Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (16)

Podele i hapšenja

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Smišljeno ili ne, namerno ili slučajno, opravdavali su svakodnevnu opstrukciju odbrane, neprekidno smanjivanje brojnog stanja stanovništva i onesposobljavanje za odbranu. Tih dana sam se upoznao sa Ljubicom Šolaja-Javorina, stomatologom sa Plitvičkih jezera. Živela je sa suprugom i majkom u svojoj kući u naselju Jezerce. Za njeno ime bilo je vezano dosta događaja, njena uloga u prvim danima neprihvatanja nove politike u Hrvatskoj bila je velika. Uz Boška Božanića, također stomatologa, Ljubica je bila najviđeniji i najaktivniji član SDS iz Like. Međutim, u toku 1991. godine došlo je do značajnog političkog mimoilaženja njih dvoje, pa je Šolaja svoj novi politički angažman pronašla u podržavanju politike koju je zastupao Vojislav Šešelj. Postala je vodeći član SRS u tom delu Krajine i zamenik Radi Leskovcu, koji je bio predsednik SRS Krajine.

Posle našeg upoznavanja, jedno vreme smo se viđali svakodnevno i svaki put u razgovorima su dominirale političke teme. O vremenima koja su bila iza nas nije volela da razgovara. Trudila se da čuje mišljenje o krajnjem ishodu borbe za samostalnost Krajine, da li će ona biti uspešna ili će neki drugi faktori uticati da Krajine nestane.

U jednoj od tih rasprava Ljubica je iznela hrvatske novine "Globus", koje su pisale o tome da Krajina nema nikakve šanse da dođe do samostalnosti i da to nije samo vojno pitanje, već i ekonomsko i diplomatsko. Autor teksta nijednom rečju nije bio tendenciozan nego je iznosio argumente koji su potvrđivali iznesen zaključak, da Krajina ne može postati samostalna država.

Poznavajući prilike u kojima se nalazimo, vrlo visok stepen nesloge, ljudske zlobe i zavisti, tračanja da pojedinci sebe u to vreme proglašavaju "herojima" i "prvoborcima" ja sam se složio sa napisanim ocenama. Opisao sam koji su naši problemi i ako ne dođe do promena i odnosa prema zadacima, mi nemamo čemu da se nadamo. Na tome se naš razgovor završio, a ona ničim nije ispoljila svoje neslaganje ni za ono što smo pročitali ni za ono što sam ja ispričao.

Narednog dana me je čekalo iznenađenje. Jedan od bivših pripadnika SUP-a Korenica me je obavestio, da je Ljubica pričala pred nekim ekstremnim pripadnicima SDS-a, kako sam ja pred njom ispoljio defetizam, kako sam joj detaljno opisivao način na koji će Krajina nestati i da je pitanje njene propasti, pitanje dana.

Bio sam veoma iznenađen, tim više, što je sada nepovratno doliveno ulje na vatru, koja se rasplamsala i u čijem plamenu bi neko od nas aktera mogao da se nađe, da sagori i da ga nestane. Koliko je bila svesna te činjenice ne znam, koliko je to bila njena ideja ne znam, ali sam znao da sam postao objekat spletke iz koje je trebalo dostojanstveno izaći i vratiti se na neki normalan kolosek. Nekoliko dana kasnije otišao sam ponovo kod Ljubice, na kafu po običaju. Ničim nisam pokazivao da bilo šta znam o njenom spletkarenju. Pričamo, kao da nastavljamo neku nedovršenu temu i vidim da ponovo potencira politička pitanja. Koristim priliku i kažem kako će Krajina postati žrtva sopstvene dece, nezadovoljnika, koji misle da su njihove zasluge za stvaranje Krajine nemerljive, ali da nisu verifikovane čime su uskraćeni za društveni status i privilegije koje taj status sobom donosi.

Nije reagovala, ne znam da li se u tome prepoznala ili je bila potpuno slepa pred činjenicom da ona u Krajini ne predstavlja ništa osim imena i da će, u koliko se ne promeni, njeno ime uvek biti spominjano u negativnom kontekstu. Bila je hvalisava, bila je puna čežnje i nadanja u ostvarivanju sna radikala "Svi srbi u jednoj državi" u granicama od Virovitice do Rijeke. Sebe je opisivala kao osobu u koju Šešelj ima posebno poverenje dajući do znanja da će ona u nekom narednom vremenu postati vrlo važna na ovim prostorima. Nisam ništa odgovarao, gledao sam njeno licemerje, moralnu dvoličnost i podlost. Pitao sam se, kako će još noćas pred nekim da predstavi ovaj razgovor i u kojoj će me kombinaciji predstaviti. I pored svega srdačno smo se rastali uz njen poziv da je ponovo posetim.

Hapšenje

Dana 18.08.1992. godine u 13,25 časova u moju kancelariju upala je grupa naoružanih ljudi. Pre toga na samoj prijavnici je bilo dosta galame, ali nisam obraćao pažnju na to, jer su se slične stvari dešavale svakodnevno. Sastav je bio mešovit, muško-ženski i sve sam ih poznavao. Grupu je predvodio Spase-Mladen Đević, koji mi se i obratio rečima:"Moraš poći sa nama. Takvo je naređenje." Svi su imali oružje na "gotovs" i pokušavali da se predstave u svetlu odlučnosti, ali nisu mogli da sakriju zbunjenost. Spase je također bio zbunjen događajem, ali on se nikada nije upuštao u bilo kakvo komentarisanje, radio je ono što mu je naređeno.

Ostavljam sve na stolu kako je zatečeno i izlazim iz prostorije. Na hodniku gužva, Đaković je izašao iz kancelarije i pita šta se dešava. A Mladen mu odgovara, da se to njega ne tiče. Milan Šuput je u Vrhovinama. Ispred zgrade komande nalazi se parkirano vozilo BOV i još nekoliko vozila bez arnjeva i cirade na kojima su naoružani pripadnici "13. čađave" kako su zvali jednu četu dobrovoljaca kojom je komandovao Jovan Đević.

Ulazim u BOV, a u vozilu vezani lisicama Milan-Mićo Brujić, Zdravko Inđić, stariji vodnik iz Donjeg Lapca i Milan Šuput, kojeg smo zvali "mali" da bi pravili razliku od krupnijeg i poznatijeg komandanta TO. Moj položaj je povoljniji, jer nisam vezan, ali to ništa ne menja. Kolona polazi i za oko jedan sat smo stigli u kasarnu u Željavi. Kasarna je velika, a u njoj diverzantski odred i nešto pozadinskih jedinica. Avetinjski prazno u odnosu na sliku koja je vladala u kasarni do 15.05. kada je tu bila JNA.

Smeštaju nas u jedan objekat u učionicu koja na vratima ima, pored drvenih, i vrata sa rešetkom. Prozori su neobezbeđeni. Vrata za nama ne zatvaraju već stavljaju učionički sto za kojim sede po dvojica "stražara". Svi smo pomalo nervozni, posebno Brujić, a Šuput je nervozan i uplašen. Doneli su ručak, koji nismo ni pogledali. Negde oko 16,00 časova počinjem intenzivnu priču sa stražarima. Dobro ih poznajem i oni mene znaju, jer smo toliko puta bili zajedno. Pričaju mi o tome kako je u Krajini konačno došao trenutak obračuna sa "petom kolonom", sa svima onima koji se zalažu za Jugoslaviju i jugoslovenstvo, da se mora znati ko je ko i sa kojim motivima se uključuje u borbu za Krajinu. Poznat vokabular sa kojim sam se susreo prvog dana dolaska u Krajinu. Jugoslavije više nema, makar ne onakve u kojoj je zagovarano bratstvo i jedinstvo, zajedništvo svih njenih naroda i narodnosti, nema više JNA, nema dosta toga što nas je opterećivalo, a sve je ostalo isto. Ne veruje se ni Saveznoj Republici Jugoslaviji, ni njenoj vojsci ni Slobodanu Miloševiću - kreatoru i glavnom zagovorniku stvaranje Treće Jugoslavije. Mislio sam u sebi i pitao se, da li je konačno prepoznata ideja da se tim političkim manevrom stvaranja savezne države spreči prenošenje ratnih dejstava u Srbiju ili u najmanju ruku, da se to prenošenje prolongira za neko povoljnije vreme? Nisam znao pravu pozadinu, ali mi je sve govorilo da se radi o nečemu što je neko planirao van Krajine, ali je koristio izvore iz same Krajine.

U samoj kasarni je dosta živosti, vrlo često dolaze i odlaze vozila. Vidim da je dolazio Mlađo Petrović, predsednik opštine Korenica, David Rastović, predsednik opštine Donji Lapac i još mnogi drugi. Pala je noć i ispod Plješivice vrlo brzo postaje hladno. U prostoriji se nalazi više vojničkih kreveta na sprat. Biram jedan i lježem onako obučen. Zaspao sam vrlo brzo. Nešto oko ponoći čuje se galama u hodniku i na ulaznim vratima učionice. Svetlo se ne pali. Naoružani vojnici u maskirnim uniformama i sa maskama na licu nas izvode ispred zgrade. Tu su dva vozila, jedno "Puh" plave boje, a drugi je "Pasat" putnički automobil.

Brujić i Inđić ulaze u u terensko vozilo, a ja i Šuput u putničko. Vidim da vojnici u maskirnim uniformama imaju oznake policije i da na rukavu bluze imaju znak vuka otvorenih čeljusti. Nikada do tada nisam video sličnu oznaku. I jedno i drugo vozilo imaju policijske tablice MUP-a Krajine. Vozilom u kojem se ja nalazim upravlja Spase, a sa njim je "Dugi". Šuput je vidno uplašen. Krećemo nešto oko pola sata posle ponoći. Koja nam je krajnja stanica nije mi poznato. Ličko Petrovo Selo je u potpunom mraku. Izlazimo prema prevoju Prijeboj. Na pola puta "puh" ostaje u kvaru, ali na sreću kvar je brzo otklonjen i mi nastavljamo put. Gledam Šuputa koji je u potpunom psihičkom kolapsu. Setio sam se Vukušića kada sam ga vozio iz Vrhovina, ali se nadam da će moj saputnik izdržati. Kada je prvo vozilo stalo bio je ubeđen da je to sa namerom da nas ubiju i ostave pored puta. Tešio sam ga i umirivao, hrabrio da izdrži svojevrsno iskušenje pred koje smo stavljeni.

Prolazimo kroz Korenicu nešto pre dva posle ponoći i onda preko Frkašića idemo u Donji Lapac. Krećemo se pravcem Nebljusi - Bihać (Ripač) - Bosanski Petrovac - Sanski Most -Banja Luka - Brčko - Bjeljina - Rača na reci Savi. Prolazimo koridorom u rano jutro 19.08.1992. godine. Tragovi borbe na svakom koraku. Gotovo da nema čitavog objekta. Na pola sata smo zastali u Obudovcu, ispred kafane koja ne radi. Posebno je razrušeno Brčko.

Od Rače krećemo meni slabije poznatim putem i oko 11,00 časova dolazimo u Ilok. Dolazimo pred jednu zgradu koja je dobro obezbeđena. Tu je nekakva komanda. Ulazimo u zgradu, a potom u kancelariju komandanta jedinice kojeg svi oslovljavaju sa nadimkom "Rambo". Brujić od njega traži telefon da se javi Jovici Stanišiću u Beograd i da razjasni o čemu se radi. Sebe predstavlja kao radnika Službe državne bezbednosti Srbije. Rambo ga umiruje i kaže da će se sve razjasniti, da on ne odlučuje o bilo čemu, već da izvršava naređenja koja dolaze do njega. Popili smo kafu i situacija u kancelariji je potpuno mirna. Tako se i sam ponašam, ne dozvoljavam sebi da podlegnem lošem raspoloženju Šuputa i Brujića. Nakon pola sata nekog ćaskanja i kafe odvode nas u podrum zgrade u koji se ulazi odmah s desne strane stepenica kojima se penje na sprat. To i nije klasičan podrum već dve prostorije obezbeđene rešetkama koje je pre rata koristila Privredna banka Zagreb. Ulazimo u te prostorije. U prvoj je gomila papira, fascikli, registratora i jedan sto i stolica. U drugoj prostoriji je pakao. Na podu dve fiskulturne strunjače, na plafonu dva para kuka za vezivanje, a zidovi i deo poda uprskani krvlju. Prozori su zatamljeni. Vide se tragovi mučenja. Ko je mučen, zbog čega je mučen, gde se sada nalazi, ništa ne možemo da otkrijemo. Sigurno je jedno. Kroz ovaj podrum je prošlo mnogo ljudi, a poslednji među njima ne tako davno.

Sedimo na strunjačama i razgovaramo nepovezano i bez smisla. Strašno smo umorni od putovanja i situacije u kojoj smo se našli, ali niko ne može da spava. Ustajem se i ulazim u prvu prostoriju. Da bih skratio vreme počinjem da prevrćem po papirima. Sve su listinzi štednih uloga klijenata banke. Po brojkama se vidi da su bili bogati. Čujem korake i glasove ispred ulaznih vrata. Jedan od stražara otključava vrata i pošto je mene prvog video pita: "Ko je Mihajlo Knežević?" Odgovaram da sam to ja i on me poziva da izađem. Mahnuo sam onoj trojici u drugoj prostoriji i izašao. Nisam znao da se više nikada neću vratiti u taj prostor. Na ulazu stoji Predrag Prica i pozdravlja me. Prilazi i nas dvojica se ljubimo. Izvinjava se i kaže da je tako moralo biti, a da će se sve razjasniti za dan-dva. Prenosi mi pozdrave svog šefa kojem ja ne znam ime, kojeg nikada nisam video niti na bilo koji način dolazio u kontakt sa njim.

Poziva me da krenemo, a ispred zgrade terensko vozilo policijskih registarskih oznaka MUP-a Srbije. Pitam šta će biti sa ostalima, a Prica odgovara da će to šefovi razjasniti i da im se neće ništa desiti. Vozilom odlazimo do jedne ogromne kuće koja je nameštena kao rezidencija. Ponudili su me kafom, koju prihvatam, ali tražim odmah da se okupam i obrijem. Donose mi novu odeću i po izlasku iz kupatila stigao me je umor. Nije mi pomogla ni kafa. Zaspao sam odmah. Prica mi je rekao da malo odspavam, pa bi oko 21,00 časova išli negde na večeru. Tako je i bilo. Nešto posle 21,00 časova sa dva vozila krećemo u Bačku Palanku na večeru. Pridružili su nam se Spase Đević, "Dugi", "Rambo", Dušan Vlaisavljević i još nekolicina koje ranije nisam susretao. Pričamo o svemu i svačemu. Prica i Vlaisavljević svojim pričama navode druge da prema meni ispoljavaju simpatije. Muzika popunjava one praznine kada ne razgovaramo. Vrlo često nazdravljamo i tako večeru završavamo u opštem raspoloženju. Sada mi je potpuno jasno da sam u društvu ljudi koji su pripadnici Službe državne bezbednosti Srbije -operativci i pripadnici jedinice za posebne namene te Službe. Svi pripadnici jedinice su poreklom iz Krajine. Vrlo čudna situacija da sam ja sa njima, a nisam njihov član, njihov radnik leži u podrumu, štaviše ne može da se javi svojim nadređenim. Vidim da se nekome zbog nečega veoma zamerio i da su ga stavili na "led".

Po povratku u kuću još smo dugo razgovarali. Spase je pričao o svom šefu Brujiću kao osobi sumljivog ponašanja, koja je prokockala ukazano poverenje i okrenula leđa Službi. U jedan mah me je upitao, da li je tačno da sam ja pravi Brujićev šef i pojasnio pitanje time što ima informaciju da je Brujić čovek vojne bezbednosti i da ga je meni na vezu predao pukovnik Dušan Smiljanić. Ja sam se toj kombinaciji nasmejao, posebno iz razloga što od Brujića nikada nisam dobio ni jednu informaciju niti je meni bilo ko sugerisao da sa njim imam intenzivnije kontakte od uobičajnih. Đević je bio uporan da dokaže kako je on u pravu i kako raspolaže pravom informacijom, pa mi je tako rekao da sam ja 14.11.1991. godine pregovarao sa hrvatskom stranom oko razmene zarobljenih lica iz Saborskog i Kuselja umesto da dozvolim da se sva ta bagra pobije odmah bez bilo kakve razmene. Kažem mu da u to vreme nisam bio na terenu Krajine, da sam se nalazio u okruženju u Zagrebu od kud sam izašao 01.12.1991. godine, i da se tu radi o koincidenciji, jer predsednik mesne zajednice Lička Jesenica se zove Mihajlo Knežević i da, koliko ja znam, on nije napravio ništa loše što je pregovarao i učestvovao u razmeni zarobljenih lica. Druga je stvar šta se desilo u Saborskom 12.11.1991. godine i što je prilikom napada na policijsku stanicu u tom selu poginulo dosta civila za šta se ne može tražiti opravdanje u ponašanju pojedinca koji je iskakao iz tog miljea razularene rulje.

Videvši da sam ja, zapravo, bio objekat interesovanja Službe od mog dolaska u Krajinu, upitao sam Đevića, zbog čega mi nije rekao da Ljubica Šolaja o meni širi neistine i da sve što je ona rekla i iskonstruisala pripisala meni.? Odmahivao je glavom kao da ne zna, a onda sam mu rekao ime čoveka, njegovog dobrog prijatelja, koji mi je to saopštio. To ga je navelo da razgovor prekinemo, ali je ipak završavajući priču,dodao je, kako on meni veruje, ali da se i drugi u to moraju uveriti. Ništa drugo i ništa više.

Noć sam proveo u snu koji je bio košmar. U krtakom vremenu dosta toga se izdešavalo, dosta toga je isplivalo na površinu, a još uvek nisam znao šta ću čuti narednih dana od koga i pod kojim uslovima. Mada umoran nisam mogao nikako da zaspem i da se odmorim od velikih napora. Jutro sam dočekao na nogama. Pio sam kafu i sa neskrivenim nestrpljenjem očekivao da se i drugi ustanu.

Posle doručka i kraćih priprema, oko 10,30 časova, krenuo sam za Beograd. U vozilu smo samo ja i Predrag Prica. Uz put pričamo da nam vreme brže prođe. Iz razgovora se vidi da on više ne računa sa svojim zavičajem kao mogućoj adresi daljeg života, a otišao je pre manje od godinu dana. Šta se desilo? Da li je osetio slast boljeg i udobnijeg života, drugačiji i bolji društveni status, snagu autoriteta službe kojoj je pripadao ili nešto drugo, pitao sam se razmišljajući o onome što mi priča. Bilo je očigledno da je on u startu prihvatio ponudu da postane pripadnik Resora državne bezbednosti Srbije. Dakle, bio je u toj kategoriji lica koja su u samom početku bili "udarna pesnica" SDS- a, ekstremnog ponašanja i delovanja, koje je u kasnijoj fazi prihvatila Služba iz Srbije popunjavajući svoju, tek formiranu, jedinicu za specijalna dejstva.

Sve se dešavalo u leto 1990. godine i kasnije. Kada su počela oružana dejstva od jeseni 1991. godine Prica i mnogi drugi napuštaju centralni deo Krajine i prelaze u Istočnu Slavoniju razvijajući delatnost u tom delu Krajine. Bili su potpuno oslonjeni na Srbiju u svakom pogledu.

U tom razgovoru dolazimo do Beograda. Idemo na Dedinje u jedan klub zatvorenog tipa. Posle kraćeg vremena dolazi čovek koji mi se predstavlja imenom: Simatović Franko-Frenki. Znao sam za njega kao i to da je načelnik Druge uprave RDB - uprave koja se bavi obaveštajnom delatnosti. Posle kraćeg kurtoaznog dela u kojem mi je uputio izvinjenje zbog čitave predstave i nekoliko ličnih pitanja, prešli smo na glavni deo razgovora. Dogovorili smo se da se čitav tok razgovora snima. Nisam imao nikakve motive da bilo što lažem ili iskrivljujem, da nekoga branim ili ublažavam ono što je loše činio u proteklom vremenu. Frenkija je dosta toga interesovalo i ako se videlo da vrlo dobro poznaje situaciju, bilo je primetno da neke konkretne situacije objašnjava sa ideološkog, a ne faktičkog poznavanja situacije.

Tako na primer, stanje u Zagrebu odmah posle stranačke pobede HDZ i preuzimanja vlasti, gleda kao na nešto što se nije smelo dogoditi. Ja sam se složio s tim gledanjem, ali kojim snagama i sredstvima sprečiti volju nekoga da nešto menja, da mu se oduzme pravo na nadu da će mu biti bolje od onog što je do sada nuđeno. Ozbiljniji deo razgovora odnosio se na stvaranje uslova da Hrvatska izvrši ilegalno naoružavanje stranaka koje su na izborima dobile mandat da organizuju vlast u Hrvatskoj, a to naoružavanje je legendirano kao nabavka oružja za potrebe MUP-a. Bilo je začuđujuće da on sada od mene traži pojedinosti, a nosioc čitave akcije je bila Uprava bezbednosti i Aleksandar Vasiljević, koji je neposredno rukovodio čitavom akcijom. Jasno se moglo uočiti da rivalitet dve službe u ratnom stanju nije nestao, nego se još više produbio, jer su i jedna i druga htele da budu nosioci obaveštajno-bezbednosnih poslova u državi.

Stanje u Krajini u periodu 1990. i do sredine 1991. godine mi je predočeno i opisano kao školski primer stvaranja kriznog žarišta od neprocenjivog značaja za dalji politički manevar kojeg je Srbija trebala da izvrši, sa krajnjim ciljem da se očuva jugoslovenska zajednica i da se razvoj društva nastavi bez većih ideoloških korekcija.

Otvaranjem fronta u Krajini nastali su problemi. Izneta je tvrdnja da linija fronta nikada nije bila pod punom kontrolom, da se sve svelo na nekakav oblik straže bez plana i namere da se u bilo kojoj fazi otpočne sa aktivnim i ofanzivnim dejstvima prema neprijatelju. Takvim ponašanjem stvoreni su uslovi za njihov napad, gubitak Miljevačkog platoa i vrlo loš položaj prema neprijatelju u Lici i u Zapadnoj Slavoniji. Frenki je otvoreno izneo sumnju da su za takvo stanje krivi oficiri Vojske Jugoslavije koji su nosioci komandovanja. U tom kontekstu on je izneo sumnju o sumljivom i izdajničkom ponašanju većeg broja najviših oficira i generala JNA, posebno u vreme izlaska jedinica sa terotorije Slovenije i Hrvatske. Spomenuo je ime gnerala Marijana Čada, komandanta Riječkog korpusa za kojeg je tvrdio da je predao korpus za sumu od 300.000 maraka koje je prisvojio za sebe, izrazio je rezervu o časnom ponašanju generala Andrije Rašete u procesu predaje imovine hrvatskoj strani u Zagrebu, a posebno bolnice u naselju Dubrava. O generalima Kolšeku, Tomincu, Kukanjcu, Štimcu i još nekima čuo sam najgore i najpogrdnije reči. Razgovor smo vodili tako da je to više ličilo na dijalog dvojice ljudi koji o istom problemu zanaju dosta, ali su stajališta različita i bilo je dosta momenata koje nisam znao, ali isto tako i onoga što je Simatović po prvi put čuo. U takvom tonu, nakon više od tri sata, razgovor smo priveli kraju. On je izrazio svoje zadovoljstvo tokom i sadržajem razgovora, a posebno mojom otvorenošću i spremnošću za razgovor. Srdačno smo se pozdravili i rastali uz njegov poziv da sutra dođem do njega kako bi zajedno otišli do Jovice Stanišića, koji je izrazio želju da se upoznamo. Susret je dogovoren za 11,00 časova narednog dana. Narednog dana, 21.08.1992. godine poslali su vozilo po mene i kod Stanišića sam stigao u zaklazano vreme.

Susret je bio vidno srdačan i pomalo namešten. Uglavnom smo rekapitulirali sadržaj razgovora iz prethodnog dana uz nekoliko kraćih potpitanja o događajima vezanim za rad na terenu. Na kraju razgovora Stanišić je izrazio zadovoljstvo što smo se upoznali i ponudio pomoć bilo kakve vrste u koliko bi neko pravio probleme u vezi proteklih događaja. Izlazeći od Stanišića nisam znao niti sam mogao pretpostaviti u kakve probleme sam ušao. U Upravu bezbednosti se nisam javljao i to najviše na sugestiju Simatovića koji mi je otprilike rekao, da Uprava više nije ona koju ja pamtim, da se na njenom čelu nalazi nesposoban čovek - general Neđo Bošković, koji je bio penzionisan, pa ponovo aktiviran jer je to bio jedan od uslova koje su crnogorci postavljali pri formiranju zajedničke države sa Srbijom. Ja sam i ranije slušao o Boškoviću sve najgore i nisam imao nikakve želje da se sa takvim čovekom upoznajem. Onaj kojeg bih posetio bio je u zatvoru. General Vasiljević bio je uhapšen i nalazio se u vojno-istražnom zatvoru. Nisam znao prave razloge, a spekulisalo se sa različitim informacijama od čega je malo šta bila istina.

Ni tada, a ni kasnije nije mi se ukazala prilika da ga posetim u zatvoru. Ne ulazeći u razloge lišavanja slobode ja sam imao mnogo motiva da ga posetim, jer sam u proteklu godinu dana od njega naučio neverovatno mnogo. Bili smo iz dana u dan zajedno uvek u pokretu uvek u akciji. To su trenuci koji se ne zaboravljaju.

Taj čin mog nejavljanja kasnije je iskorišten za različite konstrukcije koje su se svele na tvrdnju, da sam prihvatio saradnju sa DB Srbije, da sam smišljeno ostao u vojsci kako bih bio njihov izvor informacija i slično. Nisam se branio, jer do tih napada nisam držao kao ni do lica koja su se u tome nadmetala. Bili su to oni ljigavci koji su svoje stolice čuvali po kancelarijama u Beogradu i mirno posmatrali kako im nestaje ognjište na kojem su ugledali svet. Takvih je bilo mnogo, previše i znao sam da će to doneti loš kraj.

Povratak u Krajinu

lz Beograda sam krenuo 25.08.1992. godine u konvoju specijalne jedinice DB Srbije. Konvoj je krenuo iz Iloka jednom kolonom, a druga je došla iz nepoznatog pravca u Raču na Savi, da bi objedinjeni nastavili marš prema Krajini.

Narednog dana sam došao na posao i kao po pravilu, postao centar interesovanja i znatiželje. U kancelariji su bile vidne promene. Neko je nešto tražio po ormaru, papire, dokumenta ili nešto drugo. Kancelarija je postala prolazna soba. Uz kafu su se smenjivali mnogi i pitali, šta se desilo, da li ostajem, ko je sve to organizovao i tako redom. Ja sam se prvi vratio u Krajinu dok ostala trojica, Šuput, Brujić i Inđić se nisu javljali. Bili su dobro, ali se nisu vraćali u Krajinu. Ja sam detaljno opisao čitav događaj ne sudeći o nikome niti izvlačeći zaključke o samom događaju. To sam ostavio svakom ko bude koristio taj matrijal. Nije se ni moglo mnogo zaključivati, jer je vladao haos. Novoformirana država SRJ, njena vojska, stanje u Krajini nakon proboja koridora kroz Posavinu, beznađe i neverica u konačni uspeh, neprihvatanje inicijative o zajedničkoj državi Srba preko Drine, život i rad pod kontrolom stranih trupa, bili su odrednice koje su značajno opterećivale svakodnevni život. U takvim okolnostima sve što se desilo, više i nije privlačilo posebnu pažnju.