Postdemokratija

NI NA NEBU, NI NA ZEMLJI

Velika se frka u Srbiji digla posle evrovizijske pobede lika koji se predstavlja kao nebinarna osoba, dakle ni muško, ni žensko. Većina se nad time zgražava pitanjem šta je onda to stvorenje. Kao da nikad ništa slično nije ovde viđeno, mada već decenijama živimo u državi ni na nebu, ni na zemlji, kojom već više od deset godina vlada tzv keš, pardon, keč ol stranka, koju predvode ljudi koji ni sami ne znaju ni ko su, ni šta su. Jasno je samo šta nisu, a nisu nizašta, ni kompetentni, ni dostojni funkcija na kojima su. Dakle, nebinarni su, baš kao i opozicija, koja nije ni za bojkot, ni za izlazak na izbore, zaključuje Mile Isakov, legendarni srpski novinar, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Narod odrastao na bajkama kao što je „Čardak ni na nebu, ni na zemlji", nikako da se bezbedno prizemlji. I posle toliko vekova glavni junak se bori sa svekolikim aždajama, leteći, umesto na krilatim konjima, na letećim automobilima, ne bi li bio proglašen za cara. I narodu tu ništa nije čudno, ali se istovremeno ne može čudu načuditi pri pojavi momka prerušenog u đevojku, koji se zabavlja zajebavajući ceo svet tvrdnjom da nije ni muško ni žensko.

Opsednuti pitanjem pola i seksualne orijentacije našminkanog švajcarskog momka u suknjici, koji je pobedio na Evrosongu, tobož zgroženi građani Srbije namerno previđaju da je sedam godina na čelu njihove vlade i sada Parlamenta, ženska koja se bez šminke, šiša, odeva i ponaša kao muško. I nije to najveći problem, od spoljašnjeg izgleda i forme mnogo je važnija suština, kako i o čemu peva maskirano švajcarsko čudo od deteta, a šta lupeta premijerka prerušena u predsednika Narodne Skupštine. Nema nikakve sumnje da je daroviti pevač Nemo Metler, koji svira violinu, klavir i bubnjeve, muzički izuzetno dobro potkovan, za razliku od Ane Brnabić, koja se u politiku razume kao bumbar u proizvodnju meda. Dok Ana peva kako Vučić svira, Nemo svojom pobedničkom pesmom upravo to osporava pitajući se „Ko odlučuje o tome šta je pogrešno, a šta ispravno"! Čini se da upravo to najviše iritira zabrinute Srbe, jer u Srbiji se to zna, ovde o svemu odlučuje Aleksandar Vučić.

Kao kec na jedanaest mi je, tim povodom, legla dosetka na internetu koja odgovara na pitanje - Kakva je razlika između Evrosonga i pornića: Na evrosongu ima više golotinje, a u pornićima je bolja muzika. U našem slučaju moglo bi se napraviti poređenje na sličan način: Kod polno neopredeljenog Švajcarca ima više ženstvenosti nego kod naše premijerke i predsednice, a u njegovim pesmama politika je smislenija nego u njenim govorancijama.

Moram priznati da sam, pre nego što se uključim u polemiku sa zgražavajućim komentarima ovogodišnje Evrovizije, kao paradi bluda i razvrata, morao da se obavestim o tome šta je to rodni binarizam, da bih mogao da razumem momka koji tvrdi da je nebinaran, kao i sve one koji mu to žestoko zameraju. Radi lakšeg praćenja te debate, deo lekcije koju sam naučio preneću ovde najkraće moguće.

„Rodna binarnost, poznata i kao rodni binarizam ili genderizam, klasifikacija je dva različita pola, mušukog i ženskog roda, bilo prema društvenom sistemu ili kulturnom uverenju", kaže Wikipedija i objašnjava. „U ovom binarnom modelu pol, rod i seksualnost su usklađeni sa nečijim genetskim polom i polom temeljenim na polnim žljezdama, ili sa polom dodeljenim pri rođenju. Na primer, kad se muškarac rodi, rodni binarizam može pretpostaviti da će biti muškog izgleda, karakternih osobina i ponašanja, uključujući heteroseksualnu privlačnost prema ženama. Ti aspekti mogu uključivati očekivanja od odevanja, ponašanja, seksualne orijentacije, imena ili zamenice, željenog toaleta ili drugih kvaliteta. Ta očekivanja mogu ojačati negativne stavove, pristrasnost i diskriminaciju prema ljudima koji izražavaju rodne razlike ili čiji je rodni identitet neskladan s njihovim prirođenim polom. Rodni identitet (gender identity) podrazumeva, prema pobornicima toga koncepta, osobni osećaj vlastitog roda. Rodno izražavanje obično odražava čovekov rodni identitet, ali to nije uvek slučaj. Osoba se može ponašati u skladu sa određenom rodnom ulogom, ili imati takve stavove i izgled, a da takvo izražavanje ne mora nužno odražavati njezin rodni identitet. U većini društava postoji osnovna podela između rodnih atributa dodeljenih muškarcima i ženama. To je rodna binarnost koje se pridržava većina ljudi i koja uključuje očekivanja muškosti i ženstvenosti u svim aspektima pola i roda: biološki pol, rodni identitet i rodno izražavanje. Neki se ljudi ne identifikuju s nekim ili sa svim aspektima roda dodeljenog njihovom biološkom polu. Neki od tih ljudi su transrodni, nebinarni ili queer. Neka društva to uvažavaju, pa imaju trećerodne kategorije".

U tim društvima nebinarne osobe se nazivaju ONI, a u našem jeziku najadekvatnije bi bilo ONO, međutim ta definicija se smatra omalovažavanjem, pa i uvredom, zbog uobičajene prakse da se ta zamenica koristi za stvari ili decu.

Stručnjaci kažu da se polni identitet obično formira u dobi od tri godine. Nakon tri godine izuzetno ga je teško promeniti, a pokušaji promene mogu rezultirati rodnom disforijom. A disforija je blaža forma depresivnog poremećaja, koja je suprotna od euforije. Osobe koje pate od disforije imaju osećaj da stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu. Disforiju obično karakteriše osećaj emocionalne i mentalne nelagodnosti (ekstremnog ili produženog osećanja očaja, krivice ili beznadežnosti), uznemirenost i depresija, koji utiču na normalan kvalitet života i rodnu aktivnost.

E, sad, kad sve to prevedemo na političku nebinarnost, takozvanu neutralnost, koju navodno zagovara režim Aleksandra Vučića, posledice su iste. Nosioci takve politike „imaju osećaj da stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu uz emocionalne i mentalne nelagodnosti, što proizvodi uznemirenost i depresiju", a koji utiču na normalan način života i političku aktivnost. Takođe, imaju i osećaj krivice, koji se onda pokušava prebaciti na druge. Svi su protiv nas, za sve što nam ne odgovara i ne ide kako bismo želeli, krivi su strani neprijatelji i domaći izdajnici. Disforija se povremeno pretvara u euforiju, očaj u besnilo, a depresija u agresiju.

Jasno je da je takozvana politika neutralnosti Srbije u opasno podeljenom svetu, samo neuspela kopija nekadašnje nesvrstanosti Jugoslavije, jer ne shvataju se ogromne razlike u subjektima i okolnostima. Jugoslavija je među prvima ustala protiv fašizma i iz tog svetskog rata, ujedinjujući narode Balkana, izašla kao pobednik. Kao takva bila je uvažavana u celom svetu. Sa druge strane, Srbija je doprinela rasturanju Jugoslavije i ratovima između njenih republika, iz kojih je izašla kao poražena i na kraju bombardovana od kolektivnog zapada.

Jugoslavija je bila nesvrstana u vreme hladnog rata, a to nije bila pasivna neutralnost, već naprotiv, veoma angažovana politika okupljanja nerazvijenog „trećeg sveta" između dva suprotstavljena vojnopolitička bloka. Mada socijalističkog uređenja, istorijskim NE Staljinu odlučno se suprotstavila pokušajima da bude progutana od radikalnog i dogmatskog socijalističkog lagera i bude deo Varšavskog pakta. Istovremeno, otvarajući se prema zapadu, jasno je stavila do znanja da nema nameru da mu se priključi, ni politički, ni vojno. Naprotiv. Na tim principima izgrađena je posebna pozicija Jugoslavije, sa kojom su sarađivali i istok i zapad, odustajući od ambicija da je pokore i prisvoje, već podržavajući je i pomažući joj u prevashodnom nastojanju da spreče njeno priklanjanje onoj drugoj strani.

To je taktika slična onoj u rivalstvu najvećih i najbogatijih fudbalskih klubova, koji kupuju talentovane igrače iz malih klubova koji im ni ne trebaju, samo zato da ih se ne bi dokopala konkurencija kojoj bi možda doprineli da ojača i ugrozi ih.

Današnja Srbija nije ni približno tako atraktivna. Njena pozicija, bez ugleda i autoriteta, sa mentalitetom gubitnika i brojnim hipotekama zločina kojih se ne odriče, jer nema snage i hrabrosti da prizna svoje greške i poraze, više je politika nezameranja nego neutralnosti. Politika ustupanja i ustupaka, neprestano na ivici da bežeći od zagrljaja jednog hegemona dopadne šaka drugog. Sve pozivajući se na slavnu prošlost, pokušava se prikriti krivica i nemoć u sadašnjosti.

Kad nas prozovu za Srebrenicu, mi ih pitamo za Jasenovac, a prisećamo se čak i turskog genocida od pre dvesta godina. Kada govori o nacionalnom identitetu, slobodarskom duhu i nezavisnosti, sadašnji režim se poziva na prvi svetski rat, o drugom se ne govori jer ovu vlast čine naslednici četnika, poraženih u njemu.

Ne pominje se često ni istorijski boj na Kosovu, jer to beše žrtvovanje za nacionalni identitet i slobodu, a spremnosti na to više nema na čelu ovog napaćenog naroda, čak ni kad je Kosovo u pitanju. Naprotiv, upravo ta crveno-crna koalicija ga je izgubila devedesetih i sad nastavlja da rasprodaje ostatke zarad opstanka na vlasti, sve glumeći patriote koji ga nikad neće priznati. Kao da je nekome važno priznanje poraženih i poniženih gubitnika.

Rodonačelnik te gubitničke politike, Slobodan Milošević se nadao i očekivao jačanje Rusije. Rusija je eto ojačala i krenula čak u kontranapad, a nama to ništa ne pomaže. Naprotiv, samo nam stvara nove probleme i opasnost da kao Buridanov magarac skapamo od gladi u nemogućnosti da se opredelimo između dva plasta sena. A onda se nebinarni Vučić genijalno dosetio Kine. Neće više da bude ni proamerički, ni proruski, nego u zajednici za Kinom. Svojevremeno je sa obe ruke glasao za pristupanje Srbije dalekoj zajednici Rusije i Belorusije, kako bi se time uplašio NATO i odvratio od bombardovanja. Na svu sreću nisu nas primili, i sami svesni besmislenosti tog zahteva.

Onda se poklonio Amerima i uz njihovu pomoć došao na vlast, zaklinjući im se na vernost i poslušnost. Sad kaže da nije ni jedno ni drugo, a zaštitu od njihove diskriminacije traži u čeličnom prijateljstvu još dalje Kine. Jedino pitanje je šta mala Srbija može da bude u zajednici sa dalekom, velikom i moćnom Kinom, nego bedni prirepak u kolonijalnom statusu. Ništa, kao i pobednik Evrosonga koji priznaje da nije ni muško, ni žensko.