https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Druga

Druga

Mediji: Kako smo to dospeli do takvih dubina

 

Sramota je kad te je stid

 

Ana Borkoviæ

 

Da je bilo ko bilo kome u ovoj zemlji u ona nedemokratska vremena prièao da jedna demokratska stranka, kakvom se smatra Demokratska stranka, može da se sroza tako nisko u shvatanju i primeni nekih elementarnih demokratskih postulata, smatralo bi se to zajedljivim konkurentskim snoviðenjem, možda èak i udbaškim podmetanjem. Iako novija, dvadesetogodišnja istorija savremenih srpskih demokrata pokazuje da po njihovoj mentalnoj i organizacionoj strukturi trajno vršljaju nekakvi kanceri u vidu anahronih, povremeno i destruktivnih likova ili ideja, zbog kojih su se demokrati orgazmièno cepali sa više entuzijazma nego i najenergiènija ameba, ipak bi bilo previše da im se ovakvo bauljanje po smrdljivoj nedemokratskoj baruštini pripiše u maksimalna dostignuæa. Ali, nešto slièno se zaista dešava.

Obiène vanstranaèke smrtnike to ne bi posebno tangiralo da se radi o tek pukom unutarstranaèkom defektu jedne od desetina stranaka koje u svom jadu i èemeru imaju pravo da uživaju koliko im to partijsko srce želi. Radi se, meðutim, o onim strankama koje su što dobile što ukrale mandat da ostatku naroda rade o glavi, a žrtve nekako po logici stvari zanima da li æe im vlasnici takvih mandata dugoroèno piti krv na slamèicu ili æe im jednim potezom odrubiti glavu. A veæini to nije svejedno.        

Pa šta je to onda u demokratskom biæu što ovdašnje demokrate tako napadno i, što je najgore, trajno, otkad su zaseli na vladajuæi presto, tera prema krvoproliæu. Radi se o svakom segmentu njihovog života sa nama i našeg sa njima, ali pre svega o medijskom suživotu, suživotu kao dvama pojavnim oblicima javnosti, u okviru kojeg su osnovna demokratska prava na kritiku, mišljenje, informaciju, transparentnost, drugaèije, èak i dijametralno suprotno, prava koja bi njima trebalo da pišu na èelu pa onda i nama da naturaju kao sveto pismo.    

Tragedija je demokrata, naime, da se medijski život pod Miloševiæem, pa èak i u onim tipiènim fašistièkim trenucima tokom èuvenog Šešelj-Vuèiæevog zakona o informisanju, kojim je u Srbiji završen prošli milenijum, po mnogo èemu može smatrati pravom relaksacijom u odnosu na radioaktivnu medijsku atmosferu koju su iz svojih pokvarenih nuklearki uprilièili kasniji vladajuæi demokrati uz svesrdnu pomoæ Dinkiæevih državnih tajkuna. Kancerogeni oblak se nad Srbijom definitivno instalisao tek dolaskom na èelo demokrata, ali i države, što je ovde jedino i važno, Borisa Tadiæa.

 U toj medijskoj sferi upravo demokrata Tadiæ i njegova propagandna klika naterali su i do juèe neprimereno prodemokratske (u stranaèkom kontekstu) medije da požale što su o Miloševiæu i Šešelj-Vuèiæu ikada išta loše pomislili, a pogotovo napisali. Naime, u gotovo svim medijima (uz jedan ili dva, uslovno reèeno, izuzetka), èak i onima od kojih se to nikad ne bi oèekivalo, poèeli su svakog jutra boga da mole da ih spase od Tadiæevog terora. To se odnosi i na državne i paradržavne medije koji predsednikov lik i delo glorifikuju do karikature. Jer, iz centralnog demokratskog štaba aktiviran je prema "sredstvima javnog informisanja" jednosmeran, rigidan i ponižavajuæi odnos, zasnovan na diktatima, presijama, ucenama i direktivama, odnos nesvojstven i nepojmljiv na ovim prostorima i pod bombama i pod drugim zlima.

U "institucionalnom" smislu, taj (anti)medijski demokratski teror vršen je i vrši se direktno iz predsednièkog okruženja. Prvo: fizièki, bizarno i pomalo neverovatno, klasiènim cenzorskim telefonskim terorisanjem redakcija od strane demokratskih centara moæi (pre svih predsednikove pres-službe), sasecanjem u korenu svakog oèekivanog kritièkog odnosa prema, na primer, predsedniku. Èak i prethodno po medijima instalisani demokratski cenzori svakodnevno su pred moždanim udarom u išèekivanju "istina" ili batina iz demokratske centrale. Drugo: sistemski, posredno ali i oèiglednije - posredstvom demokratskih (pre bi se moglo reæi predsednikovih) marketinških agencija (Šaperove, Ðilasove,  i Krstiæeve), koje direktno ili indirektno uslovljavaju priliv reklama, oglasa pa i donacija "kvalitetom" pisanja o demokratskim (zlo)delima ili predsedniku lièno, njegovoj politici i filozofiji i njegovoj kasti na vlasti. Kao podvrstu ovakvog terora demokrati su patentirali i prisilni otkup medija da bi ga kao stari papir ili istrošenu kasetu jednostavno bacili na ðubrište.  

U svemu tome, možda bi se Dinkiæev (nije demokrata ali ima najviši demokratski, vladajuæi, koalicioni gejting) medijski zakon, koji je zamišljen kao beskrupulozno giljotiniranje neposlušnih medija i koji èak i ovakvo nakazno pravosuðe odbacuje kao strano i neprirodno telo, mogao smatrati vrhuncem demokratskog fašizma i Tadiæevog pogleda u ogledalo. Možda, jer ni mnogo eksplicitnije istorijske nakaze nisu uprezale celi državni aparat i moralni integritet države i društva u jedan medijski zakon za oèigledno privatne, liène potrebe predstavnika vlasti, a samim tim i celokupnog "demokratskog režima", kao što je to uèinjeno sa poslednjim zakonom o medijima.

"Možda" i zbog toga što, i bez i pre ovog zakona, nikad kao pod demokratama, sudski holovi nisu bili toliko puni tuženih predstavnika medija i nikad toliko sudija nije angažovano da sankcioniše medije, koji su kao glineni golubovi baèeni pred samozvane cenzorske hijene motivisane da budu što krvoloènije. Nadležni sudovi su pretrpani napadima na medijske slobode, brojèano èak i više nego u vreme pomenutog Vuèiæevog medijskog fašizma, kad su se po redakcijama, kao po getima, zatvarali i skrivali da im ne bi na licu mesta skidali gaæe, prevrtali džepove i orobljavali ih po hitnom postupku za nauk drugima. Istovremeno, nikad se više mediji nisu ustruèavali da o takvom zlostavljanju uopšte govore.

Aktuelno samocenzurisanje vlastite vlade, uskraæivanje prava ministrima da govore i o svom a kamoli o zajednièkom poslu i prebacivanje svih propagandno-informativnih nadležnosti najmutavijem meðu jednakima, predsedniku vlade, tako doðe kao logièan epilog trajnog kraha jedne demokratske ideje, za koju se ispostavlja da je demokratska koliko demokratski Staljinovi gulazi. Èinjenica da su koalicioni ministri bespogovorno prihvatili takvu demokratsku koncepciju, da im, štaviše, odgovara, samo dodatno govori o dubini potonuæa najjednakijih meðu njima, demokrata.

Kao šlag na tortu, koja je, iako spada u unutarstranaèke baljezgarije, ali vladajuæe stranke, znaèajna na simbolièkoj ravni za mentalno zdravlje države i nacije, valja naglasiti niški incident povodom obeležavanja ubistva Zorana Ðinðiæa. Naime, zbog toga što neki klinci nisu uspeli (ili su jednostavno "blokirali") da izdeklamuju, citiraju, neke Ðinðiæeve verbalne vratolomije, koje je trebalo da nauèe napamet (poput one severnokorejske dece koja pevaju pesme o Titu i njegovom herojstvu na srpskom, a mi im se, kao, grohotom smejemo i èudimo kako je to moguæe i kakav je to gnusni režim koji ih je na to primorao!), demokrati su ne samo napravili kompleksnu antidemokratsku burlesku blamirajuæi tako zlostavljanu decu, nego su i raspustili tamošnji stranaèki odbor, a na youtubeu se ceo sluèaj vrti èešæe nego demokratske pikanterije u vezi sa Kim Džong Ilom ili Gadafijem. Umesto da nekako prikriju svoje orvelovske afinitete i manire, demokrati su javno poèeli da u njima uživaju i predstavljaju ih kao moralne i politièke orijentire.

Upravo po medijskim slobodama, kojima, za razliku od ovdašnjih demokrata, svaka vlast pokriva svoje defekte, pokazuje se zbog èega se ovakvom društvu bliži kraj. I zbog èega oni koji su do juèe bili žestoki politièki protivnici režima listom prelaze na viši nivo odnosa - poèinju da ga se stide. A od toga nema goreg.

 

 

 

 

Smejemo se severnokorejskoj deci koja na srpskom pevaju pesme o Titu i njegovom herojstvu i èudimo kakav ih je to gnusni režim na to primorao! A imamo to isto u našoj vladajuæoj stranci.

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane