Druga strana
Kako postati
patriota, a ostati rodoljub
Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji
pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Jovice
Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama
u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu
bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića
Vlado Dragićević
Pre izvesnog vremena, u doba ovdašnje, u jednoj od najmoćnijih
šumadijskih palanki, iznenada
sam saznao da sam postao "patriota". Do tada, a i sada, znam da sam
rodoljub, ali da pripadam "patriotskom klanu"
nije mi bilo poznato.
U kratkom razgovoru sa jednim od pripadnika sadašnjih bezbednosnih
struktura postalo mi je jasno da više nisam prihvatljiv sagovornik bivših
kolega, pa ne želeći da ikome narušavam perspektivnu karijeru, prihvatio sam to kao realnu činjenicu.
Neko bi se zapitao da li sam ostao nem na uvredu ili zaprepašćen
količinom ljudske gluposti. Ne, nisam, ništa bolje se nije moglo ni očekivati.
Englezi umeju često da kažu da je celokupno čovekovo bitisanje "ups and downs in life". Jedna neprekidna sinusoida na kojoj je
ljudsko biće od rođenja, pa do smrti, izloženo talasima života,
krećući se čas gore, čas dole.
Tako je i sa burnim i tragičnim vremenima kada se neko, u jednom
trenutku smatra patriotom, a onda uzročnikom svih nedaća
koje su nas snašle. Nažalost, u nedostatku volje da se
kvalitetnije i konkretnije radi, a takvog posla uvek ima, naše bezbednosne
snage kategoriju "unutrašnjeg neprijatelja" verovatno obogaćuju
kategorijom "patriotski klan".
U eri koja zahteva podrobno reformisanje bezbednosnih
struktura da bi se, na najefikasniji način suprotstavilo bezbednosnim
izazovima, ovo reformisanje se oličava u menjanju
brojeva pojedinih organizacionih jedinica i tzv. Otvorenošću Službi
prema javnosti. A izazovi su veliki:
1. samo u zemljama zapadne Evrope i SAD, u raznim oblastima nauke i
tehnike radi veliki broj visokokvalifikovanih srpskih stručnjaka, koji se,
potpuno osnovano, mogu ubrojiti u naučnu elitu.
A oni su rodoljubi.
2. u većini slučajeva devizni troškovi inostranih naručilaca određenih poslova kod naših
biroa za nekoliko puta su niži u odnosu na isti nivo u razvijenim zapadnim
zemljama. Istovremeno, ovi naručioci široko koriste nesavršen
sistem zaštite intelektualnog vlasništva koji imamo.
A naši izvršioci su rodoljubi.
3. stanovite prepreke u naučno-tehničkoj
razmeni koje se, pre svega, ogledaju u nespremnosti nekih od
zemalja da srpskim stručnjacima omoguće pristup naprednim tehnologijama.
A naši su stručnjaci rodoljubi.
Rodoljube treba
prihvatiti i negovati, pogotovo ako su to naši ljudi u svetu. Međutim,
oni ne mogu da očekuju da reše neke osnovne stvari. U Beču, na
primer, naša zajednica broji oko 90.000 ljudi. Da bi samo dobili novi
srpski pasoš oni zakazuju termin za januar 2010. godine. Dijaspora polako
nestaje i to ne svojom krivicom, a oni su ipak patriote i rodoljubi.
Nekada, u tzv. "smutna vremena komunističke
diktature" Služba je mogla računati na dijasporu. Sada, teško
je i zamisliti da mladi operativci mogu, i pored svoje volje, pameti i
obrazovanja, nešto učiniti na tom planu.
A dijaspora je i dalje patriotska.
Eksplozivno povećanje količine informacija, a time i
dezinformacija prikupljenih tehničkim sredstvima, dovelo je do svojevrsne
paralize. U jedan koš se sliva veliki broj podataka, pa dolazi do naglaska
na kvantitetu, a ne kvalitetu. Sve to rezultira
nedostatkom podataka prikupljenih od ljudskog faktora. Dobijaju se informacije
o mogućnostima, a ne namerama protivnika.
A ljudski faktor čine rodoljubi.
Zbog svega ovoga obaveštajna korpa proizvoda gubi vrednost u očima
"kupaca". Zato se poverljivi dokumenti gomilaju na stolovima, a oni
kojima su upućeni ih ignorišu.
Izveštaji su puni neproverenih podataka dobijenih od pouzdanog
izvora što nepobitno govori da je to način zaštite samog
operativca.
U želji da se što pre uključimo u tzv. svetske
integracije i pokažemo svetu našu otvorenost dozvoljavamo
da zemljom špartaju različiti profili ljudi.
Biznismeni, menadžeri, konsultanti, eksperti, pa i lovci na glave. Sve to
neodoljivo podseća na crno obučene "carpetbaggers" koji su, nakon građanskog rata, špartali SAD-om.
U ovakvom loncu događanja, krčka se i neki
"patriotski" klan. Bivši pripadnici bezbednosnih struktura sa
kojima nije preporučljivo komunicirati. To u suštini i nije tako loše.
Posle svega kroz šta su ovi ljudi prošli, dobro bi bilo ostaviti ih
malo na miru. Ali to se ne dešava.
Ministarstvo državne bezbednosti NR Kine, na primer, koristi svoje
bivše pripadnike u razmeni iskustava i konsultacijama po određenim
pitanjima vezanim za bezbednost zemlje. Ovi ljudi su ostali i dalje rodoljubi,
pa nema potrebe proveravati da li su i patriote. U nas, nažalost, to nije
slučaj. Kada je, na primer, bivši načelnik RDB, Jovica Stanišić, zatražio od Službe određene
podatke kojima bi se dokazivala njegova nevinost u procesu pred
Tribunalom u Hagu, dobio je podatke koji su bili potpuno irelevantni za određene slučajeve. Zato i ostaje mučan utisak da se
istorija ponavlja, da svet počinje samo od onih koji su trenutno na sceni.
Moć znanja se stiče iskustvom, a iskustvo može dati
odgovore na namere suparnika, informacije o njegovoj kulturi, nivou obrazovanja
i obučenosti, moguće izvore podataka i
delatnosti medija. Jedan mudar narod, kao što su to Kinezi, to vrlo dobro
zna.
Zamorno je, dakle, baviti se "patriotama". Oni
su benigno telo okrenuto svojim problemima,
problemima koje ne bih želeo da imaju oni koji se, uskoro, neće
nalaziti u Službi. Ali ne treba zaboraviti da smo svi mi rodoljubi koji
imaju pravo da žive i pomažu jedni druge.
Rodoljub sam svakako ostao. Da li sam "patriota" po merilima
onih koji se tim terminom bezpredmetno bave, to
ostavljam njima samima. Jedno je sigurno, prvi zakon svakog živog bića
je da se održi, da živi. Nažalost, neko je počeo da seje kukutu, a hoće da mu rodi žito.