Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (12)

Gorki dani gordog velikana

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Jedan od Domanovićevih nastavljača u našem vremenu, satiričar Rastko Zakić, ima pesmu: "Šta kad tvoji dođu na vlast". U ovoj lepoj pesmi, nastaloj u vreme komunizma kad niko nije verovao da vlast može da se promeni, Zakić postavlja hipotetičko pitanje šta bi moglo da se desi ako bi njegovi došli na vlast: Šta kad tvoji dođu na vlast?! Zauzmu sve busije iz kojih ste neprijatelja isterali, Šta uraditi kad u busiji zatekneš svoje prijatelje?! Da li će satiričar da umukne kad ne budu zabranjivane bivše zabranjene pesme? Da li će satiričar da se nagodi sa vlašću i ode kući da se pošteno ispava?

Radoju Domanoviću se upravo to dogodilo, njegovi su došli na vlast. Nameće se pitanje da li je Radoje Domanović bio povezan sa vojničkom zaverom za ubistvo kralja i kraljice? Iako su zaverenici masovno čitali „Stradiju", nema dokaza da je Domanović bio ne samo umešan nego ni obavešten o zaveri. Čak se može pretpostaviti da zaverenici nisu poverili svoje namere jednom takvom otvorenom čoveku kakav je bio Domanović. Uostalom, Domanović nije bio u rukovodstvu Samostalne radikalne stranke, pa je sasvim moguće da u sve to nije bio uključen. Izvesno je da su opozicioni prvaci (među njima i Pašić) znali za oficirsku zaveru i da su je odobravali. Kasnije, kad je Evropa tražila da Srbija penzioniše zaverenike, Domanović se stavio na njihovu stranu i branio ih.

Drugog dana posle puča, od 29. maja 1903. godine, jedna grupa radikalnih demokrata objavila je u Dnevnom listu članak "Za republiku", tražeći od zaverenika da se opredele za republičko uređenje države (Jaša Prodanović, Jovan Skerlić, Jovan Žujović, Boža Marković...). Sa njima je bio i Radoje Domanović. Nova vlast je odgovorila zaplenom lista. Posle toga je pred zaverenički komitet, koji je zasedao u Oficirskom domu, istupio Jovan Žujović sa istim zahtevom. Zaverenici su, međutim, odbili ovaj zahtev mladoradikala i "...predali krunu koju su skinuli sa glave poslednjeg Obrenovića Petru Karađorđeviću, a vlast prvacima Narodne radikalne stranke (Nikoli Pašiću)."

Više od toga, Samostalna radikalna stranka je ušla u novu vlast, pa je došlo do novog cepanja unutar ove otcepljene od radikala stranke. Prvi se pobunio Radoje Domanović, čak pre Ljube Stojanovića, Jovana Žujovića, Jaše Prodanovića...Domanović je ostao dosledan izvornim idealima Narodne radikalne stranke, odnosno Svetozara Markovića, vezanim za seljačku istoriju i etiku. Kao takav, došao je pod udar onih samostalaca koji su ušli u koaliciju sa Pašićem. Tako su oni vodili kampanju protiv njega proglašavajući ga "pijancem, zagriženim čovekom kome ništa nije pravo, koji se večito buni - i koji smeta".

Vlastodršci se menjaju a sistem ostaje isti

Dan prevrata, 29. maj 1903. godine, Radoje Domanović je dočekao bez službe, bez prihoda, usamljen. Za razliku od drugih radikala, Domanović nije bio samo protiv dinastije, nego protiv autokratskog režima uopšte. Njegova kritika je pogađala "svako otimanje sloboda narodu, svako izigravanje demokratskog vladanja, svako suzbijanje kritike, svaki reakcionarni korak" (Vučenov). Ona je bila usmerena i protiv naroda, koji je izgubio svaku borbenost (posle 1883. godine) i prepustio svoju dalju sudbinu na milost i nemilost režimu. Može se slobodno reći da ja Domanović bio razočaran izostankom istinske revolucije.

Ipak, kad su Domanovićevi došli na vlast, nagradili su ovog večitog buntovnika. Kao i Bora Stanković, Domanović je dobio stipendiju za studijski boravak u inostranstvu. Za razliku od Bore, Domanović je izabrao Minhen za svoj studijski boravak. Postavlja se pitanje zašto? Pre toga su liberalski i naprednjački stipendisti odlazili u Francusku, odakle su se vraćali kao pariski đaci da preuzmu državne poslove ili postanu profesori univerziteta. Domanović je pripadao nacionalnoj inteligenciji, koja se školovala na Velikoj školi i koja je bila više okrenuta ka Nemačkoj. Moguće da je na njegovu odluku uticao i Skerlić, koji je odlazio u Minhen. No Dimitrije Vučenov smatra da je u pitanju bila Domanovićeva ljubav prema slikarstvu. Poznato je da ga je otac sprečio da studira likovnu akademiju, možda je sad bila prilika da to nadomesti. U Minhenu su boravili mnogi srpski istaknuti slikari, sa jednim od njih, Borivojem Stevanovićem, Domanović je bio u prijateljskim odnosima. U Minhenu se školovao i Dragomir Glišić, koji će napraviti jedini sačuvani portret Radoja Domanovića.

Bilo kako bilo, tek Radoje se sa ženom Natalijom i ćerkom Danicom već 5. septembra 1903. godine našao u Minhenu. Koliko je poznato, Domanović u Minhenu uopšte nije pisao, da li zato što je želeo da produbi svoje oskudno fakultetsko obrazovanje (naučio je nemački toliko da je na njemu čitao Svifta) ili što nije imao šta da piše, budući da je ipak pobedila opcija za koju se on u opoziciji toliko borio. Pošto mu stipendija nije bila dovoljna za život, Radoje se obraćao za novčanu pomoć novom ministru prosvete Ljubi Stojanoviću, svom partijskom drugu, koji mu je uvek izlazio u susret.

Domanović se u Srbiju vratio ne samo razočaran nego i gnevan: mogao je da vidi kako "najverniji poslušnici Cincar Markovićevog režima (poslednji Obrenovićev predsednik vlade) odmah posle 29. maja menjaju boju i postaju stari radikalci, karađorđevicevci, čak samostalci - sve ono što im se tada činilo da će pouzdano puniti njihove torbe, nezajažljive, nikad dobro napunjene torbe" (Todor Popović).

U takvoj vlasti Radoje Domanović nije mogao da vidi sebe. Nekako odmah po Radojevom povratku iz Nemačke, naprasno je umro njegov otac Miloš. Kružile su glasine da su ga otrovali njegovi stari politički protivnici radikali, koji su sad činili vlast. Radoje je odmah zatražio prijem kod ministra unutrašnjih poslova Ive Pavićevića, jednog od njegovih prvaka samostalnih radikala, ali temeljna istraga nije pokrenuta. Ogorčen zbog toga, Domanović podnosi ostavku na službu u Ministarstvu prosvete! Na sreću, novi ministar Ljuba Davidović (budući prvak Demokratske stranke) uspeo je da ga ubedi da ne ostavlja porodicu na ulici, pa je ta ostavka završila u arhivi.

"Tako se Domanović našao još jednom u opoziciji usamljen, izdvojen iz svog starog opozicionog društva, a novo nije našao. Ali revolt u Domanoviću je trajao i dalje. Bio je to revolt i pobuna jednog poštenog, karakternog, naprednog i rodoljubivog građanina, ali ipak pobuna i ogorčenje pojedinca, nepovezanog s masovnim narodnim pokretom" (Dimitrije Vučenov).

Ostavši tako usamljen, Domanović se odlučuje da pokrene politički list, koji je nazvao po svojoj satiri, Stradija. List je finansirao jedan kafedžija, a popunjavao ga je sam Domanović. Prvi broj Stradije je izašao 25. decembra 1904. godine. Direktni politički angažman traži upuštanje u svakodnevnu borbu i obračune, što znači da je Domanović kao pisac bio na gubitku. Umesto priča piše feljtone u kojima motive uzima iz neposrednog života. Iako u tim feljtonima ima mnogo duha, ironije i sarkazma, ipak to više nije stari Domanović, njegova satira je otupela i što je još gore izgubila umetnički izraz. Ipak, Domanović uviđa da se u Srbiji ništa značajno nije desilo, da su se promenili vlastodršci ali da je sistem ostao isti. Stoga se ruga sopstvenom idealizmu koji je zamišljao da će "u Srbiji ministri biti mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, (...) popovi kao svetitelji, a da usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta".

Dimitrije Vučenov ovako karakteriše Domanovića posle Minhena. "U izvesnom smislu Domanović je poslednji Mohikanac koji je preostao na poprištu, a nije se u novim odnosima nanovo opredeljivao. Zato se njegova pobuna pretvara u individualnu pobunu, a njegov list Stradija u jedino mesto na kome je mogao da taj svoj stav iznosi."

Gotovo se podrazumeva da takav list nije mogao dugo da izlazi, Stradija nije dočekala godišnjicu. U Srbiji i pre, i tada, i kasnije, lični stav nije imao prođu.

Ostao je usamljen, u boemiji i piću

Iako već ozbiljno bolestan i sve zavisniji od alkohola, Domanović se politički ne predaje, štaviše upušta se u otvorenu borbu, kandiduje se za narodnog poslanika na izborima od 10. jula 1905. godine. Kako je do toga došlo? Na izborima se javila nova disidentska grupa, odvojena i od starih radikala (fuzionaša) i od novih radikala (samostalaca), koju je predvodio učitelj i zemljoradnik sa Kosmaja, Aleksa Žujović, poznati demagog. Aleksi su za listu bili potrebni kvalifikovani kandidati (sa fakultetskom dilomom) pa su se tako tu našli Radoje Domanović i Milorad Mitrović. U štampi je Aleksa Žujović okvalifikovan kao avanturist koga su i sami "...Kosmajci upoznali kao političkog ajoša, i larmadžiju, za kakve nema više meda u Srbiji". U narodu je puštena krilatica da je to lista "tri bekrije": Ako oćeš, narode, da te vode bekrije i propalice, a ti idi za njima! Lista je na izborima propala, nije izabran ni njen nosilac Aleksa Žujović.

Interesantna je prepiska između Domanovića i Bore Stankovića povodom tih stipendija. U Pravdi od 14. novembra 1904. godine pojavio se napis o protestu grupe književnika, koje je novi režim proglasio „suvišnim ljudima u Srbiji". Među potpisnicima tog pisma našla su se imena Janka Veselinovića i Bore Stankovića. Radoje je reagovao već sutradan u Samoupravi, dovodeći u sumnju Jankov i Borin stav. Prema Domanovićevom mišljenju, Pravda je sve to „namerno izmislila, i konfedenciju i odluku, da bi današnji režim predstavila svetu kao nazadan i svirep prema ljudima od knjige". Janko nije reagovao, a Bora Stanković je u pismu pitao Domanovića da li govori kao privatno lice ili kao „branilac današnjeg režima"?

Domanović se na to razbesneo, govoreći Bori da on kao radikalac „ne da da neko ružno karakteriše današnje prilike u Srbiji" i predstavlja ih kao gore nego pre prevrata. Otvoreno zamera Bori da je pripadao starom režimu i da „nije bio u borbi protiv njega" sa Radojem. (Premijeri „Koštane" u Narodnom pozorištu su prisustvovali kralj Aleksandar i kraljica Draga.) Na to Bora opširno obrazlaže pitanje svoje pariske stipendije, ali o tome ćemo u poglavlju o Bori.

Domanović u svom stilu otpisuje Bori da je njegovo pismo „drsko i razmaženo", jer on nije postao „zališan": „...Prema tebi se ima obzira, ti primaš i dalje platu, koju još nisu dobili tvoji školski drugovi, koji su stručniji , spremniji od tebe kao pravnici". Radoje uvažava što je stari režim uzvisio Boru i to je bilo „jedino dobro što je uradio". „...Pa baš da te i vlasti i današnji režim istinski gone, ti moraš imati ljubavi prema zemlji, ti se moraš tome muški odupreti, verovati u tom slučaju još pre, ne samo da nisi zališan, već potreban. Puškin i Dostojevski nisu kukali, već se borili...". Polemiku završava Bora Stanković napomenom da je „najbolje s Domanovićem nemati posla".

(Dragoljub Vlatković je zabeležio da su između Radoja Domanovića i Bore Stankovića odnosi bili rđavi još od ranije i da su se jednom prilikom njih dvojica u kafani potukli, ali ja to ne mogu da proverim.)

Jedan Domanovićev politički analitičar (Svet. M. Maksimović) je napisao kasnije da Radoje Domanović nije bio vičan politici. "Snažan satiričar, duhovit novinar, odličan kozer u svom intimnom krugu, Radoje Domanović nije bio i čovek za dnevnu političku agitaciju u narodu, naročito ne posle 29. maja 1903. godine."

Da li zbog izbornog poraza, tek Domanović je 12. avgusta 1905. godine podneo Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova otkaz na državnu službu (bio je viši pisar). Iako mu je ostavku uvažilo, Ministarstvo ga ipak nije ostavilo bez posla, postavilo ga je u oktobru iste godine za šefa korektora Državne štamparije, na kojem se posle Đure Jakšića izređalo više srpskih književnika. Na toj dužnosti je Domanović ostao sve do svoje smrti, 4. avgusta 1908. godine.

Inače, posao korektora, bar onako kako ga je Domanović shvatao, bio je neka vrsta sinekure. Radoje je neredovno dolazio na posao (verovatno i zbog bolesti, ali i sve češćeg pijanstva), loše organizovao korektorski rad. Direktor štamparije se žalio zbog toga ministru, ali je ministar redovno uzimao Domanovića u zaštitu.

Po gašenju Stradije, kao i propasti na izborima, Domanović je nastavio da se individualno bori za svoja slobodarska načela. Tako je zabeleženo da je pokrenuo inicijativu da srpski književnici upute protest ruskoj Vladi povodom hapšenja proleterskog pisca Maksima Gorkog. Ova inicijativa je usvojena na skupu književnika i određen je Jovan Skerlić da sroči zahtev da se Gorki odmah pusti.

Interesantna je Domanovićeva veza sa oficirskim korom. I za vreme Obrenovića, i sada pod Karađorđevićem, vlast se nije mogla zamisliti bez uplitanja vojnika u državne poslove. Štaviše, vojska je bila ta koja je čuvala vlast i Milana i Aleksandra Obrenovića. Neki visoki oficiri, kao Kosta Protić, Jovan Belimarković, Jovan Mišković, Dragutin Franasović, Sava Grujić... aktivno su učestvovali u radu pojedinih stranaka. General Dimitrije Cincar Marković bio je poslednji Obrenovićev predsednik Vlade.

Budući vojvoda Radomir Putnik bio je uticajan član Samostalne radikalne stranke. Tako je vojska postala važan faktor u političkom životu Srbije, u zemlji je stvoreno pretorijanstvo. Domanović je u početku bio protiv uplitanja vojske u politiku, ali se kasnije preumio.

Posle majskog prevrata, nastala je nova borba za vlast. Zaverenici, koji su vratili Karađorđeviće na vlast, bili su nezadovoljni kraljem Petrom Karađorđevićem. Ostareli kralj, koji je život proveo u emigraciji u Švajcarskoj, priklonio se ustavnim faktorima u zemlji, što je izazvalo nezadovoljstvo pretorijanaca. Osim toga, velike sile, naročito Velika Britanija, tražile su da se zaverenici, akteri krvavog maja, uklone iz vojske i iz države. Došlo je do penzionisanja nekih oficira, a drugi su zakamuflirani u vojsci. (Penzionisani oficiri su dobili takvu otpremninu da su mogli da nakupuju po nekoliko kuća u Beogradu!) Najistaknutiji zaverenik, Dragutin Dimitrijević Apis, kovao je novu zaveru, koja će dovesti do ilegalne organizacije u vojsci, Ujedinjenje ili smrt, kolokvijalno nazvane Crna ruka.

Nezadovoljni oficiri pokušali su da javno deluju kroz list Novi pokret. Radoje Domanović je stao uz njih. On, koji je ranije u Dnevnom listu pisao protiv pretorijanaca, sad je postao njihov pristalica, pa se Novi pokret vodio na njegovo ime. U listu je Domanović javno branio zaverenike, više čin od 29. maja 1903. godine, u kojem nije učestvovao, ali koji je svojim satirama (pogotovo "Stradijom") itekako pripremio. Ali ni ovaj list nije bio dugog veka, pa se Radoje još više osamio, družeći se najviše sa Miloradom Mitrovićem, u boemiji i piću. Ustvari, savladavala ga je žuta gošća. Iz tog perioda beležimo neke Radojeve incidente, kojih je bilo često.

"...Ja izgubih cilj života"

Tako je Domanović, povodom slavljenja devedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka, i veličanja Cveti kao "praznika vaskrsa narodnih sloboda", napisao da je toga dana počelo oslobađanje Srbije od Turaka i porobljavanje od Miloša Obrenovića i njegovih naslednika! (Kao da je progovorio unuk Pavla Cukića!). Kad su ga Vladini (radikalski) listovi zbog ovoga napali, Domanović im je otpisao: "...A kad je reč o Milanu i Aleksandru, valjda tek nećete čekati da vas ja onih godina podsećam na vaše lance što ste ih vukli, i na tamnice u kojima ste proveli tolike dane baš u doba kad su Obrenovići slavili praznik slobode".

Isto je prošao i Milorad Mitrović kad je u jednom neslužbenom razgovoru rekao poznatom češkom novinaru, poborniku oslobođenja Slovena i borcu protiv Austro-Ugarske, inače poslaniku u austrijskom parlamentu, Vaclavu Klofaču, da je „bolje da Maćedonija ostane pod Turcima nego da bude roblje Cincar-Markovića" - otpušten je s posla.

Na sahrani Janka Veselinovića, koji je umro 14. juna 1905. godine, Radoje Domanović je, revoltiran stanjem u Srbiji koja ubija svoje najbolje ljude, gadno psovao takvu državu. Ali Janku se obratio s velikom ljubavlju. „...Dragi Janko, Mačva te dade i Mačva te uze, a kad ja legnem u mojoj Šumadiji, onda će moji cerovi šumadijski, kad zašušte bolom ove jadne zemlje, pozdravljati tebe tamo sred Mačve i dovikivati našu opštu jedinu želju, koju si ti gajio uvek, uvek dok te znadoh: Moj oblače, / nemoj na orače!"

Smrti Domanovićevih prijatelja su sledile jedna za drugom: 12. avgusta 1906. godine umro je u Soko Banji Stevan Sremac, glupom smrću, zaražen u nehigijenskom klozetu; 15. maja 1907. godine umro je Domanovićev najbliži politički prijatelj Milorad Mitrović; 20. januara 1908. umro je Milovan Glišić, stric beogradske boemije u kojoj je Domanović proveo svoje najlepše dane. Radoju je ostalo da čeka svoju smrt, koja će ubrzo stići 4. avgusta iste godine.

Beležimo još Domanovićev incident sa jednim pukovnikom u kafani, kad je umalo došlo do oružanog obračuna. (Radoje je bacio tvrdu kiflu koja je odletela za pukovnikov sto. Pukovnik je to shvatio kao namerni incident, tražio da se Radoje izvini, a kad ovaj to nije hteo, potegao je korbač. Radoje se mašio revolvera. Domanović je nosio revolver!)

Celu 1907. godinu Radoje je bolovao od zapaljenja pluća i boravio je u Jarušicama. Bolest se samo pogoršavala. Tom prilikom se Radoje zavadio sa bratom Čedom, a pogotovo snajom, i više nije išao u selo. Pred smrt, 1908. godine, pravio je planove da ode kod Todora Popovića u Vrnjce, koji je u banji službovao, ali ga je smrt pretekla. (Po Domanovićevoj smrti, Natalija je sa decom ostala bez ikakvog prihoda, jer Radoje nije stekao pravo na penziju. Tek ju je 1910. godine zaposlio Jaša Prodanović za učiteljicu u Kumodražu, gde je ostala do okupacije. U okupaciji je izbegla u Jarušice-pomirila se sa Domanovićima-a po oslobođenju dobila je Beograd.)

Mislim da je najbolju ocenu o sebi dao sam Radoje Domanović, kad se u tekstu u Novom pokretu obratio Odjeku, u kojem je kao radikal pisao. "...Ako hoćeš, Odječe, da ti iskreno, bez ikakve krajnje namere priznam, a to me danas nije sramota da ti se ispovedim, jer si u opoziciji, ja sam jedna vrsta kontraća (moj kurziv), ja žalim, ja lično žalim Aleksandra, sebe radi, jer on je meni davao najjače motive za rad moj, on je stvarao ono što je meni godilo da drsko napadam. Posle njegove smrti ja sam osetio u duši, u duhu svome, prazninu, jer kad je nestalo Aleksandra, zbrisaše se odjednom motivi moji, nemade više ko da pravi političke budalaštine, i samo zbog toga, Odječe, ja izgubih cilj života, a to je da napadam onde gde je najopasnije, i da se nasmejem, da se cerekam glasno krunisanoj budali kojoj se klanja toliki podlački svet."

(Nastavak u sledećem broju)