Rezervativ
Jedna druga
scena
Piše:
Olga Stojanović
Osim političarske, medijske, skupštinske, estradne i
kriminalne, u našem okruženju postoji i jedna druga scena. Ta scena
okuplja malobrojni pristojan, obrazovan, radan, posvećen i uman svet. Ova scena je možda i na izdisaju, ali još uvek postoji
i verovatno će se, nadam se, razmnožavati "pupljenjem", kao jednoćelijski organizmi, jer je zaista postala jednoćelijska, zbog gorepomenutih višećelijskih grdoba.
Neretko sam u prilici - mada i to selektivno da se odazovem pozivu na promociju, izložbu, dodelu nagrade, memorijalno veče ili slično, i na takvim mestima srećem onaj stari
dobri svet, što ispisujem bez nostalgičnog prizvuka i
"odi starosti", mada uz rizik da se, posle više decenija ne
prepoznam odmah, a posle više godina - nikada"!
Neposredan povod ovom natpisu je nedavna dodela nagrade "Nikola
Milošević" koju dodeljuje Drugi program radio Beograda, a koja
je ove godine pripala mladom filozofu, Predragu Krstiću za delo
"Filozofska životinja" u izdanju "Službenog
glasnika".
Slušajući zahvalnu besedu ovog nadasve darovitog čoveka, osetila sam se kao da prelećem iz nekog
stvarnog stvaralaštva u mukotrpno vreme teškog, ali sam ostala osvedočenom za doprinos koji pomera granice ovog
vulgarnog i lopovskog sveta u kome živimo i koji mu
prkosi: dobrotom, lepotom i pameću.
Na ovom ponositom mestu, garantovano niko nije bio podmićen, niko izigran i niko
zaveden lažnim nadanjima.
Šezdesetogodišnjaci, vršnjaci vaše potpisnice - oni koji
su među živima - dostojanstveno su podneli svoj lagani izsijavajući odlazak, a neki mlađi svet je
optimistično održavao barem nadu da se još uvek može
istrajati, čak i ovde, čak i u ovim uslovima, čak i u ovoj besparici, čak i u ovoj nezavidnoj situaciji za intelektualce, čak i u
ovom najprostačkijem od svih prostačkih svetova, u
medijima najpogubnijim od svih ostalih sprava za egzekuciju i u ubrzanom rušilačkom tempu zemlje i države,
"iznutra", bez iskazanog "spoljašnjeg" neprijatelja,
ukoliko sve spolja nije neprijateljsko (a jeste), i ukoliko sve iznutra nije
trulo (a jeste).
Ali nema veze sa Šekspirom, jer nismo Danska i naši kraljevi
nisu kraljevi već mešetari. Ako se naivni čitalac zaneo, pa
pomislio kako ću ovim lapidarnim zapisom
"oduzeti" nadu finom svetu i pristojnim građanima, nije na
pravom putu. Naprotiv, "utopijski" držim da će najzad taj
svet pobediti barabe i mešetare. Nikako zbog
toga što raspolaže ikakvom opipljivom snagom, koja
se da brojati, uložiti i oploditi, već što je ta, zapravo, moć
- nemerljiva, pa se ne da poništiti, jer oni
koji bi je hteli obezvrediti, ne raspolažu znanjem kako se ova
ukida. Prema tome, nada je potpuno osnovana.
Mediji nisu propratili posebno i posvećeno filmsko veče u
muzeju Jugoslovenske kinoteke, posvećeno nedavno preminulom Bogdanu Tirnaniću, u veoma značajnom i presuditeljskom sprektru njegove
filmske kulture i ličnog učešća u istoj, s pogledom na avantgardu. Sve je to proteklo nekako "privatno" s neznatnim medijskim
odsjajem, ili toliko zakasnelim, da prevazilazi - ne samo četrdeset
dana, već i mogućih četrdeset nedelja. Toliko o Kinoteci i Tirketu.
A blaćenju, nikad kraja. Dojavljuje "Mineko" iz Narodnog pozorišta, kako
je bard naše epohalne teatarske scene i
aktuelni upravnik nacionalnog teatra, Predrag Ejdus, napravio nekakvo
"finansijsko nepočinstvo", sa mnoštvom (dok i to mnoštvo
nisam umanjila prekidanjem veze) "pikantnih detalja", koji bi trebalo da izazovu pozor.
Radije bi takvom dojavljivaču kroz prozor, ne zato što sam u
tesnim vezama sa pomenutim glumcem (naprotiv, u koliziji smo), već
što mi je ubica preko glave... Da, baš ubica! Jer onaj koji pokušava
da proizvede intrigu i "ako prođe", mora
"ako prođe" da prođe kroz pravosuđe. No, u nedostatku
smo dokaza.
Kad će već da oduzmu tajkunima i
kriminalcima imovinu, pa da poštenoj inteligenciji ostane barem po primerak
sopstvene knjige?!
Ako se ne proglasi "bespravno stečenom"...