Severna Koreja

Razdragani Kim Džong Un, žonglira nuklearnim prangijama

Neutronska bomba ili dimna bomba...

U sredu 6. januara rano ujutru zabeležen je zemljotres kod poznatog mesta za testiranje nuklearnih bombi u Severnoj Koreji. Nedugo nakon toga severnokorejska državna televizija objavila je da je ta zemlja uspešno izvršila testiranje hidrogenske bombe. Širom sveta odmah su se pojavili alarmantni medijski naslovi koji bi mogli da se svrstaju u dve kategorije: prva, Severna Koreja nas obmanjuje jer nema načina da imaju hidrogensku bombu i, druga, svi ćemo umreti. Danima nakon detonacije navodne h-bombe pojavile su se mnogobrojne verzije o čemu se zapravo radi. Od onih koji tvrde da to nije bila h-bomba, preko onih koji tvrde da je proba bila neuspešna, pa do onih koji tvrde da se tu radi o minijaturnoj neutronskoj bombi, a bilo je i drugih varijacija

Milan Balinda

Budući da je već poznato da režim u Severnoj Koreji poseduje nekoliko atomskih bombi, čemu sad toliko uzbuđenje zbog najnovije probe? Problem je u tome što se radi o hidrogenskoj, ili termonuklearnoj, koja je mnogo, mnogo razornija od atomske. Striktno gledano i jedna i druga su atomske, ali jedna radi na principu fisije, a druga fuzije. Prva, atomska, razbija atome teških ali manje stabilnih elemenata, a druga od lakših atoma pravi nove elemente. Ova druga, hidrogenska je neuporedivo razornija. Da bi se proces započeo u h-bombi kao okidač za lančanu reakciju koristi se atomska bomba. „Mali dečko", bomba koju je Amerika bacila iznad Hirošime, imala je snagu od 15 kilotona, dok je druga, „Debeli čovek", bačena na Nagasaki, proizvela razaranje snagom od 20 kilotona. Hidrogenska bomba koju je 1954. Amerika testirala na ostrvima Bikini na Pacifiku imala je snagu od 15 megatona. To bi bila snaga veća više od hiljadu puta od atomske bombe bačene na Hirošimu 1945. godine.

Razlog zašto su mnogi eksperti širom sveta u prvom trenutku tvrdili da Pjongjang nije testirao h-bombu je taj što prouzrokovani zemljotres nije bio dovoljno snažan čak ni za neuspešnu probu termonuklearne bombe. Stručnjaci iz Južne Koreje tvrdili su da bomba koja je testirana imala snagu od nekih šest kilotona, a to bi bilo manje od a-bombe koju je Sever probao 2013. godine. Taj test je bio uspešan, ali dva prethodna, iz 2006. i 2009. nisu u potpunosti. Kako je hidrogenska bomba dosta komplikovanija i zahteva mnogobrojne probe, smatra se da S. Koreja nije još sposobna za tako nešto. U svakom slučaju, ispitivanja i analize još su u toku jer se ne zna na kojoj se dubini eksplozija dogodila. Takođe se još pokušavaju sakupiti podaci o radijaciji. Vašington je sa takvom namerom sa japanskog ostrva Okinava poslao WC-135, „avion njuškalo". Tokijo je takođe poslao tri aviona u iste svrhe. Procenjuje se da je potrebno nekoliko nedelja da se podaci prikupe.

Nešto je eksplodiralo ispod zemlje

Nakon probe iz 2006. godine značajna količina ispusnih gasova je procurila i zaključeno je da se radilo o bombi na bazi plutonijuma. Nakon one iz 2009. gasovi nisu uopšte uočeni, a u slučaju testiranja iz 2013. prisustvo gasova je bilo nedovoljno da bi se doneo bilo koji zaključak. Moguće je da je Severna Koreja testirala ovu bombu na mnogo većoj dubini i da je uspela da spreći prodiranje gasova na površinu. U svakom slučaju, Pjongjang tvrdi da je uspešno izvela probu h-bombe, a ostatak sveta da to nije tačno. Moguće je, bazirajući se na dostupnim podacima, da Severna Koreja iznosi delimičnu istinu, ali se čini da to nije bila prava termonuklearna naprava. Isto tako je moguće da im je okidač, atomska bomba, uspešno eksplodirala, ali da nije započela lančanu reakciju hidrogenske. Kada je krajem četrdesetih godina Amerika htela da pojača svoje atomske bombe u „smesu" su ubacivali izotope vodonika i postizali vidljive rezultate. To nije bilo ni blizu snage jedne prave h-bombe, ali je bilo najjače što je tada moglo da se izmisli i sastaviti. Atomska bomba od 10 kilotona razara kao 10.000 tona TNT eksploziva. Hidrogenska, od 10 megatona, bi razorila kao što bi milion tona TNT.

U praksi bi 10 kilotonska bomba Severne Koreje, ako bi eksplodirala hiljadu metara iznad glavnog grada Južne, Seula, ubila 78.000 ljudi u prvom momentu i bilo bi negde oko 270.000 ranjenih. Ako bi eksplodirala hidrogenska od samo jednog megatona bilo bi 1.625.000 mrtvih i 4.725.000 ranjenih. U praksi i manja h-bomba bilo bi strahovito oružje, ali velika termonuklearna razorila bi u biblijskim razmerama.

Pet svetskih velikih nuklearnih sila, Amerika, Rusija, Kina, Francuska i Britanija, imaju atomske bombe i sve moguće vrste hidrogenskih. Indija, Pakistan i Izrael najverovatnije imaju poznavanje tehnologija za neku vrstu h-bombe, ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da imaju „pravu hidrogenku". U slučaju Severne Koreje postavlja se pitanje da li ubacuju vodonikove izotope u „smesu" i da li prave male ili velike h-bombe. Sjedinjene Države, zajedno sa Kinom i Južnom Korejom smatraju, i ne stide se da to kažu, da Pjongjang lupeta. Da nemaju hidrogensku bombu jer nisu u stanju da tako nešto naprave zbog nedostatka znanja, tehnologije i, možda na prvom mestu, iskustva. Jedno je sigurno - nešto je eksplodiralo ispod zemlje u Severnoj Koreji, i njihov je režim to proglasio istorijskim događajem. Možda najvažnijim od postanka sveta.

Veoma značajan deo čitavog ovog pitanja je kako bi Severna Koreja iskoristila ovu bombu da bi nekoga napala. Kako bi ju je lansirala? Velikoj h-bombi potrebna je velika raketa, a Sever to nema. Obična a-bomba mogla bi da se montira na jaku raketu koju bi Pjongjang mogao da sklepa, ali šta bi radili sa glomaznom termonuklearnom napravom. Za sada je Severna Koreja to rešila time što je njihov „veliki vođa" izjavio da imaju bombu koja bi sama mogla da uništi čitave Sjedinjene Države. Od granice do granice. To je idiotska tvrdnja, ali i to prolazi u Severnoj Koreji. To ne znači da ne bi za nekoliko godina razvojem raketne tehnologije, budući da na tome predano rade, mogli da unište Seul ili Tokijo. Možda je baš zbog toga američki bombarder B-52 nadletao u niskom letu Južnu Koreju pokazujući saveznicima da je Vašington spreman da ih zaštiti. Nije to pokazivanje bilo zbog suseda na severu jer režim u Pjongjangu zna kakva bi ih kazna sustigla. Zna, ali oni igraju svoju igru čiji je jedini cilj da veliča „velikog naslednika" koji je sada još veći jer ima hidrogensku bombu. Ali, zašto sve to sada, u ovom trenutku?

Zato što je u petak bio rođendan Kim Jong Una. Verovatno 33. ili 32. Možda je to bio rođendanski poklon? Rođendani severnokorejanskih vođa uvek su slavljeni uz fanfare. Tako je bilo sa osnivačem dinastije Kim Il Sungom, koji je umro 1994. i Kim Jong Ilom ocem Una koji je umro 2011. A možda sve to ima više da vidi sa najavljenim sedmim kongresom Korejanske radničke partije zakazanim za maj mesec. Prvi u poslednjih 36. godina. Kim Jong Unu su potrebni veliki rezultati pred partijski kongres. Njegov otac nije testirao hidrogensku bombu i sada on može da kaže da on jeste. To je za njega ogromni rezultat njegove vladavine. To što su kineski stručnjaci rekli da je njegova takozvana termonuklearna bomba imala snagu od nekih 3,4 do sedam kilotona, ne zabrinjava režim koji i dalje tvrdi da je to bila prava h-bomba. U megatonima govoreći bomba koja je testirana 6. januara imala je snagu ne veću od 0,007 megatona, dok je prva uspešna proba američke h-bombe proizvela snagu od 10 megatona. Ipak, severnokorejska diktatura se upinje da za unutrašnje potrebe, a i ostatku sveta, pokaže svoju snagu, već kad je na svim drugim poljima nefunkcionalna.

Opšte je mišljenje da je režim u Severnoj Koreji komunistička diktatura, ali ima i onih analitičara koji tvrde da režim više liči na naslednika japanskog fašizma koji je dominirao na tim prostorima od početka prošlog veka pa sve do kraja Drugog svetskog rata. U svakom slučaju, taj režim poseduje nekoliko nuklearnih bombi ali još nema nuklearni arsenal. Ima sposobnost da proizvede nuklearne naprave koje zna kako da aktivira, ali nije poznato da li ima sposobnosti da te naprave pretvori u operativno oružje tako što će ih staviti na vrh rakete i gađati nekoga. Ipak, mnogi veruju da će Severna Koreja za nekoliko godina uspešno završiti i taj deo zadatka koja je sama sebi zadala.

Iran, poređenja radi, ima rakete, ali nema bombe. Nema ih pre svega zbog međunarodnih sankcija, ali Severna Koreja ih ima uprkos izolacije. Iran je ipak i tehnološki i ekonomski jača od Severne Koreje koja tvrdi da sada čak ima i hidrogensku bombu. A nju su napravili nakon što su probali tri atomske u ne baš uspešnim testovima. Inače, Iran je odustao od atomskih bombi i svet je 17. januara obustavio sankcije protiv te zemlje. Takođe, testiranje atomskog oružja odavno je zabranjeno međunarodnim konvencijama. Svetske nuklearne sile testiraju svoje bombe kompjuterskim simulacijama, ali to, čini se, Severna Koreja ne ume da izvede.

Igra sa raketnim igračkama

To što je Kim Un vikao da se tresla i „zemlja i nebesa" nakon njihove hidrogenske probe samo je deo folklora severnokorejanskog preterivanja. Moguće je da preteruju i kada pričaju o svojim atomskim bombama, jer je najverovatnije da su samo napravili neku atomsku napravu koju su uspeli da aktiviraju. „Atomska naprava" daleko je to od atomske bombe, da se ne govori o hidrogenskoj. Indija nema h-bombu a „milion puta" je razvijenija od S. Koreje. Ima široko razvijenu industriju, tehnologiju i znanje. Severna Koreja to nema. Pa čak i da su testirali h-bombu, daleko su od mogućnosti da je upotrebe protiv nekoga. Primera radi, Sjedinjene Države su izvršili desetine testova pre nego što im je bilo moguće da postave nuklearnu bombu na vrh rakete. Dakle, Kim Jong Un je ili lagao kada je rekao da su probali hidrogensku bombu, ili su testirali ojačanu atomsku napravu, ili su pokušali da pokrenu smesu za h-bombu ali ona nije „upalila". Bili su toliko blizu, al' toliko daleko. To nije smetalo njihovoj propagandi da objavi kako je njihova zemlja izvela „svetski zaprepašćujući događaj". Objavljivali su da su oni izveli čudesa. Ali, uprkos njihovoj retorici, ostatak sveta čini se nije zapanjen. Šta li će mladi Un izmisliti sledeće, kojom će se igračkom igrati?

Prestižni američki magazin Njujorker na svojoj naslovnoj strani od 8. januara namontirao je Kim Jong Una kako se igra sa raketama igračkama. Ali on se igra i sa vremenom. Naime, na godišnjicu korejske nezavisnosti režim iz Pjongjanga krerirao je svoju sopstvenu vremensku zonu pomerivši časovnike za pola sata. Oni sami ne misle da su smešni i možda bi bilo pogrešno ako bi ih ostatak sveta gledao samo kao komičare. Koliko god da su smešni, mogu da budu i opasni. Još 1994. Sjedinjene Države i Severna Koreja okvirno su se dogovorile da će Pjongjang obustaviti izgradnju nuklearnog oružja u zamenu za bolje odnose sa Amerikom. Taj se dogovor urušio 2003. i S. Koreja je nastavila da gradi bombu u balističke rakete. Da li bi ta zemlja još mogla da pristupi pregovorima, odustane od nuklearnog oružja i uz stranu pomoć posvetila se poboljšanju standarda svojih građana? Teško je reći. Kada je 2009. godine S. Koreja kidnapovala dvojicu američkih novinara bila je spremna da ih pusti u zamenu da se sastanu sa bivšim američkim predsednikom Bilom Klintonom. To je bila dosta čudna kombinacija.

Nedugo nakon toga Pjongjang je objavio film pod naslovom „Zemlja kakvu sam ja video". Film teče kao karikatura propagande, da bi se na kraju prikazao Bil Klinton koji dolazi u Severnu Koreju da bi izrazio svoje poštovanje vođama te zemlje koja je ponizila Ameriku i Japan svojim balističkim raketama i nuklearnim oružjem. „A onda je mrmot zavio čokoladu", kako se to već danas kaže. Teško da bi moglo ozbiljno da se pregovara sa zemljom koja proizvodi takve filmove, jer jedino što im je ostalo su neke atomske naprave sve nadajući se da će im Amerika i Kina udeliti još malo krompira da ne bi umrli od gladi. Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK) igra dramatičnu ulogu još od svog osnivanja 1948. Te godine Sovjetski Savez je postavio mladog gerilca koji se borio protiv japanske okupacije, Kim Il Sunga, na čelo onog dela Koreje, dela koji je bio okupaciona zona SSSR-a. Tada je DNRK postala još jedna u nizu od diktatorskih komunističkih zemalja. Sung je nagovorio Staljina da pomogne da se Severna Koreja proširi invazijom juga poluostrva. Tada je Amerika intervenisala i samo masivna kineska podrška Pjongjangu je uspela da spase mladi komunistički režim. Za vreme Hladnog rata Kim Il Sung balansirao je između Moskve i Pekinga i gurao ih jedne protiv drugoga.

Provokacije i loše posledice

Sungov sin i unuk su od Narodne Republike napravili monarhiju. Komunističku ili fašističku, mišljenja se razlikuju. Režim je preživeo i smrtonosnu glad pre skoro 20 godina od koje je umrlo najmanje pola miliona stanovnika. Međunarodne sankcije nemaju efekat na režim iz Pjongjanga i samo bi Kina mogla da ih uruši. Međutim, Kina ne želi da na svojim granicama ima ljudsku katastrofu, izbeglice i haos. Takođe ne bi želela da Severnu Koreju preuzme Južna jer bi vremenom kao suseda imali veoma uspešnu kapitalističku zemlju kao uzor građanima Kine i kao još jačeg konkurenta nego što je sada. Rat između Severne i Južne Koreje, čak i bez mešanja velikih sila i bez atomskih bombi, koštao bi Korejce s obe strane granica mnogo života. A što se Sjedinjenih Država tiče, one bi morale da prihvate da nije svaki svetski problem njihov problem. Trebalo bi da povuku svoje konvencionalne trupe sa juga poluostrva, već kad je Seul itekako dovoljno snažan da sam sebe odbrani. Trebalo bi da ponude Severnoj Koreji diplomatske odnose i da ubede Kinu da izvrši pritisak na Pjongjang iz sopstvenih interesa jer ni Pekingu ne odgovara da se druge strane njenih granica vrše međunarodno zabranjene nuklearne probe.

Amerika bi takođe mogla da upozori Severnu Koreju da može da dozvoli nuklearno naoružavanje i Južne Koreje i Japana i Australije.

Mnoge zemlje bi mogle uz pomoć nuklearnih sila, ili čak i bez njihove pomoći, da naprave atomske bombe, ali im se ne isplati i misle da im nisu potrebne, a i da su preskupe. Severna Koreja je jedna od ekonomskih slabih zemalja i nuklearne bombe su im čist luksuz. Druga je stvar što su ostali bez „prijatelja". Njihova glavna saveznica, Kina, je rekla da se „suprotstavljaju nuklearnim probama". Japan je izjavio da je severnokoreanski test „velika pretnja" japanskoj bezbednosti. Amerika i Južna Koreja su istakli da „provokacije Severne Koreje bi morale da imaju loše posledice po njih". Rusija je upozorila da akcija Pjongjanga je „teško kršenje međunarodnih zakona" i pozvala je na nastavak pregovora. Evropska Unija tražila je od S. Koreje da „prestane sa nelegalnim i opasnim ponašanjem". NATO je rekao da bi Severna Koreja trebalo da odustane od nuklearnog oružja. Očigledno da se niko na svetu nije baš prestrašio nakon što je režim iz Pjongjanga probao svoju „nuklearnu prangiju". Očigledno da su svi procenili da je sve to namenjeno korejanskom javnom mnjenju i održavanju diktatorskog režima. U suprotnom već bi bili izbombardovani.

Naravno da Pjongjang zna da bi Vašington mogao da ih sravni sa zemljom ukoliko bi procenio da mu je to važno, ali korejski režim ne zna šta drugo da radi ni sa sobom, a ni sa državom. Oni ne mogu da odustanu od atomskog naoružanja i da na svetskom tržištu učestvuju sa svojim mobilnim telefonima, sa automobilima, povrćem, brodogradnjom, modnim detaljima i laptopovima. Jedino što znaju je da sastavljaju nuklearne naprave, ali im ni to ne ide baš najbolje. Neuspela lažna hidrogenska proba samo je potvrdila da je režim Severne Koreje jad i beda i da im je mladi vođa jedan nezreli i patetičan lik.

A 1. Kad bi zaratili Sever i Jug

Kad bi zaratili Severna i Južna Koreja, a da se ne meša ni Amerika ni Kina, ko bi izvukao deblji kraj? Već su ratovali ali uz učešće Kine i Sjedinjenih država i taj rat nikada nije završen jer je ugovor o granici na 38 paraleli bio samo ugovor o prekidu vatre, a ne o kraju rata. Na Severu živi 25 miliona ljudi, a na Jugu 50 miliona. Zato Južna Koreja ima pod oružjem dobro opremljenu i veoma dobro treniranu vojsku od 680.000 vojnika. Severna može da regrutuje neodređeni broj ljudi, ali pitanje je koliko bi bili sposobni za moderno ratovanje.

Ukoliko bi izbio rat, bez upotrebe atomskog oružja, Seul bi bio teško pogođen jer je blizu granice, ali bi Južna Koreja mogla da se nosi sa Korejskom Narodnom Armijom. Severna Koreja je uglavnom opremljena sovjetskim oružjem iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka i poseduje na hiljade što tenkova što komada artiljerije. Ima samo nekih 500 modernih tenkova, a ostatak su ili T-55 ili T-62, mada sa kineskim poboljšanjima. Jug ima 1.600 najmodernijih tenkova tipa K1, K1A1 i K1A2. Kao i najmoderniji tenk K2 Crni panter. Južna Koreja takođe poseduje nekoliko desetina modernih ruskih tenkova T-80Us.

Gde je Seul daleko nadmoćnije je vojna avijacija. Najmoderniji lovci Severa su MIG-29 i imaju ih 35 komada. Ostali su kineske kopije MIG-17, MIG-19 i MIG-21. Njihovi piloti lošije su obučeni od svojih južnih kolega. Imaju manji broj sati letenja. Južna Koreja ima F-15, F-16 i F-50, a verovatno će nabaviti i najnoviji F-35 kad ovi krenu u masovnu proizvodnju. Severna Koreja ima, mada malo zastarelu, veoma dobru raketnu odbranu koja bi pretstavljala značajan problem pilotima Južne Koreje.

Kad se sve sabere i oduzme, a uz pretpostavku da se ne bi koristilo atomsko oružje, da se Amerika i Kina ne bi umešali, Južna Koreja bi pretrpela velike štete, ali bi ipak na kraju pobedila.