Mediteran

Ratne varnice u Egejskom moru

Čekajući rat na Mediteranu

Od sredine juna meseca grčke oružane snage nalaze se u stanju pripravnosti, dok Turska nastavlja sa provokativnim delatnostima u istočnom Mediteranu, uprkos pozivanju Evropske Unije da prestane sa bušenjem u potrazi za naftom u ekskluzivnoj ekonomskoj zoni (EEZ) Kipra. Tenzije između Grčke i Turske mogle bi da dovedu do otvorenih oružanih sukoba između te dve zemlje, a možda i većih nego što je to bilo 1996. kada su se Atina i Ankara sporečkali oko dva minijaturna i nenaseljena ostrva na domak turske obale, a u vlasništvu grčke države. Tada se na ostrvce Imia srušio grčki vojni helikopter i poginula su tri oficira koji su se nalazila u njemu. Pojavile su se glasine, koje nisu nikad potvrđene, da je helikopter pogođen turskom raketom. Situacija se primirila tek kada je Amerika upotrebila svoje diplomatske argumente da obuzda strasti Grka i Turaka koji kao da imaju neke nerešene probleme iz prošlih vremena. Tada su Grci i Turci naizmenično pobadali zastave svojih država u kamen Imia ostrva i sve pod budnim okom svojih mornarica. Ovoga puta radi se o prirodnom gasu i nafti koja se nalazi ispod mora, blizu ali van dometa Turske, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Početkom ove decenije vrlo retki su, ako iko, mogli da pretpostave da će Egipat, Kipar, Grčka, Italija, Izrael, Jordan i Palestinci formirati regionalnu kooperaciju i integraciju, ali su svi oni prošle zime u Kairu stvorili Gas forum istočnog Mediterana. Veliki igrač tog regiona, Turska, nije učestvovala u igri.

Turska nema prirodnih nalazišta ni gasa ni nafte što se pokazalo veoma neugodnim tokom poslednje krize turske lire kada je za njihovu valutu bilo neisplativo uvoziti prirodni gas potreban za industriju i grejanje. Ankara je odlučila da će pokušati sve da se dokopa dela prirodnih energenata koji su pronađeni oko ostrva Kipar i dalje ka izraelskoj obali, a deo tog bogatstva stiže i na dohvat Egipta.

Radi se na izgradnji gasovoda koji bi preko nekih grčkih ostrva stizao do Italije, a odande nastavljao ka zemljama Evrope. Turci sa severnog dela Kipra učestvovali bi u deobi profita, kao i Palestinci i Jordanci, a Egipat je odlučio da ne gradi svoj gasovod već da im gas stiže preko već postojećeg, a iz Izraela.

Slika bi bila potpuna jer se radi o veoma velikim nalazištima gasa, a gde ima gasa ima i nafte, samo kada bi Turska bila na toj slici, ali nije. Ankara je krenula da istražuje i pravi probne bušotine pri obalama Severnog Kipra i čak su pre nekoliko meseci turski ratni brodovi sprečili brod-bušač Šel kompanije da se približi Kipru. Ta turska blokada ratnim brodovima nije dugo trajala jer su ih dva američka razarača svojom pojavom oterali.

Turska ne obraća pažnju na upozorenja iz Evrope, a čini se ni na ona iz Amerike, već kako ignorišu američko strogo protivljenje kupovini ruskog sistema S-400. Ankara je verovatno korektno procenila da Vašington neće preterano da se meša, ali još je otvoreno pitanje da li je isto tako dobro procenila šta će da urade američke kompanije bez kojih Turska nije u stanju da buši na dnu mora. Bez kompanija Veterford i Ošniring takvi se poslovi ne završavaju.

U nekoliko poslednjih meseci Vašington je nastojao da obeshrabri te kompanije da pomognu Turcima, ali im je istovremeno davao do znanja da ukoliko one ipak odluče da učestvuju, ništa loše im se neće desiti. Kada su ministra odbrane grčke, Evangelosa Apostolakisa, novinari upitali da li Grčka može da računa na podršku Evropske Unije i Sjedinjenih Država, on je odgovorio: „Ne postoji takvo obečanje, ništa tome slično u ovom trenutku, ali kao što sam već ranije reakao, kada mi moramo da uradimo nešto, očekujemo da ćemo suštinski biti sami".

Atina isto tako ne polaže mnogo nade na izjavu francuskog predsednika Emanuela Makrona da će Francuska poslati ratni brod u zonu konflikta ukoliko to bude bilo potrebno, već kako su takva obećanja već davana i u prošlosti. Grčki premijer Aleksis Cipras uputio je oštru poruku turskom predsedniku Erdoganu: „Ukoliko Turska ne prestane sa bušenjem nafte i gasa u EEZ Kipra, cena bi mogla da bude i mir u regionu." Tada se Cipras nalazio na Kipru gde je vodio razgovore sa vojnim vrhom te zemlje. Turska je na sve primedbe, na sve optužbe odgovorila da ima pravo da buši unutar svog kontinentalnog pojasa. To bi bio isti onaj pojas za koji Grčka tvrdi da je grčki. Grčka mornarica manevriše u spornim zonama, a u slučaju zaoštravanja situacije očekuje se da će i avijacija uzeti učešća. o Pre 22 godine Grčka i Turska su se nalazile na ivici rata i to zbog dva ostrvca, više dve stene koje izviruju iz mora, ali su te dve zemlje dosta puta već ratovale međusobno, mada je to bilo u vremenima kad ni jedna od njih nije bila članica NATO saveza.

Tokom poslednjeg sastanka Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, grčke premijer rekao je sledeće: „Za neke je lako da ne budu agresivni ukoliko žive u Luksenburgu ili Holandiji, jer su njihovi susedi Belgijanci ili Luksenburci, a ne Turci. Ali nama to nije lako."

Takođe, Kipar je oštro protestvovao u Ujedinjenim Nacijama zbog turske povrede njihovog vazdušnog prostora. nelegalne upotrebe zatvorenog aerodroma i ometanja radio kontakta kiparskih aviona. Nikozija tvrdi da su turske akcije jasno namenjene da bi se potkopao kiparski suverenitet.

Turski predsednik Erdogan početkom jula je posetio turski deo Kipra, gde gde žive etnički Turci koji su ponosni na svoj sekularni način života. Erdogan je stigao na Kipar da bi otvorio velelepnu Hala Sultan džamiju koja u suštini simbolizuje Erdoganov politički islam. Ta džamija može da primi 6.000 vernika.

Turski Kiprani uglavnom ne podržavaju Erdogana i mnogi tvrde da niko na Kipru nije hteo da on pobedi na izborima. „On bi hteo da promeni naš način života, da natera žene da maramama pokriju glave i da nam sve skupa odredi kako da živimo."

Turci sa Kipra piju alkohol, generalno nisu mnogo religiozni, a taj pristup života ostao im je još iz vremena kada je to ostrvo bilo pod kontrolom Britanaca. Bez sumnje, turski deo Kipra teško da bi mogao normalno da živi da nema pomoći koja im stiže iz Turske, ali ta Turska takođe naseljava na ostrvo Turke iz Anatolije koji su sasvim po ukusu turskog Predsednika.

Na upozorenja koja dolaze iz Evrope i u kojima se zahteva da Turska ne vršlja po EEZ Kipra, Turska je odgovorila sa „poluzvaničnim dokumentom" poslatom u 27 zemalja Unije u kojima se tvrdi da Turci imaju sva prava da deluje kako deluje. Taj „non-paper" nije poslat u Nikoziju jer Turska ne priznaje Republiku Kipar, a deo ostrva koji drže u okupaciji još od 1974. Ankara priznaje pod imenom Turska Republika Severnog Kipra.

Ponekad i na izgled nepovezani događaji mogu da proizvedu varnicu između Atine i Ankare. Primera radi, Ankara je bila besna, ili bolje rečeno - Erdogan je bio besan, kada je grčki sud odlučio da Turskoj ne izruči osmoricu bivših turskih oficira koje je Erdogan optužio da se učestvovali u neuspelom vojnom udaru jula meseca 2016.

Grčka i Turska su osim Balkanskih ratova ratovali više puta i to prvo 1897, a kasnije 1921.-1922. Prvi od tih ratova, nazvan Ratom od 30 dana, vodio se zbog uslova života na ostrvu Krit koji je tada bio pod turskom dominacijom. Pobuna Grka na Kritu počela je 1896. Sledeće godine, januara 21, mobilizirana je grčka mornarica i u februaru su se na ostrvo iskrcale grčke trupe i proglašena je unija sa Grčkom.

Sledećeg meseca evropske sile su blokirale Grčku da bi sprečile da pomoć stiže na Krit, a ideja je bila da se nemiri ne prošire širom Balkana. Da bi pomogli Grcima na Kritu Grčka je napala Tursku, ali već krajem aprila videlo se da grčka vojska nije bila dovoljno spremna i Tursci su ih nadvladali već kako im je vojska bila reorganizovana uz pomoć nemačkih oficira.

Na kraju Grci su morali da se povuku sa Krita i da plate Turskoj ratnu oštetu, kao i da prihvate međunarodnu finansijsku komisiju da im nadgleda finansije. Takođe su izgubili neke teritorije koje su morale da ustupe Turskoj. Vremenom su i Turske vojne snage napustile Krit koji je tada postao neka vrsta međunarodnog protektorata.

Januara 1921. grčka vojska, ne obazirući se što nije bila dobro opremljena i nije imala najbolje kanale snabdevanja, krenula je sa ofanzivom na Anatoliju. Odbijeni su u aprilu, ali su ponovo napali i napredovali su ka Ankari.

Turci su, a pod komandom Mustafe Kemala Ataturka, pobedili Grke kod Sakarija reke i kasnije držali Smirnu (Izmir) pod svojom kontrolom, a potom isterali Grke iz Anatolije. U Grčkoj je nakon rata izvršen uspešan vojni udar protiv monarhije. Potom je 1923. potpisan međunarodni ugovor koji je prisilio Grčku da ustupi neke svoje teritorije i nekoliko ostrva, kao i da se odrekne Izmira. Istovremeno su Turska i Grčka izmenjali svoju manjinsku populaciju. Grčka je tokom istorije često pokušavala da povrati teritorije savremene Turske za koje su smatrali da pripadaju Grčkoj.

Napadali su u trenucima kada je Turska bila u nekoj, bilo kojoj, neprilici, ali nisu u tim pokušajima imali velike uspehe jer nikad nisu bili dovoljno jaki. Danas te dve zemlje su vojni saveznici što ih ne sprečava da se koškaju uzduž svojih granica. Danas se Turska opet nalazi u nevoljama mada to još nije svima jasno. Nije svima jasno da je turski predsednik nevolja sam po sebi jer pokušava da izgradi sistem kome vreme nije.

Turska ima veliku ekonomsku razmenu sa zemljama Evropske Unije, a i sa Amerikom, članica su NATO saveza, ali niko ne podnosi Erdogana. Ne podnosi ga ni Moskva jer Rusi ne veruju Turcima. A Erdogan je uveren da je Turska velika sila i da on može da radi šta hoće. Da može da vrti i Ameriku i Rusiju oko malog prsta. Da je ucenio Evropu, da može da ponizi Grke i da, naravno, može da smoždi Izrael.

Sve su to halucinacije i zato je Turska u velikim neprilikama. Zapadni svet za sada samo traži da Turska počne da obraća pažnju na svoju ekonomsku recesiju, na nezaposlenost i pravnu sigurnost, a to su sve teme o kojima brine i turski glasač. Erdogan je uvek odgovarao na pretnje glavom kao ovan, ali da li on shvata da su mu ambicije u današnjem svetu neostvarive?

Bilo kako bilo, Grčka i Turska neće zaratiti u opštom ratu, ali su kratkotrajne čarke veoma moguće. Obe su zemlje članice NATO i vojne taktike su im slične, ali ne sasvim iste. I grčka i turska vojska poznaju svoj teren. Turska na papiru izgleda dvostruko jača od Grčke, ali grčka teritorija je mnogo manja i ima dovoljno Grka koji su u stanju da se odupru. Što se udaljenijih ostrva tiče, to je druga priča. U svakom slučaju, u Istočnom Mediteranu, naročito u Egejskom moru, najgušće na svetu su stacionirana najnaprednija oružja visoke tehnologije.

Tamo, u Egejskom moru, plove 67 ratnih brodova i preko dvadeset podmornica. Što turskih, što grčkih borbenih lovaca ima 448 i svi su naoružani pametnim bombama i raketama. Na kopnu ima 832 teška tenka i više od 2.500 lakših topovskih vozila, a to bi bila vatrena moć duž granice od nekih 200 kilometara koja se po snazi izjednačuje sa onim što ostatak Evrope ima. U slučaju opšteg sukoba, tvrde eksperti, bilo bi veoma komplikovano održavati komandne i kontrolne sisteme zbog gustine i brzine vojnih akcija. Poznavaoci tvrde da bi nastao opšti haos i da bi dosta toga zavisilo od lokalnih komandanata koji bi morali da donose inteligentne odluke.

Nakon neuspelog vojnog udara Erdogan je uhapsio više od 50.000 ljudi, a među njima se nalazi i veći broj iskusnih oficira čije se umeće, odnosno, nedostatak njihovog umeća već jasno oseća. Sve skupa, opšti sukob, procenjuje se, bio bi na nivou mini-nuklearne bombe zbog razaranja koja bi se dogodila.

I mada prevladava opšte ubeđenje da do generalnog rata između te dve zemlje neće doći, u poslednjih par godina mogućnost da se tako nešto ipak odigra postala je realnija. Turski lovci svakodnevno ulaze u vazdušni prostor Grčke, a i njihovi brodovi se ne libe da ulaze u prostor grčkih ostrva.

Nekih 92 odsto Grka veruje da je Turska njihova najveća bezbednosna pretnja. Moguće je razumeti frustraciju Turaka koji čim krenu sa svoje obale moraju da zaobilaze grčki vodeni prostor, ali međunarodni ugovori su veoma jasni, mada Ankara tvrdi da nisu sasvim jasni i da, pre svega, nisu fer. Turska ne može da traži Rodos koji je jasno naseljen Grcima, ali pokušavaju da kreiraju uslove pod kojima bi se proširili po Egeju i postavili sebe u bolju poziciju za mogućne kasnije pregovore.

Turci više ne govore o tome ko ima administrativnu kontrolu mnogih ostrva, već čijoj državi ona pripadaju. Ankara koristi argumente da je Turska naslednih Otomanske imperije i da je ono što je bilo otomansko sad njihovo.

Turski narod je počeo da veruje u taj narativ i ako to svakodnevno razglabaju nekolicina novinara i par pseudo-akademika, onda mora da je tako. Turske desničarske partije tvrde da su Grci okupirali 18 turskih ostrva, a grčki ministar odbrane im poručuje - „Dođite i uzmite ih!"

Druga je prića što je ogromna većina grčkih ostrva u Egejskom moru veoma slabo branjena sa malobrojnim pripadnicima nacionalne garde. Turska bi to lako mogla da zauzme, a bilo bi veoma krvavo da ih Grčka povrati. Mnogi analitičare su mišljenja da popularnost Erdogana opada i da je zaoštreni stav Turske prema grčkoj igra da se odvuče pažnja stanovništva koje već ne veruje više da je on vođa u stanju da reši probleme zemlje.

Turski program naoružavanja ukazuje na njihove više aspiracije. Naručili su nosač aviona iz španskog brodogradilišta koji bi trebalo da bude završen 2022, a takođe razvijaju i svoje sopstvene balističke rakete. Ni jedna od tih stvari ne bi bila korisna za upotrebu na lokalnom nivou. To su simbolična oružja koja karakterišu velike sile, a Turska to nije.

Turska ima nameru da bude sila srednje veličine u jednom multi-polarnom svetu. Kombinacija agresivne spoljne politike i novog oficirskog kadra bez iskustva mogla bi da bude eksplozivna smesa spremna da izazove katastrofu u bilo kom trenutku. Kada se tome doda da su ministri spoljnih poslova Grčke i Turske u tako lošim odnosima da jedan s drugim ne govore, onda je jasno da je opasnost još veća.

Po nekim tvrđenjima veza između šefova generalštabova ovih zemalja takođe ne funkcioniše. Grčki vrh podseća Evropsku Uniju da ukoliko Turska zauzme neka grčka ostrva, onda su oni povredili granice Unije. NATO pokušava da se ne meša, ali kada neko hoće da bude neutralan onda je po logici stvari na strani agresora. NATO čak i ne osuđuje Turke zbog napada na Kurde. Šef NATO saveza, Stoltenberg izjavio je za tursku Anadolu agenciju da Turska „doprinosi našoj kolektivnoj sigurnosti, našoj misiji i operacijama na mnoge i razne načine. Zahvalan sam Turskoj zbog toga."

S druge strane, Ankara je sklopila dogovor sa Evropskom Unijom po kojem će Turska zadržati imigrante sa Bliskog istoka i primiti one koji ne kvalifikuju za azil u Evropi. Za to Turska dobija naknadu od 3,7 milijardi evra godišnje. Na taj način Turska brani spoljne granice Unije, a oni imigranti koji stignu do Grčke već su grčki problem.

Ukoliko dođe do sukoba, a uzevši kao činjenicu da Grčka nema samoubilačke nagone, biće Turska ta koja će prva da napadne. Negde sredinom februara prošle godine Erdoganova Partija pravde i razvoja pretila je da će napasti Grčku zbog par nenaseljenih ostrvca Imia. A savetnik turskog predsednika poslao je poruku grčkom premijeru: „Slomićemo ruke i noge bilo kom oficiru, premijeru ili bilo kom ministru koji se usudi da kroči na Imiju."

Neko je primetio da ako bi Turska bila osoba, ta osoba bi bila proglašena psihopatom, opasnim psihopatom. Uostalom, istorija ukazuje na činjenicu da je Turska oduvek bila veoma agresivna država. Otomanska imperija kolonizirala je Balkan tokom nekih 400 godina, ali ta kolonizacija retko se pominje pod tim imenom. Optužuju se sve bivše kolonijalne sile, ali ne današnja Turska.

Istinu govoreći, tokom tih godina pod kolonijalnom vlašću vladao je Otoman Pax Imperium, nije bilo ratova između okupiranih zemalja. Potom je carstvo palo, zajedno sa nemačkim, austrijskim i ruskim i na vlast u tursku došao je Ataturk, otac moderne Turske. Bio je revolucionar, rođen je u Solunu i tečno je govorio grčki i bio je evropski sekularan.

Sve to ga nije sprečilo da predsedava državom koja je vršila genocid nad svojim stanovništvom drugačijeg porekla i druge vere. Sada kada se Erdogan upire da izbriše sve ono dobro što je ostalo od Ataturka i vrati Tursku, a po mogućnosti i region, u 19. vek - svet odmahuje rukom, najverovatnije nadajući se da će Erdogan doživeti neuspeh, što on najverovatnije i hoće, ali pre svega zahvaljujući njegovim preambicioznim potezima i zahvaljujući onoj polovini turskog stanovništa koja ga ni malo ne voli.

Prošle nedelje dogodila su se dva slučaja u kojima je demokratija pobedila autokratske sisteme. Prvi u Hongkongu i drugi u Istambulu. To su bili klasični slučajevi u kojima su autokrate postizali autogolove.

U gradu na Bosforu pobeda nije mogla biti čistija, a ta pobeda uzdrmala je Sultana Erdogana. Ne radi se samo da je on izgubio vlast u svom gradu, već da u tom gradu postoje pisani dokumenti koji će ukazati na stepen korupcije kojom je Erdoganova partija vladala. Erdoganu na kraju preti robija.

Njegovo jedino uporište sada se nalazi kod polupismenih seljaka iz planinskih sela Turske i u religioznim krugovima koji se više bave sprovođenjem Erdoganove islamske politike nego spasenju muslimanskih duša.

Nasuprot onome što populisti misle, većina građana sveta ipak više voli uređena demokratska društva. U Erdoganovom slučaju postoji još jedan i to ne mali problem - čovek se zamerio Americi. Americi može da se zameri Rusija, a može i Kina, ali Turska nije na tom nivou. Druga je stvar njegova zabluda.

ANTRFILE:

Trideset godina genocida

Nedavno je Harvard juniverziti pres objavio knjigu dvojice izraelskih istoričara, Beni Morisa i Drod Zeeiva, koji su dugi niz godina istraživali u turskim arhivama i arhivima stranih konzularnih predstavništva razloge i proces etničkog čišćenja Asiraca, Armenaca i pravoslavnih Grka sa teritorije Turske.

Knjiga je objavljena pod naslovom „Trideset godina genocida: tursko uništenje svojih hrišćanskih manjina, 1894. - 1924."Ti istoričari su prvobitno bili zainteresovani genocidom Armenaca, ali su shvatili da je tema bila i šira i dublja.

Po tvrđenjima ta dva istoričara krajem 19. veka hrišćani su činili 20 odsto populacije Male Azije, ali je 1924. njihov broj pao na dva osto. Za to su se bili pobrinuli Turci. Najsmrtonosnije godine bile su 1915. i 1916.

Na početku procesa čišćenja deportovana je većina Armenaca koji su živeli u istočnoj i centralnoj Turskoj, a onda su pobijeni, bilo odmah po izlasku iz gradova, ili na putu deportacije. Tokom 1916. kompletirano je uništenje ubijanjem onih koji su se nekako dokopali sirijske pustinje. U te dve godine ubijeno je negde između 600 i 800 hiljada Armenaca. Totalan broj žrtva tokom tri decenije mogao bi da bude veći od milion ljudi.

Ti istoričari kažu da možda nema dovoljno podataka da bi se utvrdio broj Grka koje je pogubila Otomanska vojska, ali tvrde da je u periodu od 1919. do 1924. ubijeno na stotine hiljada Grka, muškaraca i dečaka, a onda je ostatak muškaraca, žena i deca deportovano u Grčku. Većina žrtava, ali ne svi, bili su Grci koji su živeli u regionu Crnog mora. U knjizi se opisuju i akcije grčke vojske koja nije bila ništa blaža prema turskoj manjini.

Turci nisu samo proterivali i ubijali hrišćanske manjine, već su im otimali stvari od vrednosti i, naravno kuće i imanja. Svaki masakr bio je udružen sa otimačinama i silovanjima. Turci su hteli da smanje broj hrišćana i „ako siluješ hrišćansku ženu, dobiješ muslimansko dete".

o U knjizi autori podvlače da nisu pronašli pisana dokumenta da je Hitler imitirao Turke svojim delima, ali je poznato da je u Nemačkoj u dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka postojalo veliko divljenje za Ataturka.

Takođe se napominje da se u Turskoj u vreme masakra nalazio veći broj nemačkih oficira koji su se kasnije vratili u Nemačku i služili u nacističkim jedinicama. Ono što se događalo u Turskoj na njih je ostavio značajan utisak.