Da se ne zaboravi

Dragan Đilas, jedan čovek u više likova: kako je postao kalif beogradski i kandidat za velikog kalifa

Beli meda na santi leda

Priču o današnjem gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu, moguće je napisati na mnogo različitih načina, ali tokovi njegovog uspona, od skromnog studenta do budućeg vođe (koji je, izgleda, spreman da zameni ovog, još uvek važećeg) uvek vode u jednom pravcu: novac, moć, slava. Upravo tim redom i nikako drukčije. To potvrđuju i novi i stari prilozi za njegovu biografiju

Nikola Vlahović, Milica Grabež

Glosa

Zbog nepodnošljive lakoće zaborava objavljujemo tekstove iz Magazina Tabloid, koje smo posvetili predsedniku Partije sloboda i pravda i čelniku Saveza za Srbiju, bivšem predsedniku Demokratske stranke, bivšem ministru, bivšem gradonačelniku Beograda, bivšem tajkunu, danas umilnom opozicionaru Vučićeve mafije. Ovi tekstovi su objavljeni u broju 234 , 9. juna 2011. godine

Posle Drugog svetskog rata neko je pitao Miroslava Krležu zašto nije otišao u partizane, a bio je poznati levičar. Krleža je slegao ramenima i rekao da mu je bilo svejedno ko će ga ubiti. Da li Dido (Kvaternik, ustaški glavešina u NDH-a) ili Đido (Milovan Đilas, narodni heroj, a potom disident i najslavniji neprijatelj tadašnjeg režima).

Proteklih nedelja, od kada se i ''golim okom'' vidi oronulost i zdravstvena onesposobljenost srpskog predsednika Borisa Tadića, počele su i špekulacije ko će u DS-u naslediti ovog neponovljivog diktatora. U DS-u postoji više frakcija, ali aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je, po svemu sudeći, favorit. Postao je i zamenik predsednika DS-a, a i predsednik je gradskog odbora ove stranke, predsednik je Košarkaškog saveza Srbije... Jednom rečju, dobijamo novog Tita, odnosno novog Borisa Tadića.

Jer, kako izgleda, predsednik DS-a i njegov zamenik su ista duša u dva tela. Obojica su strasno opsednuta novcem, vlašću...

Prijatelji Dragana Đilasa, bolje reći njegove prijateljice iz noćnog života, kažu da gospodin Đilas ima na ramenu istetoviranog belog medveda koji sedi na santi leda! Psiholozi, svakako, mogu da odmah shvate o kakvoj je ličnosti reč.

Može kako treba

Tadić i Đilas imaju istu ćud. Obojica su nasilni tipovi, što će postati jasnije detaljnijim iščitavanjem njihovih metoda osvajanja vlasti. Dok Tadić "u ime naroda" sa svojim svitom pelješi svuda po Srbiji, Đilas, takođe "za dobro Beograda", nemilice tamani gradski budžet.

Kad je sadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas ušao u takozvanu visoku politiku 2004. godine, čitava novija istorija Demokratske stranke, u čije je članstvo ušao kao "visoki funkcioner", bila je završena. Promenjen je prethodni režim, ubijen je vođa pobedničke koalicije iz oktobra 2000. godine, a proces kriminalne privatizacije bio je u svom klimaksu.

Zašto Đilas nije ušao u Demokratsku stranku za vreme pokojnog Zorana Đinđića, da li je novi predsednik stranke tražio "svoga Čedu" pa ga je našao u njemu, ili je sam Đilas, osetivši da Tadić okuplja "đake i omladinu" osetio trenutak da naplati "status prvoborca"? Odgovore na ova pitanja treba potražiti u svemu što se nakon njegovog učlanjenja u Demokratsku stranku desilo. Jer, dela govore više od hiljadu govora...

Ipak, jedno je sigurno. U nastavku Đilasovog uspona prema vrhu, upravo onaj detalj o razbuktaloj lomači tranzicionog banditizma, mora da je presudio kod njegove odluke da "pristane na ponudu koja se ne odbija". Jasnije rečeno: prilike su bile idealne! Zapravo, u podeli plena među osvajačima vlasti, Đilas je malo zakasnio, pa ga je zapalo ono što još nije bilo zarobljeno sasvim: reklamni prostor na najskupljim televizijama! Na koji način, u dobroj meri je poznato, ali je prethodno dobro znati i to do kojih granica je ovaj čovek postao jedan od ključnih gospodara srpske sadašnjosti (a kako mu ambicije govore - i budućnosti)...

Vreme je pokazalo: kad se jednom dokopao moći i vlasti, Đilas nije uspevao da prikrije svoj autokratski karakter, pa je danas vidljivo sa svih strana kako forsira kult svoje ličnosti, i sve što ide uz to, nasuprot neveštom scenariju, da sebe predstavi kao "narodnog gradonačelnika".

I brojne činjenice govore u prilog tome. Na primer, u ranim danima svoje vladavine Beogradom, doneo je neki poslovnik o radu gradskog veća kojim je opoziciji bilo onemogućeno da usmeno na početku sednice, putem ovlašćenog predstavnika predlagača, obrazloži predloge izmena ili dopuna dnevnog reda (pa je to kasnije teškom mukom ispravljeno). Ipak, i dalje važi nepisano pravilo da gradska skupština većinu najvažnijih tačaka dnevnog reda, na predlog veća kojim predsedava gradonačelnik, donosi po skraćenom nedemokratskom postupku, bez rasprave!

Počeo je Đilas da govori i vojnim rečnikom pa sve češće pominje "komandnu odgovornost"! Stanje gradskih sistema uglavnom je loše, rad Skupštine grada je primer besmisla, jer unapred donete odluke koje sprovodi njegov "menadžment" treba samo "aklamacijom" usvojiti bez mnogo rasprave. Za vreme njegove dosadašnje vladavine dešavalo se svašta, pa i brojni sukobi interesa, kršenja raznih zakona, korupcionaški skandali i druge afere u zdravstvu, pokušaj masovne pljačke građana naplatom nepostojećih dugovanja preduzeću Infostan, doslovno razvlašćivanje prigradskih opština, masovni dolazak plaćenih partijskih funkcionera u izvršnoj vlasti grada i gradskih opština, ali i u upravnim i nadzornim odborima gradskih i opštinskih preduzeća...

Konačno, i sam Dragan Đilas se, u svojstvu gradonačelnika, nalazi na vrhu piramide onih koji su u sukobu interesa (ustvari, obrnuto, on je svoje interese harmonizovao!), jer je stekao ogromno bogatstvo tek od kako je ušao u politiku 2004. godine.

Povod je suvišan

Jedan njegov protivnik nezgodnog jezika i analitičar njegovog uspona opisao ga je ovako:

"...Po svom položaju, on nema takve terete i odgovornost kao njegova braća po zločinu, sa višeg nivoa vlasti i ne sreće se sa tako velikim i nerešivim problemima. Takođe, zbog svog bogatstva i direktne kontrole nad medijima, u prilici je da sebi obezbedi povlašćeniji položaj nego drugi pojedinci režima...

Dragana Đilasa slobodno možemo nazvati beogradskim Sarumanom (lik iz Tolkinovog Gospodara prstenova), gospodarom žutih beogradskih Orka. Sa jedne strane - javno - slatkorečiv, umiljat, ljubitelj zalutalih golubova, romski car, mostograditelj, very straight gay, pardon, guy - but not gay at all (ukratko, "zdrav" i nije "nastran", prim. red.).

Sa druge strane, ne baš tako tajno - multimilioner u evrima, u sukobu interesa kao vlasnik brojnih firmi, vlasnik velikog i malog brata, licenci za fastfood brakove i provincijski kvazisvingeraj, psovač tankih nerava (na sednici grada, javno, najpogrdnijim izrazima izvređao jednog odbornika), nesvikao na kritiku i suprotno mišljenje.

...Jedina razlika između republičkog i gradskog nivoa vlasti je ta što je Đilas zloupotrebom svog položaja i moći (novca) uspeo da uništi opoziciju u gradu Beogradu (pre svega SRS, koju je privoleo da bude saučesnik u vlasti lukrativnim učešćem u upravnim i nadzornim odborima preduzeća i ustanova Beograda, što zvuči neverovatno). I, još važnije, uspeo je da pod totalnu kontrolu stavi sve medije koji izveštavaju o gradskim temama. Dakle, Đilas je uspešniji od Tadića u falsifikovanju stvarnosti, i to je sve. Nije ni čudo jer je upravo on uz Šapera i Krstića, glavni falsifikator stvarnosti u Srbiji. Naravno, kada to radi samo za sebe, Đilas je uspešniji nego kada radi za Tadića..."

Na ovom mestu ne treba zaobići ni neke od ključnih crta njegovog karaktera koje govore da je reč o neopisivo slavoljubivom čoveku, što govore mučne scene počasti koje mu priređuju kompromitovani ministri i udvorice raznih kalibara. Tako mu je ove godine, na dan 1. aprila, "...u okviru obeležavanja Dana omladinskih radnih akcija" (!) uručeno priznanje "za ukupnu brigu o gradu i projekat izgradnje mosta preko Ade Ciganlije"! A, kakve to veze ima Dragan Đilas sa projektom onog skandalozno skupog mosta i zašto nagrada za projekat koji nije njegov, to nije ni bilo važno, jer je sa radošću primio nagradu (a to je valjda i bio smisao događaja).

Među brojnim svečanostima koje je Đilas upriličio u svoju čast, bila je i ona već zaboravljena, kad mu bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević uručuje priznanje "...za odgovorno postupanje grada Beograda u primeni Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu"! Primio je Đilas ovo odličje iz ruku čoveka koji je u njegovom mandatu sproveo čitavu kampanju protiv Gradskog sekretarijata za zdravstvo, tokom koje su otkrivani korupcionaški skandali u beogradskim domovima zdravlja i kliničko bolničkim centrima (a čelnici tih ustanova pohapšeni i izvedeni na sud). Valjda je kod Đilasa dobro došao svako ko veliča kult njegove ličnosti, drugog smisla nema njegovo uživanje u nagradama i počastima.

Mora da je njegov psihološki profil imala u rukama američka ambasadorka u Srbiji Meri Vorlik kad je njenim zalaganjem dobio nagradu za "reformatora godine" od organizacije NALED (National Alliance for Local Economic Development), koja ima engleski naziv a posluje - samo u Srbiji! Mada je NALED u svojim osnivačkim aktima isključivo lokalna NVO sa velikim "vizijama", ta organizacija ?? uglavnom finansirana iz američke Agencije za međunarodni razvoj - USAID. Đilas je dobio nagradu neposredno nakon što je dobio nadimak "Drvosek", posle seče platana u najdužem beogradskom bulevaru. Povod je, očito, bio daleko manje važan od same nagrade...

2008. godina: ne pominji Đilasovo ime uzalud...

Teškim batinama jedan građanin Grocke je platio svoju veru u, Ustavom Srbije, zagarantovanu slobodu javnog izražavanja političkog mišljenja. Naime, negde tokom 2008. godine, kad su Dragan Đilas i Boris Tadić zajedno išli u obilazak ove prigradske opštine, šezdesetogodišnji Milan Marčeta, koji se tom prilikom zatekao na ulici, dobacio je Tadiću: "Svaka čast vama, predsedniče, ali što ste poveli ovog lopova?" (pokazujući rukom na Đilasa).

Samo par minuta kasnije, Aleksandar Bjelić, nekadašnji vozač pokojnog premijera Zorana Đinđića, koji je tog dana bio u pratnji Đilasa i Tadića, pokazao je svoju "ideološku svest" i odanost kultu ličnosti tako što je nesrećnog Marčetu oborio na betonsku ogradu, a onda ga tukao pesnicama po glavi, sve dok ga doslovno nije unakazio!

Mada je Marčeta zapomagao, zvao u pomoć, prisutna lokalna policija se nije ni pomerila. Znatno kasnije, jedan pozornik je osetio potrebu "da objasni stvar", pa je rekao : "Znate li vi ko je on? Ne smemo na njega..."

Odmah potom, demokratska propaganda je Marčetu odmah proglasila "alkosom, provokatorom i radikalom koji je sam sebi razbio glavu". Nije dugo prošlo, zapravo, već u septembru 2009. godine, ovaj, do tada anonimni tabadžija, šofer i telohranitelj, privremeno unapređen u pomoćnika gradonačelnika, postaće menadžer u gradskoj vladi Beograda pod komandom Dragana Đilasa. Ukratko, odanost na delu je bila i konkretno nagrađena!

Inače, Aleksandar Bijelić je rođen 1975. godine u Karlovcu (Hrvatska), a u Srbiju se doselio kao nesvršeni srednjoškolac (tamo je posle osnovne škole upisao matematičku gimnaziju, a 1993. godine u Beogradu bio maturant Devete beogradske gimnazije). U javno dostupnoj biografiji piše da je "stekao zvanje diplomiranog menadžera".

Bijelić je munjevitom brzinom menjao poslove i uloge, ali uvek i nepogrešivo slepo sledeći svoje demokratske šefove... Tako je za kratko vreme "prošetao" od ličnog vozača pokojnog Zorana Đinđića (bio je i jedan od svedoka na suđenju za njegovo ubistvo, tvrdeći da je postojao i treći hitac, prim. red.), pa preko funkcije izvršnog direktora EP 2005, preduzeća koje se bavilo organizacijom Evropskog prvenstva u košarci, direktora marketinga Fudbalskog saveza Srbije, koordinatora izgradnje obilaznice oko Beograda u Kancelariji za Nacionalni investicioni plan, pomoćnika gradonačelnika Beograda i, konačno, gradskog menadžera!

To može samo u Demokratskoj stranci! To može samo u Srbiji. Taj san ne bi ostvario ni u jednoj drugoj Americi! U nikad napisanoj brošuri za brzo sticanje karijere, novca i moći, pod naslovom "Svi Đilasovi ljudi", ovaj čovek bi svakako zaslužio da bude proglašen prvim do prvoga.

Na tetovaži na levom ramenu Dragana Đilasa beli meda (krvoločni ubica životinja i ljudi) sedi na santi leda. Da li će još nešto i nekog uloviti beli meda, ili će jednog dana neko sposobniji, i primeni zakonitosti dosledan, uloviti belog medu (Đilasa) i staviti ga u kavez, verujemo, brzo će se saznati, jer manadat ovoj vlasti, koja, inače, samo što nije pala, ističe sledeće godine. Dotle će Dragan Đilas ostati samo nemilosrdni lovac. Ali na novac.

Šaputanje na jastuku

Gospodin Đilas bio je oženjen Milicom Delević, sa kojom ima dvoje dece. Od nje se razveo pre tri godine i oženio mlađom sa kojom ima kćer.

Gospođa Milica je direktorka vladine Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji, sa platom od nekoliko hiljada evra. Izgleda da umesto Dragana, alimentaciju plaća Republika Srbija, u vidu ogromne plate njegovoj bivšoj supruzi.

Diplomatski izvori kažu da je gospođa Delević jedna fatalna žena. Naime, posle razvoda od Đilasa, tajno se volela sa američkim ambasadorom u Beogradu Kameronom Manterom. Kada je otkrivena njihova veza, ambasador Manter je odmah povučen, poslat na službu čak u Bagdad, a potom u ambasadu u Pakistanu, po kazni.

Ali, šta je sve gospođa Delević šaputala na jastuku američkom diplomati, opisujući svog, i druge ljude sa srpske političke scene?

Voli Dženana

Oni koji poznaju g. Đilasa, kažu da je on ''narodski čovek''. Voli da sluša turbo folk. Obožava da ide u kafane u kojima peva izvesni Dženan. Prijatelji su ga, kao značajnog čoveka, upoznavali sa mladim Pinkovim glumicama iz provincije. Jedna od njih je, u veselom stanju, opisivala društvu da Đilas obožava da mu ruke i noge budu vezane, a milosnice da ga potom šibaju golog, dok bi on, pokunjeno vikao da je beli meda dobar i da spava. Na santi leda. Živ je čovek, rekli bi njegovi sledbenici. A vođa je uvek drag i mio.

Đilasov akademik

Kao i svaki dobro organizovan vlastodržac, i Đilas se potrudio da pronađe svog omiljenog akademika. Našao ga je u vremešnom Nikoli Hajdinu kome je dao status duhovnog oca glamuroznog mosta preko Savskog jezera (koji, po svemu sudeći, ima simboličnu ulogu u razvoju srpske demokratije, jer dolazi niotkuda i vodi nikuda!). Ali, bez obzira što je u devetoj deceniji života, Hajdin se odlično snalazi u lukrativnim poslovima Đilasovog "gradskog komiteta", pa je tako preko firme svoga sina u Švajcarskoj uspeo da naruči i specijalne zavrtnje, otporne na sve i svašta, ali toliko skupe da stručnjaci procenjuju da je njihova vrednost - blizu jedne četvrtine mosta!

Kako je Dragan Đilas, novi gradonačelnik Beograda, postao milioner i na čiju štetu (Tabloid br. 162)

Kao multifunkcionalni motokultivator

Novi gradonačelnik Beograda Dragan Đilas našao se odmah nakon izbora na ovu dužnost u sukobu interesa. Njegovim privatnim firmama je istog trenutka skočila vrednost, mogućnosti njegovog daljeg bogaćenja postale su neograničene, a sreća onih koji su ga birali beskonačna. Ali, kako je Đilas postao milioner, kakve su mu stvarne ambicije i čime je zaslužio poverenje birača, tema je kojom će se njegovi protivnici, ali i njegovi sadašnji pratioci tek baviti...

Biografiju novog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa moguće je čitati na više načina. Službeni deo govori o mladom i uspešnom čoveku čija slava teče od 1991. godine i njegovog susreta sa Slobodanom Miloševićem u svojstvu predstavnika pobunjenih studenata protiv ondašnjeg režima. Rečenicom koja je obećavala: "Predsedniče, podnesite ostavku, učinićete veliku uslugu srpskom narodu", stupio je Dragan Đilas na javnu scenu Srbije, ne skidajući se sa nje do današnjih dana.

Neslužbena biografija novog gradonačelnika govori nešto drugo. Kao u već viđenim prilikama tokom naše neobične prošlosti, i Đilas je "pao" na naplati prvoboračkih potraživanja.

Danas neverovatno zvuči da je ovaj čovek primljen u Demokratsku stranku tek 2004. godine, da je odmah postao član Izvršnog i Glavnog odbora, i da je od 2004. do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, da je od maja 2007. do jula 2008. godine bio ministar u Vladi Republike Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana.

Prethodno je na Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran za člana Predsedništva za region Beograda, a juna iste godine izabran je i za predsednika gradskog odbora.

Odgovor na pitanje zašto ga nije bilo u visokoj politici ranije leži u njegovoj pregovaračkoj strategiji. Tačnije, njegovom trgovačkom duhu. Dok je čekao da mu "naraste cena" u Demokratskoj stranci, pribavljao je sebi materijalnu logistiku.

Jašući na mutnim vodama Petog oktobra, već 2001. godine, građanin Dragan Đilas osniva firmu Dajrekt medija. Nešto ranije, imao je marketinšku agenciju Ovejšn, sa kojom je i ušao u reklamni prostor medija u Srbiji koristeći svoj "prvoborački status" i blagonaklonost nekolicine interesnih grupa i makar jednu od brojnih stranih "obaveštajnih zajednica".

Nije Đilas imao novac, nego je imao dar za matematiku. Taj dar prepoznali su njegovi politički mentori, pa mu širom otvorili vrata medija. Kako bi drukčije, od osnivačkog uloga na računu svoje prve agencije, ne većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Tek 2005. godine, kad je već bilo izvesno da je "overen" i na menadžerskom terenu, osnovao je takozvani poslovni sistem, kompaniju Multikom group, sa osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 odsto vlasništva. U sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt medija i firma Emoušn prodakšn, koja ima licencu za sve "rijaliti šou" programe vodećih srpskih televizija.

Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200 hiljada evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ušao među nekoliko najprofitabilnijih firmi, a Dragan Đilas postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji!

Multikom group nije krila od javnosti da je 2006. godine zaradila 55 miliona evra, nego je obznanila i da je Đilasova Dajrekt medija u istom periodu imala ukupan prihod oko 43 miliona evra! Deo Multikom group čine i Ovejšn advertajzing i Sparkiventpromoušn, čiji je prihod 2006. godine bio oko četiri miliona evra.

Tokom 2007. godine Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50 odsto u odnosu na proteklu godinu. Tada konačno i kreće u trku za gradonačelnika Beograda, nakon zaludnog ministrovanja (bez portfelja) i nikad umrle želje da bude predsednik srpske vlade. Konačno, u proleće 2008. godine, rezultati izbora za gradonačelnika Beograda još jednom su pokazali šta građani misle o demokratskim pljačkama.

Veliki broj razočaranih učesnika u svrgavanju prethodnog režima, koji su sve nade polagali u preporod države demokratskim putem, doživeli su da mnogi samozvani protagonisti tog procesa besramno zbrinjavaju sebe i svoje bližnje o trošku države i naroda, da pljačkaju i otimaju, da ruše tamo gde bi trebalo da grade, a da grade tamo gde zakonom nije dozvoljeno. Upravo je Beograd pun takvih primera.

Takozvana Narodna kancelarija koju je osnovao Predsednik republike, a vodio Dragan Đilas, pretvorila se u sprdnju sa građanima. Javnost nikada nije saznala da li je ova neformalna institucija rešila neki ozbiljan problem, uticala na promenu nekih naopakih zakonskih rešenja zbog kojih pate građani, obznanila postojanje korupcije, zaštitila nečiju imovinu od pošasti kriminalne tranzicije...

No, Đilas je, otvarajući širom Srbije ispostave Narodne kancelarije, stvarao paralelne odbore Demokratske stranke i širio svoju "bazu" koristeći ovu budžetsku ustanovu za ličnu promociju, što mu je bilo od koristi i u privatnim poslovima koje vodi. Čega god se Đilas dohvatio, bilo je njemu lično od koristi. Monopol koji danas ima nad medijskim prostorom u Srbiji počeo je da širi i na druge države u regionu. Na zvaničnom sajtu njegove kompanije to je ponosno istaknuto. Anemične institucije poput Antimonopolske komisije ne mogu Đilasu ništa. Njegova sloboda da bira koga će da reklamira i ko mu je prioritet, stvorena je protivzakonito. Zašto je baš Đilas dobio pravo da prodaje televizijske sekunde na državnoj televiziji, zna njen bivši direktor Aleksandar Crkvenjakov, ali i sadašnji, Aleksandar Tijanić.

Bilo je za očekivati da taj monopol ima na televiziji B92 čiji je bio suosnivač, ali doći u RTS sa idejom monopolske pozicije u poslu prodaje reklamnog prostora, mogao je samo neko ko je imao političku saglasnost i određene koncesije prema "oslobodiocima" ove informativne ustanove.

Osim kontrole elektronskog prostora, novi gradonačelnik je čovek čije su graditeljske ambicije očigledne. Do sada ispoljeni karakter ovog čoveka pokazuje sklonost prema totalitarnim režimima, uprkos njegovim demokratskim zakletvama. Idealan kao aktivista komandne ekonomije, kao što je bio Albert Šper u Hitlerovoj Nemačkoj, lako je pretpostaviti da bi svojim znanjem i energijom besprekorno opsluživao dirigovane režime. Ali, čak i u ovoj savremenoj srpskoj anarhiji, amalgamu selektivne demokratije i propale autokratije, Đilas se snalazi odlično. Ima ga i na zemlji i na nebu. Ponekad i u blatu.

Čuveni su njegovi televizijski obračuni sa bivšim ministrom za kapitalne investicije Velimirom Ilićem, u kojima ga je Ilić redovno nazivao lopovom i prevarantom, razobličavajući njegove poslovne i političke manipulacije, koji su odjednom prestali. Niti Ilić više pominje Đilasa, niti Đilas o Iliću progovara. U blatu srpske tranzicije, nije red narušavati ravnotežu poslovnih interesa.

ĐILASOVA BLAGAJNA.

Firma Dragana Đilasa Dajrekt medija zastupa kompanije Telenor, Henkel, Bajersdorf Hamburg, Apatinsku pivaru, Bambi, Nektar, Loreal, Knjaz Miloš, Podravka, Štark, Kraftfuds, Delta DMD, Frikom, Imlek, Banka Inteza, Efes Vajfert, EFGEurobank, Džonson i Džonson i mnoge druge. U poslu oglašavanja, Dragan Đilas je danas apsolutni monopolista u Srbiji. Čak 55 odsto celokupnog reklamnog tržišta ove zemlje nalazi se u njegovim rukama. Pre nego je Đilas i zvanično ušao u politiku, vladao je dobrim delom medijskog tržišta. To je tokom proteklih predizbornih kampanja znao dobro da naplati i političkim saveznicima i političkim protivnicima.

NA LIČNOM RAČUNU NIŠTA A U FIRMI SVAŠTA. Da je "imovinska karta" Dragana Đilasa objavljena tokom njegove predizborne kampanje za gradonačelnika Beograda, pitanje je kako bi se na tim izborima zaista proveo. Ovako, nevešti grafiti zemunskih radikala na kojima je pisalo "Đilas tajkun", delovali su više kao prizemna intriga, koja mu je ustvari pomogla da sebe javnosti predstavi kao sposobnog i poštenog čoveka.

Istine radi, stvari ovako izgledaju: Đilas, zvanično, poseduje stan na Vračaru veličine 110 kvadratnih metara, ušteđevinu od 799 evra i oko milion dinara, automobil SAAB iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50 odsto), BBDO Sarajevo (48 odsto), MDI internacional Prag (28 odsto). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil citroen C3.

Naravno, iza procenata i udela kriju se ogromne pare. Ukupna finansijska "težina" Dragana Đilasa iznosi najmanje 50 miliona evra, što u pokretnoj, što u nepokretnoj imovini, što u perspektivnim poslovima uvezanim sa političkim položajem na kome se nalazi.

ĐILAS PROTIV ĐILASA. Kad je Demokratska stranka i zvanično izgubila na decembarskim parlamentarnim izborima 2006. godine, Dragan Đilas je podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke zbog loših izbornih rezultata, uprkos tvrdnji stranačkih kolega da je to "najbolji rezultat u istoriji ove stranke".

Posle mesec dana izabran je novi predsednik gradskog odbora Demokratske stranke Beograda. Jedini kandidat za ovu funkciju bio je opet Dragan Đilas! Njegova prećutna saglasnost shvaćena je u stranci kao lična kandidatura. U ovako "žestokoj konkurenciji" pobeda je bila neizbežna.

PROZOR U SVET. Svojevremeno je Dragan Đilas, braneći se od neugodnih novinarskih pitanja o poreklu njegovog novca, ispričao mnogo bolju bajku od one kojom je naciju uspavljivala Mirjana Marković u vezi sa "Markovim gajbicama". Naime, Đilas je tom prilikom ponosno tvrdio kako je prvi ozbiljan kapital stekao perući prozore u Londonu.

JAKE VEZE I APRILSKE TEZE. U aprilu mesecu ove godine isticao je Đilas potrebu saradnje Beograda sa Železnicama Srbije, u svojstvu kandidata za gradonačelnika, tvrdeći da će sredstva biti obezbeđena iz gradskog budžeta. Istovremeno je tokom obilaska opštine Rakovica rekao da za izgradnju prve linije metroa od vrha Bulevara kralja Aleksandra do Zemuna treba oko četiri godine pa dodao: "Ljudima iz udaljenijih delova grada mnogo bi značilo da imaju jaku vezu sa centrom i da taj voz ide na 40 minuta".

ORAČ ILI LETAČ? Da li je Dragan Đilas studirao na Mašinskom ili na Poljoprivrednom fakultetu (smer Poljoprivredne mašine)? Pitanje bi svakako bilo besmisleno da u zvaničnu verziju nije posumnjala njegova bivša koleginica sa Poljoprivrednog fakulteta S.D. kategorički tvrdeći da je njen bivši kolega Dragan Đilas studirao "paorske nauke", smer "paorske mašine", a ne Mašinski fakultet, smer vazduhoplovstvo.

Kako Đilas plete paukove mreže

(Tabloid broj 133 od 26. jula 2007)

U avgustu 2006. godine Telekom Srbija, Dunav osiguranje, DDOR Novi Sad, Jugopetrol, NIS i mnoge druge državne firme dobile su nalog iz vrha vlasti da odmah obustave reklamiranje preko agencije Dajrekt medija, čiji je vlasnik Dragan Đilas, direktor Narodne kancelarije i član Predsedništva Demokratske stranke. Ova odluka u samom državnom vrhu usledila je pošto je finansijska policija otkrila štetan ugovor koji je RTS potpisala s Dajrekt medijom prilikom otkupa prava prenosa svetskog fudbalskog prvenstva.

Đilasova firma imala je milionske zarade, od čega je ogroman deo otišao na finansiranje Demokratske stranke, direktnog političkog protivnika vladajuće koalicije. Da bi sprečila dalje bogaćenje svojih političkih konkurenata, vlast je odlučila da onemogući monopolski položaj Đilasove firme u svetu reklame. Okolnosti postaju još zanimljivije: uz ovaj nalog išla je i preporuka da se državna preduzeća opredele za saradnju s agencijama Inkognito i Medija haus, koje se takođe bave otkupom reklamnog prostora. Pomenute agencije i inače su "dobro stajale" u zgradi vlade u Nemanjinoj ulici.

Igor Jecl, direktor Direkcije za usluge Telekoma, u to vreme izjavljuje da reklamni prostor otkupljuju u neposrednim pregovorima s televizijama, kao i da imaju ugovor s firmom Inkognito, te da sarađuju sa svim agencijama koje se bave zakupom medijskog prostora. Jecl je vrlo glasno kazao da mu nikakve agencije nisu potrebne da bi posredovale, jer "... mi imamo mogućnost da u direktnim pregovorima dobijemo bolje uslove sa RTS-om, Pinkom i drugim televizijama, a slično je i s novinama...".

Ugovor nisu raskinuli, ali kao da jesu. Mesec dana nije objavljen nijedan oglas preko Đilasove firme, pa se ta kompanija (Telekom) polako prebacila na usluge agencije Inkognito.

Vlasnici Inkognita, Saša Dimitrijević i Nenad Milić, nisu previše bili poznati javnosti. Dimitrijević posebno. A bio je veliki prijatelj tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića, koji mu je i obezbedio veliki posao s reklamiranjem Nacionalne štedionice. Inkognito je radio i kampanju Bloka za zajedničku državu uoči crnogorskog referenduma.

Nije Đilas sklon da poklekne ako mu negde nešto ne krene. Uoči ubijanja BK televizije, sam se ponudio da spase ovu kuću finom ucenom. Jedna od njegovih firmi vodila je pregovore o kupovini BK televizije. Za tu priliku Đilas je ponudio Bogoljubu Kariću "ruku prijateljstva", "otopljavanje odnosa" i "detant - popuštanje zategnutih odnosa". U maniru velikog pregovarača kalibra Henrija Kisindžera, Đilas mu je tada predložio da "sve sredi" i napravi najgledaniju televiziju "na čisto komercijalnim osnovama (kao da do tada niko nije u toj kući radio za pare).

Decembra 2005. godine Đilas je već potpisao ugovore o kupovini nekoliko najgledanijih američkih serija i kvizova, a ceo program je trebalo da bude rađen po uzoru na nemački RTL.

Javno se hvalio kako bi pre svih baš on mogao da obezbedi nacionalnu frekvenciju BK televiziji. Bogoljub Karić očigledno nije bio svestan koju moć Đilas poseduje u tom trenutku, ko ga je poslao i šta mu je bila misija. Završilo se kako se završilo, nestala je jedna dobra televizija, stiglo je pet loših.

Mnogo ranije, u svojstvu direktora marketinške agencije Ovejšn, Đilas je zabrinut za sudbinu Srbije, pa glasno razmišlja: "Prosto nisam pametan šta da se uradi da bi Srbija dobila predsednika. Ponekad pomislim da je to nemoguće. (...) Ne znam, možda bi patrijarh Pavle trebalo da baci neku kletvu, 'Ko ne izašao na izbore'...".

Ubrzo potom promenjen je izborni zakon po kome na izbore mora da izađe pedeset posto upisanih birača, a Boris Tadić dolazi na čelo Demokratske stranke i kandiduje se za predsednika. Upravo taj isti Dragan Đilas vodio je njegovu kampanju, kao i kampanju za parlamentarne izbore, gde je takođe Tadić bio nosilac liste DS.

Tokom kampanje Tadić je najavio otvaranje Narodne kancelarije, koja bi trebalo da zastupa interese građana.

U oktobru 2004. ona je i otvorena, a njen direktor postao je Dragan Đilas. U međuvremenu se i sam učlanio u DS, uprkos dotadašnjoj priči da je običan simpatizer "određene političke ideje".

U decembru 2004. godine pravda taj čin ovako: "Licemeran je svako ko se odluči da uđe u politiku, a tvrdi da nema ozbiljnije političke ambicije. Ja u takve ne spadam". Pa dodaje: "Verujem u ljude koji imaju srce, mozak i još nešto što se imenuje rečju koja ne bi baš mogla da se pojavi u ozbiljnim novinama, a pripisuje se hrabrima bez obzira na pol. Oni koji nemaju ove tri stvari treba da ostanu van politike i bave se drugim poslovima."

tome, čemu ga je naučio preduzetnički duh, rado govori: "Biznis mi je doneo finansijsku nezavisnost, znanje u upravljanju sistemima, spremnost za brzo donošenje odluka, koju morate da imate ukoliko želite da uspete u bilo kom ozbiljnom poslu. Mane su nedovoljno stranačko iskustvo, zbog čega još ima mnogo kvalitetnih ljudi koji se okupljaju oko ideja DS, a koje lično ne znam."

Bivše kolege iz medija gleda s političkog Olimpa, pa se oštrim jezikom obrušava: "Posao ljudi koji pišu kolumne i analize uglavnom i jeste da kritikuju. A posao Biroa Vlade Srbije jeste da pravi propagandu te vlade i onda, kad dođu neki izbori, neka se izmeri da li je jači Tirke (novinar Tirnanić) ili je jači Biro Vlade Srbije.

Nažalost, danas o Zoranu Đinđiću 67 odsto ljudi misli pozitivno, a pre je mislilo deset odsto. Ja sam rekao da Srbi mnogo vole da žale nekoga i da kažu ono 'jao, ipak je on bio divan čovek'. Očigledno da i taj neko ko se bavi propagandom, nije odradio posao. On snosi odgovornost, jer je nemoguće da 70 odsto ljudi danas pozitivno misli o nekome ko je do juče bio najomraženiji čovek u ovoj zemlji."

Ni novinari ne ostaju dužni, pa mu glasno poručuju da postoji sumnja da je zbog njegovog, kao i prisustva Srđana Šapera, Tadićeva politika više skup marketinških nego političkih poruka, a Đilas odgovara: "To je velika budalaština koju proturaju svi koji su svesni snage politike DS i Borisa Tadića. DS nikad nije bila jača po podršci koju joj građani daju, Tadić je političar u koga građani Srbije imaju najviše poverenja."

Znao je glavni junak ove veselo-nevesele priče da zaglibi gde mu nije mesto, uprkos urođenom oprezu i stečenom političkom licemerju. Naime, Socijalistička partija Srbije i Udruženje "Sloboda" u jednom trenutku zatražili su da "specijalni tužilac ispita direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije Dragana Đilasa zbog njegove izjave o ulozi Slobodana Miloševića u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije". "Đilas je na Radio-televiziji Srbije direktno optužio Slobodana Miloševića za ubistvo Slavka Ćuruvije", pisalo je u jednom saopštenju, pa je još pridodato "da bi specijalni tužilac trebalo da direktora Narodne kancelarije ispita o tim saznanjima i da ga upozori da je prikrivanje eventualnih podataka krivično delo".

Konačno, upamtiće Đilasa i nedeljnik "Vreme" zbog objavljivanja pisma koje zadire u njegovo poslovanje: "... Smatram apsolutno neprihvatljivim da list kao što je "Vreme" dozvoli da se njegove stranice koriste za iznošenje neistina i za klevetanje ljudi, kao što je to nekada radila "Politika" kroz legendarnu rubriku "Odjeci i reagovanja". Zaista ne vidim razliku između toga i onoga što je g. Uzelac naveo u svom pismu koje se navodno odnosi na tekst "Zet" ("Vreme" br. 760), a u kome, između ostalog, stoji da je Robert Nemeček "napravio ugovor s jednom od firmi Dragana Đilasa, šefa Narodne kancelarije i budućeg premijera Srbije, ugovor koji omogućava Đilasovoj kompaniji da prodaje vreme za reklame po superkomercijalnim cenama i da, za uzvrat, daje filmove koje će RTS emitovati posle ponoći".

Istina je upravo suprotna: Kompanija u kojoj sam suvlasnik i čiji direktor nisam, niti sam ikada bio - jer bi to bilo suprotno Zakonu o konfliktu interesa - nikada nije potpisala nikakav ugovor sa RTS-om o prodaji paketa filmova kompanije Univerzal koju g. Uzelac pominje. Naprotiv, to je uradila naša najveća konkurentska firma 'Medija haus' i taj ugovor je bio predmet ogromnih protesta i zahteva za njegov raskid od više agencija koje se bave ovim poslom, pa i kompanije čiji sam ja suvlasnik! Apsolutno podržavam pravo svakog građanina da sudi o meni i mom radu iznoseći u javnost svoje mišljenje, ali nikako ne prihvatam da se o meni i kompaniji u kojoj sam suvlasnik iznose ordinarne laži. Tako nešto ne služi na čast ni g. Uzelcu, a ni novinama koje dozvole da ih neko iz razloga loše informisanosti ili loše namere iskoristi za objavljivanje tih laži".

Ispod ove žestoke reakcije i gorkih suza spavala je ljuta guja! Neko je jednom uspeo i Đilasa da nadmudri i da mu otme posao.

Glosa

Na pozlatu palo vreme,

rđa pala,

u oči je vrana vrani pogledala

Hoće biti, neće biti,

teku sati,

neće vrana vrani oči iskopati.

Vasa Popović