Teroristi su moderna i veoma neobična pojava
savremenog društva. Ponekad su označeni kao najveće zlo današnjice i bezdušnici
koji bez griže savesti ubijaju i nedužne civile, a ponekad su korisni i dobri
borci za ljudska prava, mir, slobodu i demokratiju. Najpopularnija teroristička
organizacija danas, Al Kaida, "strah i trepet" je za tako moćne
države kao što su SAD i Velika Britanija kada postavlja bombe u Njujorku ili
londonskom metrou, ali istovremeno dragi saveznik kada to isto radi kod omraženih
"diktatorskih" režima kao što su bili onaj u Iraku, u Libiji, u
Egiptu, a sada deluju po Siriji.
Inteligentni vojnopolitički analitičari koji se
ne mogu baš svi kupiti novcem, moderni terorizam već odavno i
nedvosmisleno povezuju sa stvaranjem izraelske države na čijoj se teritoriji
nalaze najsofisticiraniji centri koji obučavaju komandose "protiv
terorizma". Naravno ne mogu se zvati centrima za obučavanje terorista, jer
bi narod shvatio perfidnu vlastelinsku prevaru. Takve
centre udarni mediji smeštaju upravo u one države gde im se režimi ne dopadaju.
I kada se takav centar "locira" , naravno legitimno je pravo svake
demokratske države da interveniše i takav centar uništi. Dakle, Izrael nema
terorističke centre, već samo one za borbu "protiv terorizma". A oni se između ostalog običavaju
i da veoma maštovito podmeću eksplozive, naravno samo da bi shvatili kako to rade
"neprijatelji". Na primer palestinski "teroristi". I za
ovakva saznanja Izrael dobija od SAD fantastičnu novčanu
pomoć, kao i drugu vojnu opremu.
Tako, iako se
takozvana "cionistička veza" nekako uvek nađe u gotovo svim najspektakularnijim terorističkim akcijama koje uključuju
i atentate na određene pojedince, sami Jevreji kao ni Izrael nisu oni koji izvlače
neposrednu političku dobit od terorizma. Ta dobit je nekako uvek na strani danas jedine i
najveće svetske imperije - Velike Britanije. Da bi politička
smicalica bila potpuna, na sve terorističke napade bilo gde u svetu
uvek najburnije reaguju SAD koje zbog toga uvek moraju da kreću u
neki veliki rat "protiv terorista" . I na ovu borbu troše ogromna
budžetska sredstva od poreskih obveznika.
Ali, politička
karta sveta uopšte nema veze sa nacionalnim državama, već
isključivo sa interesima transnacionalnog korporativnog biznisa i starih evropskih
vlastelinskih porodica koje ga kontrolišu.
Tako je i borba
holandskih, francuskih, britanskih i nemačkih plemića
oko mineralnih resursa u Južnoj Africi prisutna sve od sredine 17. veka kada je
su je Holanđani okupirali i proglasili kao svoju koloniju. I u zemlju su počeli
da dovoze ogroman broj robova iz Indonezije, Indije, Madagaskara, kao i drugih
afričkih zemalja. Doseljen je ovde i veliki broj Hazara, koje carska Rusija nije
htela da primi na svoju teritoriju. Rt "Dobre nade", koji je kasnije
dobio naziv Kejptaun, bio je glavni tranzitni centar za "uvoz" i
distribuciju robova koji će postati Južnoafrikanci. Tako današnja Južnoafrička
republika ima oko 50 miliona stanovnika različitih rasa i kultura,
koje su kolonisti raznim vladarskim trikovima i društvenom i državnom
organizacijom nastojali da održavaju u redu i radu. I to nije bilo ni malo lako
s obzirom da su stalne trzavice oko podele interesnih sfera u koloniji uvek
bile prisutne između samih vladarskih porodica.
Tako su formirane i
dve najveće jezičke grupe: jedna je govorila engleski i bila pod uticajem britanskih
interesa, a drugoj je napravljen jedan poseban jezik nazvan afrikans,
koji je nastao od zapadnonemačkog i holandskog jezika i koji su
koristili robovi pod kontrolom Holanđana i Nemaca. Jedan ili drugi jezik
prihvatali su i urođenici u zavisnosti pod čijim su uticajem bili. Ovaj jezik je praktično napravljen
za ovakvu mešavinu naroda, baš kao što je i moderan engleski napravljen unošenjem
romanskih reči kada je Engleska predoređena za velike investicije i razvoj pod
upravom bogatih mletačkih trgovaca.
Otkriće
bogatih nalazišta dijamanata, kao i zlata u XIX. veku u Južnoj Africi dovelo je
do poznatih Boerskih ratova gde su se sa jedne strane našli
britanski, a sa druge holandski francuski i nemački interesi. I domorodci
su podeljeni u zavisnosti ko im je više obećavao
u dobiti nakon podele ratnog plena.
Ali, uvođenjem
jednog veoma zanimljivog sistema društvenog uređenja-
takozvanog aparthejda koji je veoma precizno definisao prava određenih
klasnih i etničkih struktura, sa rigoroznom podelom na beli i crni deo stanovništva,
Južnoafrička republika je doživela veliki privredni razvoj i postala veoma uticajan politički
igrač. Aparthejd je uveden 1948. i praktično je predstavljao sistem u
kome se znalo ko vlada, ko kosi, a ko vodu nosi. I to je bio jedan izuzetno
održiv sistem rasne, verske i kulturne podeljenosti, tako da niko nikome nije
smetao i svako je znao gde mu je mesto u društvu.
Najzaslužniji za
privredni razvoj južnoafričke republike je verovatno premijer Hendrik
Vervord koji je bio na toj funkciji od 1958. do 1966. On je uspeo da za račun
holandskih i nemačkih interesa ujedini Afrikance i belce koji su govorili engleskim jezikom,
nakon što su bili podeljeni skoro pola veka nakon Boerskog rata
(1899-1902). Tako je Južnoafričkoj republici doneo 1961. istinsku nezavisnost od britanskog
Komonvelta. A etnički podeljenim stanovnicima je omogućio da svaki narod ima svoju
nezavisnost unutar južnoafričke republike kojom su upravljali belci.
I to se naravno
britanskoj vlasteli ni malo nije dopalo. Ne samo što im je oslabljen uticaj na
unutrašnjoj političkoj sceni, već ih je plašilo i privredno i vojno jačanje Južne Afrike. Tako su
britanski mediji počeli da oslikavaju režim aparthejda kao rasistički, a sam Vervord je prikazivan kao
beli rasista koji sputava crnačku većinu,
iako je upravo u njegovom mandatu prihod po glavi stanovnika među
crncima drastično porastao pa su ga crnci zvali Ra di Pula (Onaj koji donosi kišu). Što
je značilo dobru pojavu.
Zato je Vervord
1966., taman kada je ponovo izabran za premijera mučki
likvidiran kada je u njega ispalio dva metka navodno nervno rastrojeni belac,
iz bogate trgovačke porodice, engleskog porekla. Iako je njegov lični
motiv za ubistvo, ostao misteriozan, za britansku imperiju je to bio koristan čin.
Nakon Vervorda premijer je postao Džon Vorster koji je postepeno počeo
da kompromituje dobre strane aparthejda i da stvara netrpeljivost među
rasno podeljenim stanovništvom. Aparthejd se polako pretvarao u represivan režim čije
su žrtve bili prvenstveno crnci. Ovakav ambijent je tako postao odlična
podloga za sejanje komunističke revolucionarne ideje marksističko lenjinističkog
tipa koja kaže da se u borbi za oslobađanje od tlačitelja
mogu primeniti sva sredstva koja vode do cilja. U ovom slučaju
do rušenja režima aparthejda.
Tako je uz
"malu" i veoma tajnu finansijsku i edukativnu pomoć
specijalne revolucionarne agenture iz MI6 stvoren Afrički Nacionalni
Kongres- pokret mladih crnaca koji su tražili veća
ljudske prava. Na čelo ove komunističke organizacije stavljen je izvesni Nelson Mandela, iz kraljevskog
plemena koje je verovatno imalo dobru saradnju sa britanskim kolonistima. On je
tu bio samo formalno kako bi se mamili "njegovi" crni sledbenici, dok
je pravi rukovodilac Kongresa bio belac, cionista i agent MI6, Džo Slovo.
Tako je London od
1961. pa sve do 1990. krišom sponzorisao borbu protiv aparthejda. Ubrzo je
osnovano i militantno krilo Afričkog Nacionalnog Kongresa
nazvano: "Koplje nacije". I ono nije bilo ništa
drugo do teroristička organizacija. Naravno, u najuticajnijim svetskim medijima koje je
kontrolisala Britanija preko svoje cionističke mreže,
koja funkcioniše na isti način i danas, ovaj pokret je prikazivan kao autohtona borba južnoafričkih
crnaca za oslobađanje od rasne podeljenosti i potčinjenosti. Tako je i
Mandela postao kultna ikona velikog borca za prava crnaca.
Državno tlačenje i
narodni terorizam
Terorističke
akcije su u Južnoj Africi izvođene od 1960-tih do 1990-tih. Postavljan je dinamit u državna skladišta
goriva, aktivirane su auto bombe ispred vojnih objekata i sl. Na početku
su meta napada bili vojni i infrastrukturni objekti, da bi se vremenom prešlo i
na terorisanje civila postavljanjem bombi u restorane i civilne skupine. Osmog
januara 1982. napadnuta je i Koberg nuklearna elektrana u blizini Kejptauna,
a 1983. je u prometnoj ulici Church street u Pretoriji eksplodirala
auto bomba kada je poginulo 19 civila. Juna 1986, auto bomba je eksplodirala
u Durbanu.
Kada je vlada u Johansburgu
nemoćna da se suprostavi terorizmu ponudila da oslobodi iz zatvora "velikog" nacionalnog heroja, Nelsona Mandelu, koji je zatvoren 1963. i osuđen
na doživotni zatvor, pod uslovom da se javno ogradi od terorističkih
akcija, on je to odbio. I kada je ipak pušten iz zatvora 1990. javno
se zakleo da će "Koplje nacije" nastaviti da pustoši. Ustvari Mandela se ni zašta nije
ni pitao. Ovaj pokret su vodili obučeni komunistički
agenti Albi Saks, Josel Mašel Slovo i Artur Goldrajh,
sva trojica cionisti, Jevreji i komunisti. Da li su zaista znali da u stvari rade
za britansku imperiju, ne može se dokazati. Po nekim političkim
analitičarima, većina ovih jevrejskih internacionalnih aktivista su oportunisti i "korisni idioti". Njihov cilj je uvek , gde god delovali, da zavaravaju mase komunističkim
i cionističkim idejama, dok u suštini rade za interese evropskog plemstva.
Komunizam, cionizam, terorizam, idiotizam...
Josel Mašel Slovo je poreklom iz Litvanije i maternji jezik mu je jidiš (kojim govore
Hazari), a studirao je Talmud i na njemu doktorirao. Da je Talmud možda samo
još jedna jezuitska smicalica, ovog puta nećemo otkrivati. U svakom slučaju
Slovo je važio u cionističkim krugovima za velikog intelektualca. On se ovom crnačkom
nacionalnom kongresu i to njihovom terorističkom krilu pridružio
već 1961 (zbog želje da pomogne oslobađanje crnaca, naravno) i postao je ubrzo
njihov komandant. Za generalnog sekretara Južnoafričke
komunističke partije je imenovan 1986. Bio je dragi prijatelj sovjetskih lenjinista
i komunista , koji su ga osim finansijski darovali i medaljom za zasluge za
narod za njegov šezdeseti rođendan.
Upravo je
Slovo bio glavni planer mnogih terorističkih napada sa
brojnim civilnim žrtvama. Kada je Mandela kao marionata "preuzeo
vlast" i postao predsednik Južnoafričke
republike 1994. godine, Slovo je postavljen za Ministra za stambena pitanja. Artur
Goldrajh je bio rodom iz Pitsburga u Južnoj Africi. U njegovoj
biografiji piše da je kao učenik od 11 godina protestvovao kod svog
učitelja koji je favorizovao učenje nemačkog,
dok je hebrejski smatrao manje važnim jezikom.
Nakon Drugog
svetskog rata Goldrajh je angažovan i u Palestini, opet kao prikriveni
britanski agent organizujući pobune Jevreja protiv prisustva
britanskih vojnika. Tako je javno kritikovao britanski kolonijalizam, dok je
tajno upravo radio za Imperiju. Bombaški napad na britanske vojnike savršeno
pokazuje kako su interesi vlastele nešto što je iznad vrednosti običnih
ljudi, pa bili oni i britanski vojnici. Izrael je stvoren kao tajna
britanska vojna baza. Goldrajh je dobio zadatak od MI6 da u blizini Johanesburga
kupi jednu farmu i na farmi se nalazio glavni štab terorista. Tu je pod
imenom David Motsamaji, kao kuvar i baštovan radio formalno i Mandela.
Masakr u Sharpeville-u
1960-te u kome je 69 crnaca civila poginulo, Goldrajh je dogovarao sa Mandelom
primenjujući terorističko znanje koje je stekao deceniju pre toga radeći
sa elitnom izraelskom militantnom jedinicom Palmah. Ovaj masakr je bio čista
orkestracija i podmetačina. Mandela se kasnije prisetio tih dana i obelodanio da je Goldrajh imao
znanje o načinima gerilskog ratovanja i mnogo im pomagao u organizaciji napada.
I Goldrajh je kao
komunistički agent bio dragi prijatelj i Crvene Kine i Crvenog SSSR-a i često
je putovao kod njih tražeći vojnu podršku i znanje kako bi terorizmom srušio zli režim u Pretoriji.
On je bio taj koji je određivao koji će
objekti biti meta napada "Koplja nacije". Kada je policija je 1963.
napravila raciju na farmi. Goldrajh je sa još destinom saradnika uhapšen
i poslat u zatvor da čeka suđenje. Kazna za terorizam koji su činili morala je biti doživotni
zatvor (koji je dobio Mandela) ili smrtna kazna. Ali, uz pomoć
nekakvog mita zatvorskim čuvarima, kako se zvanično tvrdi, a moguće i
nekim tajnim dogovorom na višem nivou agentura, Goldrajh je pobegao i vešto
izbegao nacionalnu poternicu. Jedno vreme se krio kao sveštenik, onda je
izbegao u Švajcarsku, i konačno otišao u Izrael, gde je bio bezbedan i tu se nastanio. I počeo da radi kao
umetnik. Mnogi cionisti zato vole da budu umetnici.
Nobelova nagrada teroristi
Kao znak zahvalnosti Imperije Mandela je 1993.
dobio Nobelovu nagradu za mir zajedno Frederikom de Klerkom, poslednjim
predsednikom Južnoafričke republike u eri aparthejda. Novčani
deo nagrade od oko milion dolara je tako "mali" honorar koji vlastela
daje svojim agentima uticaja , licemerima i prevarantima koji su spremni da
izdaju interes miliona ljudi zarad interesa jednog vlastelina. U tome i jeste
razlika između običnog čoveka i vlastelina. Pitanje inteligencije. Mandela nije ni prvi ni
poslednji terorista koji je dobio ovu sprdnju od nagrade koja se prikazuje kao
ugledna. Tako je kraljica Elizabeta II, 1996. u svojoj božićnoj
čestitki posebno pozdravila Mandelu nazvavši ga "velikim državnikom".
Mandela negirao da je
radio za MI6
Kada je izvesni Stefan
Doril objavio 2000-te godine knjigu "MI6: Pedeset godina
specijalnih operacija" (MI6:Fifty Years of Special Operations)
nedvosmisleno je naveo da je i Nelson Mandela radio za britanski MI6. Prikaz
knjige je dao i uticajni Guardian kao i Sunday Herald otkrivajući
da su Britanci koristili Mandelu kao agenta uticaja kako bi oslabili režim u Pretoriji.
Mandela je na ovakvu tvrdnju reagovao ljutito pažljivo sročenom izjavom da on
"nikada nije posetio štab niti jedne obaveštajne službe". Naravno,
ovako sročena rečenica je verovatno tačna, jer on sam nije ni imao
potrebe da posećuje štab bilo koje obaveštajne službe. Agenti su bili oko njega
i on je radio samo ono što su mu govorili.
Dobra i loša vremena Južnoafričke Republike
Na žalost, dobijanjem većih ljudskih prava
crnci Južnoafričke republike dobili su i više bede, i više bolesti i još goru
eksploataciju. Tako se ukidanjem aparthejda i pod "narodnom upravom" Mandelinog
Afričkog Nacionalnog Kongresa broj ljudi koji žive od jednog dolara dnevno
udvostručio sa dva na četiri miliona duša. Stopa
nezaposlenosti je duplirana i iznosila je oko 48 posto u periodu od 1991. do
2002. Danas je oko 25,2 posto.
U 2006-toj od oko 35
miliona crnih Južnoafrikanaca samo 5.000 je zarađivalo više
od 60 000 dolara godišnje. Četvrtina čitave
crne populacije i danas živi u kolibama bez tekuće vode ili struje. Četvrtina
nema pristup čistoj vodi, a četrdeset posto nema telefon. Isti je procenat škola koje nemaju struju.
Infekcije bolestima poput AIDS-a i tuberkuloze prisutne su kod dvadeset posto
stanovništva. Dok je u vreme aparthejda el. struja bila među najjeftinijima
u svetu, sada je postala među najskupljima. Južnoafrička
republika je imala u vreme aparthejda vojsku jaču
nego sve afričke zemlje, a naoružanje je uključivalo sofisticirane projektile kao i nuklearni arsenal. Nakon preuzimanja
vlasti od strane Mandelinih komunista ogroman broj naoružana je razmontiran i uništen.
I stopa kriminala je drastično povećana u poređenju
sa vremenima aparthejda, dok se rasna mržnja perfidno i konstantno
podstiče kako čitava društvena zajednica ne bi mogla skladno da funkcioniše.
Zato je vlada Afričkog
Nacionalnog Kongresa znatno poboljšala vezu sa londonskim bankarima
koji su potpuno preuzeli kontrolu nad najvrednijim rudnim bogatstvima zemlje.
Svojim kooperativnim korisnim idiotima koji veruju u komunizam i licemerima
koji bi za šaku dolara prodali i oca i majku i sve zemlje sveta daju sitan
procenat, kao psima koske.
Svađa naslednika oko novca
Nelsonu Mandeli su vešti politički propagandisti
napravili pravi kult ličnosti. Njegovo ime i njegov lik su danas za milione naivnih
crnaca u Južnoafričkoj republici pravi trgovački brend. Ko
hoće politički uticaj, treba da se sa njim slika, ili da se u javnosti prikaže da ga
Mandela podržava. Mandelin lik se prodaje na brojnim suvenirima. Za mase on je
Otac Nacije koga od milja zovu Tata Mandela. Crna deca se uče
da nije Tate Mandele, ne bi bilo sunca, vode, kiše, života...Njegov
lik je i na novim novčanicama. I Tata Mandela veoma vešto i sa zadovoljstvom igra ulogu
Tate nacije i na tome je i zaradio puno novca. Pošto je tati već 94
leta, njegova biološka deca - ćerke i unuci su već počeli sudsku bitku za nasledstvo sa njegovim odanim i vernim političkim
sinovima, raznim "humanitarcima" i vernim sledbenicima Tatine
ideologije. A ona se meri milionima funti.
Spor se tako vodi
oko kompanija "Harmonieux Investment Holdings" i "Magnifique
Investment Holdings" koje su osnovane kako bi se preko njih prikupljao
novac od prodaje raznih štampanih stvari sa likom Tate i autorskih prava, a
koji se onda usmerava u razne "humanitarne fondove". I Mandela je
naravno postao veliki "humanitarac", baš kao i Bil Klinton,
njegov bliski prijatelj koji ga je možda naučio
kako se novac može preko "humanitarnog rada" lepo prikupljati i koristiti za mnogo toga korisnog za London. Vrednost
ovih kompanija se procenjuje na oko 1,1 miliona funti sterlinga. Posebno je profitabilna
prodaja suvenira sa Tatinim robijaškim brojem 46664 (koji je postao
simbol otpora crnaca), mada neki kažu da je jedna šestica
naprasno dodata kako bi ovaj simbol imao još jedno značenje
(za one koji znaju šta znače tri šestice). I od ovoga novac ide u "dobrotvorne svrhe", posebno za
borbu protiv AIDSA-a, koga pre Mandeline vlasti nije ni bilo. Tu je i
vino "House of Mandela" koje porodica prodaje, a poslove
vodi jedna ćerka. Vino se proizvodi u Južnoj Africi i prodaje po svetu. Jedna boca sa brendom
Mandela košta do 27 funti sterlinga.
Veliki novci za velike duhovnike
Mandeli je blizak i Južnoafrički anglikanski
nadbiskup Dezmond Tutu, takođe dobitnik Nobelove nagrade o kome Britanci
laskavo pišu da je u Britanskoj Kolumbiji (u Kanadi) ocenjen kao treći po
redu najomiljeniji duhovni lider. Pre njega su Dalaj
Lama i pokojni papa Jovan Pavle. I Tutu je zato dobio i Templeton
nagradu koja je ustanovljena 1972. u čast britanskog biznismena
koji je od kraljice dobio titulu viteza, a daje se "živim ljudima koji su
dali izuzetan doprinos afirmaciji duhovne dimenzije života...". Novčani
iznos je 1,7 miliona funti sterlinga. Eto, tako Britanija nagrađuje imperijalne
sluge. Naravno i Tutu je novce stavio u nekakav "humanitarni fond".
Možda je i njemu baš Klinton u tome pomogao. A ogromna većina
Južnoafričkih crnaca je i dalje ostala crna robovska radna snaga.