Natrag
Kako nastaju bolesti (2)
I bi svetlost i bi matriks
Sve je u stalnom nastajanju i stalno se stvara novi prostor, novo vreme, nova materija, nova energija, novi život. Sve se stalno pokreće. Sve je živo. Ništa ne umire, sve se stalno preobraća u nove i drugačije forme. "Ništa nije izgubljeno, ništa stvoreno... Sve je transformisano. Ništa nije plen smrti. Sve je plen života", tvrdio je Antoan Bešam još pre sto godina
Priredila: Ivona Živković
Šta je zaista otkrio Luj Paster? Iz onoga što u svojoj knjizi "Paster: plagijator, prevarant -teorija mikroba razneta" iznosi Etel Daglas Hjum on nije otkrio ništa što do tada nije bilo poznato.
"Đeronimo Frankastorio (1483- 1553) italijanski pesnik i lekar koji je živeo u Veroni objavio je 1546 u veneciji svoj rad nazvan "De Contagionibus et Contagiosis Morbis et eorum Curatione" u kome je izneo svoju pretpostavku da je prava priroda zaraznih bolesti i infekcija u postojanju sićušnih i za oko nevidljivih čestica koje je on nazvao "Seminarie Contagionum".
On je podelio sve poznate bolesti na one koje se prenose kontaktom direktno ili preko posrednika i na one koje se prenose vazduhom. Frnakastorio nije imao mikroskop i nije mogao da ih vidi, ali ih je opisao kao lepljive viskozne čestice. Po njegovom opisu one su slične onome što danas hemičari opisuju kao koloidna stanja supstance. On je verovao je da one mogu u adekvatnoj sredini da se reprodukuju i kada se dovoljno umnože postaju patogene za toplokrvna bića.
Tek u 17. veku kada je Linuenhok napravio svoj mikroskop ove tvorevine su opisane i odgovarale su onome što je kasnije nazvano bakterijama. Ali, prvu teoriju o mikorganizmima kao uzročnicima infektivnih bolesti postavio je venecijanski lekar M.A. Plenciz 1762. On je utvrdio da se oni mogu reprodukovati i izvan organizma domaćina kao i da se mogu prenositi putem vazduha. Nije poznato da li je Plenciz imao mikroskop.
"Dakle, ukoliko bi teorija o mikroorganizmima imala neku vrednost, onda bi se ona morala pripisti Plencizu, a ne Pasteru koji ju je "smislio" sto godina kasnije. I ona je u tadašnjim medicinskim krugovima bila poznata", napisala je Hjum.
Iako je Paster pred smrt priznao da nije bio u pravu i da mikroorganizmi nisu uzročnici bolesti, već posledica, baš onako kako je tvrdio Antoan Bešam, savremena medicina prihvatila je "Pasterovu" teoriju.
Ovo je gotovo identičan slučaj kao i sa veštačkim đubrivom, koje je je danas opšte prihvaćeno i u upotrebi, dok se njegov izumitelj Baron Justus fon Libig toga odrekao. Razlog je saznjnje što tako gajene biljke u sebi ne sadrže sve neophodne minerale. A koliko su minerali značajni u nastanku svih bolesti videćete u sledećem nastavku teksta.
Razlog za ovo je interes naftno-hemijsko-farmaceutskog kartela.
Vodeće medicinske škole u svetu danas su uglavnom pod kontrolom upravo ovog kartela. Mnogi lekovi se dobijaju iz derivata nafte. Ovaj biznis uključuje i proizvodnju vakcina koje su upravo zbog toga u mnogim zemljama nametnute kao obavezne, mada su sa medicinskog aspekta, kao što ćete videti, potpuno besmislene. O štetnim posledicama u ovom tekstu neće biti reči.
Medicinska nauka koja se razvila nezavisno od farmakobiznisa ima već sto godina potpuno drugačije viđenje nastanka bolesti, pa samim tim lečenje. Njihovo gledište je holističko. Upravo zato moramo najkraće pogledati šta se danas zna o nastanku života.
Život je uskladištena energija
Američki naučnik i istraživač Džord Merkl, fizičar, bavio se načinom funkcionisanja same čestice života, koju je Bešam nazvao protit. Merkla porede sa Nikolom Teslom jer je iza sebe ostavio preko sto originalnih patenata. I način razmišljanja mu je bio originalan. Nastanak života on je obradio u svojoj knjizi "Genesis II".
Prema Merklu protiti su "sastavljeni od sićušnih kristala ATP (adenozintrifosfata), piramidalnog su oblika, i to je hemijsko gorivo koje pokreće naše telo i ono se stvara u ćelijskim mitohondrimjama odnosno ćelijskim baterijama. Kada se mišići pokreću oni sagorevaju ATP i to je energija molekula u telu. To je i ćelijska energija.
"Ovi kristali su ono što je kao ikra izbačeno u okean svih svetova, to su fizički elementi koji imaju zadatak da transdukuju energiju nazvanu Život od beskonačnog skalarnog potencijala vakuma ovde u trodimenzionalan fizički svet gde se one pojavljuju kao čestice i zauvek kreću u beskonačnom izvoru novih protita (mikrozima)". I tako održavaju život.
Odakle njima energija?
Jednostavno taj "veliki okean" u kome su izbačene je prostor u kome smo svi potopljeni i to je skalarni potencijal vakuuma.
U njemu se nalazi početna energija Univerzuma i ona se naziva "nulta tačka energije". To je neuređen prostor, to je haos.
Kvantna teorija fizike podrazumeva da se u tom vakumu nalaze sve čestice u rasponu svih mogućih talasnih dužina. Što je veća talasna dužina na kojoj čestica osciluju u njoj je veća energija. Računicom na ovaj način ispada da je ova energija veća grubo za 120 redova magnitude nego energija koja je sadržana u materiji čitavog svemira. Znači sva energija sadržana u materiji u svemiru odgovara nekom broju na koji se onda dodaje 120 nula da bi se dobila ukupna energija vakuma.
Vezivanjem ove energije u harmonične veze nastaje sve ono što nazivamo materijom i što vidimo oko sebe - galaksije, zvezde, planete, voda, vazduh, kamen, biljke, životinje, ljudi...
Pojam "nulte tačke energije" je prisutan u mnogim teorijama kvantne fizike.
Pol Dirak je 1930. izveo svoju teoriju na ideji da je vakum virtuelno more fluktativne energije koja se može manifestovati parovima elektrona i pozitrona. Njujorški fizičar Timoti Bojer je izveo matematičku teoriju kako bi energija nulte tačke oscilirala u interakciji sa materijom.
Teorija "principa neizvesnosti" Vernera Hajsenberga iz 1927. kaže da je nemoguće u svakom trenutku odrediti poziciju i masu u kretanju čestice, pa dozvoljava da "energija nulte tačke" proizvede Braunski pokret (po škotskom botaničaru Robertu Braunu i tiče se nasumičnog kretanja čestica u tečnosti ili gasu). I to bi upravo mogao da bude način nasumičnog kretanja protita.
Danas se za vakum sve više upotrebljava reč plazma. Čitav svemir je plazma, To je ogroman prostor napunjen energijom ogromnog potencijala. Taj skalarni potencijal vakuma (plazme) je elektromagnetni potencijal koji se naziva "tačkom nulte energije", odnosno energije haosa, energije ništavila. To je slobodna energija i ona je beskonačna.
Gustina energije vakuma ili plazme iznosi 1.093 grama po kvadratnom centimetru, po Džonu Arčibaldu Vileru. Po Ajnštajnovoj jednačini E = MC na kvadrat (bolje po jednačini Semjuela Tolvera iz 1875. koju je Ajnštajn plagirao) to znači da više energije drži materiju nego što je u njoj sadržano.
Dakle, nije bilo bilo velikog praska, a elementarne čestice se spontano pojavljuju iz "ničega", zapravo iz vakuma ili plazme i ponovo nestaju. Sve je u stalnom nastajanju i stalno se stvara novi prostor, novo vreme, nova materija, nova energija, novi život. Sve se stalno pokreće. Sve je živo. Ništa ne umire, sve se stalno preobraća u nove i drugačije forme. "Ništa nije izgubljeno, ništa stvoreno... Sve je transformisano. Ništa nije plen smrti. Sve je plen života", tvrdio je Antoan Bešam još pre sto godina.
Bešamove mikrozime (protiti ili somatide) kao jedinice života žive i hrane se i nakon smrti organizma jer život je u svom fundamentu neuništiv. Tako mikrobi u organizmu nastaju upravo zato što su u funkciji samog nastanka i održavanja života organizma. Sve u prirodi je u stalnom nastajanju i stvaranju materije odnosno u njenom stalnom povezivanju i razgradnji, prljanju i čišćenju. Svet niko nije stvorio, već se on sam stalno stvara. Kreator svega postoji izgleda samo u glavama ljudi. Da li ste razočarani?
Energija počinje kao svetlost
Po nekim novijim tvrdnjama svetlost može da uskladišti informacije, kao hologram i to u okviru jednog fotona i jednog elektrona. Džordž Merkl je otkrio da unutar molekularnih proteina postoji provodljiva nadtečnost sa specifičnim geometrijskim poravnanjima. Merkl je to nazvao Kristal Života i tvrdio je da se u određenim okolnostima taj nadfluid može poređati u geometrijski red i tako stvoriti matriks (matricu). U tom matriksu može da se uskladišti energija. Tako nastaje i protit u koji se uskladišti energija.
"Hidroksil (joni koji formiraju atom vodonika i atom kiseonika u vodi) grupišu se i njihovi protoni ispune unutrašnju membranu matrice protita tako da daju elektrohemijski gradijent koji dozvoljava da se u tu uskladišti energija. To je kao kap vode koja se formira sa električno nabijenom membranom oko sebe, jedan kondenzator. Ovo naelektrisanje stvara električno polje sa mrežnim efektom tako da je membrana kondenzatora od protita naelektrisana sa isijavajućom energijom".
"I bi svetlost!"
Protiti se tako mogu videti pod mikroskopom samo na tamnoj podlozi. Protiti (somatide) su koloidna jedinica života - božija čestica života. Ova energija se može koristiti na nekoliko načina, tvrdi Merkl.
Ona se prvo nagomila kao jedan ATP rezervoar energije u hlorofilu biljke i onda u mitohondrijama životinja (ćelijskoj bateriji). Tu može biti iskorišćena za reprodukciju i upotrebljena da razdvoji genetski materijal od bilo čega što može da ga razori i to je početak imunog sistema.
"Ovi protiti proizvodnjom enzima proždiru bakterije, viruse ili bilo koju hemikaliju koja može ugroziti genetski proces sisara, oni se tako diferenciraju u ćelije, limfocite itd.- koji rade taj posao". Ta energija se dalje konvertuje tako da izgrađuje naše telo i stvara organe koji će ga činiti, delujući iznutra.
Oni se prvo pretvaraju u hlorofil (ATP energetski izvor za biljke) i onda u mitohondrije (ATP energetski izvor za sisare) i onda u ćelije i tako dalje po Džordžu Merkelu.
Oni se mogu sintetisati u dva smera.
„U jednom smeru oni sintetišu sve žive organe. Ovi originalni protiti su uskladišteni u repovima spermatozoida (koji su posebna forma života od glave) i od njih nastaju svi stari oblici organa našeg tela". "Naš embrionalni razvoj (ontogenija) putuje kroz predačke forme (fenotipove) recimo milione godina našeg nasleđa je razvijeno u slanoj vodi.
U materici fetus rekapituliše sve stare forme koje je ikada imao", tvrdi Merkl tako podržavajući staru teoriju nemačkog biologa Ernsta Hekela iz 1866, koju danas mnogi biolozi odbacuju.
Kako izgleda razvoj ljudskog bića? Jajna ćelija liči na jednoćelijsku protozou. Kada se izdeli stvara se dvoslojna struktura sa šupljinom u sredini i liči na nekog dupljara. Stvara se mezoderm, treći klicin sloj i tada ljudski embrion liči na pljosnatu glistu. Razvija se nervna cev, pa horda (kičma primitivnih ljuskara, a što je i prethodnica ljudske kičme), prorezi nalik škrgama, srce sa dve komore i tada zametak podseća na ribu. Pojavom udova zametak počinje da liči na sisara.
"Ontogenija rekapituliše filogeniju", dugo se smatrao biogeničkim zakonom genetike.
Ali, obrnutom sintezom, verovao je Merkl, mogu tako biti uzgojene sve stare forme života, do zelenih algi, bakterija i protita.
"Na taj način možemo ponovo kreirati ili se setiti našeg starog imunog sistema, koji će biti rekonstruisan i početi iznova, a koji smo izgubili razvijanje u ovom zagađenom svetu u kome živimo. Stari organi, naši embrionički organi mogu biti regenerisani iz prvobitnih protita", zapisao je Merkl svoja fantastična zapažanja.
On je tako zamislio i jedan fantastičan način lečenja.
Ljudski organizam, koji medicina prepoznaje kao mrtav, nastavlja i dalje da "živi" tako što se energija razgrađuje i ono što više ne može da funkcioniše kao do tada i sve se vraća u formu protita, obrnutom sintezom. Tako svaki leš ima svoj "život". Ovu razgradnju vrše protiti koji se formiraju u bakterije i crviće. Čim postoji nešto što jede to znači da postoji forma života. I kada više nema hrane - nestane.
Ali, ono što biolozi nazivaju našim precima, i danas postoji, kao na primer, alge i pljosnate gliste, ribe i to kao naši savremenici, a ne preci... Iz onoga što u embrionu liči na škrge ipak se na razvijaju škrge. Život se očito razvija preko prostih ka složenim formama. Da li evolucija podrazumeva milione godina ili se sve događa mnogo brže? Nešto se očito nikada ne razvije u složeniju formu iz razloga što ima zadatak da baš u toj formi postoji i ima svoju ulogu. Tako svaki virus, svaka bakterija , svaka gljivica ima svoju ulogu. Ako je čovek najsloženija forma, onda svakako treba pomenuti da su postojali i drugačiji ljudi na Zemlji i da su izumrli, ali da se to iz nekog razloga prikriva. Oni nisu hodali zemljom pre nekoliko miliona godina već samo pre nekoliko hiljada godina. Pogledajte malo likove na kamenu sa vinčanskih nalazišta. Ili iz drevnog Sumera? Da li vam liče na današnja lica? Ali razloga za "izumiranje" životnih formi ima više.
Promene u elektromagnetnom polju Zemlje su svakako od najvećeg značaja. I one se u određenim periodima događaju. Neke vrste tada izumiru, druge se stvaraju. To svakako može dovesti do promena u sintezi prvobitnih kristala. Merkl je pronašao način da električnom magnetnom indukcijom uspori, pa čak i zaustavi spin elektrona i protona u molekulu što onda drastično menja fizičke karakteristike materije. Kanadski istraživač i eksperimentator Džon Hačinson već godinama vrlo efektno demonstrira kako se promenom u elektromagnetnom polju tope i seku metali na sobnoj temperaturi i podižu tereti.
Drevni Sumerci znali za kristal života?
Zanimljivo je da su neke informacije o geometriji "kristala života" ostavili drevni Sumerci koji su živeli pre 7.000 godina. Tu poruku nastojao je da dešifruje na pravi način tek Džordž Merkl. Po Merklu ispostavlja se da su Sumerci znali tajnu života i neke fizičke zakone koje mi tek danas otkrivamo. Merkl je tako prepoznao i sumersku "bio mašinu", zapravo skicu principa nastanka života. Njihovu poruku zato može da pročita samo onaj ko zna geometrijsku postavku subatomskih čestica.
Jin i jang tako nisu suprotnosti, ako se ovako gleda već komplementarnosti. Ne postoje u životu suprotnosti, već samo dopune. Život i smrt se tako samo međusobno dopunjavaju.
Kakva forma života će se razviti zavisi samo od uslova u sredini. Ali, kako je sve celina u celini i ljudski organizam je jedan složeni eko-sistem u kome se stalno stvara život. Od stanja u organizmu kao medijumu zavisi i kako će protiti u njemu delovati, kako će se organizovati i koje će forme života stvoriti - koje bakterije, koje gljivice ili viruse. I, naravno, kako će se sve to manifestovati na naše zdravlje.
Nažalost, naučnici su danas, posebno, kada je medicina u pitanju, razvojem specijalizacija izgubili pravu predstavu o životu, baš kao što se neki fizičari posebno bave samo atomima, ili samo česticama, i stalno otkrivaju nešto novo i time su okupirani, umesto da sagledaju celinu.
Sve je u svemu, celina je u celini i ništa se ne može odvojiti, stav je koji zagovaraju današnji holističari. Tako je u medicinu poslednjih 100 godina uvedena loša praksa da se za svaku pojedinu bolest traži adekvatan lek. Dakle, jedna bolest traži lek i farmakobiznis ga stvara i prodaje. Tako je zatvoren krug, a razne bolesti se sa svojim "specifičnim" simptomima sve više šire. Odakle dolaze? Ko ih izmišlja?
Odgovor je - dolaze iz samog organizma i ne mogu se nikakvim lekovima isterati i izlečiti dok se ne otkloni stanje koje ih je izazvalo. Antibios ništa ne leči jer je život neuništiv. A ljudski organizam kao eko-sistem stalno stvara život. Savremena medicina, na žalost uopšte ne obraća pažnju na stanje čitavog organizma, već samo na vidljive simptome.
Početkom 20. veka doktor Oliver W. Holmes je bio lekar koji je bio veoma uticajan i ugledan u svojoj profesiji. Bio je i široko obrazovan čovek. Da li je slučano još tada izrekao rečenicu: "Čvrsto verujem da ukoliko bi se čitava medicinska materija mogla potopiti na dno mora, čovečanstvo bi bilo mnogo bolje, a ribama mnogo lošije".
Čak 17 godina pre nego što je Paster sa svojom teorijom o mikrobima iz vazduha izašao kao svojom, poznata engleska medicinska sestra Florans Najtingel protivila se ovakvim shvatanjima. On je smatrala da infekcije predstavljaju simptom promenjenog stanja u samom organizmu, koje je ona nazivala čistim i nečistim stanjem. Za velike boginje je zapisala da je svojim očima videla kako ta bolest nastaje u neadekvatnim bolničkim smeštajima, od prljavštine, prenatrpanosti i slabog provetravanja prostora gde su ležali bolesnici. Čistoća je po njoj bila najvažniji lek preko potreban pacijentima. To je zapisala 1860.
Možemo samo zamisliti kako su tada izgledale bolnice. Šta bi vakcinacija tu promenila?
U sledećem nastavku:
Kako nastaju bolesti
Natrag
