https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Kontranapad

Kontranapad

 

Savez političkih strahovlada i konačna pobuna sportista protiv politike (2)

 

 

Tajkunčići i evrići

 

 

Krajem prošle i početkom ove godine, a u susret donošenju gradskog budžeta, Urbani pokret Novog Sada prikupio je potpise više od 1.500 sportista sa zahtevom da se novosadskom sportu povećaju budžetska sredstva sa mizernih 0,78 odsto na 2 odsto, zapretivši da će sportiste izvesti na ulicu i predvoditi proteste kakve istorija sporta ne poznaje. Uzroke i posledice zahuktalog obračuna između sportista i političara u Novom Sadu istražuje Tabloidov komentator, doajen vojvođanskog sporta i sportskog novinarstva Miroslav Vislavski.

 

 

Miroslav Vislavski

 

 

 

Spens je sagrađen 1980. samodoprinosom građana i radnih organizacija Novog Sada 1980, povodom Svetskog stonoteniskog prvenstva koje je održano u ondašnjoj Jugoslaviji. Do pojave Beogradske arene, bio je to najveći sportski objekat u zemlji. Od kada smo na talonu stranačkih oligarha, Spensom su raspolagali šešeljevi radikali, Miloševićevi socijalisti, čankovi ligaši, Koštuničine demokrate i sada Dinkićevi gejovci.

Svaki su postavljali anonimuse, dakle partijske aparatčike koji su imali zadatak da smeste svoje nezaposlene, a zaslužne partijce. Njima je Spens izgradio stranački "autoritet" i društveni status. Postali su neko! Gomilao se broj zaposlenih i aparat. Novopridošle garniture nisu dirale prethodne.

Od nekadašnjih 180 zaposlenih (bez ugostiteljstva koje je privatizovano devedesetih), današnji saldo je 320 koji opslužuje iste sadržaje i istu površinu kao pre dvadesetak godina. Plate zaposlenih su konstantno među najvećim u gradu. Sa druge strane, njihove usluge koriste sportski klubovi koji životare ili biju dnevno bitku sa nelikvidnošću, koji su i dalje ničiji, ali o kojima brinu i bore se za njihov opstanak retki entuzijasti i dobrotvori. čast izuzecima koji su miljenici i kapital svake vlasti. Ali ni njima nije lako, jer ih varaju i lažu oni koji nisu kadri da napišu zakon o sportu i stvore uslove za privatizaciju sporta. Zbog toga su sportski velikani pristali na podaništvo raznim partijskim šušama koje na brendu vrhunskih klubova grade svoj autoritet.

Nesporno je da se u Spensu nalazi gigant koga nije jednostavno voditi. Da je reč o preduzeću i objektu koji je od strateškog značaja za Novi Sad, u kome se događa život. Tom gigantu je poveravano na upravljanje i održavanje i ono što mu logično ne pripada, kao što su tereni i objekat kod Sajma koji koristi FK Ajaks, otvoreni bazen kod hotela Park ili stadion Vojvodine sa pomoćnim igralištem. Nema kriterijuma koji to objašnjavaju i pravdaju. Jer po tome što je reč o javnom preduzeću koje pokriva sportske sadržaje, proizilazi i pitanje zašto pod Spensom nisu i drugi tereni poput đačkog igrališta, Detelinare, kao što su dve nove hale sagrađene u vreme radikalske vlasti u Futogu i na Klisi (deo Novog Sada) koje pripadaju JP Poslovni prostor.

Konačno, Spens je sagrađen pre trideset godina. Razni su rukovodili i vladali tim gigantom. Ali ni jedni još nisu dali odgovor ili prognozu kada će uz objekat biti završen otvoreni bazen olimpijskih dimenzija, koji je druga faza Spensa.

Slogan koji su svojevremeno promovisali Spensovi marketingaši da je on grad u gradu najbolje odslikava njegov sadržaj i energiju. Upravo zbog toga, odgovornost onih koji ga vode (po nalogu), da nalaze rešenja koja nisu isključivo birokratski potez. Zato odnos u slučaju FK Ajaks i posezanje za sudom do zatvaranja Kluba u kome je u deset godina prošlo nekoliko hiljada mališana koji su dobri đaci i klinci za primer, a ne bitange i protuve, zaslužuje osudu u svakom pogledu.

Da ovo nisu neosnovane priče i demagoške konstatacije, kao ilustracija potvrđuje i slučaj pomoćnog igrališta pored stadiona Vojvodine sa kojim, kao i sa stadionom Vojvodine, upravlja Spens.

Dakle, upravlja, a ne održava!

Za potrebe Evropskog juniorskog atletskog prvenstva stadion je delom rekonstruisan i umiven, kao što je i njegov spoljašnji izgled. Ali, na dvadeset metara od njegove istočne tribine, nalazi se igralište čija je rešetkasta gvozdena ograda značajno oštećena, a trava sva u korovu.

I to su kontrasti sudaranja različitih kultura i nakaradne svesti u kojima se sudaraju sjaj i beda. Sjaj koji proizilazi iz srećne prinude, izazvane značajnim međunarodnim sportskim događajem, i beda kao posledica nebrige i neodgovornosti vladajućih, ali i naših ćudi. Poslednji pokušaj da se revitalizuje teren i stavi u funkciju rada FK Vojvodine, kome je prirodno pripadao, učinio je potpisnik teksta pre deset godina u svojstvu generalnog direktora pomenutog kluba.

Ali, nakon preoravanja i pripreme nove podloge, zasejavanja kvalitetne trave pod stručnim vođstvom svetski priznatog u tim poslovima dr Pere Boškovića i saniranja naružene ograde, čuveni Nosač kovčega iz 2003.

I kralj šećera je, kao tadašnji predsednik FK Vojvodina, krenuo sa uništavanjem Kluba. Oterao je Miodrag Kostić generalnog direktora i nekoliko uglednih veterana kao što su Aleksandar Ivoš, Vujadin Boškov ili mlađi iz šampionskih dana 1988, Dušan Mijić i Miroslav Tanjga koji se zatekao na mestu sportskog direktora.

Pošto je posedovao imidž direktora Demokratske stranke i kućnog prijatelja Zorana đinđića, počeo je sa harakirijem Stare dame, rasprodajom igrača, smenama trenera i direktora. Dalo mu se - moglo mu se! Tako je odustao i od pomoćnog igrališta koje je trebalo da bude poligon rada i zdravlja, a ne ubrzo posle toga poligon za pse ili smetlište špriceva, praznih plastičnih pivskih boca i staklenih "unučića", te ostalih rekvizita evropske mladeži! Upravljač pomoćnim igralištem, Spens se nije obazirao za stanje i situaciju na sportskom poligonu u srcu grada. A možda je i to ciljno rađeno? Jer, Miodrag Kostić je hteo da na mesto stadiona Vojvodine bude sagrađen poslovni centar Merkatorovog lanca, pa su ga u toj nameri osujetili Aleksandar Ivoš i Vujadin Boškov uz javnu podršku njihovog druga Todora Veselinovića koji živi u Atini, jednako legendarnog kao što su i pomenuti velikani Vojvodine i njene istorije.

Očigledno je da po sadržini regulacionog plana u okruženju Spensa, njegovi partijski sledbenici u gradskoj vlasti nameravaju da neuredno pomoćno igralište stadiona Vojvodine pretvore u poslovni prostor i objekte koji će na atraktivnom lokalitetu postati takođe vlasništvo raznih tajkuna i tajkunčića za šaku evrića.

Glasine govore da je vrlo verovatno da će partijski apartčici lično i za svoju stranku ostvariti dobru proviziju.

Novi Sad obiluje i drugim primerima. Ilustrativan je onaj koji se odnosi na terene i objekte RFK Novi Sad na Detelinari. U neko vreme, za koje novokomponovani vlastodršci kažu da je bilo mračno, stadion i tereni popularnog novosadskog kluba bili su u sjaju. Već poduže to je dotrajali poligon i zapušteni objekat. To je ruglo sportskog Novog Sada.

Nedavno, pre nekoliko meseci, klub je preuzela odabrana grupa iz Demokratske stranke, među kojima je i sve "harizmatičniji" Moma Milović, direktor Pokrajinskog fonda za kapitalne investicije, ali kao "autoritet" iz senke.

Kruže glasine da im je namera da adaptacijom i dogradnjom sadašnje ruine podignu novi  objekat. To je zanimljiva i za sportski svet dobra vest. Ali dok se to ne desi, dobro bi bilo da okreče i ofarbaju postojeći objekat.

Međutim, izgleda da je osporavani Nenad čanak u pravu kada kaže da ovi današnji ne mogu ni da okreče ono što je sagradio Josip Broz. Autoritativni Moma Milović svoju političku moć i snagu gradi na kapitalu kojim raspolaže kao direktor institucije, a u ime politike stranke kojoj pripada.

Pre toga, od važnijih poslova obavljao je dužnost direktora Centra za fizičku kulturu u Vrbasu čije sportsko-rekreativne i ugostiteljske resurse nije naročito koristio niti kapitalisao za dobro građana i omladine.

Vlasti najavljuju da će i druge sportske oaze u gradu, kao što je stadion Kabela na štrandu ili Mladosti na Novom naselju, biti pomerani. Zato nije čudo što se otpočelo sa igralištem (stadionom) Crvene zvezde na Vidovdanskom naselju i što zvezdaši nemaju poverenje u obećanja da će se stadion samo pomeriti stotinak metara u unutrašnjost poteza pored kojeg se prostire ulazni bulevar iz pravca Temerina.

 Preko puta im je poznata Najlon pijaca, koju svake nedelje poseti desetak hiljada trgovaca i građana koji traže najjeftiniju robu - od igle do lokomotive. Boje se zvezdaši da će im vlasti oduzeti teren koji je tu preko šezdeset godina, da će tu sagraditi zgrade i prodajne salone, a da će njihovih dve stotine mališana ostati bez terena i krova nad glavom. To znači gašenje kluba. Vlasti to poriču, ali ne pokazuju raspoloženje da o tome govore za javnost.

 

Obračun oko toga koliko treba dati novosadskom sportu iz budžeta trajao je krajem prošle i početkom ove godine dugo. Resorni član Gradskog veća Aleksandar Kravić bio je na strani, Aleksandra Jovančevića (nekadašnjeg velikog šampiona u rvanju, i predvodnika akcije Urbani pokret Novog Sada). Na kraju su se jedva "nagodili" na 1,5 odsto budžetskih sredstava!

No, realizacija planiranog budžeta, kao i budžeta u celini, ostaće pusta želja. Veština političke manipulacije će i u tom pogledu sportiste svrstati na stranu poraženih. Ali, vidljivo je i nešto što nije bilo svojstveno sportistima donedavno: spremnost da se izbore za svoja prava i interese bez podaničke snishodljivosti. Sa druge strane, obećanja političke vlastele su potrošena. šta sledi, lako je zaključiti...

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane