HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (7)

Svet sa vrlo malo moralnih načela

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moci Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživackog rada.

(Ovu knjigu posvecujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džoan Kolman

Zahvaljujući Rimskom klubu, naš tehnološki potencijal se smanjio na nivo ispod onog u Japanu i Nemačkoj, državama koje smo, navodno porazili u Drugom svetskom ratu. Kako se to dogodilo?

Zbog ljudi poput dr Aleksandra Kinga i našeg zaslepljenog uma nismo uspeli da prepoznamo razaranje naših obrazovnih institucija i sistema obrazovanja. Kao rezultat našeg slepila više ne školujemo inženjere i naučnike u dovoljnom broju da bi ostali među industrijalizovanim zemljama sveta. Zahvaljujući dr Kingu, čoveku za koga su vrlo retki ljudi u Americi uopšte čuli, obrazovanje u SAD-u je na najnižem nivou od 1786. godine.

Statistike koje je izradio Institut za više obrazovanje (Institute for Higher Learning) pokazuju da su sposobnosti čitanja i pisanja američke omladine koja završava srednju školu ispod onih u poređenju sa omladinom 1786. godine.

Danas nismo samo suočeni sa gubitkom slobode i same države, već i sa još gorim gubitkom - same duše. Stalno nagrizanje temelja na kojima počiva ova republika, ostavilo je prazninu koju satanisti i kultisti ubrzano popunjavaju svojim umetničkim duševnim materijalom.

Ovu istinu je teško prihvatiti i shvatiti, jer u tom pogledu nije bilo nikakvih naglih događanja. Kada bi nas pogodio neki iznenadni šok, kulturni ili religijski, protresao bi nas i izvukao iz apatije u koju smo upali.

Ali, postupnost, a fabijanizam se upravo bazira na tome, ne čini ništa što bi iniciralo uzbunu. Kako ogromna većina Amerikanaca ne vidi nikakvu motivaciju za ovim o čemu pišem, ne mogu to da prihvate, pa se na pomisao o zaveri samo mršte i ismejavaju je. Stvarajući rasulo koje nam svakog dana nude na stotine mogućnosti, došli smo do stanja u kojem se, ako nema jasne motivacije, sve informacije odbijaju.

Ovo je u isto vreme i slaba i jaka spona u zavereničkom lancu. Većina ljudi odbacuje sve što nema motiva pa se zaverenici osećaju sigurnim iza lavina ismejavanja onih koji ukazuju na nadlozaću krizu u našoj zemlji i u našim ličnim životima.

No, ako uspemo u nastojanju da dovoljan broj spozna istinu, onda će motivacijsko blokiranje da oslabi sve dotle dok ga potpuno ne istisnemo, budući da sve više ljudi postaje prosvetljeno pa ideja „to se ne može desiti u Americi" postaje suvišna.

Komitet 300 računa na naše sposobnosti slabog prilagođavanja i tako uspeva da upravlja našim rekacijama na namerno stvorene događaje i neće biti razočaran sve dotle dok kao nacija budemo reagovali kao danas. Svoje reakcije na stvorene krize moramo da pretvorimo u rekacije prilagođavanja tako što ćemo identifikovati zaverenika i razotkriti planove koje su za nas pripremili, tako da te stvari postanu javno poznate.

Rimski klub je već napravio prelaz na varvastvo. Umesto da čekamo da nas „opiju" moramo da zaustavimo Komitet 300 pre nego što uspe da postigne svoj cilj - pretvori nas u poniznike „novog Srednjeg veka", koji su za nas spremili. To ne zavisi od Boga. To zavisi od nas. Mi moramo da preduzmemo potrebne akcije.

Sve informacije koje donosim u ovoj knjizi rezultat su dugogodišnjeg istraživanja i potkrepljene su besprekornim obaveštajnim izvorima. Ništa nije preuveličano. Sve je temeljeno na preciznim činjenicama, zato nemojte da upadnete u klopku koju postavlja neprijatelj tvrdeći kako su ovo „dezinformacije".

Tokom poslednjih dvadeset godina iznosio sam podatke koji su se pokazali veoma preciznim i koji su objasnili mnoge događaje. Duboko se nadam da će, preko ove knjige, doći do boljeg, jasnijeg i šireg razumevanja zavereničkih sila uperenih protiv ove zemlje. Ta nada se ostvaruje, jer sve više mladih ljudi počinje da postavlja pitanja i da traži informacije o tome šta se uistinu događa.

Ljudima je teško da razumeju da ovi zaverenici stvarno postoje i da imaju moć koju smo im ja i mnogi drugi pripisali. Mnogi su mi pisali i pitali me kako to da naša Vlada ne čini ništa u pogledu strahovite opasnosti po civilizaciju?

Problem je u tome što je naša Vlada sastavni deo tog problema, te zavere, a to nigde i ni u koje vreme nije bilo tako jasno kao u vreme predsednika Buša. Naravno, predsednik Buš tačno zna šta nam čini Komitet 300. On je njihov čovek. Neki su mi u pismima pisali: „Mi smo mislili da se borimo protiv Vlade". Naravno da se borimo, ali iza te Vlade stoji sila koja je tako moćna i tako sveobuhvatna da se obaveštajne službe boje i da izgovore njeno ime - „Olimpijci".

Dokaz o postojanju Komiteta 300 nalazimo u ogromnom broju moćnih institucija, koje taj Komitet poseduje i kojima upravlja. Evo popisa nekih važnijih, a sve su odgovorne majci svih trustova mozgova i naučnih institucija - Tavistok institutu za ljudske odnose, s njegovom rasprostranjenom mrežom koja se sastoji od stotina „ogranaka".

STANFORD RESEARCH CENTER (SRC) (Centar za istraživanja Stenford)

SRC je 1946. godine osnovao Tavistok institut za ljudske odnose sa svrhom da pomaže Robertu O. Andersonu i njegovoj naftnoj kompaniji ARCO, koja je za Komitet 300 osigurala prava na naftu na Severnom obronku (North Slope) Aljaske. U osnovi, taj posao je za Andersonov institut Tavistok bio preveliki pa je trebalo da se osnuje i finansira novi centar. Taj novi centar je bio Centar za istraživanje Stenford. Aljaska je svoja prava na naftu prodala za 900 miliona dolara, što je za Komitet 300 bila relativno mala svota. Guverner Aljaske je upućen na Centar za istraživanje Stenford, radi dobijanja saveta i pomoći. To nije bilo slučajno, već rezultat dobrog promišljanja i procesa dugoročnog savetovanja.

Pošto je guverner zatražio pomoć, trojica naučnika iz Centra za istraživanje Stenford su otputovala na Aljasku i održala sastanke sa tamošnjim ministrom spoljnih poslova i Državnom kancelarijom za planiranje. Fransis Grihan, koji je bio na čelu tima iz Centra za istraživanje Stenford, uverio je guvernera Aljaske da će njegov problem vođenja bogatog nalazišta nafte biti na sigurnom u rukama njihovog centra. Naravno, Grihan nije spomenuo Komitet 300, kao ni Rimski klub. Za manje od mesec dana, Grihan je okupio tim ekonomista, stručnjaka za naftu i naučnika nove nauke. Tim je imao na stotine članova. Izveštaj koji je Centar za istraživanje Stenford dao guverneru imao je osamdeset i osam stranica.

Zakonodavno telo Aljaske je 1970. godine prihvatilo taj predlog, skoro bez izmena. Grihan je za Komitet 300 obavio izvanredan posao. Od tih početaka taj Centar je prerastao u instituciju koja zapošljava 4.000 ljudi, sa godišnjim prometom od 160 miliona dolara. Njegov predsednik, Čarls A. Anderson, za vreme svog mandata bio je svedok velikog dela tog rasta, kao i profesor Vilis Harmon, direktor odelenja tog Centra koje se zove Istraživanje socijalne politike (Study of Social Policies), i koje zapošljava na stotine naučnika nove nauke, a mnogi od visoko pozicionisanih čelnika su dovedeni iz sedišta Tavistok instituta iz Londona. Jedan od njih je bio predsednik Odbora Centra za istraživanje Stenford, bivši obaveštajac Dejvid Sarnov, koji je dvadeset i pet godina bio tesno povezan sa Harmonom i njegovim timom. Sarnov je bio neka vrsta „psa čuvara" za majčinski institut iz Saseksa.

Centar za istraživanje Stenford kaže kako ne pravi nikakve moralne predrasude kada su u pitanju pogledi projekata koje prihvata, pa tako radi i za Izrael i za Arape, za Južnu Afriku i za Libiju. Kako se može i očekivati, takvim stavom sebi osigurava „informacije iz prve ruke" u pogledu vlada stranih zemalja, koje CIA nalazi vrlo korisnim. U knjizi Džima Ridžveja, pod naslovom The Closed Corporation (Zatvorena korporacija), portparol Centra za istraživanje Stenford gospodin Gibson blebeće o nediskriminirajućem stavu ovog centra. Iako ovaj centar nije na popisu Saveznog centra za istraživanje ugovora (Federal Contract Research Center), danas je on najveći vojni trust mozgova, koji je zasenio i Hadson i Rend. Među njegovim specijalizovanim odelenjima su eksperimentalni centri za hemijsko i biološko ratovanje.

Jedna od opasnijih delatnosti Stenford Centra su vojne operacije protiv pobunjenog naroda usmerene na civilno stanovništvo - stvari poput Orvelove „1984", kakve Vlada već primenjuje protiv svog naroda. Američka vlada centru Stenford plaća milione dolara godišnje za to vrlo kontravezno „istraživanje". Posle studentskih demonstracija protiv pokušaja hemijskog rata koji se sprovodi u Stenford centru, taj centar je „prodat" jednoj privatnoj kompaniji za samo 25 miliona dolara. Ništa se naravno, nije promenilo. Centar za istraživanje Stenford je još uvek projekat Tavistok instututa i još uvek je u posedu Komiteta 300, a lakoverni su, čini se zadovoljeni tom beznačajnom kozmetičkom promenom.

1958. godine se dogodilo nešto zaista uznemirujuće. Agencija za istraživanje novih tehnologija (Advanced Research Products Agencv, skraćeno ARPA), ugovorna agencija Ministarstva prosvete, predložila je Centru za istraživanje Stenford jedan strogo poverljiv projekat. Džon Foster iz Pentagona je rekao tom Centru kako im je potreban projekat kojim će se Sjedinjene Američke Države osigurati od „tehnološkog iznenađenja". Foster je želeo da dovede do savršenstva stanje u kojem sama prirodna sredina postaje oružje, a pomoću specijalnih bombi koje će aktivirati vulkane i/ili zemljotrese. Ovaj projekat bi trebalo da se sastoji od biheviorističkog istraživanja o potencijalnim neprijateljima, i korišćenju minerala i metala kao potencijalnog oružja. Centar za istraživanje Stenford je taj projekat prihvatio i dao mu kodirano ime JHAK (klimav).

Ogromni elektronski mozak u Shaky-ju je sprovodio mnoga naređenja, jer je firma IBM napravila specijalne kompjutere za Stenford Centar. Na projektu „Human Augmentation" radilo je preko dvadeset i osam naučnika. IBM-ov kompjuter ima čak sposobnosti da rešava probleme analogijom te prepoznaje i identifikuje naučnike koji na njemu rade. „Specijalne primene" ovog alata je mnogo lakše zamisliti nego opisati. Bžežinski je definitvno znao o čemu govori kada je pisao knjigu Tehnotronska era.

Centar za istraživanje Stenofrd usko sarađuje sa desetinama civilnih konsultantskih firmi, nastojeći da primeni vojnu tehnologiju na domaće situacije. To nije radio uvek uspešno, ali kako tehnologija napreduje, izgledi za masovni i sveprožimajući nadzor, kako ga je Bžežinski opisao, postaju svakim danom sve realniji. Takav sistem već postoji i primenjuje se, iako s vremena na vreme neke greške moraju da se ispeglaju. Jedna od tih civilnih konsultantskih firmi je Schriever McKee Associates iz Meklina, Savezne države Virdžinije, na čijem se čelu nalazi general Bernard S. Šriver, bivši direktor Zapovednog sastava Ratnog vazduhoplovstva (Air Force Systems Command), institucije koja je proizvela i usavršila rakete Titan, Tor, Atlas i Minutmen.

Šriver je objedinio kompanije Lockheed, Emmerson Electric, Northrop, Control Data, Ravtheon i TRW, i osnovao konzorcijum pod nazivom Urban Svstems Associates, Inc. Koja je svrha tog konzorcijuma? Rešavati socijalne i psihološke „urbane probleme" pomoću svojih tehnika, uz upotrebu naprednih elektronskih sistema. Zanimljivo je navesti da je kompanija TRW, kao rezultat njenog rada u konzorcijumu Urban Sistems Associates Inc, postala najveća kompanija za prikupljanje informacija o kreditima na području kreditnog izveštavanja.

Ovo neosporno dokazuje koliko je ova zemlja već pod totalnim nadzorom, što je najvažniji zahtev Komiteta 300. Nijedna diktatura, posebno ne ona na svetskom nivou, ne može da funkcioniše bez totalne kontrole nad svakom pojednim osobom. Centar za istraživanje Stenford je već tada bio uveliko na putu da postanje ključna zdravstvena organizacija Komiteta 300.

Već 80-tih godina 60% ugovora tog Centra bilo je posvećeno ,,futurizmu", za vojne i za civilne primene. Najveći naručioci su mu bili Uprava za istraživanje odbrane i inženjerstvo (Directorate of Defense Research and Engineering) američkog Ministarstva odbrane, Kancelarija za istraživanje vazdušnog prostora (Office of Aerospace Research) koja se bavila „primenama biheviorističkih nauka na upravljanje istraživanjem", Izvršna kancelarija američkog predsednika (Executive Office of the President), Kancelarija za nauku i tehnologiju (Office of Science and Technology), i američko Ministarstvo zdravlja. Centar za istraživanje Stenford je za Ministarstvo zdravlja izradio projekat koji je nazvan „Obrasci za ispitivanje dostignuća očitavanja u ESDEA Titla I" (Patterns in ESDEA Title I Reading Achievements Tests). Među ostalim kupcima su američko Ministarstvo energije, američko Ministarstvo rada, američko Ministarstvo saobraćaja i Nacionalna fondacija za nauku (National Science Foundation, skraćeno NSF). Od velike važnosti je bio rad napravljen za NSF, pod naslovom Procena budućih i međunarodnih problema (Assessment of Future and International Problems).

Centar za istraživanje Stenford je pod pokroviteljstvom Tavistok instituta iz Londona izradio jedan dalekosežniji i opasniji sistem, koji je nazvao Program poslovnog obaveštavanja (Business Intelligence Program). Više od 600 kompanija iz SAD-a i drugih zemalja su postale pretplatnici ovog programa. Taj program je pokrivao istraživanja na: Japanskim poslovnim odnosima (Japanese Foreing Business Relations), Potrošačkom marketingu u razdoblju promena (Consumer Marketing in a Period of a Change), Rastućoj opasnosti od međunarodnog terorizma (Mounting Challenge of International Terrorism), Senzornoj proceni proizvoda široke potrošnje (Sensory Evaluation in Consumer Products), Sistemu elektronskog prebacivanja novca (Electronic Funds Transfer System), Američkoj ratnoj industriji (The U.S. Defense Industry) i Dostupnosti kapitala (Capital Avaliability). Medu vrhunskim kompanijama Komiteta 300 koje su postale naručioci ovog programa su: Bechtel Corporation, na čijem čelu je bio Džordž Šulc, Hewlett Packard, Eastman Dillon, Saga Foods Corporation, McDonnell Douglas, Crown Zellerbach, Wells Fargo i Kaiser Industries.

Ali, jedan od najmračnijih od svih programa Centra za istraživanje Stenford, sa mogućnošću nanošenja ogromne štete promenom smera u kojem će Sjedinjene Američke Države ići, društveno, moralno i verski, je bio program Stenfordove Fondacije Čarls F. Ketering, nazvan i Promenljive slike čoveka (Changing Images of the Man), pod Stenfordovom službenom oznakom: „Contract Number URH (486)-2150, Policy Report Number: 4/4/74, Prepared by SRI Center for Study of Social Policy, Director Willis Harmon" (Ugovor broj URH (489)-2150, broj izveštaja: 4/4/74, pripremio centar za proučavanje socijalne politike SRI-a, direktor: Willis Harmon).

Ovo je verovatno jedno od najdalekosežnijih istraživanja u istoriji o tome kako se čovek može promeniti.

Ovaj izveštaj, koji ima 319 strana, napisalo je 14 naučnika nove nauke, pod nadzorom Instituta Tavistok i njegovih 23-oje najviših kontrolora, među kojima su bili B. F. Skiner, Margaret Mid, Ervin Laslo i ser Džefri Vikers, visoki oficir britanske obaveštajne službe MI6. Podsetimo se da je njegov zet, ser Piter Vikers Hol, bio jedan od osnivača takozvane konzervativne Fondacije Heritejdž. Veliki deo od 3.000 stranica „preporuka", koje su u januaru 1981. godine predate predsedniku Reganu, temeljio se na materijalu koji je uzet iz projekta Vilisa Harmona „Promenljive slike čoveka".

Bio sam povlašćen da od kolega iz obaveštajne službe dobijem jedan primerak tog projekta, pet dana pošto ga je američka Vlada prihvatila. Ono što sam tamo pročitao me je šokiralo, jer sam shvatio da gledam u projekat koji se odnosi na buduću Ameriku, nešto drugačije od svega što sam do tada video. Po tom programu nacija će biti programirana na promene da neće biti moguće primetiti kada su se velike promene dogodile. Tako brzo smo se strmoglavljivali otkako je napisana knjiga The Aquarian Conspiracy (Zavera Vodolija) da danas razvod braka ne ostavlja nikakav pečat, samoubistvo je na najvišem nivou, a da se zbog toga retki uzbuđuju, društvena skretanja i seksualni poremećaji, koji se nekada u pristojnim krugovima nisu mogli ni spomenuti, danas su uobičajena pojava i ne pobuđuju nikakav poseban protest.

Kao nacija, nismo primetili kako su promenljive slike čoveka zauvek radikalno promenile naš američki način života. Nekako smo bili zaokupljeni „Sindromom Votergejta". Neko vreme smo bili šokirani i ojađeni, saznavši da je Nikson samo običan prevarant koji se družio sa mafijaškim prijateljima Erla Vorena u prekrasnoj kući koju su mu izgradili odmah pored Niksonovog imanja. U vreme kada je veliki broj „budućih šokova" i novinskih naslova zahtevao našu pažnju, izgubili smo se ili smo, pre bih rekao, velikim brojem mogućnosti koje su nam svakodnevno plasirali i koje nam još uvek plasiraju, bili do te mere zbunjeni da više nismo bih' sposobni da napravimo izbor.

Što je još gore, naša nacija, pošto je bila izložena velikoj količini zločina na visokim položajima, nakon čega je dosta trauma Vijetnamskog rata, kao da više nije želela da vidi istinu. Ta rekacija je detaljno opisana u tehničkom radu Vilisa Harmona. Ukratko, američka nacija je reagovala tačno onako kako je bila profilisana da reaguje. Kao još gore, ne želeći da prihvatimo istinu, stvari smo odveli korak dalje: očekivali smo da nas Vlada zaštiti od istine.

Želeli smo da se korumpirani smrad Reganove i Bušove vlade zakopa dva metra ispod zemlje. Nismo želeli da se otkriju zločini počinjeni pod nazivom afera (ili skandal) Iran/Kontra. Dozvolili smo svom predsedniku da nas laže u pogledu toga gde je bio od 20. do 23. oktobra 1980. A ti zločini su bili daleko veći od bilo čega što je Nikson napravio dok je bio predsednik. Da li mi, kao nacija, shvatamo da vozimo nizbrdo bez kočnica?

Ne, ne shvatamo. Umesto da nam kažu istinu oni koji su imali dužnost da američkom narodu kažu istinu o tome kako privatna, dobro organizovana mala vlada unutar Bele kuće pravi jedan zločin za drugim, a svi ti zločini su napad na samu dušu naše nacije i republikanskih institucija na kojima je ona sazdana, govoreno nam je da ne uznemiravamo javnost takvim stvarima. Rečenica „Zaista ne želimo da znamo za sva ta nagađanja" postala je standardna reakcija.

Kada je najviši izabrani predstavnik ove zemlje, naočigled svih, stavio zakon Ujedinjenih nacija iznad Ustava Sjedinjenih Američkih Država, što je prekršaj za ostavku, većina ljudi je to prihvatila kao „normalno". Kada je taj najviši izabrani predstavnik krenuo u rat, bez objave rata koju može da donese samo američki Kongres, mediji su tu činjenicu cenzurisali pa smo i to prihvatili, radije nego da se suočimo sa istinom.

Kada je počeo Zalivski rat, koji je isplanirao i iskonstruisao naš predsednik, ne samo da smo bili srećni zbog te najočiglcdnije cenzure, nego smo to čak uzeli k srcu, verujući da je to „dobro za rat". Naš predsednik je lagao, Ejpril Glaspi je lagala, Ministarstvo spoljnih poslova je lagalo.

Rekli su nam da je taj rat opravdan zato što je predsednik Sadam Husein upozoren da napusti Kuvajt. Kada su telefonski razgovori gospođe Glaspi sa Ministarstvom spoljnih poslova konačno dospeli u javnost, američki senatori bi, jedan za drugim, počeli sa napadima kako bi odbranili gospođu Glaspi, tu razvratnicu. Nije bilo važno što su ti napadi dolazili i od demokrata i od republikanaca. Mi, narod, dozvolili smo im da i posle tih laži prođu nekažnjeno.

Kod takvog javnog mnenja američkog naroda i najveći snovi Vilisa Harmona i njegovog tima naučnika postali su stvarnost. Tavistok institut je bio uzbuđen svojim uspehom u razaranju samopoštovanja i samopouzdanja ove, nekada velike nacije. Rečeno nam je da smo pobedili u Zalivskom ratu.

Ono što ogromna većina još ne primećuje je to da je ta pobeda ovu naciju koštala njenog samopouzdanja i časti. To je ostalo zakopano i trune u pustinjskom pesku Kuvajta i Iraka, zajedno sa telima iračkih vojnika koje smo izmasakrirali tokom dogovorenog povlačenja iz Kuvajta i Basre - nismo mogli da održimo reč da ćemo poštovati Ženevsku konvenciju i da ih nećemo napadati. „Šta hoćete?", pitali su nas naši supervizori, „Pobedu ili samopoštovanje? Ne možete imati oboje".

Pre sto godina ovo ne bi moglo da se dogodi, a danas se dogodilo i ne pobuđuje nikakve primedbe. Podlegli smo ratu dalekosežnog prožimanja koje protiv ove nacija vodi Tavistok institut. Poput nemačke nacije, poražene po Projektu „tepih" strateškog bombardovanja koje je izradila osiguravajuća kompanija Prudential, toliko smo i mi podlegli uticaju da se ova nacija lako može pretvoriti u režim kakav su totalitarni režimi u istoriji mogli samo da sanjaju. „Evo", reći će, „ jedne od najvećih nacija na svetu, koja ne želi istinu. Sve propagandne agencije su nam postale suvišne. Ne moramo da se borimo kako bismo sakrili istinu od ove nacije, oni su je samo svojom voljom odbacili. Ova nacija ja postala lak plen".

Naša nekada ponosna republika Sjedinjene Američke Države je postala samo niz zločinačkih organizacija, što je, kako nam barem primeri iz istorije pokazuju, uvek početak totalitarizma. Ovo je stanje stalnih promena u kojima se mi u Americi nalazimo kako se 1991. godina primiče svom kraju. Ni ne trepnemo zbog 4 miliona beskućnika, ni zbog 30 miliona nezaposlenih, ni zbog 15 miliona dece koja su do sada umrla. To je „otpad" doba Vodolije, zavere koja je tako prokleta da će većina ljudi, koja se sa njom suoči, zanemariti njeno postojanje, objašnjavajući sebi te događaje kao „vremena su se promenila".

Na takvu rekaciju su nas programirali Tavistok institut i Vilis Harmon. Rušenje naših ideala se nastavlja bez presedana. Duhovna i intelektualna snaga našeg naroda je već uništena. 27. maja 1991, predsednik Buš je rekao jednu veoma duboku rečenicu, čiji je smisao, čini se, većina političkih komentatora potpuno pogrešno upotrebila. Buš je rekao: Moralna dimenzija američke politike zahteva od nas da zacrtamo moralni put za svet sa manjim zlom. To je stvaran svet, ni crn ni beo. Svet sa vrlo malo moralnih načela.

Šta drugo bi mogli da očekujemo od predsednika koji je najverovatnije najopakiji čovek koji je ikada došao u Belu kuću?

Razmislite o tome u svetlu njegove komande vojsci da žive zakopa 12.000 iračkih vojnika. Razmislite o tome u svetlu njegovog neprekidnog genocidnog rata protiv iračkog naroda.

Predsednik Buš je sa oduševljenjem okarakterisao predsednika Sadama Huseina kao „Hitlera naših dana". Nije mu ni palo na pamet da ponudi jedan jedini dokaz za to. Nije bilo potrebno. Mi smo to prihvatili bez pitanja, jer je to rekao predsednik Buš. Razmislite o tome u svetlu istine, o činjenici da je sve to radio u ime američkog naroda, dok je tajno primao naloge od Komiteta 300.

Ali, više od svega drugog, razmislite o ovome: predsednik Buš i njegovi supervizori se osećaju tako sigurno da više ni ne smatraju potrebnim da skrivaju svoja zla pred američkim narodom niti da o njima lažu.

Iz spomenute izjave očigledno je to, da će on, kao naš predsednik, da napravi svaki kompromis sa istinom, čašću i humanošću, ako to budu smatrali potrebnim njegovi (i naši) kontrolori. 27. maja 1991. godine predsednik Sjedinjenih Američkih Država je odbacio sva načela koja su ugrađena u naš Ustav i smelo izjavio kako ga taj Ustav više ne obavezuje.

Bila je to velika pobeda Tavistok instituta i Prudental kompanije, čija meta više nisu bile stambene četvrti nemačkih radnika iz 1945. godine, već duše američkog naroda u ratu koji je počeo 1946. godine, i traje, evo, sve do ove 1992. godine.