog pitanja", a Dinko-Sabahudin, neka vrsta ideološke "Handžar-divizije", glavoseča po potrebi Službi i vladajućih režima.

Mada orjentisan otpozadi, Sejdimović nijednog trenutka nije zaboravio svoj "frontalni" zadatak, da pomaže Sabahudinu-Dinku, oglašavajući se redovno kritičkim tonom prema vlastima u Beogradu. Bilo da je u pitanju "zastoj u evrointegracijama", bilo da su u pitanju "manjinske stvari" ili "odnos Srbije prema zločinima u Bosni". Svugde je Nedim, gde je i Sabahudin.

Početkom leta 2014. godine, Nedim piše nadahnut britanskim homoseksualcima: "...Sticajem okolnosti, ove godine sam bio na londonskom Prajdu, koji je održan za vreme meseca Ramazana i na Vidovdan, 28. juna". Da bi lakše prošvercovao mržnju prema Vidovdanu, nekako je umetnuo i Ramazan.

Ubrzo se oglasio povodom kritike zakonskih prava koja su pripala Savetima nacionalnih manjina, smatrajući da manjine valjda ne trebaju da budu samo nacionalne, nego i seksualne. Da se stave u istu ravan. Ako treba i u isti krevet!

Ne tako davno, Lazar Janićijević inače ozbiljan istraživač fenomena Gruhonjić-Sejdimović, piše: "...Oni (Gruhonjić i Sejdimović), ne kriju da se nalaze među pokretačima koalicije"Građanska Vojvodina", koja otvoreno zagovara separatizam, Republiku Vojvodinu i referendum kojim bi se severna srpska pokrajina odvojila od Republike Srbije. Zamislimo sada dvojicu Srba, koji bi se iz Srbije odselili u Tuzlu i tamo zagovarali stvaranje autonomne pokrajine od, na primer, Tuzlanskog"kantona". Dakle, ne republiku i separatizam, kako ovaj 'bošnjačko - vojvođanski' dvojac radi u Srbiji...

Da li je baš dobro i zdravo za Srbe kao narod da i dalje budu trpeljivi prema onima koji im otvoreno rade o glavi? U pomenutom slučaju, sasvim je svejedno o kojim rušiteljima Srbije je reč,"bošnjačkim" ili"srpskim" Vojvođanima i Vojvođankama.

Ili možda još nismo svesni da smo svi mi - kako je Nedim Sejdinović u svojim londonsko - slobodno - evropskim crticama konstatovao -'strani plaćenici'?"

U vreme dok su blagajne zapadnih obaveštajnih službi bile izdašnije, pokrenut je projekat "regionalnog povezivanja Tuzle, Novog Sada i Osjeka", što je trebalo da bude neka vrsta promocije panevropske moći i "klin" između Srbije i Republike Srpske. Novac koji je tada potrošio Nenad Čanak nije doneo nikakvog efekta. Onda su na scenu stupili Sabahudin i Nedim, za mnogo manje para, ali sa više žara...Taj njihov političko-separatistički zabavni park i dalje postoji. U njemu se obojica igraju kako hoće i sa kim hoće.

Ulazeću dublje u njihovu "misiju", lako je prepoznati Sabahudinove misli i težnje. Piše on između ostalog i ovo:

„...Srbija je, tako, zemlja kontrasta. I bilo bi još i lepo da je tako. Aman, Srbija je zemlja u kojoj je besnilo devedesetih mutiralo u ludilo dvehiljaditih."

Na ovom mestu, poznavalac Dinka-Sabahudina, Lazar Janićijević, kaže: "...Jadan Dinko u kakvoj odvratnoj zemlji živi. On, kome je tako teško u životu, životu bez materijalne i društvene moći. On: Dinko-Sabahudin: predsednik privatnog Nezavisnog društva novinara u „mutiranoj Srbiji", u isto vreme i član NUNS-a, predavač mr Gruhonjić na Filozofskom fakultetu Novog Sada „u zemlji ludila", gde budućim generacijama novinara servira ovakve misli o (svojoj) „kretenastoj" zemlji gde živi, radi i pljuje. Da li su to i stavovi Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Odsek za medijske studije, gde deli lekcije? Dinko je u „zemlji besnila" i šef novinske agencije „Beta" za Vojvodinu, on je i novinar Radija „Dojče vele" za Srbiju, kao i siva gotovo crna eminencija RTV „Vojvodine"… Sve to u ludoj „zemlji" koja sve to trpi i nagrađuje ga društvenim funkcijama i materijalnim dobrima...".

Nije za očekivati da Dinko-Sabahudin i njegov "dobri kalif Iznogud", Nedim Sejdimović, štite od režima ugrožene srpske medije. Naprotiv. Oni su svoje otvoreno neprijateljstvo prema njima, hiljadu puta pokazali. Sabahudinu kaže da je "Tabloid list sa lažnom ličnom kartom". Ali, Tabloid lako može da dođe do podatka da je Sabahudin Gruhonjić, zvani Dinko, čovek sa lažnim državljanstvom. Da je njegova lažna ljubav za ljudska prava maska ispod koje se krije srbomržnja. Njegov seiz Nedim, ne drži mnogo do državljanstva. Njegova topla braća širom sveta su njegov topli dom. Tamo gde je njegovoj zadnjici ugodno, i njemu je.

Da li je Vojvodina sposobna da iz medija, politike i društvenog života izbaci ovu dvojicu bosanskih mazgova i razbije lance dogme i izolacije koje su joj njih dvojica obesili o vrat, ali za račun malo krupnijih zveri?

(Nastavak u sledećem broju)