Srbija je jedan od velikih poligona za medicinske eksperimente nad stanovništvom

Jeftiniji smo od kunića

Vakcina za obaveznu vakcinaciju najugroženijih slojeva stanovništva, kao što su to medicinski radnici, nema, jer se vlastodršcima ne isplati njihov uvoz. Sa druge strane bezobzirno se sprovodi prinudna imunizacija dece, čak i protiv bolesti koje se dobijaju seksualnim putem, jer se tako, smatraju upućeni, uzima novi danak u krvi. Srbija je postala velika laboratorija, a Srbi zamorčići na kojima se ispituju delotvornost i štetnost nekog medicinskog preparata, na prvom mestu vakcina.

Igor Milanović

Zakon predviđa da svaki građanin Srbije do svoje 14- godine života primi osam različitih vakcinalnih koktela za preko 20 različitih oboljenja. Već po samom rođenju primaju se dve vakcine koje su obavezne: BSG (popularno be-se-že, koju su i naši roditelji dobijali), kao i prva protiv hepatitisa B. Ova potonja je skoro uvedena kao obavezna i odmah privukla pažnju stručne javnosti, jer se hepatitis B dobija isključivo preko krvi, odnosno seksualnim kontaktom sa zaraženoim.

Ovaj oblik hepatitisa sliči HIV-u od koga je 50 do 100 puta zarazniji, iako nije ni blizu tako opasan. Obe bolesti se dobijaju samo ako naša sluzokoža ili krvotok dođu u direktan kontakt sa krvlju, odnosno telesnim izlučevinama zaraženog, što će reći da obe zaraze mogu da se dobiju isključivo seksualnim putem ili primanjem zaražene krvi. Kolika je verovatnoća da će novorođenče biti zaraženo seksualnim putem?!

Ovde nije kraj idiotizmima našeg zakonodavca. HB vakcina se dobija ukupno četiri puta do navršene 14. godine, jer je posle obavezne vakcinacije odmah po rođenju potrebno izvršiti još tri revakinacije. Proizvođači vakcine tvrde kako ona može da izazove sledeća oboljenja: nemogućnost zaustavljanja krvarenja, paralizu, zapaljenje nerava uz prateću paralizu ekstremiteta, zapaljenje mozga, degenerativno oštećenje mozga, upalu membrane oko mozga, grčeve i mnoge druge neželjene bolesti.

Po tvrdnjama proizvođača, neka od ovih neželjenih nus-pojava se dešava u jednom od 10.000 slučajeva, što je već samo po sebi veoma visoka stopa rizika, posebno ako se uzme u obzir da je verovatnoća da neko bez stupanja u seksualne odnose dobije pomenutu bolest - jedan prema nekoliko miliona. Međutim, pošto se na vakcinisanje protiv hepatitisa B ide četiri puta u životu, šansa da bilo ko od nas oboli smanjuje se na samo jedan prema 2.500 slučajeva.

Da prinudna vakcinacija manje služi da se suzbije neka zaraza, a daleko više da bi se postigli neki drugi ciljevi, vidi se iz mnogobrojnih primera. Najpoznatiji je, svakako, onaj sa zarazom malih boginja. Do ove godine je vladala prava histerija u vezi toga, a onda su se svi, kao po komandi, utišali. U međuvremenu uprkos (ili upravo zahvaljujući) visokoj stopi vakcinacije u svetu vlada najveća epidemija ove bolesti od Drugog svetskog rata na ovamo. Američko Ministarstvo spoljnih poslova (State Department) objavilo je upozorenje onima koji putuju u Srbiju da se obavezno vakcinišu protiv malih boginja, jer ovde navodno vlada epidemija koju samo činovnici u Vašingtonu vide.

Naše vlasti i farmaceutski lobi, koji je uvek na usluzi, sada uporno ćute, za razliku od ranijih perioda kada su najavljivali epidemiju biblijskih razmera. Razlog za to je što u Srbiji nema dovoljno vakcina za odrasle, već samo one za decu. Verovatno se vlastodršcima nije isplatilo da ih uvoze, zbog čega se u medijima ne vodi onako besomučna kampanja za imunizaciju odraslih, kao što je bio slučaj sa propagandom za vakcinisanje dece.

Odrasli ovu vakcinu mogu u retkim slučajevima da dobiju u nekom od Zavoda za javno zdravlje i to ako se proceni da im je ona zaista neophodna i ako plate oko 12 evra. U privatnim klinikama ona košta i do 70 evra (uračunat i trošak obaveznog pregleda od strane imunologa), dok je u domovima zdravlja nema. Zakon je, da podsetimo, uveo obavezno vakcinisanje ugroženih kategorija stanovništva, kao što su medicinski radnici, ali od toga za sada nema ništa, jer nema dovoljno vakcina.

Zbog čega je to tako, objašnjava dr Zoran Radovanović, neizbežni zagovornik vakcinisanja svega što se kreće protiv svih bolesti koje postoje. U jednom intervjuu televiziji Al-Džezira on je objasnio: „Tek ako bi se proglasila epidemija od većeg epidemiološkog značaja, onda bi se preduzele posebne mere. Onda bi moglo da se ide na direktnu nabavku vakcina bez tendera."

Razlog je, dakle, što vlast ne želi da raspiše javnu nabavku u koju bi svako mogao da ima uvida, već čeka priliku da sve odradi u četiri oka, kako niko ne bi saznao kolike su provizije otišle u privatne džepove. Sve se, da podsetimo, plaća iz republičkog budžeta.

Zbog vakcinaškog lobija na mala vrata je ponovo uveden verbalni delikt kao krivično delo. Prvo je jedna grupa navodno zabrinutih navodnih stručnjaka predvođena Vladimirom Cimermanom (nema nikakvo medicinsko obrazovanje) podnela niz prijava protiv onih koji su se suprotstavljali obaveznoj imunizaciji vakcinama čiji se ni sadržaj ne zna. Ni jedna od tih prijava nije procesuirana, jer je i policiji i tužilaštvu bilo jasno da se radi o običnoj marketinškoj kampanji.

Nakon što je dr Marijan Ivanuša, zastupik Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji, izneo obavezujuće mišljenje kako lekari koji se protive obaveznoj vakcinaciji treba da izgube licencu, krenuo je talas prijava Srpskoj lekarskoj komori. Jedna od osoba koje su se odmah našle na udaru farmaceutske mafije, bila je i dr Jovana Stojković, kojoj nije prvi put da trpi napade farmakomafije. U obrazloženju prijave protiv nje napisano je i da je nedopustivo da jedan lekar iznosi mišljenje o opasnosti obavezne vakcinacije (?!?), ali i kako je ona svojim nastupima narušila jedinstvo Komore , budući da je njen direktor dr Milan Dinić u ime svih članova (koji nisu ni bili pitani) prihvatio stav o potrebi obavezne vakcinacije dece protiv malih boginja. Tekst kao da je pisan u nekom oblasnom komitetu pedesetih godina prošlog veka.

Sa druge strane, lekari koji primoravaju roditelje da vakcinišu svoju decu (na šta ih zakon obavezuje) čine prekršaj iz člana 46 Zakona o pravima pacijenata, jer su dužni da opsežno obaveste pacijenta (odnosno roditelja) o svim rizicima koje sa sobom nosi imunizacija. To oni, međutim, ne mogu da obave, jer se tačan sastav, kao i neka druga svojstva MMR vakcine kriju kao službena tajna.

Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS) odbila je svojim rešenjem od 24. aprila 2018. da zainteresovanoj dr Stojkovićki na uvid stavi dokumentaciju o MMR vakcini, proglašavajući je službenom tajnom. Gospođa Stanojla Mandić iz kancelarije poverenika građana za pristup informacijama od javnog značaja ukinula je ovo rešenje i predmet vratila ALIMS-u na ponovno odučivanje. Do trenutka nastanka ovog članka dr Stojkovićki nije još uvek odobren uvid u pomenutu dokumentaciju.

Država je, dakle, pod pretnjom kazne obavezala roditelje da svoju decu vode na imunizaciju, ali im je istovremeno uskartila pravo da se detaljno informišu o onome šta njihova deca primaju. Ne treba zaboraviti da su nedavno u Pakistanu besni roditelji zapalili dom zdravlja i linčovali lekare nakon što su im deca umrla posle primljene vakcine. U Sjedinjenim Američkim Državama na svaku prodatu vakcinu plaća se taksa od 0,75 dolara, a tako sakupljen novac odlazi u fond iz koga se isplaćuje odšteta pacijentima kod kojih je došlo do neželjenih reakcija. U Srbiji čak ne sme da se izvrši uvid u dokumentaciju o vakcinama, kako ne bi došlo do uznemiravanja javnosti.

Zbog čega se u najstrožoj tajnosti drže podaci o vakcinama, dok se istovremeno vodi opasna kampanja protiv onih koji se protive obaveznoj vakcinaciji?

Ne mora svaki tip virusa da bude opasan za svaku rasu, smatraju epidemiolozi. Kao prvo, virus nije živo biće i nastaje kao deo odbrane samog organizma od različitih nečistoća koje ga napadaju. Posle niza mutacija od nečega što je korisno, ili bar nije opasno, nastaje pretnja po čovekovo zdravlje. Pošto različite rase različito reaguju na različite mutacije istog virusa potrebna su opsežna istraživanja ne samo u vezi delotvornosti vakcine, već i njene moguće štetnosti.

Srbija je jedan od velikih poligona za eksperimente nad stanovništvom u Evropi, budući da imamo iste gene kao i ostali Evropljani. Da bi se dobili što je moguće precizniji rezultati potrebno je ispitivanja sprovesti na što je moguće većem broju ljudi, zbog čega je uvedena obavezna vakcinacija. Pa ko preživi.