Epizoda 8
Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Prvo beše reč,
reč beše u Boga i Bog beše
reč. A reč Božiju čuše i Srbi i to im
kroz milenijume postade najjače oružje i jedina
moć. Moć reči, kojom se Srbi večno oblače
u Hristovo odelo.
Izrodio je srpski narod moćnike reči, koji
znadoše rečima da srpski rod omile
ostalom svetu. Očaran srpskom reči, veliki Gete
je uzviknuo: "Ovo je jezik sa Božanskom
moći".
Reč srpska postala je najbolji srpski proizvod. Njome se Srbi kitiše i
njome život uzdigoše. I u veselju i u tuzi, i
u radosti i u žalosti, reč srpska krepila je srpski narod. Na veseljima, zdravičari su rečima
ukrašavali trenutke sreće, pa bi se reč pretvarala u pesmu. "Donesi vina, krčmarice"
je bio zov za početak salavlja, koje bi se pretvaralo u nacionalni ponos "Igrale se delije, nasred zemlje Srbije",
do vrhunca pesme "Još litar jedan". Pevalo se i na
sahranama, kroz opela. Kroz početnu
molitvu "Gospodu pomolimsja", preko usklika "Raduj se, Djevo Marija", do suštastvene vere
u "Večnaja pamjat".
I bi tako kroz vekove.
Reč srpska činila je čuda, kakvim nas
je obdario Ovaploćeni Logos. I reč beše srpska i Srbi verovahu
u Boga. A onda se među Srbima rodiše
neverni i nedoučeni, pa rekoše: srpski jezik se mora INTERNACIONALIZOVATI! I počeše
blagu srpsku reč da zamenjuju oporim
tuđicama. Tako mladi Srbi kažu:
"Ja kuliram"! To
bi na srpskom moglo da znači:
"šetam ulicama srpskog grada KULA!" eto, srpska reč ima i tu
moć.
Onda se neki nedotupavi setiše da je srpskoj
reči potrebna
INTERNACIONALIZACIJA! Pa, jednaizgovori: mladi naraštaj
se mora EDUKOVATI! A zašto edukovati, Srbi imaju vaspitati, obrazovati, učiti i naučiti, spoznati
i znati, shvatati i pamtiti
itd.
A jedan nevoljnik predloži da se srpski jezik mora
PROFESIONALIZOVATI! Pa možete čuti:
"Dr Pandrković ordinira
od 9 do 14 h", a onda dodajem ja, "inklinira k ljubavnici, medicinskoj sestri", jer mu je žena na putu sa
šefom, na Zlataru.
A mediji? Oni tek čine ZLOčIN nad srpskim jezikom. Na državnoj TV čujemo reč "muškarci" sa akcentom na "u", pa ime Aleksandar sa akcentom na
"e", pa reč "vatrogasci" sa akcentom na
"o", pa reč "arhitekta" sa akcentom na
"i" i sve tako redom
do bezbroj jezičkih egzibicija nedoučenih, praznoglavih voditelja.
Jedna TV voditeljka sa privatne
TV, koja svaku svoju ili tuđu
izgovorenu rečenicu završava histeričnim
smehom, ima u svom govoru "definitivno", pa to rade i svi drugi
koji govore na raznoraznim televizijama. Njen kolega u svakoj rečenici mora da
izgovori "bekstejdž",
ili "mejkap", kao i poštapalice "ono", "kao", ili "znači... mislim... definitivno sam odlepila".
Možda će mi neko zameriti na
žestini emocija iznesenim o srpskoj reči. Ali, naš narod kaže: "Na ljutu ranu, ljutu
travu". A rana na srpskoj reči
je otrovna rana, u koju se stalno sipa gorka so. Rana na otvorenom
telu srpske reči je najgori zločin koji se čini nad srpskim
narodom. Hoće Srbima da unište
jezik, da ga naprave sličnim
jezicima čije su "nacionalne samospoznaje" mlađe i od njih
samih. U grobu se prevrću Vuk, đura
Daničić, Branko, Njegoš, Andrić, Dučić... Poštedimo bar njihov smiraj u Hristovom carstvu i podviknimo nepismenima:
"Govorite srpski da vas ceo svet
razume"!