Tik-tak

Brilijantnost je jedini trn u oku osrednjosti

Ljubica J. Tinska

Ljudi su beskrajno površni. Možda su beskrajno osrednji? Čovek od vrednosti koji stvarima pristupa površno sasvim je različit od onog koji jednostavno nema kapacitet. Čovek od vrednosti ne može biti površan, on je višeslojan, sposoban da oseti i vidi dubinu. Može načiniti površnu gestu - i zažaliti. Osrednjak ne žali ni za čim, njemu ništa nije sveto. Osrednjak je pobednik, on prelazi preko svega, on nema prošlost, nema sadašnjost i nema budućnost. On uvek može da zaspi. On je blagosloven svojom osrednošću. On je nepravda ovog sveta. On uvek može da zatvori oči, može da "se pretvara" da ne vidi. On sve može "da izdrži" jer ga ništa i ne dotiče. On može da odšeta od vatrene rasprave i da sačeka da se stišaju strasti, jer njemu ništa ne znači što je voz prošao, on i tako najradije "naklapa". On ne zna razliku između čiste i prljave posteljine, između dobrog i lošeg sira, on se diči svojom "hrabrošću" jer misli da su hrabri oni koji "ne osećaju ništa".  Kada slaže, uvredi se. Njemu ne smeta da "čeka", on smatra da je "strpljenje vrlina", a podseća na one smešne i bedne životinje što jedu otpatke kad zveri završe, čije ime ne želim čak ni da napišem jer je do te mere jadno da će mi nagrditi tekst. Čekanje se isplati ako vam ne smeta da se zadovoljite otpacima, a kao što rekoh, osrednjacima ne smeta ništa.
Godinama sam živela u zabludi, pridavala ljudima lažni značaj. Svaki put kada bih razočarana i gnevna vikala površnost!, laskala bih osrednjaku. I baš me briga što "nisu oni krivi što su takvi", gade mi se i prezirem ih.
Osrednjaci će se jedino ujediniti u preziru ili bojkotu, njihova bledunjava  krv uskovitlaće se tek onda kada nešto ili neko pripreti da će "narušiti njihov mir", njihovu zabludu, da kaže recimo nešto pametno, da zablista. Čak iako veruje u istog boga biće proglašen za jeretika.
Mi smo dugo živeli pod pravilima socijalizma, vaspitavani tako da težimo jednakosti da preziremo posebnost, izvanrednost, brilijantnost, eksepsionalnost, individualnost. Vaspitavani smo da budemo osrednji. Vaspitavani da svi izgledamo isto. Ja se još uvek sećam bele košuljice i teget suknje i dana kada sam "primala pionirsku maramu i polagala zakletvu". Svi smo bili isti, jednaki.., sećam se mama mi je za tu priliku, preko bele uštirkane košuljice, obukla roze džemper sa zlatnim dugmićima i rekla mi da ga ni za živu glavu ne skidam da ne ozebem. Uvek sam poštovala reč svoje majke iako mi nije tog dana bilo svejedno. Osećala sam se "drugačijom" od svih i to mi nije posebno prijalo. Kad god pogledam staru fotografiju, namami mi osmeh na lice.
Moja majka, oduvek je bila posebna. Posebno je izgledala, posebno je govorila. Nije bila sa sela. Majka joj je bila montažer muzike na Avala filmu koju  je u detinjstvu vaspitavala guvernanta, u kući se govorio francuski, otac joj je bio književnik i prevodilac, nosilac nagrade za Životno delo. Deda joj je bio diplomata, školovan u Velikoj Britaniji, prve gramatike je pisao u dvadeset prvoj godini života, autor je nekolicine književnih dela, zaslužan za to što se u engleskom govornom području naša zemlja ne zove kao nekad Servija, već kao danas Srbija, zemlja Srba, a ne sluga.
Drugi joj je deda bio lekar, specijalista, predratni dermato-venerolog, školovan u Carskoj Rusiji. Pradeda je bio prota, brat njegove žene lekar... U njenoj kući verovalo se u Boga, u duh, u umetnost i to se videlo na njoj. Rođena u pedesetim, prošla je šezdesete, sedamdesete, osamdesete i devedesete, uvek i još uvek jedinstvena, načitana, obrazovana, sa lepim manirima, naučenim i urođenim - uvek na nišanu. Sve što bi uradila bio je trn u oku polu-sveta sa ovog nesrećnog polu-ostrva, ogrezlog u ideji jednakosti, danas kao i onda. Dešavalo se da posumnja u sebe, u društvu je često morala da se "pravda". Nije razumela zašto su mediokriteti uvek prolazili bolje jer nije razumela da se nalazi u sistemu jednakosti, u sistemu osrednjosti. Ništa se nije promenilo jer ideja jednakosti prija osrednjacima. Od takve kiše buja samo korov, a korova je uvek bilo više nego cveća.
Potrebna je velika snaga da se poseče korov na ovom nepreglednom polju. A veliku snagu imaju samo oni koji su odabrani, baš oni koji su nežan cvet, oni koji su trn u oku.
                                  
                                     Verujem u vas i pozdravljam vas