Hleb i čokolada

 

Glavom u luster

 

Malo koja grupa u ondašnjoj Jugoslaviji je debitovala punom snagom kao što je to bio slučaj sa „Vatrenim poljupcem" iz Sarajeva. Na svoj promotivni skup u Beogradu došli su potpuno spremni. U punom sjaju. Promovisali su prvu ploču a već su izgledali i ponašali se kao velike zvezde.

Interesovanje medija je bilo ogromno, zato je njihov menadžer Neđo Bulajić odlučio da napravi večernju promociju što do tada nije bila praksa (uglavnom su se promocije u to vreme odvijale od 12 do 14 časova) a za mesto dešavanja izabran je hotel „Union".

Pošto sam u to vreme non-stop visio u „Unionu",tako sam se pre promocije upoznao i sa menadžerom Bulajićem i sa članovima „Vatrenog poljupca". S obzirom da je Neđo bio debitant u menadžerskom poslu,zamolio me je da mu pomognem oko organizacije promocije. Pristao sam i umesto male sale - zakupljen je ceo restoranski deo hotela.

Pozvani su novinari iz svih beogradskih medija...

Kad sam stigao uveče pred sam početak promocije zajedno sa foto-reporterom, Bulajić me je dočekao oduševljen jer je odziv sedme sile  bio iznad svih očekivanja. Hotel je već bio krcat. Grlio me je i ljubio, zahvaljivao mi se do neba na pomoći. Sačekao sam da malo da smiri strasti i onda ga pitao gde je odredio mesto za „TV Novosti", odnosno mene i mog foto-reportera Vojislava Danilova? On mi je pokazao jedno mesto u samom budžaku restorana gde su već sedeli neki ljudi. Ponudio se da nas doprati do stola na kome je zaista stajao natpis „TV Novosti". Ja sam odbio da krenem.

                          - Da ti nisi malo pobrkao lončiće - pitao sam ga. - Ja sam Roki Dvizac  a ujedno predstavljam i „TV Novosti",najtiražniji nedeljnik u Jugoslaviji. Ni Rokiju Dvizcu, ni „TV Novostima" nije mesto u nekom ćošku.To što sam ti pomogao,uradio sam kao prijatelj a sada ispred sebe imaš

Rokija Dvizca koga hoćeš da gurneš u ćošak da bi se dodvorio nekom drugom.Kad već nećeš da poštuješ prijatelja,imaš 5 sekundi da ispoštuješ mene i „TV Novosti"!!!

                           On je stajao zbunjeno a ja sam se okrenuo i rekao foto-reporteru da napustimo hotel. Tek tada je shvatio  da mislim ozbiljno, tek tada je shvatio šta je uradio..Potrčao je za mnom, uhvatio me za ruku, izvinuo se i zamolio me je da sačekam 2 minuta u holu hotela. Brzinom munje unešen je novi sto i postavljen na najbolje mesto u sali. Dopratio nas je do stola i konobaru naredio da uvek prvo posluži nas,pa tek onda sve ostale…Promocija je prošla fantastično a Neđo Bulajić i ja smo postali i ostali prijatelji do današnjih dana.

                          Od cele ekipe „Vatrenog poljupca" najviše sam se družio sa menadžerom Neđom Bulajićem i frontmenom Milićem Vukašinovićem. Jednog dana  dok sam ulazio u „Union",sa stepenica je strčao Vlado Kalember (pevač „Srebrnih krila"). Izgledao je iscrpljeno i izmučeno kao da nije spavao cele noći. Ispostavilo se - i , nije. Okupljenom društvu novinara i pevača požalio se na Miću Vukašinovića:

- On nije normalan. Celu noć je vodio ljubav sa nekom ribom a naše sobe su jedna uz drugu. Ali to nije ono najgore. On dok vodi ljubav urliče kao neka divlja zver. Ni oka nismo sklopili od njegove „rike". Hajdete sa mnom gore u sobu. Evo od jutros ponovo „urliče". Ovo morate da čujete i da se sami uverite. Ja tako nešto sam čuo samo u ZOO-vrtu.

Društvo je krenulo zajedno sa Vladom da čuje Mićino „urlikanje". Ja nisam hteo da im se pridružim. Ubrzo su se vratili smejući se ko ludi, potvrđujući Kalemberovu priču. No,nekoliko nedelja kasnije i sam sam se uverio da je Mića divlja zver u ljubavnom okršaju. Naime, u toku je bilo snimanje novog albuma „Vatrenog poljupca", ovde u Beogradu. A kako to obično biva,danju se spavalo i lenčarilo a noću se snimalo.

Društvu oko „Vatrenog poljupca" prikačilo  se nekoliko „dama". Među njima se izdvajala jedna koja je bila najupornija, najdosadnija a može se reći i najružnija. Nije imala loše telo ali lice - strava i užas. Prozvali su je dosadni gabor. Znali smo da je nećemo „otkačiti" sve dok neko od nas ne vodi ljubav sa njom. Svi odreda smo izbegavali,nagovarajući da to obavi neko drugi.Na kraju je

Mića obećao da će on da je „odradi", prvom prilikom kad se napije. I - bi tako. Snimanje albuma je već poodmaklo i jedne večeri menadžer Neđo Bulajić me je pozvao da čujem šta su do tada snimili.Na vratima studija,dočekao nas je snimatelj Rade Ercegovac  pokazujući nam prstom da ćutimo. Bio je raspoloženiji no obično. Šapnuo nam je da se u „gluvoj sobi" nalazi Mića sa nekom ženskom i da „radi radnju". Sačekali smo da „odradi „ započeto a kad su se najzad pojavili na vratima - umalo nismo pali u nesvest.

Mića  je odradio onog dosadnog gabora. Ona je otišla sva srećna i više se nikad nije pojavila. Dobila je ono što je htela…Suzdržavajući smeh preslušali smo snimljeni materijal a onda je snimatelj rekao da ima još nešto što bi se odlično uklopilo u glavni hit tog albuma „Žikino kolo". I, pustio nam je snimak ali ne bilo kakav.On je tajno snimao Milića dok je vodio ljubav sa gaborom.Na njemu se odlično čulo Mićino urlikanje. Bilo je da se naježiš. Odmah sam se setio jadnog Kalembera.

Umesto da se naljuti, Mića je bio oduševljen i pošto-poto je hteo da deo te atmosfere ubaci u „Žikino kolo". Trebalo nam je nekoliko dana da ga odvratimo od te ideje. Za svaki slučaj, Neđo je naredio Radetu da izbriše  (ne)zgodni snimak….Mića  je bio nepredvidiv  u svojim postupcima...

 Jedne od tih noći, između 3 - 4 sata posle ponoći,otišli smo u neki klub na Voždovcu „na samo još po jedno piće,pa idemo na spavanje".Gazda se obradovao kada nas je video. Sledila je tura za turom.

Samo iznad stolova su visile lampe koje su osvetljavale samo društvo za stolom,stvarajući intimnu atmosferu. Kada su mi se oči privikle na mrak,uočio sam nekoliko parova po ćoškovima i samo jedno poveće društvo kršnih momaka nasuprot nas. Gazda nam je rekao da se radi o „Žestokim momcima" koji su upravo pristigli iz Francuske. Imao sam osećaj da nas posmatraju ispod oka. Sasvim neočekivano, tek da razbije monotoniju, Mića je iznenada zgrabio praznu čašu od viskija i razbio o pod - suprotno od „Žestokih momaka". Oni nisu ni mrdnuli. Konobar je doneo novu čašu viskija. Mića je polako pijuckao, kao da je meračio gde će je razbiti. Nije sačekao da je ispije do kraja

- bacio ju je pravo pod noge"Žestokih". Oni su svi poskakali, svi sem jednog - valjda glavnog i krenuli prema nama. Dok smo gazda kluba, Neđa i ja pokušali da ih smirimo pravdajući se da nije bilo namerno i da je Mića pijan, on je bio mrtav-ladan kao da se ništa nije dogodilo. Uz brojna izvinjenja i naručivanje pića za njihov sto na naš račun, jedva smo izbegli batine. Hteli smo odmah da krenemo ali i oni su naručili piće za nas. Nije bilo druge. Da ih ne uvredimo, morali smo da ostanemo i da ispijemo piće. Da bi smo sprečili novi incident, Neđo je seo sa jedne strane a ja sa druge Mićine strane spremni da ga uhvatimo za ruku čim bi dohvatio čašu. Ova naša panika zabavljala je „Žestoke momke".

Mića pokušao dva-tri puta da razbije čašu ali uspeli smo da ga sprečimo. U Mićinoj čaši ostao je još jedan gutljaj kada je on iznenada pokušao da ustane. Uhvatili smo ga za ruke i tako, nesvesno, dali mi dodatno ubrzanje jer je on imao sasvim druge namere - snažno je glavom udario u luster koji se u sitnim delićima razleteo na sve strane. U klubu je odjednom nastao potpuni mrak a onda se čula cika i lomljava. Nastala je opšta tuča. Ni sam ne znam kako smo uspeli da zbrišemo napolje a da nas niko i ništa nije dokačilo. Potrpali smo se u auto i jurnuli svom brzinom.

Neđo Bulajić je odavno napustio menadžerski posao. Posle operacije oka u Moskvi,odselio se u Kanadu gde i danas tamo živi. Ponekad se čujemo telefonom.

Miću Vukašinovića uglavnom viđam na televiziji. Poslednji put smo se sreli pre nekoliko godina na Slaviji. U to vreme majka mi je bila teško bolesna i zbog silnih troškova zapao sam u velike finansijske dugove. Ne znam kako ni od koga ali je Mića znao moje probleme. I danas pamtim njegove reči:

- E moj druže Roki. Da smo pravi, ko što nismo trebalo bi da se skupimo mi sa estrade, da održimo koncert i sav novac ti damo da ti pomognemo da se izvadiš iz bule. Da nije bilo tebe, više od pola nas ne bi ni bilo na estradi a sada kada tebi treba pomoć mi ćutimo ko pičke, sakrivamo se ko miševi…