Stav

Ludilo

Ludilo je zahvatilo Srbiju. Psihopate na vlasti  pretvaraju Srbiju u ludnicu. Normalan čovek postaje zatočenik bolesnika na vlasti. Svi postajemo pacijenti duševne bolnice.To je idealno stanje za ludake na vlasti. To je idealna prilika da nastave da šire svoje ludilo. A ko drugi? Ko drugi može da bude veći ludak od njih? Ko drugi može da tako sludi narod? Nema drugog.Vlast ludaka je nezamenljiva. Vlast ludaka traje dok vlada ludilo. Kada više ne bude ludila u društvu, neće biti ni njih. Ludaka na vlasti.

Piše: Branko Dragaš

Radnik u Novom Pazaru odsekao prst. Neke novine prenose da ga je i pojeo. Vlast je ostala ravnodušna. Očajni ljudi, nemajući nikakav izbor, razočarani i opljačkani, pokušavaju nešto da promene. Ali, vlast ih samo, po ko zna koji put, lažno obmanjuje. Nema promena dok se ne promeni politički sistem u Srbiji. Demokratski totalitarizam ne može državu i građane da izbavi iz sadašnje propasti. Pogrešan koncept i pogrešni ljudi su nas zarobili u ludnicu. Predlagao sam predstavnicima vlasti u aprilu 2006. godine da država usmeri 100 miliona evra u razvoj Sandžaka, da se naprave novi proizvodni programi, zaposle radnici i tako, ulaganjima i  privrednim razvojem, podigne životni standard i konačno reši problem Sandžaka. Mada su moji predlozi poslati na sve državne adrese, od nejakog Tadića do nesposobnog Koštunice, niko se nije oglasio. Niko nije rekao ništa. Nastavili su dalje da pljačkaju Srbiju, ne osvrćući se na upozorenja mnogih stručnih ljudi.Oni, jednostavno, preziru poštene i stručne ljude. Njihovo jedino interesovanje je lično materijalno bogaćenje, kroz pljačkanje države i građana Srbije.
Ni lažni nacionalista i poštenjačina Koštunica, koji je bio premijer, ništa nije preduzimao. Nije imao vremena da sasluša patnje svojih podanika. Sedeo je danima sa Miškovićem, svojim omiljenim tajkunom... Njega nije zanimalo da prekine pljačku, da kazni počinioce i da otvori nove istorijske perspektive Srbiji. Mada je imao vlast u svojim rukama, nesposoban i neodgovoran, besmisleno je proćerdao svoj premijerski mandat, da bi nam danas pričao kako je Tadićeva vlast nesposobna i kako vodi Srbiju u propast.
A ti? Šta si ti uradio u svom premijerskom mandatu? Zašto nisi zaposlio radnike Novog Pazara i Sjenice? Zašto nisi naredio da se ispalate sve zaostale plate? Zašto nisi pokazao dobru volju da pomogneš tim nesretnim ljudima? Zašto si ćutao i podržavao lokalne kriminalce na vlasti? Zašto Vojinu Popoviću nije omogućeno da radi? Zašto najbolji ribnjak na Balkanu ne radi? Ko je iz Koštuničine blizine kontrolisao ribnjake? Ko je pretio i pozivao se na Koštunicu? Ko je podizao ruku na štrajkače?
Sve su to pitanja koja su ostala bez odgovora. Sve su to pitanja koja moramo da pokrenemo. Neko mora. Ne možemo večno da ćutimo i da saginjemo glavu pred vladavinom ološa. Plašite se? Čega se, gospodo građani, toliko plašite? Šta mogu da vam urade? Šta mogu više da vam uzmu? Neispalćene plate? Umanjene penzije?
Besplatne akcije? Bezvredne akcije privatizovanih preduzeća?
Šta još treba da se desi da se građani pobune? Koliko prstiju treba da se odseče i da se pojede da bi proevropska vlada pokazala samilost za svoj narod? Koliko nesrećenih ljudi treba da umre da bi živeo jedan vampirski  režim? Koliko radnika treba da se spali da bi Tadić shvatio da Srbija nije marketinška agencija za njegovu ličnu promociju? Koliko preduzeća u Srbiji treba da bankrotira da bi njen predsednik shvatio da je država bankrotirala? Koliko još supermolova trebaju srpski tajkuni da naprave da bi sakrili svu bedu i siromaštvo našeg naroda?
Nema odgovor. Muk. Svi su se zabavili sopstvenim ludilom. Svako se bori sa sopstvenim demonima vlasti. Svako pokušava da reši samo svoj problem, dok ga problemi drugih ne interesuju. A tako se ništa ne rešava. Tako se samo kupuje vreme. I produžava agonija.
Predsednik države zatvara oči svako jutro kada dolazi na posao da ne bi video šatore radnika i akcionara Robnih kuća Beograd pred njegovim predsedničkim dvorovima. Pita li se taj predsednik svih građana: zašto ti građani kampuju pod njegovim dvorovima? U čemu je problem? Zašto su nezadovoljni? Šta im to smeta? Sigurno ne protestuju iz obesti. Nešto ih je nateralo. Nešto što ih je povredilo. Pita li se predsednik svih građana: šta je to dovelo te nesretnike pod njegove prozore? Ne, predsednik najjače stranke u zemlji to ne vidi. Predsednik zatvara oči pred tom demonstracijom siromaštva i obespravljenosti. Pa, kako će onda, taj naš predsednik svih građana, videti štrajkače kragujevačkih preduzeća Partizan i 22. decembar? Kako će videti njihovu muku, kada ne vidi ono što mu se pod prozorima dešava?
Pozvali su me moji prijatelji iz 22. decembra da im se obratim i da ih podržim u njihovim zahtevima. Pristao sam da ih ohrabrim da istraju u borbi protiv birokratije i tajkuna. Podržao sam ih u odbrani njihovih ljudskih i radničkih prava. Stideo sam se, moram da priznam, kada mi je tristotine akcionara u štrajku aplaudiralo u zauzetoj upravnoj zgradi. Stideo sam se zbog onih koji su izgubili stid. Zbog onih na vlasti koji su dozvolili da ta sirotinja bude opljačkana. Suze su mi pošle dok sam gledao tu izmučenu sirotinju. Te ispijene i umorne tekstilne radnice koje su na svojoj igli stvorile kapital preduzeću. Te naše majke i bake, tetke i strine,te naše sestre i žene koje su, izmučene i napaćene, ustale da odbrane poslednje što hoće da im otmu. Ustale su da odbrane smisao i svrhu svoga postojanja. Ustale su da zaštite sve što su decenijama stvarale, jer da to nisu uradile, da se tako otvoreno i smelo nisu pobunile, izgubile bi svoju vertikalu i svoje dostojanstvo. Izgubile bi trajno svoj život.
O, jadna i napaćena Srbijo!
O, jadni i poniženi narode!
Zar su tekstilni radnici Raške i  22. decembra jedina odbrana demokratije i vladavine prava u državi? Gde nestadoše te naše velike intelektualne gromade? Gde se izgubi srpska elita? U koji tajkunov džep ste se sakrili? U kojim upravnim odborima ste zabili glave? Koji projekti su vam odneli pamet? Koji novac iz budžeta vam je zaledio srca?
Gde su veliki srpski nacionalisti? U kojim ukradenim kućama i stanovima ste se sakrili? Gde su nekadašnji opozicioni lideri i vođe narodne pobune? Gde su plaćene patriote i pesnici krvi i tla? Gde su pisci  srpskih ratova i stradanja? Gde sakriše nacionalne barjake i svetlo oružje? Gde nestadoše? Gde se izgubiše? Zašto sada ne povedu sirotinju na pobunu? Zašto sada ne otpočnu socijalnu revoluciju? Zašto sada ne otpočnu borbu protiv tajkuna i partijskih birokrata? Zašto sada ne pišu i pevaju o slobodi, jednakosti i pravdi? Zašto ne stanu na čelo naroda i povedu ga na put izbavljenja? Gde su tranzicioni dobitnici i profiteri? Gde su zagovornici transparentnosti? U kojim su se aferama udavili? U kojim koferima su spakovali savest? Zašto sada ne izađu pred radnike što sami sebi odsecaju prste  i ne pričaju im o najboljim reformama na svetu? O liderima tranzicije?O pohvalama koje neprestalno stižu iz sveta? Zašto sada nikoga nema?
O, jadni i ostavljeni narode!
O, jadna i nesretna srpska sudbino!
Šta smo mi to toliko skrivili Bogu da nas tako surovo kažnjava?! Zašto smo za sve talentovani samo za politiku nismo? Zašto smo kroz istoriju pokazali da smo politički diletanti i idioti? Zašto smo mi,Srbi, najveći neprijatelji sami sebi? U čemu je problem,gospodo drugovi? Ko je kriv? Zašto se sve ovo dešava nama? Zašto baš mi? Gde je kraj? Ima li kraja? Ima li nam spasa?
Znam da se ljudi plaše. Ali ne možete čitav život da proživite u strahu. Kakav je to onda život? Šta imate od života ako ste rob? Ako imate robovsku dušu? Posle ličnog zdravlja, čovek stremi - slobodi. Niste slobodni, ako ste bogati. Niste sretni, ako niste slobodni. Sretne su samo budale. Slobodan čovek je čovek duše i duha. Ko vas onda može zastrašiti? Ko vas može potkupiti? Vi ste lično odgovorni za svoju slobodu i slobodu ljudi u zajednici.Nikoga ne smete da krivite. Krivi ste vi sami. I sami možete sve to da promenite. Na vama je da odlučite. Bez obzira na pretnje.
A pretnjama vas samo iskušavaju. Proveravaju vašu veru. I tako vas čine jačim. I spremnijim da donesete važne odluke. Tako vam samo pomažu da istrajete. I da, na kraju, ipak, pobedite. Jer put uzdizanja počinje padovima. Ne možete nikada da se uzdignete, ako prethodno niste ponirali. I ako u tom poniranju niste samospoznaju stekli. I smisao života pronašli. I svrhu postojanja. A samo izabrani u tome uspevaju. I oni se upisuju u Knjigu životu. I traju. A sve ostalo nestaje u zaboravu. Zaborav je pravedna kazna. Konačna i surova.
Ko se danas seća nekoga ministra u nekoj vladi početkom, recimo, XX veka koji je krao svoju državu i svoj narod? Niko. Ko će se sećati ovog političkog šljama što nas danas vara i krade? Niko. Šta će ostati u Knjizi života? Ništa. Šta će ostati u povesti? Samo podatak da je ta bratija gangstera na vlasti opljačkala svoju državu i svoj narod za osam godina. I ništa više. Samo jedna rečenica. Oni se, dakle, za života zaboravljeni i osuđeni na zaborav. Zato toliko kradu i otimaju. Misle da će tako kupiti savest i slobodu. Ali, savest i sloboda se ne mogu kupiti. Savest i sloboda se osvajanju u iskušavanju i poniranju.
Iznenadni dolazak policije u moj stan tako i doživljavam. Kao nastavak iskušavanja i poniranje. Policija je došla da me privede, jer se ne odazivam sudskim pozivima koje nikada nisam primio. Kafkijanski zaplet se rešio ljubaznošću policajca. Policajac je pristao da, na osnovu obavljenog telefonskog razgovora, jer sam bio na poslu, nastali problem rešim sa sudom. Sudija je priznala da je pogrešila. Umesto da me pozove da dam izjavu, na osnovu krivične prijave za klevetu, greškom je otkucan nalog za privođenje. Da li je to slučajnost? Zastrašivanje? Teoretičari zavere misle da nema slučajnosti. Naivni veruju u grešku daktilografije. Meni je potpuno svejedno. Znam da sam jedini ustao u odbranu istine i pravde.To me ispunjava i daje snagu da istrajem. Kulturna javnost Beograda i Srbije ćuti i zatvara oči. Niko ne sme da se pobuni. Svi se nečega plaše. I tako strada istina i pravda u slučaju Beograd filma. Vlasnik tog privatizovanog preduzeća, izvesni Nikola Živanović, nekadašnji saradnik Mlađana Dinkića, a sada veliki biznismen u procesu privatizacije, kupio je za 9,1 milion evra 14 beogradskih elitnih bioskopa, a onda je u rekordnom roku prodao šest za 20 miliona evra, a prethodno tri za 1,6 miliona evra, tvrdeći da je '' Srbija odlična zemlja za zabavu, ali ne i za biznis'' i '' bioskopi Beograd filma su propali i spasiti se ne mogu. Oni su samo LEŠ, koji SMRDI. Ti bioskopi su odavno umrli, pre 20 godina. JA ĆU IH SAMO SAHRANITI. Svi znaju da mrtvo drvo treba SEĆI''.
I taj savetnik nekadašnjeg guvernera Dinkića me je tužio za klevetu jer on hoće da sahranjuje i seče po Srbiji i niko u beogradskoj kulturnoj čaršiji tom bahatom savetniku ne sme da stane na put i ne sme da ga privede zakonu. Niko ne sme da ga pita - odakle savetniku 9,1 milion evra? Čije su to pare? Ko je vlasnik toga novca? Niko ne sme da postavi logično i jednostavno pitanje - zašto savetnik prodaje leševe i zarađuje dvostruko više nego što je uložio? Zašto to nisu radili sami radnici i penzioneri preduzeća? Zašto su privatizovani bioskopi koji sada ne rade? Zašto savetnik tvrdi da su centralne gradske lokacije ,posle pet decenija,postale nepodobne za bioskopske predstave? Zašto subjekt  privatizacije ne obavlja svoju delatnost? I zašto se ne poštuje zakona?...
Svi ćute.
Niko ne sme ništa da pita savetnika.Svi se plaše. Jer savetnik preti novinarima.Jer je savetnik moćan.Iza njega neko stoji.Niko ne sme da se zameri. Niko ne sme da se pobuni. I normalno je da u takvom strahu i takvoj represiji daktilografkinja pogreši. Normalno je da se  žena podsvesno uplaši i da otkuca nalog za privođenje, bez poriva, jer je svuda strah i neizvesnost u društvu. Zašto je to tako? Zašto smo rušili despotski režim?
Zašto ćuti beogradska kulturna javnost?
Više me boli to ćutanje i taj podanički strah kulturne javnosti , nego sukob sa bahatim biznismenom koji ima nekoga moćnog u vlasti iza sebe. Zar bi se on tako ponašao da neko iz vlasti ne stoji iza njega. Videćete kako će se ponašati kada u Srbiji izbije socijalna revolucija i kada stotine hiljada nezaposlenih, čija su preduzeća rasprodata i zatvorena kao lešine, izađu na ulice i pokažu svoju snagu.Imao sam prilike,posle petooktobarskog prevrata, da gledam srpske tajkune kako se tresu u strahu i kako puze i ljube stopala novoj vlasti samo da ne budu uhapšeni. Sve su sami nudili samo da izbegnu zatvor. Odricali su se i kapitala i prijatelja samo da ostanu na slobodi. I sva obest njihova i prostakluk su nestali u jednom danu.I sve je bilo zrelo da Srbija postane uređena demokratska zemlja u kojoj se uspostavlja vladavina prava i tržišna ekonomija. Ali to se nije desilo. Kobni savez mračnih sila je Srnbiju gurnuo niz stranputicu. Danas je Srbija gurnuta u ludnicu.
Ludilo je zahvatilo Srbiju.
Ludilo se širi po Srbiji.
Šta dalje? Kako se odbraniti?
Umesto da radnici u očaju seku svoje prste, mnogo je racionalnije i bolje da se organizuju. Umesto da prvomajske praznike provode uz praseće i jagnjeće pečenje u prirodi, mnogo je bolje da su, kao ostali radnici po svetu, izašli na mirne, gandijevske demonstarcije dok se ne sruši ovaj ludački režim u Srbiji. Samo organizovanim i masovnim građanskim protestima na ulici možemo se pokrenuti sa ludačke tačke.
Ne pristajte na ludilo!
Mislite svojom glavom! I organizujte masovne proteste.Verujte, to je jedini način da nešto uradimo. Oni koji su došli sa ulice, moraju da odu uz pritisak ulice.To je istorijska nužnost. I toga se samo plaše.