Podsećanje

Poraz, predaja, izdaja ili jedini mogući izlaz iz beznadežnog rata: 9. jun 1999.

Jedna zemlja, trista gospodara

Bliži se 9. jun, dan kada je potpisan takozvani Kumanovski sporazum, kojim je nakon rata na Kosovu uspostavljen međunarodni protektorat nad ovom srpskom pokrajinom. Ruska Državna Duma ovih dana se priseća tih događaja, a Tabloid specijalno za svoje čitaoce, od svog moskovskog izvora, donosi delove komentara, intervjua i osvrta najvažnijih učesnika i svedoka.

Priredio: Nikola Vlahović

Jevgenij Maksimovič Primakov, bivši premijer Rusije, smenjen je u vreme bombardovanja Srbije zbog protivljena politici Borisa Jelcina. Na njegovo mesto došao je Viktor Černomirdin koji je potom bio i pregovarač između NATO pakta i Slobodana Miloševića, o čijoj sramnoj ulozi je Tabloid već pisao u broju 178. (tekst "Kad nema predaje ima izdaje").
Uloga Viktora Černomirdina u vezi događaja na Kosovu u junu mesecu 1999. godine poznata je i ruskoj i srpskoj javnosti, ali uloga Jevgenija Primakova ostala je u priličnoj meri nepoznata.
Sam Primakov je, nakon deset godina, odlučio da progovori pred ruskom javnošću o mnogim nepoznatim okolnostima u vezi sa odlukama koje je tada donosio.
Između ostalog i o tome kako je odbio da nasedne na američku poslovnu ponudu, da prihvati dogovor sa Međunarodnim fondom, da sagne glavu pred odlukom da Srbija bude bombardovana, pa tako potkupljen dođe u Rusiju kao njihov kandidat za predsednika.
U međuvremenu je u Rusiji izašla knjiga autorke Jelene Tregubove, nekadašnje novinarke (bivše članice takozvanog kremaljskog pula, a danas publicistkinje, pod naslovom "Bajke kremaljskog digera"). Jedan od važnih citata iz ovog dela preneo je dobar deo moskovske štampe i on glasi:
"Poslednji visokobudžetski šou u retro stilu, koji je pošlo za rukom da režira Jevgeniju Primakovu na ruskoj političkoj sceni bio je okret iznad Atlantskog okeana. Ruski premijer, koji je zbog bolesti Jeljcina i nedelatnosti njegovog okruženja u suštini već vršio predsedničke funkcije, kao što je poznato, histerično je odbio da leti na veoma važne pregovore u SAD, čim je saznao za početak bombardovanja položaja Miloševićeve armije u Jugoslaviji od strane ujedinjenih međunarodnih snaga".
Tako je pisala novinarka Tregubova. Nedavno je, na istu temu, Jevgenij Primakov u razgovoru sa novinarom Leonidom Krutakovom, izneo neke nove pojedinosti inače objavljene u njegovoj knjizi sećanja na vreme kad je bio ruski premijer.
Šta se stvarno zbivalo u vezi sa potpisivanjem Kumanovskog sporazuma pre deset godina, srpska javnost nikada nije detaljno saznala. Prema izvorima iz Moskve, koji danas polako otkrivaju redosled događaja  juna meseca 2009. godine na Kosovu, uprkos svemu, ovaj deo srpske državne teritorije tada još nije bio izgubljen. Ili je to samo tako izgledalo...
Predstavnici NATO-a su u Kumanovu zahtevali da samo oficiri VJ iznesu sa Kosova po jedan pištolj, a da se puška ostavi svakom stotom vojniku. Vojno politički stav Srbije u tom momentu je bio da ove zahteve odbija po cenu nastavka rata.
NATO alijansa je tokom kumanovskih pregovora 1999. tražila da Vojska Jugoslavije ostavi sve oružje na Kosovu i Metohiji i tako praktično potpuno kapitulira. NATO je kao vid pritiska na srpske pregovarače čak produžio bombardovanje Srbije za jedan dan, ali je na kraju ipak odustao od zahteva za potpunim razoružanjem.
Vojska Jugoslavije je na Kosovu u tom trenutku imala 350 tenkova, 12 aviona "mig 21", više od 500 artiljerijskih oruđa, više od 600 raketnih lansera tipa "fagot", koji su ruske proizvodnje, oko 300 oklopnih transportera i oko 200.000 pušaka. Na Kosovu je tada bilo oko 100.000 vojnika.
NATO pakt je, prema jednom drugom izvoru, tražio od Jugoslavije da na Kosovu ostavi deo teškog naoružanja, uglavnom iz oklopnih jedinica vojske. Vojno i političko vođstvo u Beogradu je smatralo da bi to bilo veliko poniženje i nije pristalo na takav zahtev pa su kumanovski pregovarači hitno zvali centralu NATO-a u Briselu, odakle je stiglo naređenje da se od tog zahteva odustane.
Kasnije je i general u penziji Ninoslav Krstić, bivši komandant Združenih snaga bezbednosti na jugu Srbije, rekao da je u konačnoj verziji Sporazuma o povlačenju jugoslovenskih trupa promenjeno mnogo toga u odnosu na ono što je tražio NATO.
Tadašnji ruski obaveštajni krugovi upućeni detaljno u pregovore sa generalom Majklom Džeksonom, operisali su podatkom da je Slobodan Milošević sa tadašnjim komandantom NATO pakta Veslijem Klarkom već imao spreman dogovor prema kome će Vojska Jugoslavije ostaviti kompletno naoružanje na Kosovu, što je značilo bezuslovnu kapitulaciju.
U prvobitnoj verziji sporazuma NATO je pomenut više od dvadeset puta.  Traženo je da Vojska Jugoslavije potpiše sporazum sa njima, što bi opet značilo kapitulaciju jer je reč o ratu sa NATO alijansom.
Na kraju je sporazum potpisan sa Međunarodnim snagama bezbednosti, a reč NATO se pominje samo jednom!
Vojno-tehnički sporazum potpisan je 9. juna 1999. u Kumanovu. U ime "Međunarodnih snaga bezbednosti" potpisao je general NATO-a Majkl Džekson, u ime VJ zamenik načelnika Štaba vrhovne komande general Svetozar Marjanović, a policije general Obrad Stevanović.

Deset godina kasnije

U Evropi, pored Rusije, ima više drugih zemalja čija se javnost, pa i jedan deo političke elite sa velikom sumnjom odnosi prema  nezavisnosti Kosova i Metohije. Slovačka je jedna od ovih zemalja. Uobičajeno je mišljenje da je razlog toga strah pred sopstvenim separatistima.
Ovih dana u izdanju "Rosija v globaljnoj politike" objavljen je analitički članak bivšeg premijera Slovačke Jana Čarnogurskog pod naslovom "Kosovo kao test za Rusiju".
Čarnogurski detaljno priča o istoriji pokrajine analizirajući razloge razvoja srpsko-albanskog konflikta. Evo jednog od njegovih osnovnih zaključaka: "Tokom stoleća turske vladavine Srbi nikada masovno nisu izdavali svoju religiju, niti bili saveznici osvajača. Zbog odbijanja da prime muslimanstvo živeli su kao građani druge vrste i na njih je udaran specijalni porez. Na jeziku savremenih liberala, Srbi su tada branili evropske vrednosti, što se ne može reći o precima današnjih Albanaca".
Autor između ostalog ovako karakteriše borbena dejstva 1998-1999. godine: "Na Kosovu su, nesumnjivo, vršena nedela koja su, međutim, imala obostrani karakter, dok su optužbe bile podignute uglavnom protiv jugoslovenske vojske".
Vojnu intervenciju NATO-a koja je usledila 1999. godine autor ocenjuje ovako: "...Uprkos nadama zapadnih lidera da će rat biti kratak, da će Jugoslavija brzo kapitulirati, borbena dejstva su se odužila. Stanovništvo se odvažno suprotstavljalo napadima, a odbrana je bila organizovana dosta vešto. Po završetku kampanje ispostavilo se, na primer, da je jugoslovenska vojska, uključujući i njen deo dislociran na Kosovu, pretrpela minimalne gubitke. Pa ipak, naravno da Beograd nije mogao da samostalno pruža otpor udruženim snagama zapadne alijanse, pa je, uz diplomatsku pomoć Rusije, postignut je sporazum o prekidu konflikta".
Čarnogurski je posebnu pažnju poklonio rezoluciji SB UN br. 1244. Verovatno, treba podsetiti na njene osnovne tačke: "...Rezolucija je potvrdila teritorijalnu celovitost zemlje, uključujući i Kosovo. Predviđalo se da se budući status provincije ne može odrediti bez presudnog glasa Beograda.
Ali skoro ništa od toga što je bilo obećano u rezoluciji br. 1244 nije ispunjeno - piše autor. - Čim se jugoslovenska vojska povukla sa Kosova, tamo su uzela maha etnička čišćenja. Albanski ekstremisti su ubijali i proterivali Srbe. Pravoslavne crkve i manastiri postali su objekti pogroma".
U ovoj situaciji svi pogledi su upereni u Rusiju - nastavlja Čarnogurski...

"...Moskva nikada nije odobravala politiku Zapada prema Kosovu i bivšoj Jugoslaviji kao celini. Iako je 1999. godine odigrala važnu ulogu u prekidu rata, Rusija je ostala jedina članica Kontakt grupe za koju nije izdvojen sopstveni sektor odgovornosti u pokrajini. Međutim, srpsko stanovništvo koje je prisustvo Rusa smatralo najsigurnijom garancijom svojih prava sa likovanjem dočekalo dolazak ruskog desantnog bataljona u Prištinu u junu 1999. godine.
Slučaj Kosova postaće lakmusov papir toga koliko je Rusija koja najavljuje povratak na svetsku scenu sposobna da na delu brani svoje tradicionalne interesne sfere i moralne principe. Interesi Rusije upravo su u tome da se odlučno i dosledno, sve do pretnje primenom veta, zalaže za striktno pridržavanje moralnih principa."
Autor ovog članka, bivši premijer Slovačke Jan Čarnogurski, dobio u septembru prošle godine čuveni odgovor Vladimira Putina na pitanje o ruskom vetu: "...Imamo ga, ne radi toga da leži u škrinji i da se praši"!

Ruski diplomata Aleksandar Aleksejev u interviju za moskovski dnevnik „Vremja novostej“:

Ugrožavaju li celovitost Srbije separatistička raspoloženja u Vojvodini po ugledu na Kosovo?
U ovoj pokrajini Srbi čine većinu stanovnika, a nacinalne manjine, uključujući Mađare, Rusine, Slovake i Rumune, duboko su integrisane u srpsko društvo – ukazuje gospodin aleksejev. Za čuđenje je to što je pre nekoliko godina Evropski parlament izrazio zabrinutost zbog položaja manjina u Vojvodini. Upravo je to i podstaklo separatistička raspoloženja u pokrajini.

Jevgenij Primakov: Nisam znao da ću se vratiti
(Iz intervjua datog ruskom novinaru Leonidu Kruutakovu)

Zašto ste izabrali okret iznad Atlantika, kada ste čuli da je doneta odluka o bombardovanju Jugoslavije, a ne kredit MMF i buduću predsedničku dužnost?
Vidite, za mene nije bilo glavno da dobijem neke adute koje bih mogao da iskoristim u daljem napretku u karijeri - to kao prvo.
Kao drugo, tada uopšte nisam mislio da ću učestvovati u predsedničkoj trci. Ali najvažnije je, smatrao sam da će moj dolazak u Vašington u nastalim uslovima naneti kolosalnu štetu ugledu zemlje.
Zamislite da je moj avion, kada su me već upozorili na donetu odluku o bombardovanju Jugoslavije, sleteo u američku vojnu bazu!
Mene bi možda pozdravljali isti oni piloti koje bi kasnije slali da bombarduju Jugoslaviju. Kao da se ništa nije desilo, razgovarao bih sa Al Gorom. Šta bi posle toga ostalo od ugleda Rusije na međunarodnoj sceni?
Al Gor mi je između ostalog predlagao blažu varijantu - zajedničku izjavu ili kominike u kojem bi bilo rečeno da se moja poseta odlaže. Predlagao je da se detalji odrade u ambasadi. Gor mi je sve to rekao u telefonskom razgovoru. Ali ja sam odbio.
- Da ste sleteli, to bi značilo da Rusija odobrava bombardovanje Jugoslavije. Očigledno, SAD su to i tražile. U svojoj knjizi navodite tekst telegrama Gorovog pomoćnika. U telegramu su nedvosmisleno pored saopštenja o bombardovanju bile izražene želje za uspešnu posetu. Tačnije, predlog koji je teško odbiti. Molim, dođite i Rusija će dobiti kredit MMF…
-  Ne, nije baš tako. Al Gor je posle mog telefonskog razgovora sa njim iz Šenona odlično shvatao da u slučaju bombardovanja ili donošenja odluke o bombardovanju neću poleteti. On je sve vreme ostavio vrata otvorena, i njegov pomoćnik takođe. Gor je podvlačio da on veoma želi da doleti Primakov, ali istovremeno razume da je to teško moguće, uzimajući moje izjave u obzir.
Poletevši iz Šenona, doneo sam odluku da letim ipak u pravcu SAD. Pri tome još nisam znao da ću se vratiti. Zašto? Zato što sam želeo da maksimalno delujem na Amerikance, da im ne dam sa svoje strane povod za donošenje odluke o Jugoslaviju. Rusija će, navodno, sve svariti.
Maksimalno dejstvo je prvo. I drugo, shvatao sam koliko su važni naši odnosi sa SAD. Kada su mi saopštili da Holbruka opozivaju iz Beograda, rekao sam da me ne zanima kretanje Holbruka, zanima me drugo: da li će biti ili neće biti napada? I kada mi je Gor odgovorio da oni neopozivo ka tome idu, pitanje je bilo rešeno.
-Posle čitanja vaše knjige stiče se utisak da su, otežući sa pregovorima za potpisivanje sporazuma sa MMF, SAD od početka povezivale sporazum sa stavom Rusije o jugoslovenskom pitanju. Da je Vašington svesno postavio pitanje bombardovanja na dan vašeg dolaska. Oni su mogli lako da odlože odluku na 5-6 dana posle vaše posete. Tada bi se sve jedno ta dva pitanja povezala: evo, Primakov je putovao, dobio kredit, a posle toga su Amerikanci započeli da bombarduju Jugoslaviju. Ipak, Vašingtonu je bila potrebna potpuna kapitulacija Rusije…
- U nečemu ste u pravu. Ali Amerikanci (ne želim da govorim o svim američkim političarima, jer za mnoge mogu da kažem da oni obično računaju samo korak-dva unapred) kao i mi svojevremeno u doba SSSR, imaju osećaj da su SAD velesila. Ogromna država, ogromna snaga. Eto, tom silom, tim razmerama često iznuđuju odluke koje su im potrebne.
Naravno, oni su mogli da manevrišu. Mogli su da učine nekako drugačije, ali izabrali su ovaj put. A zatim, znate, tu postoje i drugi momenti. U Evropi se sve više i više ljuljala situacija.
Milošević više nije činio ustupke. Zato, da su odložili usvajanje odluke, moglo je da ispadne tako kao što je dva puta bilo sa Irakom, kada su SAD morale da repetiraju već zapetu pušku. Oni su hteli da napadnu Jugoslaviju, zato su i napali, ne odlažući rešenje.
- Vaš okret iznad Atlantika momentalno je iskoristila štampa. Narednog dana u Komersantu je izašao ogromni članak na prvoj strani, gde se govorilo koliko je izgubila Rusija zbog toga što se Primakov okrenuo iznad Atlantika.
- Tada je štampa vršila pritisak na mene u dva pravca. Sa jedne strane je ispostavljala račune - koliko je Rusija izgubila, a sa druge - kako nisam mudar državnik, i da je trebalo da dođem u SAD i istupim u Savetu bezbednosti, da tražim da Srbija ne bude bombardovana. Odlično shvatam da je to bilo sračunato radi obrade javnog mnjenja.