Zadnja strana
Mirko,
pazi metak!
Piše:
Mirko Cvetković
Dragi Borise Tadiću, predsedniče moje stranke, moje države,
moje vlade, ministre nad ministrima,
o najveći među nama, unapred
izvini što ovaj mali čovek u meni,
ova slaba i uplašena ličnost,
dozvoljava sebi nečuvenu slobodu da Ti se ovako javno i nedolično
obraća, ali nemam načina da ućutim.
Slab mi je glas, jedva govorim, ali moram.
Jedan mi je zamerio da pričam
nejasno i tiho, da mi je svaka reč kao da
sam, ne daj bože, na samrti,
pa sam, umesto da ti se lično
obratim, odlučio da napišem
ovo otvoreno pismo u nadi da
ćeš razumeti moje ljudske slabosti i potrebe. Računam,
ko bi mene u vezi toga bolje od Tebe razumeo?
Sa druge strane, mislio sam, ako odem
do tebe da ti kažem šta
imam, ko zna kako ćeš biti raspoložen,
ko će biti kod Tebe, hoćeš li ti biti
pri sebi, i slične stvari...
Pa sam pomislio: neka, Mirko, pusti
čoveka, nemoj tako, ko zna
šta je njemu u glavi, ko stoji
iza njega, ko ispred njega
i sve tako...
Dakle, kad sve saberem,
shvatio sam da je ovo najbolji
put do Tebe.
O najveći među
nama, o ministre nad ministrima, predsedniče svega, izvini što ti se obraćam sa stranica
novina koje nikako ne voliš, ali je ovo jedno
od retkih, takoreći proverenih
mesta, na kojima će tvoja visoka čitalačka kultura zadržati svoju pažnju, ako
ni zbog čega drugog, ono
zbog činjenice da si ovde
redovna i omiljena ličnost kojoj je posvećena puna pažnja.
Pa ko velim, kad već čitaš
šta pišu o tebi, pročitaćeš i šta
meni treba...
Ja sam, mili i
dragi predsedniče, Tvojom milošću a pukim slučajem, dospeo na mesto
predsednika Vlade Srbije.
Seti se, premudri suverenu, upravo si se Ti lupio po čelu
u turobnim časovima razmišljanja kako
da izabereš nekoga na to mesto,
lupio i uskliknuo:
"...Imam čoveka, kako
se ranije nisam setio!". Eto tako si me izabrao.
Od tada do današnjeg
dana, ja sam radio svoj posao a u stvari si ga ti,
premudri predsedniče,
radio. Ja sam samo glumio predsednika
Vlade. I to vrlo loše. Ti znaš da ja
nisam glumac, ja sam čovek
koji bi možda mogao da odglumi
Deda Mraza (ma, to uopšte ne bih
morao da glumim, ja sam
isti Deda Mraz!), i znaš
vrlo dobro koliko mi sve ovo
teško pada...
Pa sam u vezi sa
tim, mili, dragi i neizrecivo
veliki predsedniče moje države i
moje partije (pa to je još samo Tito bio!), doneo ovu drsku
i nesmotrenu odluku da te
javno, putem ovog neomiljenog medija zamolim da mi daš malo
posla. Da me pustiš da vladam,
pa makar samo dva dana! Videćeš, neću te razočarati!
Obećavam ti, o najveći među nama,
da ću ta dva dana biti
čvrsto na liniji naših
demokratskih opredeljenja, da ću raditi na
evroatlantskim integracijama,
da će moj sveti put biti put u Evropu, da ću verno
tumačiti Tvoju politiku, da ću biti za i protiv istovremeno, i da s Tvoga puta
uopšte neću da skrećem.
Dalje, želim da Te uverim da
će mi tih dva dana biti kao
dve godine (a ko je, molim Te, najveći među
nama, uopšte dogurao ovde
do kraja mandata osim Tebe i
par ministara iz G-17). Jer, mili i
dragi predsedniče svega postojećeg,
ja sam ti
jedan skroman čovek, ne treba meni više od ta
dva dana. Ihhh, šta bih
ja sve uradio
kad bih imao punu slobodu i
pun mandat! Pa to bi bila jedna mirna i
tiha država, čule bi se samo ptice i vetar,
ja bih malo
dremao u kabinetu, a malo bih se pojavio
u javnosti, tek da znaju da
sam dobro i zdravo.
Ne bih ja ovako
išao po
svetu da radim Tvoj posao,
jer ga ja
i ne znam u stvari. šta je to meni trebalo da
idem u neku Poljsku sa onolikim državnicima,
a da Tebe tamo nema. Znam,
u redu, nisu te pozvali, ali
šta ću ja tamo? Niko se sa
mnom nije družio, bio sam strašno usamljen... Gde si Ti bio tada?
U demokratskoj Džamahiriji,
u Libiji, ispod čadora onog čudnovatog
pukovnika. čujem da si bio jedini
gost. Baš sam se pitao šta
ćeš tamo.
Pa si me poslao u Finsku da gledam
ona hladna jezera i još
hladnija lica nekih stranaca koji govore razne
jezike. A znao si da ja
ne govorim strane jezike, i da
ono malo što znam bolje da
ne znam... Ljut sam, predsedniče naš. Ljut sam
kao ljuta trava. Nije mi pravo. Evo, možeš
li da zamisliš
koliko sam ljut kad sam
se ovako okuražio da ti javno
pismo napišem, pa neka ide
moja glava. Učio sam ja
istoriju. Srbija se umirit ne može.
Zbog svega ovoga, radujem
se što ćeš pročitati u kakvom
sam stanju, pa koristim priliku, ukoliko još nisi pobesneo sasvim, da te zamolim
da me stvarno uskoro primiš. U suprotnom, pisaću Ti ova otvorena pisma i dalje. Pisaću Ti i danju i
noću.
Primi me. Imam šta da Ti kažem.
Ma, rado bih da ti malo
i podviknem, ali gde će moj
slabašni glas stići
do tebe... Jer, mili moj predsedniče,
stigla je voda do grla, nema se kud
dalje. Ovi ministri su podivljali,
rade što ih je volja, rade kako
im ti kažeš,
i šta ja
tu mogu?
Je li u redu, o najveći među nama,
da me ovako surovo satireš i upokojavaš pre prirodne smrti, jesam li
ja to zaslužio?
Pa Ti znaš da sam
ja upropastio na desetine privatizacija,
da je firma kojom sam ja upravljao
raširila ruke svakome ko
je iz te Tvoje demokratske kolonije, da sam
svakome rekao: uzmi šemso koliko
ti drago, zahvati, namakni!
Eeee, moj predragi vođo,
ja bih da
sam na tvom
mestu stavio prst na čelo
pa malo razmislio. Rekao bih: pa nije
valjda tom tihom i mirnom čoveku
Mirku Cvetkoviću život dojadio pa se onako bezobrazno ponaša ispisujući teške
optužbe na nepristojnim novinskim stranicama? Pitao bih se, o najveći među nama,
da nije nešto drugo u pitanju, da ja nisam
malo preterao uzimajući mu ono
što sam mu dao? Eto to bih ja
sebe pitao da sam na
Tvom mestu.
Na kraju te molim
ponizno za razumevanje što ovaj moj mali vapaj
nad mojom mandatarskom sudbinom shvatiš kao čin dobre nade. Zapravo,
shvati ovo kao krik usamljenog
čoveka kome si Ti lično uzaptio
ustavno pravo na rad. Ti znaš da ja ne znam
da se derem niti znam da
se nadvikujem, čovek mora dobro da
mi priđe da bi me čuo. Ali, u meni sve vrišti.
Evo, pogledaj me. Imam li ja lik opasnog
čoveka? Nemam. Da, ali to nije
razlog da gaziš moja ljudska
i mandatarska prava, da me tretiraš
kao Slobodan Milošević Zorana Lilića!
Samo da znaš, i
neka ti ovo
služi za opomenu: Lilić je prvi pobegao sa
njegovog broda ludaka. A bogami, ako ovako nastaviš,
i ja ću prvi
odavde da umaknem! I još nešto: ako se obrijem, nemoj da se iznenadiš.
I Lilić je skinuo brkove čim je raščistio sa gazdom.
To ti je čisto frojdovski - kad više nemaš šta da
sakriješ, onda se obriješ.