Stav

Lešinari i njihov kaudiljo

Konzumenti SNS medijskog sadržaja ne shvataju da je tim „spoljnim saradnicima" našeg kaudilja, zadatak da seju ono što on „tvrdi" da neće da žanje, te da će posle nekog vremena iz semena koje razbacuju, i te kako izniknuti ono što će postati Vučićev glavni izvozno-kvislinški proizvod. Da Darko Obradović, koji o Rusiji govori sve najgore, trasira put kojim će Vučić pre ili kasnije odlučno ići, najbolji dokaz je ono čime je rezultiralo skoro sve što je radila Jelena Milić. Ona je sada Vučićev izaslanik u Zagrebu. Ranije je bila NVO delatnik redovno zastupljen u medijima koje kontroliše vršilac dužnosti postmodernog diktatora Srbije.

Dragomir Anđelković

Ko će da postane ambasador - Željko Mitrović ili analitičar Darko Obradović? Poslednji! Prvom je korisnije da bude deo moćnog vladarskog saveta iz senke. On je tu od značaja ne samo kada se radi o medijskim pitanjima.Njegov glas ima težinu i u vezi sa donošenjem političkih odluka. Tako je od kada je Vučić došao na vlast i ništa se u tom pogledu nije promenilo. A Vučić ne trpi u svojoj neposrednoj blizini ljude koji javno kontriraju politici koju vodi. Znači nema dileme, Mitrović ne radi samo u svoje ime, već deluje za račun aktuelnog predsednika Srbije, kada govori o zauzimanju drugačijeg geopolitičkog kursa od (nominalnog) sadašnjeg.

Povereno mu je zaduženje da zagovara okretanje ka Zapadu. U tom duhu najavljuje da medijska kuća čiji je vlasnik neće više ostavljati toliko prostora za zastupanje stavova koje naziva „proruskim". Svi koji gledaju TV Pink već mogu da primete da je tamo sve više onih koji su naklonjeni SAD i NATO. Pokrenuo je konvoj „srpsko-američkog prijateljstva", kao manifestaciju koja će, počevši od ove godine, biti održavana svakog 28. jula (opstane li ova vlast). Sve to je naišlo na mali pozitivan odjek američke strane. Njoj je jasno da se radi o poruci koju, posredno, šalje Vučić.

Gospodar Srbije javno govori da vodi „samostalnu, nezavisnu politiku" i da mu niko iz inostranstva „neće određivati šta da radi". Takva politika, svakako, podrazumeva odbranu teritorijalnog integriteta i razvijanje bliskih veza sa državama kao što su Rusija i Kina, koje ga podržavaju. Suprotno tome, vlast stavlja akcenat na produbljivanje odnosa sa silama koje nam komadaju državu. No, to je samo naizgled paradoks. Vučić ne brani Kosovo već ga - radi plaćanja ceha za dolazak na vlast i mogućnost da autokratski vlada u zoni gde Zapad ima veliki uticaj - fazno predaje onima koji već decenijama nastoje da nam ga otmu. Amerikancima to nije dovoljno, zato na razne načine pritiskaju Vučića da ubrza rešavanje domaćeg zadatka. Uz to što žele da brzo okonča sve što spada u domen „kosovske kapitulacije", cilj im je i da se Srbija što pre okrene protiv Moskve.

Vučić, šta god pričao, na tome radi, samo to čini na zakulisni način za koji misli da ga neće ugroziti s obzirom da su njegovi birači prevashodno rusofili. Kao što, dovedeni u stanje medijske opijenosti, i dalje misle da brani Kosovo dok ga uveliko daje, veruju da je proruski nastrojen, samo vara Zapad da mu je strateško opredeljenje da uvede Srbiju u EU i da uspostavi savezničke odnose sa Vašingtonom. Ti ljudi dobro znaju da je Mitrović skoro pa drugo Vučićevo „ja", ali sve ono što govori tumače u ključu obmanjivanja Amerike. I nema sumnje da ih vlasnik Pinka - koji otvoreno podržava SAD ali ipak ne napada Rusiju - lično neće ubediti da promene opredeljenja, niti mu je zadatak da to neposredno radi. Njegov posao je, pored organizovanja propagandnih kanala, da ga dožive kao Vučićevog glasnogovornika. Jedni, kao doglavnika koji slobodno zbori ono što samodržac misli, drugi, kao njegovog rijaliti pomagača u varanju postmodernih zapadnih okupatora.

U pravu su, naravno, oni prvi, što kroz prozore američke ambasade posmatraju politička kretanja u našoj zemlji. Vučić ih iza zatvorenih vrata ne laže, on preko ekrana obmanjuje one koji mu i dalje u narodu veruju. Već mnogo toga je učinio da potvrdi poverenje izaslanika Ujka Sema, a to što se oni ponekada ljute zbog sporije isporuke „kupljenog", ne znači da nisu zadovoljni kvalitetom „produkata" Vučićevog rada. Sada, pošto je priveo kosovski zadatak kraju, on perfidno radi na antiruskom prepariranju dela javnosti koja prati sredstva masovnog (dez)informisanja pod njegovom kontrolom. Tu i dalje ima stavova koji su pogodni za Rusiju, kao i onih njoj nenaklonjenih, ali malo po malo drugi dobijaju sve veći zamah. Da je izabrao agresivniji pristup, izazvao bi revolt „svojih". Ovako, posle višegodišnje obrade, nada se, neće ni primetiti šta se desilo sa srpsko-ruskim odnosima, kao što sada ne vide da je „Aca Srbin" predao Kosovo.

U tom poslu režimu pomaže niz analitičara, koji veličaju Zapad dok napadaju Rusiju, kao i oni koji brane Moskvu, ali na način da okreću glave od onoga što Vučić radi sa srpskim nacionalnim interesima i dugoročnim karakterom veza sa Ruskom Federacijom. Ono što kritičari Rusije, kojima su širom otvorena vrata Vučićevih medija, govore u cilju puzeće indoktrinacije građana, treba shvatiti kao još jasniji nagoveštaj politike koju će on na geopolitičkom planu javno povesti, od onoga što plasiraju njegovi intimusi tipa Mitrovića. Za razliku od njega oni koji nisu percipirani kao bliski Vučiću, već naprotiv, nekada i kao njegovi (lažni) neistomišljenici, imaju veći manevarski prostor. Konzumenti SNS medijskog sadržaja ne shvataju da je tim „spoljnim saradnicima" našeg kaudilja, zadatak da seju ono što on „tvrdi" da neće da žanje, te da će posle nekog vremena iz semena koje razbacuju, i te kako izniknuti ono što će postati Vučićev glavni izvozno-kvislinški proizvod.

Da Darko Obradović, koji o Rusiji govori sve najgore, trasira put kojim će Vučić pre ili kasnije odlučno ići, najbolji dokaz je ono čime je rezultiralo skoro sve što je radila Jelena Milić. Ona je sada Vučićev izaslanik u Zagrebu. Ranije je bila NVO delatnik redovno zastupljen u medijima koje kontroliše vršilac dužnosti postmodernog diktatora Srbije. Tu je po raznim pitanjima zagovarala stavove suprotne onome što je bila navodna državna politika i tako je obznanjivala ono što će se zapravo dogoditi. Osvrnimo se ukratko na stvari koje je zastupala u vezi sa Kosovom, kako bismo jasno videli da je vreme pokazalo da je bila orijentir za Vučićevo tajno postupanje. Polako je nametala javnosti ono što je „Aca Srbin" obećao Amerikancima, a on, dok se navodno protiv toga borio, baš to je u nekoliko koraka ostvario.

Vučić je 2013. prihvatio Briselski sporazum. Nema veze što ga je kao premijer potpisao Dačić, lider SNS-a je već uveliko vedrio i oblačio kao prvi potpredsednik vlade. Pomenuti sporazum, da je u celini primenjen, imao bi nekog smisla i za nas. Omogućio bi Srbiji i Srbima na Kosovu i Metohiji da žive u svojoj realnosti, a to je da je ta teritorija i dalje naša južna pokrajina. Albanci bi imali mogućnost da bitišu u svom svetu lažne nezavisnosti. Ta dva koncepta bi koegzistirala, a ljudi na pomenutom prostoru bi trgovali i na druge načine sarađivali, dok bi se strane sile prema njemu ponašale u skladu sa svojom interesima i (ne)priznavanjem Kosova, bez negativnog odnosa prema onima koji drugačije misle. Međutim, pokazalo se da je sve to bila bajka. Zapadu je cela konstrukcija služila da jednostrano izvuče ustupke od Beograda te tako dodatno zaokruži nakaradnu kosovsku „državnost". On i Albanci su nastavili po starom, a mi smo dovedeni u situaciju da se ponašamo po novim, po nas mnogo nepovoljnijim pravilima.

Zvanična Srbija se danas pravi da je prevarena, a zapravo je u svemu saučestvovala. Kao, Vučić je držao liniju odbrane ali je polako gubio pozicije, ubeđujući Srbe da drugačije ne može da bude. Eto, dao je sve od sebe. To je gnusna laž. A svedok je Jelena Milić koja je nagrađena za ono što je u Vučićevo ime radila. Ona je pre i posle Briselskog sporazuma, kako bi on zaživeo na način kako Vašingtonu odgovara, na sve strane plasirala ideje koje su pogodovale nastanku sadašnjeg stanja. Ključna od njih je bila da Srbija što pre mora da ukine „civilnu zaštitu" i tako se odrekne kontrole na terenu. To je predstavljano kao uslov bez koga se ne može, ako Beograd želi da produbi svoje odnose sa EU, uz ekonomske dobitke koje to može da ima. (Šire o tome u izveštaju iz 2013. godine Centra za evroatlantske studije- CEAS-a, čiji šef je bila pomenuta gospođa: „Bezbednosni i politički rizici za održivost dogovora sa Kosovom koje mogu izazvati Srbija i zapadna međunarodna zajednica".)

Preko svoje uticajne nevladine organizacije, dominantno putem režimskih medija, Jelena Milić je bombardovala Srbe pričama o tome da za nas nema spasa ako ne budemo kooperativni prema Zapadu po kosovskom pitanju, odnosno ne ukinemo sve one institucije koje su u Briselu i Vašingtonu nazivali „paralelnim" (kao da naše institucije nisu legalne a paralelne su one koje su uz pomoć NATO okupatora stvorili albanski secesionisti). Vučić se tome, pozerski, suprotstavljao. U jednoj evidentno pažljivo izrežiranoj emisiji - sa ciljem da dok radi ono što gospođa Milić govori, priča ono što je mnogo bliže publici - u kojoj je gostovao sa tadašnjom predsednicom CEAS, mene je branio od nje. Ona se tada okomila na moje, identične kao i danas, „zaostale" stavove o Kosovu, Rusiji, Americi, a Vučić se postavio na način da može da se zaključi da su mu oni bliski. Vrlo brzo se pokazalo da misli isto što i gospođa Milić, a ne ja!

Pomenuta tzv. „Civilna zaštita" bila je vojno-policijska jedinica koja je branila sever Kosova. Dok je ona postojala, sa svojih skoro 800 pripadnika, Srbi su bili gospodari bar tog dela naše teritorije. Vučić je 2015. dogovorio i potpisao njeno ukidanje (ključni element tzv. fatalnog Brisela 2). To je realizovao 2016. godine. CEAS i njena šefica su nastavili da plaše Srbe onim što će im se desiti ako ne pognu glave dok ceo posao ne bude obavljen na način da Priština može da sprovede oružanu okupaciju četiri severnokosovske opštine (što se desilo 2018), te da tu počne da bez ikakvih problema hapsi i šikanira naš narod. Kada se to dogodilo CEAS je mogao da bude zatvoren, a da Jelena Milić početkom 2022. bude postavljena za „ambasadora Republike Srbije u Republici Hrvatskoj".

To, ponavljam, neoborivo dokazuje šta Vučić radi. U pitanju je ono što je gospođa Milić zagovarala dok joj je posao bio obrada javnosti, odnosno šta sada plasira, tek primera radi (nije jedini koji ima takav zadatak), Darko Obradović, programski direktor NVO „Centar za stratešku analizu" (CZSA). On tvrdi da je za „Srbiju distanciranje od Rusije pitanje opstanka". Naravno, sa svim što ide sa tim ako se odreknemo ruske podrške, a to je gubitak i ono malo pozicija koje su nam u vezi sa Kosovom preostale ili obesmišljavanje Republike Srpske u dejtonskom formatu (možda opstane kao obična administrativna jedinica centralizovane BiH). Vučić sada takođe priča nešto drugo, ali radi po receptu o kome javnosti govori Obradović.

„Ako laže koza ne laže rog." Stvar je već dokumentovana u vezi sa Jelenom Milić i njenim pripremnim radovima za ono što je Vučić malo posle, bukvalno kako je ona rekla, uradio. Kada se to desi i sa Rusijom, CZSA će biti ugašen a Darko Obradović će otići u diplomatsku ili neku drugu službu za račun gospodara Vučića. Možda postane ambasador u Prištini. Naravno, ako i dalje mi, građani Srbije koji žele da se ona oporavi i opstane kao kakva-takva država a ne da potpuno postane puki NATO provizorijum, budemo relativno pasivno posmatrali kako domaći i strani lešinari kljucaju, ranjeno ali još živo, telo naše otadžbine!

(Autor je publicista i politički analitičar)