Druga strana

Eksperti nad ekspertima procenjuju

 

Živećemo do smrti

 

Poodavno je povodom takvih kao što su Tadić ili Dinkić rečeno da su se "materijalisti snašli idealno, a idealisti materijalno". Nije baš da je reč o idejama i idealima u Dinkićevom značenju, ali to je to

 

Ivan Molotok

 

Stvarnost ponekad, tačnije sve češće nije moguće objasniti drugačije do vicevima i skečevima, iako su u Srbiji vicevi i karikature odavno životniji, realniji i verovatniji od svakog života.

Ali, pre vica nešto što je skoro kao vic. Već četrdesetak godina, naime, u kriterijumu za status eksperta Ujedinjenih nacija postoji ovakav, gotovo doslovno prepričan uslov: kandidat za eksperta mora da bude spreman i osposobljen da na bazi raspoloživih činjenica, dokaza i pretpostavki tačno, kvalifikovano i sa visokom pouzdanošću predviđa događaje i posledice događanja iz svog delokruga zanimanja. Isto tako, ukoliko se predviđanja pokažu pogrešnima a procene netačnima, kandidat za eksperta mora da bude kvalifikovan da precizno i argumentovano objasni zbog čega su predviđanja i procene bili pogrešni ili netačni.    

Iako bi nešto takvo, da zna da to zaista piše u aktima glavne međunarodne organizacije, svaki osnovnoškolac proglasio kretenizmom, u skladu sa takvim propozicijama ponaša se 99 odsto najviše srpske vlastodržačke elite, samozaljubljeno verujući da su građani u proseku zaista retardirani, a da su oni zaista - eksperti. Dovoljno je prelistati njihove prognoze od pre godinu ili dve dana, u vezi s onim kako su videli ono što bi trebalo da se događa danas, i kako danas tumače činjenicu da su njihove prognoze katastrofalno pogrešne a rezultati dijametralno suprotni od najavljenih, pa zaključiti kako zaista i nimalo metaforično živimo u ekspertskom društvu.

A ekspertski su se razigrali svi. Predsednik države koji, doduše, nije ekspert ni za šta opipljivo pre godinu dana je kvalifikovano i na bazi uvida u situaciju tvrdio da smo u ovo doba ove godine sigurno "na brdu", na suvom, daleko od svake krize, ali ovih dana, uvidom u stanje koje je uvideo prošle godine, umesto sa brda, iz najvećih dubina društvene, socijalne, ekonomske, političke i moralne provalije kompetentno procenjuje da ćemo iz krize tek 2012. godine.

Predsednik je, međutim, trostruka nula u odnosu na ekonomskog ministra Mlađana Dinkića, najvećeg eksperta među ekspertima, čoveka koji ne bi nešto pravilno uradio, niti pogodio ni da mu se to već urađeno i pogođeno u centar stavi pod nos. Čovek koji je, na ovaj ili onaj način, direktno ili posredno, već deset godina inicijator, ideolog i uglavnom realizator doslovno svih finansijskih i privrednih katastrofa (dakle, i kumulativne katastrofe države), svega što ima ikakve veze sa parama, ovih dana, baš na pitanje o debaklu svih njegovih procena i prognoza, izgovara ekspertsku rečenicu: "Tako misle svi oni koji nemaju ideje, pa mogu samo da pljunu pod prozor meni koji imam bezbroj ideja!". (Jedna od tih ideja je nedavno rezultirala, pored njegovih nedovoljnih primanja, i stanom teškim skoro 350.000 evra). Naravno da Dinkić zna da je ideja samo u glavi i da se od njega očekuje isključivo "materijalno" delovanje, i to na opštu a ne na ličnu korist. Čak i da mu je svaka ideja bila genijalna (iako ih je većina u samom startu izgledala pljačkaški i gubitnički), katastrofalna realizacija svrstava ga u red praktičnih zločinaca a ne idejnih "tvoraca", kako bi mu bilo milo. Mnogo davno je povodom takvih kao on rečeno da su se "materijalisti snašli idealno, a idealisti materijalno". Nije baš da je reč o idejama u Dinkićevom značenju, ali to je to.

A sad onaj vic koji se ubraja u nove, a žanrovski može da se svrsta u tajkunsko-lirsku prozu. Ide otprilike ovako.

Odlučio mladi tajkun, novokomponovani milijarder, da ostarelom ocu za neku prigodu pokloni ono što je ovaj oduvek želeo - letovanje na moru. Ode u elitnu agenciju i počne pregovore:

- Želim ocu da poklonim jedno malo iznenađenje, letovanje koje će pamtiti do kraja života. On ne sme da sazna za naš dogovor, a za cenu ne pitam.

- Naravno, mi smo vam na usluzi.

- Znate, moj otac ne može da zamisli da se odvoji od svoje kuće, njive, životinja, čak ni rasporeda soba, a zbog sujeverja mora da ima na raspolaganju ukupno 17 prostorija. Može li da se nađe neko ekskluzivno letovalište i da mu se ispune ovi uslovi da se oseća doslovce kao u kući?

- Ali, gospodine, pa to košta neverovatno - to je...!

- Ne pitam za cenu!

- Naravno, gospodine, smatrajte to završenim.

- Osim toga, znate, moj otac nikako ne može da podnese ptice, ni njihov glas, ni da ih vidi... pa ako biste mogli...?

- Ali, gospodine, pa to bi bio ekocid, neizvodljivo..., a i da jeste, koštalo bi strahovito mnogo!

- Spreman sam da platim koliko treba.

- U redu, smatrajte to obavljenim.

- Osim toga, moj otac voli da gleda zalazak sunca, ali ako mu sunce zakloni i najmanji oblačić dobija napad epilepsije...

- Gospodine, pa ne očekujete valjda da razgonimo oblake?

- Mislio sam da možete, ali ako ne možete, žao mi je, a bio sam spreman da platim...

- Smatrajte da je zalazak bez oblaka obezbeđen, gospodine...

- I još jedna sitnica, znate, moj otac je oduvek sanjao da noć traje tačno onoliko koliko on spava, čim on otvori oči da bude dan...

- Poštovani gospodine, mislim da sad već ulazimo u zonu sumraka...

- Jesam li možda propustio da kažem da ne pitam za cenu!

- Gospodine, ako je to sve, smatrajte da će vaš otac imati zaista nezaboravno letovanje.

Posle nekog vremena, doveze sin oca u letovalište. Otac se razbaškario, vidi se da mu prija i da mu se san konačno ostvario. Pozove sina pa mu kaže:

- Evo, sine, pogledaj ovu lepotu, kao da smo kod kuće, pogledaj ovu nedirnutu prirodu, sunce bez oblaka, nigde onih odvratnih ptičurina, a onu fantaziju sa danom i noći da i ne spominjem. Je l' vidiš, sine, zato te celog života učim i ubih se pričajući - ne treba mnogo para da bi čovek bio srećan!

 

 ***

Naravoučenije i tumačenje ove porodične tajkunsko-emotivne sage treba ostaviti na volju svakom čitaocu ponaosob. U kontekstu uvoda ovog teksta može se reći sledeće: ako nas već lažu i mažu, i smatraju skotovima koji ništa ne shvataju, red je da barem o tome ćute. Njihovo hvalisanje našom servilnošću i pasivnošću nije dobra ideja. Jer, takva ideja izaziva neke druge loše ideje.