Kontranapad
Savez
političkih strahovlada i konačna pobuna sportista protiv politike (1)
Profesionalna pljačka
amaterskog sporta
Ono što je donedavno
bilo nepojmljivo, danas je sve učestalija pojava: sportski klubovi sve češće
dižu glas i reaguju na vlastodržačku osionost. Poput mnogih promena koje
nam je neko doneo, i društveno organizovanje u sportu našlo se u bespuću:
sportske organizacije nisu više ni društvene ni privatne, a zakon o sportu i
nakon devet godina nije na pomolu u Skupštini Srbije! Kako teče sunovrat
srpskog sporta u Vojvodini, piše Miroslav Vislavski, ugledni sportski autoritet
iz Novog Sada i komentator Tabloida.
Miroslav Vislavski
Još uvek nepostojećim
zakonom o sportu, trebalo bi urediti svojinsko pitanje sportskih klubova i njihove
imovine. Dok se to ne dogodi, sportske organizacije vegetiraju, u hodu se
prilagođavajući realnom životu. Oslanjaju se na podršku roditelja svojih
članova ili donacije retkih dobročinitelja. Tamo gde su "gazde"
klubova predstavljane kao spasioci klubova, u dogledno vreme će biti i
nominalni vlasnici po modelu privatizovane društvene privrede koji simbolizuje
formula "tri šećerane za po tri evra"!
Sadašnje vreme svu
surovost na putu iz socijalizma u kapitalizam pokazuje i u sportu. Polako ali izvesno, nestaju sa pozornice
klubovi sa tradicijom i rezultatima.
Ovih dana sportski
radnici u FK Crvena zvezda sa Vidovdanskog naselja u Novom Sadu, podigli
su glas pišući na sve strane vlastima u Gradu. Protive se nagoveštenom
pomeranju lokaliteta njihovog igrališta koje tu živi više od šest
decenija.
Niko ih nije pitao za
mišljenje prilikom izrade nacrta regulacionog plana tog dela grada kako gledaju
na predlagana rešenja da im se igralište premesti za stotinak metara sa
postojećeg na novi lokalitet. Uostalom, da li su oni bitni u svemu tome kada
postoje oni koji brinu o gradskom razvoju?
Zanimljivo je i to kako
i zašto se bore da očuvaju skromne klupske odaje i igralište bez tribina.
Očigledno, bolje je imati sirotinju koja je njihova, nego obećani komfor koji je
u ovim okolnostima čista utopija. Uostalom, prevareni su mnogo veći i
autoritativniji u odnosu na amaterski klub kao što je Crvena zvezda sa
Vidovdanskog naselja.
Primer je stadion FK Vojvodine,
u međuvremenu u demokratskoj Srbiji sa sazrevanjem nacionalne svesti
"velikih" vojvodinaša nazvanom KARAđORđE.
Pre pet godina, u vreme
vlade Branislava Pomoriškog, posečeni su i skinuti reflektori koje je još davne
1966. godine vlastitim sredstvima postavio FK Vojvodina. Pre toga,
reflektore su u nekadašnjoj Jugoslaviji imali samo stadion JNA, Marakana
u Beogradu i Maksimir u Zagrebu.
Kada su skidani,
tadašnje vlasti u srpskoj Atini su obećavale da će postaviti nove i
savremenije. Izbori koji su iza toga održani, nisu poverili vlast "demokratsko-autonomističkim"
političkim opcijama. Novi koji su došli, na čelu sa Majom Gojković, optuživali
su prethodne za krađu i time pravdali svoju nesposobnost (bojkot) da se postave
novi reflektori. Posečenim i uklonjenim se utro trag. Javnost je ostala
uskraćena za informaciju šta se sa njima desilo, gde su odneti, kome su
poklonjeni... A bili su ispravni... I imali znatno jače osvetljenje od onog pod
kojim je nedavno odigrana utakmica u Kruševcu (Napredak - Crvena zvezda 1:1).
Ni sportski događaj kao
što je bilo Evropsko juniorsko prvenstvo u atletici, održano polovinom jula u
dane najveće žege u Novom Sadu, nije bio dovoljan kao povod za etapnu
rekonstrukciju stadiona, kojom bi i reflektori bili vraćeni.
Novosađani su ponosni na
savremeni semafor i uređeni jugoistočni deo tribine, ali i dalje žale što nisu
postavljeni novi reflektori.
Uz dužno poštovanje
urađenog i bombastična obećanja koje je dao nekadašnji gradonačelnik i danas
direktor Zavoda za izgradnju grada Borislav Novaković, nije poznato čime on
garantuje da će rekonstrukcija stadiona biti nastavljena i tom prilikom
postavljeni novi reflektori. Još je veće
pitanje kada će se postaviti novi reflektori, ako nije ovakav povod kao što je
Evropsko prvenstvo u atletici bio prilika da se stadionu vrati ono što mu je
uzela nesposobna vlast.
Upravljanje stadionom je
povereno SPC Vojvodina (SPENS). Koristi ga najčešće FK Vojvodina. želju
rukovodstva FK Vojvodina da im se stadion preda na upravljanje,
prethodna radikalska vlast nije
poštovala. Ratko Butorović, predsednik novosadskog prvoligaša, javno je tražio
prava, ne bi li klub (on ili njegovi partneri) investirali u objekat od
strateškog interesa za grad.
Sa druge strane, SPENS
ga je prepuštao zubu vremena. Upravljao (ni)je oronulim objektom neprimerenim
zahtevima evropskih sportskih federacija za organizovanje velikih sportskih
priredbi.
Ovih dana i jedan
amaterski fudbalski klub, Ajaks iz Novog Sada, doživljava svoju golgotu. Na
osnovu Ugovora zaključenog pre deset godina, predato mu je na korišćenje
igralište kod Master centra Novosadskog sajma. Igralištem (stadionom)
upravlja SPENS.
Iako ima samo mlađe
selekcije, dakle bez seniorske takmičarske ekipe, taj klub je primer kako se
domaćinski raspolaže državnim sredstvima.
U igralište i objekte
koji su bili ruglo u lepom delu grada kakav je oko Novosadskog sajma, sa Master
centrom, hotelom Park i Pokrajinskom klinikom, entuzijasti
organizovani oko kluba na čelu sa velikim pregaocem i pedagogom Svetozarom
čičom (nekadašnji igrač Novog Sada i Veleža iz Mostara), izgradili su novu
podlogu, rekonstruisali i adaptirali objekte, ulažući preko 150.000 evra da bi
ga priveli nameni i mogli koristiti.
Do pre tri godine bili su redovne platiše
dažbina prema gradskom SPENSU. Zbog zanemarljivog duga koji je Ajaks imao prema
SPENS-u, upravljač terenom je posegao za raskidom ugovora. Umešan je sud, po
tužbi koju je podigao SPENS. Time bi se ugasio klub u kome se svakodnevno
okuplja preko dvesta pedeset dečaka.
Nikakvi apeli nisu
pomagali da sudski izvršitelji dođu i stave katance na objekat, oteraju
Ajaksove ljude i prepuste negovani travnati tepih razornom korovu.
Posezani su razni autoriteti i "autoriteti",
ali direktor SPENSA Zvonimir Kaprocki je bio neumoljiv. Partijac koga niko iz
sveta sporta, kažu ni iz sveta posla, ne poznaje izuzev njegovog predsednika
Mlađana Dinkića, rukovodilac najvećeg preduzeća u kome se ostvaruje sportska
delatnost, koji ne zna ko su velikani sporta koji su stali u odbranu Ajaksa kao
poslednjeg moralnog bedema, nije pridavao važnost molbama velikana sporta i građana
koji žive u neposrednoj blizini ovog objekta da ne poseže za sudskim
instrumentima. Da je popustio, prošao bi kao njegov prethodni partijski kolega
Aleksandar Ivić, jednaki sportski i poslovni anonimus, koga je njegov
predsednik stranke pomerio ne bi li "efikasnije" raspolagao SPENSOM.
Agonija je prekinuta
tako što je gradonačelnik Igor Pavličić pozvao velikane Tadiju i Slobodana
Kačara, Slavka Obadova, Aleksandru Ivošev, Mariju Veger, Dušana Dačića, Aranku
Binder, Branislava Lončara, Nemanju Mirosavljeva, Desanku Pešut, Leopolda
Herenčića, Miodraga Jotića, koji su svojim potpisima i javnim nastupima
apelovali da se ne uništi jedan primeran klub.
Pozvao je one koje
Zvonimir Kaprocki najverovatnije ne poznaje jer ne zna ko su kovači istorije
jugoslovenskog i srpskog sporta. Gradonačelnik je organizovao prijem kod svog
zamenika Saše Igića, partijskog aparatčika Mlađine stranke, za tročlanu
delegaciju koja je predstavljala potpisnike peticije iz redova novosadskih
olimpijskih i svetskih legendi i to baš u terminu kada su sudski izvršitelji
krenuli da giljotiniraju Ajaksovu iznajmljenu kuću. Poput lidera svoje stranke,
ni vicegradonačelnik Novog Sada nije znao šta pametno i konstruktivno da kaže,
sem što je u duhu predsednika Skijaškog saveza Srbije načinio manipulativni
slalom i izbegao eventualne prepreke koje bi velikani sporta postavili pred
egzekutore sudske presude.
Požurili su gejovi
vojnici sa prinudom, zaboravivši da i osakaćeno pravosuđe u Srbiji ima
instancu koja se zove Vrhovni sud.
Tek sa njegovim blagoslovom, lešinari mogu da
prionu na posao i komadaju svoju žrtvu koju čine generacije Ajaksovih fudbalera
i entuzijasta, danas dobrih sportista i čestitih mladih ljudi. Možda je greh
što među njima nema narkodilera i narkomana, alkoholičara i malih i velikih
delinkvenata i kriminalaca. Mirovanjem procesa do odluke Vrhovnog suda Srbije,
"umireni" su i brojni građani mesne zajednice na čijoj je teritoriji
lociran Ajaks, a koji su svojim potpisima, njih preko 300 javno, zatražili
zaštitu primernog kluba, koji se i moralno određuje prema vrednostima sporta.
To čini negujući uspomenu na jednog od najvećih boraca za čistotu fudbala,
legendarnog Velibora Vasovića, organizujući mu u čast memorijalni turnir.
Izvesno je da će igralište kod Novosadskog sajma još neko vreme, a daj Bože i
ubuduće, biti namenjeno mališanima Ajaksovog kluba. To je garancija i da će taj
deo Novog Sada biti primeren standardima srednjoevropske kulture stanovanja i
izgleda, da neće biti ruglo zaraslo u korov.
Nastavak u sledećem
broju