Ekskluzivno
Tabloid otkriva najstrože čuvanu državnu
tajnu: srpske vlasti 20 godina sakrivaju da je u Sisku 1991. godine ubijeno 712
Srba, kako bi Hrvatska mogla da uđe u EU
Zločini bez kazne
Jedan od najvećih masovnih zločina tokom
rata u Hrvatskoj, desio se u Sisku, gde je zverski pobijeno 712 Srba, i to na
najsurovije načine. Tako je sedamnaestogodišnji Berislav Trivkanović živ ošuren
vrelom vodom, devetnaestogodišnja Ljubica Solar ubijena snajperom u svojoj devojačkoj
sobi u centru grada, Dragan Biškopović je rastrgnut između transportera i
traktora, a Milan Čekalo obezglavljen. Sve su ovo znali, a ćutali svi, počev od
Miloševića, preko Đinđića, Živkovića, Koštunice,Tadića,Tome Nikolića...A
razloge znaju samo oni.
Aleksandar Pavlović
Gotovo je neverovatna činjenica da srpske
vlasti, ali i mediji, nikada nisu pokušale da razreše pitanje najvećeg zločina
prema Srbima u Hrvatskoj u proteklom ratu, a da su o tome ćutali i svi domaći i
svetski mediji, da je i Hag prećutno prešao preko tih činjenica, iako se
najveće stradanje Srba u Hrvatskoj, veće čak i od Vukovara, desilo u Sisku, u
čijoj je opštini ubijeno 712, a samo na jednom mestu u gradu za nekoliko dana
je ubijen 121 srpski civil. Zbog srpske nemarnosti i hrvatske veštine skrivanja
sopstvenih zlodela u "domovinskom" ratu, ovaj zločin bi možda bio i
zaboravljen da 2009. godine, da hrvatski nezavisni novinar Domagoj Margetić
nije objavio spisak 611 ubijenih sisačkih Srba, po imenu i prezimenu, koji
su stradali 1991. i 1992. godine, za šta je optužio Ivana Bobetka,
Josipa Brajković, Đuru Brodarca,Vladimira Milankovića, Željka
Hlišića, Dragu Bošnjaka i još nekoliko desetina sisačkih Hrvata.
Zbog iznošenja ovih činjenica, hrvatski ministar
unutrašnjih poslova Tomislav Karamarko je 2009. godine podneo krivičnu
prijavu protiv Domagoja Margetića "zbog odavanja državne tajne", a
pod pritiskom pojedinih evropskih zemalja koje pod budnim okom drže Hrvatsku
pre njenog ulaska u EU, sisačko tužilaštvo poslalo je u Županijski sud u Osijek
prošle godine podatke o 35 žrtava zločina, ali nisu naznačili da je to broj
koji je utvrđen do 2002. godine, čime su hrvatske vlasti htele samo da izvrše
još jednu obmanu.
Spaljivanje leševa u železari
Ako je razumljivo zbog čega Hrvati ćute o
likvidacijama, nikako ne može biti razumljivo zašto niti jedna srpska vlast u
poslednjih dvadeset godina nije tražila da se rasvetle zločini nad Srbima u
Sisku, iako postoji dovoljno svedoka koji o tome mogu da svedoče. Posebno zbog
toga što su u Sisku počinjeni najmonstruozniji zločini u ratu na prostorima
bivše Jugoslavije.
Tako su, na primer, neoustaški
monstrumi 10. septembra 1991. godine ubili sedamnaestogodišnjeg učenika drugog
razreda srednje škole, Berislava Trivkanovića iz Siska, koga su odveli
na nekadašnje naselje Omladinskih radnih akcija na Galdovu, popularno ORA, i
polivali ga vrelom vodom dok nije preminuo u najstravičnijim mukama.
Istog dana su odsekli glavu i nabili na kolac Milanu Čekalu iz Kinjičke.
U stravičnim mukama stradao je i
Dragan Biškopović iz Bestrme, koga su tri nedelje ranije u Komarevu kraj Siska,
prvo pretukli i izboli noževima, a potom vezali nogama za transporter, a rukama
za traktor i rastrgli ga!
Tih dana je ubijena i devetnaestogodišnja
srednjoškolka Ljubica Solar koja je upucana snajperom, dok je peglala u
svojoj devojačkoj sobi u vojnoj zgradi u centru Siska, samo zato što je
Srpkinja. Posebno je interesantno da je svedok tih zločina bio Nemac Klaus
Kurt koji je kao tinejdžer, sa 18 godina došao u Sisak kao dobrovoljac, da
se bori sa Hrvatima, jer je mislio da je rat video igrica i koji je tu svoju
avanturu platio glavom, jer je napisao roditeljima šta je video, a ustaše su mu
otvorile pismo i odmah zatim ga streljale, jer mrtva usta ne govore.
Jedan od najneugodnijih svedoka koji je
sve ispričao i novinarima, ali i stranim istražiteljima, bio je i Hrvat, Stjepan
Komarac (83) koji živi u sisačkom naselju Galdovo na obali Save, stotinak
metara od ORA-e, i koji je dvadeset godina istraživao sve zločine u Sisku. On
svedoči o ovim strašnim događajima:
-Taj spisak od 712 žrtava nije potpuno
proveren, ali ja mogu sa sigurnošću reći da imam podatke za 121. osobu srpske
nacionalnosti koje su ubijene u Sisku, za pet Hrvata i mladog Nemca
Kurta. Za te osobe postoji sve, od posmrtnih ostataka, do mesta i vremena
ubistva, pa do izvršilaca. Ja sam na tome radio dvadeset godina, a lično sam
gledao ubistva, jer stanujem na Galdovu. Hrvatsku nikako ne bi trebalo pustiti
u EU dok se ne razračuna sa svojim zločincima, jer je u njoj još uvek duh Franje
Tuđmana koji je neosporno najodgovorniji za ove zločine. Ovo što se sada
događa sa suđenjima za te zločine je farsa. a najbolji dokaz za to je da je
možda najveći zločinac, tadašnji načelnik MUP-a Osijek Đuro Brodarac
pušten da umre prošle godine, pa je sada valjda hrvatskom pravosuđu lakše da
prikrije ono što se stvarno dešavalo u Sisku. On je preminuo od infarkta a
uopšte nije lečen iako se znalo da ima visok krvni pritisak i problem sa srcem
- tvrdi gospodin Komarac.
Najpouzdaniji izvori govore da je prvi
čovek koji je temeljno proučavao zločine nad Srbima u Sisku, bio i bivši
predsednik Centralnog komiteta saveza komunista Jugoslavije, Stipe Šuvar,
i da je došao do veoma pouzdanih podataka šta se sve dešavalo u naselju ORA i
njenih desetak baraka, Jodnoj banji u centru Siska, kao i Kotar šumi na obodima
grada gde su Srbi mučeni strujom, klani i ubijani. Takođe, i da je došao
do veoma preciznih podataka o spaljivanju leševa u sisačkoj železari i bacanju
u Savu, čime se ustvari može objasniti razlika između 712 osoba srpske
nacionalnosti iz područja Siska koje se vode kao nestali, i 121. osobe čiji su
leševi nađeni. Međutim, iznenadna smrt 2004. onemogućila ga je da svoja
saznanja i obelodani, pa se na to čekalo pet godina, kada je istinu o stradanju
Srba u Sisku obelodanio Domagoj Margetić.
U Sisku, koji je imao oko 30 odsto Srba,
oni praktično više ne postoje, odnosno njihov postotak je sveden na svega dva
do tri odsto. Zato su groteskno izgledala suđenja koja su počela u Sisku, gde
se sudilo sisačkim Hrvatima, nakon dvadeset godina, pošto su pobili i proterali
svoje komšije Srbe.
Naravno, ni toga ne bi bilo da nije bilo
izuzetno snažnog pritiska pojedinih evropskih zemalja koje nisu želele da prime
u EU Hrvatsku u kojoj žive ratni zločinci koji su počinili najmonstruoznije
zločine nakon drugog svetskog rata. I Jadranka Kosor je priznala 2008.
godine u Glini da je hapšenje ratnih zločinaca uslov da se zatvori 23.
poglavlje pravosuđa za priključenje EU, i da je Evropa tražila da se sudi u
Zagrebu, Splitu, Rijeci i Osijeku gde su prebačeni svi predmeti ratnih
zločina.
Kako će ovo suđenje izgledati niko ne zna,
jer će sve zavisiti od pritiska međunarodne zajednice, ali da će Hrvati učiniti
sve da minimiziraju zločine. U to uopšte ne treba ni sumnjati, jer se
momentalno operiše sa cifrom od 35 nestalih Srba za koje se sudi, a to je
ustvari broj pronađenih leševa do pre deset godina!
Ljudi ili zveri?
Jedan od svedoka ubistava Srba u Sisku,
koji je tražio da bude anoniman, jer mu još uvek deo rodbine živi u Sisku,
priča:
-Svi koji još imaju nekog svog u Hrvatskoj
ili u Sisku, boje se da pričaju, jer od kada su počela suđenja pod pritiskom
međunarodne zajednice, počele su i pretnje rodbini svakog svedoka koji je
svedočio pred sudom, a posebno su torture izloženi ljudi iz mešovitih brakova u
malim sredinama gde se svi znaju, a policija neće da interveniše.
Svastika jednog svedoka na suđenju za
zločine u Sisku je odmah nakon svedočenja ostala bez posla, jer ju je otpustio
gazda, kao tehnološki višak-priča nam građanin Siska koji je sa porodicom
pobegao u Beograd među poslednjima, a čiji je otac radio u železari u Sisku.
On detaljno opisuje zločine nad sisačkim Srbima:
"...Pravi razlog zbog čega se
nije govorilo u Srbiji o stradanjima Srba u Sisku je taj što je bilo malo
preživelih Srba iz Siska, koji bi mogli da svedoče o zverstvima svojih komšija
Hrvata, a drugi je taj što istina o Sisku nije odgovarala posle 1995. godine ni
Slobinoj ni takozvanoj dosovskoj vlasti, jer se taj slučaj uvek politizovao.
Iznerviran nekim tekstom o srpskim
zločinima u Sarajevu, otišao sam, mislim krajem 95. u redakciju
"Vremena" i tražio od tadašnjeg urednika Dragoljuba Žarkovića da
piše o zločinima nad Srbima u Sisku. On me je saslušao i povezao me sa nekim novinarom
kome se više ni imena ne sećam. Njemu sam pričao čitav dan o onome što sam znao
o zločinima nad Srbima jer mi je o njima pričao pokojni otac koji je znao za
spaljivanje leševa u Železari Sisak. Tekst nikada nije izašao. I sada mi se
gadi kada vidim da to isto "Vreme" piše o zločinima nad Srbima u
Sisku, ali kod nas Srba je sve moguće. Zato tako i prolazimo.
Tada sam ispričao da se u Rafineriji
nafte Sisak u kojoj sam radio, svakodnevno pravili spiskovi za ubijanje Srba, i
da je mene spasao kum Hrvat koji me je upozorio da ne dolazim na posao, jer sam
na spisku. On mi je rekao da može da me izvede iz grada sa autom koji će uzeti
od poznatog HDZ-ovca. Tako je i bilo. Da ga nisam poslušao i ja bih sigurno bio
ubijen jer su moje kolege Robert Ahmetagić, Damir Šarić, Dragan
Kostrić i Vinko Kovačević ubili inženjera Damjana Žilića
23.novembra 1991. godine. Žilić je bio jedan od rukovodećih inženjera u
proizvodnji, i koji je potpisao izjavu o lojalnosti. I on i žena Stanka koja je
bila doktorka, a po nacionalnosti Hrvatica, bili su u Račanovom SDP-u jer su
poverovali u njegovu laž o Jugoslaviji, a ona je čak bila i predsednica opštine
Petrinja. On je putovao u Sisak na posao.
Kada su im u bici za Petrinju granatirali
kuću, otišli su kod ćerke koja je bila student u Zagrebu. Ova četvorica su ga
tamo našla i rekla mu da pođe sa njima na svadbu jer im se navodno jedan kolega
ženi, a oni su ga odveli na zagrebačko smetlište Jakuševac i ubili ga udarcima
maljem u glavu. Sava je izbacila njegovo telo...
Pošto su pohvatani, jedan od ubica, Damir
Šarić, rekao je pred sudijom: "Tako mi to u Sisku radimo"
a dobili su samo par meseci zatvora, jer su ih Ivan Bobetko i ministar
pravde Bosiljko Mišetić izvadili iz zatvora. Tome se protivio časni
čovek, Predsednik Vrhovnog suda Hrvatske Vjekoslav Vidović i Tuđman ga
je odmah smenio.
Slično je prošao i Petar Pajagić
(59) koji je bio šef odeljenja kontrole u Rafineriji i koji je kao i svi ostali
Srbi koji su ostali da rade u Sisku, potpisao „izjavu o lojalnosti
Hrvatskoj" ali mu to nije spaslo glavu. On je 26. septembra otišao posle
posla kod ćerke Dijane na ručak u njen stan a nakon toga otišao kući u zgradu
koja se nalazila u Ulici Maršala Tita.
Tamo su ga sačekali uniformisani ljudi i
zajedno sa još četvoro Srba iz te zgrade odveli u nepoznatom pravcu i njihova
tela nikada nisu nađena.
Moj pokojni otac (koji se slučajno
izvukao iz Siska jer je imao hrvatsko ime pa na kontroli policija nije znala da
je Srbin već ga je pomešala sa jednim viđenijim Hrvatom), mi je pričao da se
jedan od ljutih HDZ-ovaca iz železare toliko napio i zamolio ga ujutro da ga
poveze kući i da mu je mrtav pijan pričao da su celu noć spaljivali u Visokoj
peći Srbe i da se boji da će ga ubiti, jer to radi samo njih šestoro. On je te
noći izašao iz Siska a za tog radnika koji mu je pričao šta se radi sa Srbima
smo čuli da je ubijen, i on je taj od ubijenih Hrvata koji se traže, jer Srbi
nikoga nisu ubili u Sisku, a inače su bili neznatna manjina.
Koliko ja znam, iz rafinerije su još
ubijeni penzionisani šef osiguranja Dragan Rajšić (64), čuvar Branko
Polić (38) i radnik Branko Lukač. Sve sam to želeo da kažem još pre
17 godina, ali u Srbiji nisam imao kome...".
Streljanja na Savi
U Osijeku je u maju prošle godine počelo
suđenje za zločine nad Srbima u Sisku komadantu specijalne policije Vladimiru
Milankoviću koji se tereti za smrt 24 civila i komadantu „Vukova" Dragu
Bošnjaku koji se tereti za smrt osam civila srpske nacionalnosti u Sisku
1991. godine. Treći optuženi, Đuro Brodarac, preminuo je u zatvoru 2011.
godine.
Očekuje se da će suđenje trajati godinu
dana i da će biti izvedeno 150 svedoka, a pravu pometnju u Hrvatskoj je
izazvalo svedočenje Hrvata Ivice Bišćana koga je bila usvojila srpska
porodica Vila iz Siska, i koji je posvedočio da je 24. avgusta 1991. godine prisustovao
streljanju na skeli na Savi Marka, Evice, i njihovih sinova Željka i Mlađe, a
da je video i Duška, ubijenog od batina u naselju ORA na Galdovu. On je na sudu
potvrdio da je njega od streljanja spasao vojnik Saša Krstulović koji je
znao da je Hrvat i rekao to vojnicima koji su uperili puške i u njega.
Spasa za one koji su znali za ove zločine
a ćutali 20 godina nema, jer će im suditi njihova savest, jer Sisak nije čuo
srpski vrisak. Isto važi i za sve srpske vlade i institucije a i medije koji su
u poslednjih dve decenije ćutali o ovim zločinima, bez obzira na razlog. Ćutati
o najvećem zločinu protiv sopstvenog naroda u sporu sa državom koja je podnela
tužbu za genocid protiv Srbije, može samo onaj ko nema ni savesti ni pameti...