Policija

 

Nestanak ili pljačka novca u MUP-u Srbije

 

 

Samo prati, neko će da plati

 

 

Za razliku od poslovne pratnje koja je uvek i bez izuzetka dobro plaćena, slučaj prevarenih i za novčanu naknadu zakinutih službenih pratilaca MUP-a Srbije koji su angažovani po Sporazumu o readmisiji, do današnjeg dana nije rešen. Novca nema, niti mu se putevi znaju. Ovaj slučaj analizira Tabloidov urednik, penzionisani načelnik Savezne uprave pogranične policije za strance i putne isprave Milan Glamočanin.

 

 

Milan Glamočanin

 

 

Donošenjem novog Zakona o policiji (iz 2006. godine), izvršena je istovremeno i reorganizacija Ministarstva, pa je ono podeljeno na više resora: Direkciju policije, Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova, i Sektor za zaštitu i spasavanje.

To je omogućilo ministru da direktno kontroliše finansijske tokove u MUP-u, preko svog poverljivog čoveka gđe Suzane Šulajić, koja je činom imenovanja postala prva žena general policije, bez policijske obuke i iskustva, a nakon samo godinu dana provedenih u MUP-u!

Tako je i posao oko readmisije pripao novoformiranom Sektoru finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova jer je nosilac posla, Uprava za upravne poslove, premeštena iz Direkcije policije (Resora javne bezbednosti).

Načelnik pomenute uprave bila je takođe osoba od poverenja. Reč je o gđi Ljiljani Dimitrijević koju je preporučila državna sekretarka, gđa Mirjana Orašanin. Sporazumi o readmisiji koji se odnose na vraćanje i preuzimanje naših državljana koji nelegalno borave u zemljama potpisnicama Sporazuma, posebno su bili interesantni sa finansijskog aspekta.

Naime, za svakog našeg vraćenog državljanina iz zemalja potpisnica Sporazuma o readmisiji uplaćivana je određena suma novca za policijske službenike koji su bili u njihovoj službenoj pratnji.

Tako je, na primer, sa SR Nemačkom potpisan sporazum u kome je precizirano da je ta suma vrednosti današnjih 230 evra, na ime službenog pratioca, a po tački 2. drugog poglavlja o finansijskim uslovima Protokola o modalitetima organizacionog, bezbednosnog i finansijskog sprovođenja Sporazuma, što je i poštovano u početku primene Sporazuma.

Službenu pratnju su mogla da vrše samo ovlašćena službena lica - policajci. Pomenuti sporazumi o readmisiji zaključeni su sa Vladom Nemačke 10. 10. 1996. i sa švajcarskim Saveznim većem 3. 7. 1997. godine, a nosilac poslova je bio bivši SMUP.

Na ime angažovanja jugoslovenskih službenih pratilaca, nadoknada za to uplaćivana je u iznosu od 450 tadašnjih nemačkih maraka, ili 450 švajcarskih franaka po svakom angažovanom službenom pratiocu.

U početku je uplata za angažovanu službenu pratnju uplaćivana na žiro račun Jugoslevenskog areotransporta koji je ta sredstva uplaćivao na račun SMUP-a. Umesto navedene sume, policajcima je isplaćivana suma od 43 evra.

Sporazum se nije primenjivao 1999. godine od vremena NATO agresije na SRJ, a novu primenu je doživeo tek posle demokratskih petooktobarskih promena 2000. godine.

Preko 100 policajaca bivšeg SMUP-a, koji su bili angažovani kao službeni pratioci na sprovođenju Sporazuma o readmisiji sa Nemačkom i Švajcarskom, obratili su se pismom pomoćniku saveznog ministra unutrašnjih poslova gdinu Stevanu Nikčeviću u više navrata, kao i saveznom ministru unutrašnjih poslova gdinu Zoranu Živkoviću, takođe 2001. i 2002. godine, tražeći razliku isplate nadoknade koja im po zakonu pripada. Volšeban nestanak tog namenskog novca istovremeno se dešavao i u tadašnjem RMUP-u Srbije.

Uzimajući u obzir da se na prostoru zemalja potpisnica Sporazuma o readmisiji nalazi više od 100.000 naših državljana koji treba da se vrate, lako je prosuditi kolika je to suma novca (od početka primene Sporazuma vraćeno oko 10.000 naših državljana, a za to vreme su službeni pratioci oštećeni za nekoliko stotina hiljada evra!).

Uzgred, novčana sredstva za službenog pratioca su namenska i po Sporazumu ne mogu da se uplaćuju u budžet niti Narodnu banku Srbije.

Naravno, podržao sam opravdani zahtev za novčanu nadoknadu razlike službene pratnje za svakog angažovanog pratioca i zbog toga sam se zamerio rukovodiocima, kako bivšeg SMUP-a tako i rukovodstvu MUP-a Republike Srbije.

To se odmah odrazilo i na moje raspoređivanje za vreme vanrednog stanja neposredno po ubistvu premijera vlade Srbije Zorana Đinđića i prestanku postojanja SRJ-SMUP-a i prelaska u MUP Republike Srbije, te sam sa mesta načelnika Uprave pogranične policije raspoređen na radno mesto izvršilac, iz II platnog razreda u XII, bez obzira na Naredbu ministra Dušana Mihailovića od 16. 4. 2003. godine o raspoređivanju na odgovarajuća radna mesta u MUP-u bivših radnika SMUP-a.