Pogled iz Moskve

Da u svetu više ništa neće biti kao pre, potvrdio je i samit G20 u Nju Delhiju

G20 protiv BRIKS-a

Ovakav format interakcije između najvećih svetskih ekonomija svojevremeno je nastao na inicijativu SAD, kao odgovor na optužbe za elitizam zapadnog kluba G7, koji je pokušao da utvrdi ekonomsku, ali i političku agendu za ceo svet. Pritom je od samog početka bila primetna težnja Zapada da sačuva vodeću ulogu „sedmorke", ostavljajući preostalim članicama novog proširenog formata ulogu svojevrsnog „pojasa" u promovisanju sprovođenja odluka već donetih na sastancima G7.

Piše: Dmitrij Minjin

S pojavom BRIKS-a na međunarodnoj sceni postepeno je počela da se otkriva efemernost takvih kalkulacija. Upravo u ovo udruženje ulazi ili namerava da uđe većina članica G20 van G7, koje imaju malo drugačije poglede na budućnost i ne žele da se zadovolje situacijom sličnom kolonijalnim vremenima. Oni su, prvi put od kako je stvoren G20, otvoreno dominirali na samitu, uključivši sopstvene opcije o mnogim fundamentalnim pitanjima u usvojene zaključne dokumente.

Ovo još više iznenađuje, jer iz raznih razloga u Indiju nisu došli lideri Kine Si Đinping i Rusije Vladmiri Putin, koje su predstavljali kineski premijer Li Ćijang i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Ali, konsenzus koji je postignut u okviru BRIKS-a, uz učešće šefova ove dve države, pokazao je svoju održivost, u potpunosti se manifestujući i u Nju Delhiju.

Za zapadne lidere, predvođene američkim predsednikom Bajdenom „s glavom u oblacima" i konfuznim Olafom Šolcom, pritisak BRIKS-a kojem je u velikoj meri doprinela Indija koja je bila domaćin samita G20, bio je potpuno neočekivano iznenađenje. Bajden je skratio svoj boravak za ceo jedan dan, propustivši takvu tačku dnevnog reda kao što je „Jedna budućnost". To jest, Vašington u stvarnosti ne vidi nikakve zajedničke perspektive s većinom učesnika.

Nasuprot tome, uoči samita u Nju Delhiju, zapadni političari i eksperti videli su pred sobom „sjajnu priliku", zbog izostanka prvih ljudi Moskve i Pekinga, „da prevedu na svoju stranu" predstavnike globalnog Juga, da ih postave protiv pomenutih prestonica i da na dnevni red stave odluke koje su isključivo za njih same korisne. Posebno se računalo na lojalan odnos glavnog organizatora skupa, indijskog premijera Narendre Modija, koji je kao domaćin imao dodatni uticaj na izradu dokumenata celog događaja. To su, u poslednje vreme, pokazali brojni manevri Vašingtona u vezi sa njegovom ličnosti, kao i njegovi komplimenti bilateralnim odnosima sa SAD, koji su uspostavljeni za vreme njegove nedavne posete Vašingtonu. Ipak, Modi je samit vodio maksimalno pragmatično, nigde nije odstupio od nacionalnih interesa i stavova usaglašenih u okviru BRIKS-a. Na taj način je potvrdio da Indija vidi sebe kao globalnu državu koja ima svoj kurs i koja nije i neće biti ničiji satelit. Ona je prilično zadovoljna ulogom posrednika između glavnih suparničkih snaga.

Kao što se i očekivalo, najžešća diskusija povela se u vezi sa tačkom završne deklaracije koja se odnosila na situaciju u Ukrajini. Od svih varijanti za konačni dokument, „prošao" je kompromisni predlog Indije sa Južnoafričkom Republikom, Brazilom i Indonezijom, u kojem, uz opšte pozive za mir, Rusija prvi put nije bila direktno pomenuta kao „agresor".

Pored toga, povodom nastavka „sporazuma o žitu", rečeno je da bi isporuke hrane i đubriva trebalo da budu odobrene kako za Ukrajinu, tako i za Rusiju. Ne iznenađuje što je zvanični Kijev, koji nije bio pozvan na G20 ni direktno, ni virtuelno, izrazio krajnje nezadovoljstvo ovim delovima dokumenta, izjavivši da „G20 nema čime da se ponosi". Bilo je nemoguće kvalifikovati se za učešće na samitu čak i kao „senka Hamletovog oca", na zvanje operatera na koje pretenduje ukrajinski ministar spoljnih poslova D. Kuleba.

Nemački Die Zeit je preneo da je Završna deklaracija samita G20 u Nju Delhiju srušila ranije najavljene planove nemačkog kancelara Olafa Šolca „za udaranje šamara" Rusiji. Kineski Baijiahao smatra da je „neočekivani šamar" na ovom susretu dobio Zapad.

Britanski Fajnenšel tajms piše da je deklaracija, kada je o ovoj tački reč, bila udarac za zapadne zemlje, koje su tokom poslednjih godinu dana pokušavale da ubede zemlje u razvoju da osude Moskvu i podrže Ukrajinu.

Interesima BRIKS-a i Globalnog Juga odgovarali su i oni članovi završnih dokumenata koji su se ticali neophodnosti reformisanja Svetske trgovinske organizacije, međunarodnih finansijskih institucija i mehanizama UN, u pravcu veće ravnopravnosti i uzimanja u obzir interesa svih zemalja. U tom smeru bila je i odluka o prihvatanju Afričkog saveza kao stalnog člana G20, sa istim pravima i ovlašćenjima koje u G20 već ima EU.

Iako su sve usvojene rezolucije čisto deklarativne prirode i G7 ih lako može ignorisati, kao što se više puta dešavalo sa drugim rezolucijama koje mu nisu odgovarale, one ipak ukazuju na suštinski pomak u ravnoteži svetskih snaga.

Kao jedino dostignuće u Nju Delhiju, zapadni političari možda bi mogli da predstave usvajanje inicijative za stvaranje ekonomskog koridora Indija-Bliski istok-Evropa (IMEC). Prema Modijevim rečima, ovaj koridor će postaviti „put zajedničkih težnji i snova koji obećava da će biti svetionik saradnje, inovacija i zajedničkog napretka". Na Zapadu se uglavnom ne govori toliko o zajedničkom prosperitetu uz pomoć ove inicijative, koliko o tome da je ona „najvažnija kontramera rastućem uticaju Kine u regionu" i njenom projektu „Pojas i put" (BRI).

U Pekingu su prilično mirno reagovali na ovu inicijativu, zato što ona, prvo, obuhvata priobalna područja Indijskog okeana, dok je BRI uglavnom usmeren na unutrašnja područja Evroazije. One se više međusobno dopunjuju, nego što se isključuju. Drugo, kineski projekat se uspešno razvija već više od deset godina, a IMEC je za sada samo izjava o namerama bez stvarnog konkretnog sadržaja. Uz to, ova inicijativa nailazi na usko grlo Sueckog kanala i treba joj dodatak, što bi, na primer, mogao da bude transportni koridor sever-jug koji razvija Rusija, uključujući i Kinu. Za sada, IMEC, u izvesnom smislu, može da preduhitri moguće usvajanje nove kineske strategije „Morskog puta svile" ili „Niske bisera". Pritom, ko će biti brži - veliko je pitanje.

Zvanično kinesko glasilo Global Times ukazuje na to da su uoči samita G20, SAD i druge zapadne zemlje videli samit u Nju Delhiju kao mogućnost da raspire spor između „kineskog zmaja i indijskog slona", maksimalno se trudeći da na samitu isprovociraju njihove međusobne nesuglasice. Kinezi ističu: bez obzira na to što su američki i evropski mediji raspirivali „kinesko-indijski konflikt", indijski ministar spoljnih poslova Subramanjam Džajšankar, suočen sa pitanjima novinara koja su dovodila u zabludu, rekao je: „Ne gledam na to onako kako vi pretpostavljate."

Poznati američki politički jastreb Džon R. Bolton, očigledno ne misli uzalud da je Bela kuća na samitu G20 stavila „dobru kartu na lošu igru". Po njegovom mišljenju „u međunarodnim poslovima pretvaranje nije pouzdana osnova za politiku".

Konkretno, on ide toliko daleko da preporučuje potpuno napuštanje ovog formata. Bolton smatra da bi „otkazivanje sastanka G20 oslobodilo vreme lidera za fokusiranje na realne probleme, a ne na diplomatske finese." Da li će ga poslušati u Beloj kući? Pokazaće budućnost. Za sada, pred američkom diplomatijom su veliki izazovi, jer prema utvrđenoj rotaciji, sledeći predsedavajući G20 biće Brazil i Južnoafrička Republika, zemlje koje spadaju u osnivače BRIKS-a.

Zašto su zemlje EU, bez obzira na sankcije, povećale kupovinu tečnog prirodnog gasa od Rusije

Ništa bez ruskog gasa

Na Zapadu su „šokantnom" nazvali količinu tečnog prirodnog gasa (LNG) koju Evropa sada kupuje od Rusije. Kako piše britanski Fajnenšel tajms (FT), EU uvozi rekordne količine LNG-a iz RF ove godine, bez obzira na izjavu o nameri da odustane od ruskog goriva do 2027. godine.

Piše: Andrej Sokolov

Prema podacima kompanije Kpler, na koju se poziva FT, udeo ruskog LNG-a u periodu januar-juli bio je 21,6 miliona ili 16% od ukupnog uvoza LNG-a u EU. To čini Rusiju drugim najvećim dobavljačem LNG-a u EU posle SAD. Za prvih sedam meseci ove godine, Belgija i Španija su bile na drugom i trećem mestu po kupovini ruskog LNG-a posle Kine. Generalno, uvoz LNG-a u EU porastao je za 40% u periodu januar-juli 2023. u poređenju sa istim periodom 2021. godine.

Drugim rečima, posle početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, bez obzira na sve preteće izjave Zapada da će „raskomadati rusku ekonomiju", kao i na uvođenje do sada u istoriji neviđenih sankcija i na pozive da se potpuno odustane od kupovine ruskih energenata, EU je povećala ovu kupovinu.

Vrednost LNG-a uvezenog iz Rusije od januara do jula, po spot tržišnim cenama, iznosila je 5,29 milijardi evra. Ali najzanimljivija stvar u celoj ovoj neverovatnoj priči je to što je Evropa umesto jeftinog gasa iz gasovoda od Gasproma počela da kupuje skuplji, a takođe ruski tečni prirodni gas.

„Šokira činjenica da su zemlje EU naporno radile na tome da odustanu od ruskog gasa koji dolazi gasovodom samo zato da bi ga zamenile LNG-om", izjavio je za FT američki ekspert Džonatan Noronha Gant, viši aktivista za fosilna goriva u NVO Global Witness.

Takva situacija stvara paniku u SAD, koja je prinudila Evropu da odustane od ruskog gasa iz gasovoda da bi oni prodavali svoj LNG. Kako je prenelo internet izdanje Interia, istraživači sa Kolumbija univerziteta već su upozorili da dalja zavisnost Evrope od isporuka LNG-a iz Rusije predstavlja rizik, u smislu da se snabdevanje energijom koristi kao oruđe političke ucene, kao što je bilo sa gasom iz gasovoda. Oni ističu da su posle početka spec. operacije u Ukrajini, samo Litvanija i Velika Britanija u potpunosti prekinule uvoz LNG-a iz Rusije. S druge strane se nalazi Francuska koja je povećala kupovinu tečnog gasa iz Rusije do pet milijardi kubnih metara. U manjim količinama uvoz LNG-a su povećali i Španija, Belgija i Holandija. Evropa kupuje sve više ruskog LNG-a, da bi nadoknadila manjak gasa iz gasovoda, piše Interia.

Na početku ruske spec. operacije u Ukrajini, komentarišući situaciju, Interia je veliku pažnju posvetila zavisnosti Evrope od ruskog gasa koji je na Zapad dolazio gasovodima, a manje su govorili o kupovini tečnog gasa.

Inače, Rusija predstavlja četvrog izvoznika LNG-a na svetu. Ona je 2021. morskim putem isporučila 40 milijardi kubnih metara ove sirovine. Prošle godine je oko 78% LNG-a iz Rusije isporučeno zemljama koje su protiv Moskve uvele sveobuhvatne sankcije, kažu eksperti sa Univerziteta Kolumbija.

Godine 2021. je u Evropu iz Rusije gasovodima isporučeno oko 140 milijardi kubnih metara LNG-a. Ipak, od aprila prošle godine isporuke su znatno smanjene: trenutno čine manje od 20% prosečnih dnevnih količina za 2021. Pritom je izvoz ruskog LNG-a u Evropu povećan u periodu januar-avgust 2022. za 15%: na 13 milijardi. Nakon devet meseci, prodaja je porasla na 15 milijardi kubnih metara.

Ali, Rusija ne povećava samo isporuke LNG-a Evropi. Osim na Stari kontinent, velike količine šalje u Severoistočnu Aziju, u Kinu, Japan, Južnu Koreju i na Tajvan. Sve ove države imaju dugoročne ugovore sa ruskim isporučiocima LNG-a. A u Rusiji postoje četiri terminala za LNG: Sahalin-a, Jamal, Visocki i Portovaja.

Kako piše Sergej Kondratjev iz Instituta za energetiku i finansije u članku za Komersant, LNG postaje efikasan instrument diverzifikacije izvoza ruskog gasa, pre svega zbog izbegavanja zavisnosti od tranzitnih zemalja i postojanja jednog krajnjeg kupca. On smatra da bi Rusija trebalo da radi na proširenju kapaciteta za izvoz LNG-a, a ne da gradi nove gasovode.

Ovo se zapravo čini razumnijim, posebno kada su u pitanju gasovodi na mestima gde bi mogli biti napadnuti, kao što se već desilo sa Severnim tokom. Pritom, bez obzira na pokušaje zapadnih medija da sada okrive Ukrajinu za postavljanje eksploziva na Severnom toku, zapravo u medijima već priznaju da su to uradili Amerikanci.

tome je posebno pisao istaknuti američki novinar Sejmur Herš koji smatra da su u eksploziju na gasovodu umešane SAD i Norveška. A predsednik RF Vladimir Putin je samo nekoliko dana posle ove eksplozije, još na jesen 2022, okrivio „Anglosaksonce" za ono što se dogodilo.

tome je nedavno govorio poznati američki TV novinar Taker Karlson. „Bajdenova administracija je izvršila diverziju na Severnom toku", direktno je rekao.

Karlson je eksploziju na Severnom toku nazvao najvećim aktom industrijske sabotaže u istoriji i najvećom antropogenom emisijom CO2 u istoriji, što je za „Bajdena kao zagovornika globalnog zagrevanja moralo biti ravno dolasku Antihrista".

I dodao je da je to takođe bio napad na Nemačku, najmoćniju zemlju Zapadne Evrope i „poslednjeg velikog saveznika Amerike".

I to je zaista tako, jer upravo Nemačka, više od drugih, danas pati zbog odustajanja od gasa iz ruskog gasovoda. Počela je recesija nemačke ekonomije, zbog skupih energenata velika preduzeća su počela da se zatvaraju ili da prebacuju proizvodnju u SAD. S tim u vezi, u Nemačkoj se već čuju glasovi o potrebi obnavljanja isporuka gasa iz Rusije putem gasovoda.

Uništeni Severni tok potrebno je popraviti, jer ga nije uništila korozija, rekao je nedavno premijer Saksonije Mihael Krečmer, u intervjuu za novine Wirtschaftswoche. Po njegovim rečima, gasovod može da obezbedi Nemačkoj energiju za „pet do deset godina". Remont Severnog toka 1 on smatra razumnim korakom, s tačke gledišta energetske politike. Uostalom, krajem prošle godine, potpredsednik ruske vlade Aleksandar Novak je izjavio da postoje tehničke mogućnosti za remont Severnog toka 1 i 2, ali da su za to potrebni vreme i novac.

Ali, najvažnije je da SAD, iako su sada postale najveći distributer LNG-a u EU, ne mogu da nadoknade Evropi gas koji je dobijala iz Rusije preko gasovoda.

Kako smatra docent Finansijskog univerziteta pri Vladi RF, ekspert analitičkog centra InfoTEK Valerij Andrijanov, neisgurnost kalkulacija za američki LNG postala je posebno očigledna u avgustu. Tada su cene gasa u Evropi porasle, jer su se proneli glasovi o mogućim problemima kada je reč o LNG projektima u Australiji. Uostalom, svi odlično razumeju da će se, čim cene tečnog gasa u Aziji zbog štrajkova porastu, brodovi sa američkim LNG-om odmah okrenuti ka Kini, Japanu i drugim azijsko-pacifičkim zemljama.

„Uprkos gromkim izjavama, SAD će spašavati Evropu od pretnji „gasne gladi" samo u slučaju da im je to korisno. I, paradoksalno, u datoj situaciji, Rusija za Evropu ostaje pouzdaniji gasni partner od SAD", konstatovao je Andrijanov.

Ruski eksperti takođe ukazuju na to da Evropa nema čvrste nade za gas od drugih distributera LNG-a. Tako je u najvećim od njih posle SAD - Australiji i Kataru, iskorišćenost pogona za proizvodnju LNG-a već dostigla 100%, a s obzirom na to da je tržište LNG-a bilo podeljeno između uvoznika, ulazak novog velikog potrošača u obliku zemalja EU je gotovo nemoguć. Tim pre što Rusija, kao četvrta po obimu isporuka tečnog gasa na svetu, ne samo da gradi nove proizvodne kapacitete za LNG, već i razvija efikasnije metode za proizvodnju tečnog gasa vrhunskog kvaliteta.

Na ovaj način, zamenivši pod pritiskom Vašingtona jeftiniji gas iz ruskih gasovoda za skuplji LNG, Evropa se našla u glupoj situaciji. Sama je odsekla „granu" na kojoj je sedela njena industrija. Kao rezultat toga, sada je primorana da kupuje skuplji, ali i dalje isti ruski gas, samo u drugom „pakovanju".

Čubajsu i drugim „nedodirljivim", u Kremlju počinju da daju odgovarajuću procenu

Grabežljivi privatizator u bekstvu

Konačno, ključne „uspešne reformatore" iz 1990-ih počinju da nazivaju, pa i na najvišem zvaničnom nivou, onim što oni zaista jesu. Između ostalog, ovo se odnosi i na Čubajsa.

Piše: Nikolaj Petrov

Kako je izjavio ruski predsednik Vladimir Putin, govoreći na plenarnoj sednici Istočnog ekonomskog foruma, on ne razume zašto je Anatolij Čubajs „pobegao" iz Rusije.

„Pokazali su mi fotografije na kojima on više nije Čubajs već nekakav Moše Izrailevič koji živi tamo negde. Zašto on to radi", primetio je predsednik, „ne razumem. Možda je to poveazno sa tim što se dešavaju složeni procesi u strutkuri na čijem je čelu on bio dugi niz godina, i što je tamo velika rupa, ogromna finansijska rupa. Brojke su velike, Ali tamo, hvala Bogu, nema nekih krivičnih dela i gonjenja. Možda je to zbog činjenice da se plaši da će na kraju sve to dovesti do pojave neke vrste krivičnih predmeta, zato je u Izraelu otišao u ilegalu. Zašto mu ovo treba, iskreno, ne razumem", rekao je Vladimir Putin.

Podsećamo, Anatolij Čubajs je jedan od najodvratnijih ideologa i organizatora grabežljivih ekonomskih reformi koje su sprovedene u Rusiji 1990-ih. Upravo on je izveo aferu, do tada neviđenu u Rusiji, sa ozloglašenim vaučerima, koja je omogućila da milioni Rusa budu grubo prevareni.

U različitim vremenima, Anatolij Borisovič je zauzimao rukovodeće položaje u vladi RF. U vreme Jeljcinove vladavine bio je šef predsedničke administracije. Tokom 2000-ih bio je na čelu korporacije „Rosnano", gde je neslavno propao. Od 2020. do 2022. godine bio je na mestu specijalnog predstavnika predsednika RF za veze sa međunarodnim organizacijama za ostvarivanje ciljeva održivog razvoja. Pobegao je iz Rusije u martu 2022, nakon što je Putin potpisao ukaz o prestanku vršenja dužnosti specijalnog predstavnika.

Potom je penzionisani „grabežljivac-privatizator" počeo mahnito da juri po svetu, očigledno prikrivajući tragove. Viđen je u Turskoj, pa u Izraelu, u Nemačkoj i Italiji. A nedavno je peterburški portal „fontanka.ru" objavio novi video sa Čubajsom. Kadrovi su snimljeni na aerodromu u Rigi.

Oni prikazuju begunca koji je postao ilegalac, sa malim koferom, kako žuri da se ukrca, ili na let za Amsterdam, ili za Antaliju: letovi do ovih gradova bili su u razmaku od pet minuta. U maju su mediji pisali da on sa suprugom treba da dobije dugoročne izraelske dokumente. Izdanje „Oktagon" je tvrdilo da Čubajs, navodno, u svom izraelskom pasošu ima ime Anatolij Boruhovič Sagal.

Vlast je o njemu dugo ćutala, ali je konačno šef države izneo na račun Čubajsa oštru i nepristrasnu presudu, sugerišući da je moguće da je on pobegao iz zemlje i krije se u inostranstvu zbog toga što je u kompaniji „Rosnano" na čijem je čelu bio, otkrivena ogromna „finansijska rupa". Na svoj uobičajen delikatan i taktičan način, predsednik je primetio da tamo za sada nema krivičnih dela, ukazavši, ipak, da je Čubajs „otišao u ilegalu". Na taj način je Putin priznao da je moguće da se krivična dela ipak pojave. A o tome da je to više nego verovatno, već odavno se piše i govori.

Još 2013. Računska komora je izvršila kontrolu prvih pet godina rada „Rosnano". Samo za plate i socijalna davanja potrošeno je sedam milijardi rubalja. Plata po zaposlenom povećana je devet puta za pet godina: od 65.000 na 593.000 rubalja. Čubajsova plata u ovom periodu bila je od 20,5 do 23 miliona rubalja.

I drugi vrhunski menadžeri nisu loše prošli: dobijali su 10-15 miliona godišnje. Čubajs, kako svedoči „Komsomolskaja pravda", živeo je sa više od jedne plate; njegov ukupni službeni prihod samo za jednu godinu je premašio 200 miliona rubalja. Depoziti, hartije od vrednosti, trgovina zemljištem - Anatolij Borisovič ništa nije prezirao. Na kraju, samo za pet godina „teškog rada", ovaj „talentovani menadžer" zaradio je 1 milijardu 104 (!) miliona rubalja; od toga je njegova plata u „Rosnano" iznosila - 102,2 miliona rubalja.

Ali, 2014. godine, konačno se oglasila sirena za alarm - gubici „Rosnano" iznosili su 8,4 milijarde rubalja. Bez obzira na to, plata prvog čoveka firme je 2015. porasla na 40-45 miliona rubalja godišnje. A 2017. godine, prema podacima medija, Čubajsova plata skočila je u proseku na 160 miliona rubalja godišnje. Ako je to tačno, onda je za šest poslednjih godina rada u „Rosnano" on dobio oko 700 miliona rubalja.

U međuvremenu, 2019. i 2020, pokazatelji „Rosnano" su se konačno urušili. I krajem 2020. godine, Čubajs, shvativši da je vrag odneo šalu, žurno je napustio „brod" koji je tonuo. Ispostavilo se da je čuveni „Rosnano", navodno „predvodnik naučno-tehničke misli Rusije" kako je bio pozicioniran, u stvari pred bankrotom. Novi šef „Rosnano" Sergej Kulikov bio je prinuđen da zatraži od Generalnog tužilaštva da proveri aktivnosti firme u periodu 2010-2020.

„U periodu 2010-2020. godina, obim eksternih zaduživanja „Akcionarskog društva Rosnano" iznosio je više od 290 milijardi rubalja", napisao je Kulikov u obraćanju državnom tužiocu Igoru Krasnovu. „Prema stanju na dan 31. decembra 2020. godine, spoljni dug kompanije bio je više od 146 milijardi rubalja. U periodu 2010-2020. troškovi servisiranja duga bili su 126 milijardi rubalja." Više od polovine duga (76 milijardi) je za bankarske kredite. Ostalih 70 milijardi su ukupni troškovi emitovanih obveznica „Rosnano".

Kulikov je pritom istakao da su se prvi znaci bankrota pojavili odavno, još sredinom prve decenije 2000-ih. Ali, koliko se mi sećamo, upravo tada je na raskošnom korporativnom događaju kompanije, 2016. godine, Čubajs izrekao svoju najpoznatiju rečenicu koja je odmah postala skandalozna: „Mi imamo veoma mnogo novca. To znači da imamo i drugi bonus osim prvog!" Tačno je, sam Čubajs je zaista imao „veoma mnogo novca", a u kompaniji koja mu je bila poverena pojavila se „finansijska rupa".

U medijima su već govorili o propalim projektima „Rosnano" u periodu menadžmenta novopečenog „Moše Izraileviča". Tako je korporacija potrošila gotovo 14 milijardi rubalja za izgradnju preduzeća za proizvodnju polikristalnog silicijuma koji se koristi za solarne panele. Onda se saznalo da Kina proizvodi isto to, ali četiri puta jeftinije.

Računska komora je kasnije objasnila da su u „Rosnano" znali da cene ovog proizvoda padaju zbog rasta njegove proizvodnje u Kini. Cena proizvodnje koju su pokušali da uspostave u Irkutskoj oblasti, više puta je premašivala njegovu tržišnu cenu. Zaključak - fabrika je ostala samo na papiru.

Čubajs je 2011. godine s pompom predstavio u Moskvi navodnu superinovativnu stvar - tablet sa fleksibilnim ekranom. I samouvereno je obećao da će do 2013. pustiti u proizvodnju 2,1 milion takvih ekrana godišnje. U projekt je uloženo 7,5 milijardi rubalja, ali fabrika nije izgrađena. Pokazalo se da Čubajsovi ekrani ne mogu da konkurišu Eplovom ajpedu koji je bio bolji po svim karakteristikama.

Fabrika „Lioteh" iz Novosibirska je 2011. godine bila predstavljena kao „najveća na svetu za proizvodnju litijum-jonskih akumulatora", a u ovaj projekat uloženo je od 13,5 do 15 milijardi rubalja. I ova fabrika se suočila sa slabom potražnjom za svojim proizvodima. Uz to, uzela je kredite u vrednosti 10 milijradi rubalja i - bankrotirala. Zgrada fabrike je stavljena na prodaju za milijardu rubalja kao „proizvodno-skladišni kompleks".

Sajt „Stoletie" je više puta pisao o trikovima ovog bahatog „grabežljivca-privatizatora", kojeg je cela država jednoglasno i odavno mrzela, i drugi mediji su odavno upozoravali, istaknuti ekonomisti su upozoravali na katastrofalan učinak Čubajsovog rada, ali je on dugo uspevao da se izvuče.

Izgleda da se ipak vremena menjaju. O tome svedoči poslednja oštra izjava predsednika o Čubajsu i o begu u inostranstvo rektora Ruske akademije narodne privrede i javne uprave Vladimira Maua, kao i nedavno razrešenje s funkcije direktora Instituta za SAD i Kanadu Valerija Garbuzova.

I iako je, kao odgovor na pitanje o mogućem vraćanju imovine iz privatne svojine u javnu, predsednik istakao da nije planirana nikakva deprivatizacija, oštra osuda šefa države na račun oca pljačkaške privatizacije ubedljivo pokazuje da vreme „nedodirljivih" prolazi. Njih nose preteći talasi specijalne vojne operacije i sve veći zahtevi da se lažni liberalni idoli proteraju sa državnih funkcija u svim sferama.