Tabloid istražuje
Ekskluzivno: Organizovani kriminal "sa imenom i
prezimenom" u Ministarstvu
odbrane postaje fatalan za Srbiju
Dvojni udar ministra i
njegovog kuma
Ministarstvom
odbrane Srbije haraju šverceri naoružanja. Ovo ne bi bila nikakva novost da u
posao izvoza naoružanja i vojne opreme, pored privilegovanih kompanija
registrovanih za spoljnu trgovinu naoružanjem i vojnom opremom, nisu debelo
upleteni Ministarstvo odbrane i bivši pripadnici ovog ministarstva, u kojem se
od početka 2005. godine do danas tenderi uglavnom nameštaju. O tome iz samog epicentra kriminalnih zbivanja piše
pukovnik Milan Jovanović, čiju fotografiju ne objavljujemo iz razumljivih
razloga
Milan Jovanović
Ministar odbrane Dragan Šutanovac svestan je
činjenice da jedino neposrednim uticajem i kontrolom nad proizvodnjom i
prodajom naoružanja i vojne opreme (NVO), direktnim odlučivanjem, uticajem i
kontrolom nabavke vojne opreme za potrebe Vojske i Ministarstva, te direktnim
uticajem na rasprodaju vojne imovine može dobro da se zaradi samo ako se sve to
prikaže kao da se radi o reformi Vojske i ako se takve aktivnosti stave
u zakonske okvire bez obzira na to što je sve to protiv državnih interesa.
Da bi to postigao, ministar odbrane sa svojim najvernijim
saradnicima brižljivo planira, priprema i režira poteze.
To se, pre svega, odnosi na agresivan medijski nastup
(podela ključeva za stanove, ispraćaj regruta u vojsku, često davanje izjava
medijima kako rejting vojsci raste, kako je u vojsci najmanje kriminala i sl.),
pojavljivanje u TV emisijama (poput "Balkanske ulice" i drugih), koje
mu organizuje portparol za informisanje Ministarstva odbrane Petar Bošković,
inače prototip oficira kakav ne treba da postoji ni u jednoj vojsci a kamoli u
srpskoj.
Dalje, svakodnevno uništavanje Vojske i odbrambene moći
zemlje uspeva da prikaže kao reformu Vojske; neposredno i nezakonito utiče na
nabavku i prodaju vojne opreme i sredstava svodeći sve to preko stručnih službi
u zakonske okvire.
Šutanovac dovodi i kuma Iliju Pilipovića na mesto pomoćnika ministra odbrane za
materijalne resurse (za koga u kuloarima Ministarstva govore da je pomoćnik
ministra odbrane za pranje para), uz istovremeno zamrzavanje njegovog
radnog odnosa u Jugoimport SDPR-u, bez obzira na to što se radi o
školskom primeru sukoba interesa; stavlja veći deo Ministarstva odbrane,
Sektora za materijalne resurse i Uprave za snabdevanje u funkciju SDPR-a;
donosi Uredbe o sredstvima posebne namene, čime je uspeo da ozakoni pljačku
Vojske koju sprovodi sa svojim kumom.
Laži i prevare kao "vojna doktrina"
Umesto da sa novim ljudima, novim načelnikom, novim i
starim kadrovima zavede red u finansijsko-materijalnoj sferi, da eliminiše nameštanje
poslova, da ostvari velike uštede, pomoćnik ministra odbrane za materijalne
resurse Ilija Pilipović, sa svojim ljudima kojima to inače nije nadležnost, a pod budnim okom
ministrovih partijskih cenzora, vodi takvu kadrovsku i drugu politiku
ostvarujući time uvid i uticaj nad svime i nad svakim pripadnikom Sektora za
materijalne resurse, Uprave za snabdevanje pa i šire u okviru Ministarstva i
Vojske Srbije. Pod njihov uticaj su, među ostalima, pali i vojno-bezbednosni,
materijalno-finansijski i drugi inspekcijski vojni organi.
Ljudi od znanja iz Sektora za materijalne resurse i
Uprave za snabdevanje koji upozoravaju ili su upozoravali da je u njihovom
sektoru-upravi na delu organizovani kriminal i amaterizam, da je najveći deo
vojnog budžeta dat na raspolaganje nestručnim ljudima, da se njime nezakonito
raspolaže i da se takvom politikom i kadrovanjem ne može očekivati ni korak
napred u kvalitetu i reformi Vojske, odmah se bez ikakvog objašnjenja -
uklanjaju. Bezbednosni, materijalno-finansijski i drugi vojno-inspekcijski
organi, i posebno određeni poverljivi stručni organi, navedene pojave minimiziraju,
zataškavaju, naknadno ih prilagođavaju dovođenjem potrebne dokumentacije u
zakonske okvire.
Odmah po stupanju na dužnost, pomoćnik ministra odbrane
za materijalne resurse okružio se poltronima (pukovnik Željko Savić,
pukovnik Miodrag Filipović, pukovnik Predrag Jovičević, potpukovnik Dragan
Mikša i drugi) i dojučerašnjim saradnicima (gospođa Mirjana Milojković
i drugi) iz Geneksa i SDPR-a, raspoređujući ih na najodgovornija mesta u
sektorima i odeljenjima. Po dolasku na takva mesta oni dobijaju (a i sami sebi
pridaju) mnogo veći značaj i ovlašćenja nego što ih imaju. Polazeći sa pozicije
sile, postali su dokaz da je iznad
zakona moguće biti bez ikakvih posledica i za to biti još debelo nagrađen ili
unapređen, da je moguće biti ekstremno korumpiran a istovremeno ne kršiti
nijedan zakon.
Ja tebi, ti meni
Od 2005. godine, a posebno nakon dolaska Ilije Pilipovića
na mesto pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse, pod njegovim
direktnim uticajem (iako to nije njegova nadležnost), a u organizaciji Uprave
za snabdevanje, sprovedeno je više pismenih nadmetanja, kako za prodaju NVO
nepotrebnih Vojsci Srbije, tako i za nabavku vojne opreme potrebne Vojsci
Srbije.
Ova nadmetanja su prava farsa. Kroz formulu
"IMT" (Ima li Mene Tu?!) u funkciji su stvaranja zakonske mogućnosti
da se zarad ličnog interesa i provizije posao dodeli unapred određenom i
dogovorenom favoritu. Dolaskom Ilije Pilipovića na mesto pomoćnika ministra
odbrane za materijalne resurse, pukovnika Srđana Novakovića (povodom
Dana državnosti i Vojske Srbije unapređen u čin brigadnog generala), dolaskom
pukovnika Željka Savića na mesto načelnika Uprave za snabdevanje,
gospođe Mirjane Milojković na mesto direktora Direkcije za snabdevanje u
Upravi za snabdevanje, pukovnika Miodraga Filipovića za načelnika Odeljenja uvoza i izvoza u Upravi za snabdevanje, potpukovnika Predraga
Jovičevića (povodom Dana državnosti i Dana Vojske unapređen u čin pukovnika) za načelnika
Odeljenja za finansije u Upravi za snabdevanje, potpukovnika Dragana Mikše
za referenta u Odeljenju za uvoz i izvoz Uprave za snabdevanje - to postaje
pravilo.
Tender do tendera, komisija do komisije,
koje se formiraju ličnim dogovorom stručnih referenata po
principu "ja tebi ti meni".
Na strani komisionara i dobavljača vlada borba za
angažovanje, naklonost i svesrdnu pomoć bivših pripadnika Ministarstva odbrane, Sektora za materijalne resurse, Uprave za snabdevanje,
otimanje o pozicije ko bolje zna načelnika, ko je bliži kom zameniku, ko je s
kojim referentom "na ti", čiji će novogodišnji poklon biti veći,
skuplji, čije kancelarije će više odisati ukusom CPR Impexa, GIM-a, Evaca
ili nekog drugog.
Sve postaje jasnije kad se pogleda gde su mahom
angažovani neki dojučerašnji pripadnici Ministarstva odbrane, Sektora za
materijalne resurse, Uprave za snabdevanje (pukovnici Veselin Rudić, Rajko
Stevanović, Nebojša Sandić, potpukovnici Krsmanović i Ivanović...).
Ko kome čini, ko
kome smešta
Pored kumova, razloga da se raduju imaju jedino pojedini članovi i predsednici komisija za pismeno nadmetanje, oficiri od
struke - silom prilika "komercijalisti" - gurnuti u vode biznisa po
pravilima "Ilija Pilipović", ne znajući često ni šta je to tenderska
dokumentacija ili komisioni ugovor, ali dobro znajući ko stoji iza koje prodaje-nabavke,
gde se odlučuje, ko je sve u igri i koliko u tom poslu mogu lično da budu
"teški".
Da li će to biti keš, skupocena garderoba, sportska kola
marke honda ili neki drugi bolji auto, plaćen odmor za celokupnu
porodicu u egzotičnim letovalištima ili pak plaćanje troškova studiranja ili
troškova lečenja za članove porodice, nije važno. Važno je da principi
"IMT" ili "ja tebi ti meni" funkcionišu
besprekorno i, gle čuda, podrazumeva se - isključivo "po zakonu".
Tako se beleži "zakonska" nabavka nove
telekomunikacione opreme, kojom treba da se sistem veza uspostavi na novom
frekvencijskom opsegu, a zbog izlaska iz frekvencijskog opsega koji koriste i
civilni mobilni operateri. Prava je nepoznanica kako je izvedena ova nabavka i
kolika je šteta naneta. Da li je to bilo po urađenom elaboratu, uz sagledavanje
svih bitnih činjenica koje bi opredelile vrstu, kvalitet, tehnološki nivo
opreme i slično, uz primenu normativa koji regulišu nabavku NVO (Pravilnik o
opremanju sa NVO)? Koji je, po specijalnostima, bio sastav tima koji je definisao
budući sistem veza i karakteristike potrebne opreme i ko je
bio na čelu tog tima? Kako se došlo do zaključka o nabavci
telekomunikacione opreme preko SDPR-a od proizvođača iz Francuske (Thales) i
Izraela (Tadiran)?
Koji su bili kriterijumi u izboru ove opreme? Kolika je vrednost nabavljene
opreme? Kolika je vrednost ugovora (prvih, osnovnih) koji su zaključeni 2007.
godine? Koliko je izmena i dopuna ugovora bilo u periodu od zaključenja prvih
ugovora do danas? Kolika je vrednost ove opreme po sada važećim ugovorima,
nakon svih izmena i dopuna? Da li je u prethodnom periodu bilo izmena početnih
specifikacija opreme i zbog čega je dolazilo do izmena specifikacija predmetne
opreme (ako je bilo)? Da li se danas zna kako će izgledati budući sistem veza u
Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije? Da li ima problema u integraciji opreme dva
strana proizvođača opreme i zbog čega su nastali problemi? Kako je
predviđen sistem održavanja i unapređivanja opreme koja se svakodnevno razvija?
Da li u tome ima problema koji se mogu očekivati u budućnosti? Da li u
Republici Srbiji ima stručnjaka koji mogu da učestvuju u korišćenju, usvajanju
i osvajanju novih tehnologija? Da li, po svim segmentima, u Ministarstvu
odbrane i Vojsci Srbije ima zadovoljavajućeg kadra koji će implementirati novu
opremu?
Društvo od poverenja
Slede pitanja u vezi sa nabavkom sanitetskih vozila marke
sitroen za potrebe Univerzijade
2009. godine (koja su posle Univerzijade ostala Vojsci Srbije) preko kompanije Jucit,
čiji vlasnik je, kakvog li slučaja, takođe kum ministra odbrane Dragana
Šutanovca (šteta nekoliko stotina hiljada USD).
Ko će objasniti nabavku, posredstvom SDPR-a, guma za
točkove aviona, a da se ne zna po kojim kriterijumima su definisani složeni
borbeni sistemi (šteta nekoliko stotina hiljada USD).
Ko će objasniti
činjenicu da je, radi "viših državnih interesa", uz preko 30 odsto niže cene od
onih postignutih na neposrednoj pogodbi, kompaniji Jugoimport Mont iz
Podgorice dodeljena prodaja sredstava NVO suvišnih Vojsci Srbije (čist kriminal
na najvišem nivou). Deo sredstava je izvezen ne na krajnju destinaciju
predviđenu u izvoznim-uvoznim dozvolama, već je prodat švercerima, zbog čega je
izvršni direktor Zoran Damjanović više dana proveo u istražnom zatvoru u
Crnoj Gori i sudski postupak je u toku. Kako se može čuti, roba je uglavnom
završila na Kosovu. Deo naoružanja je još u vojnom depou, sa zahtevom od MDI iz
Podgorice (pravni naslednik Jugoimport Monta) da umesto njih, pošto su
sada strana kompanija, izvozni posao izvrši CPR Impeks iz Beograda (do
sada je šteta u ovom poslu nekoliko miliona USD).
Sa "zakonskom" osnovom je, a bez prethodnog
učešća na pismenom nadmetanju i neposrednoj pogodbi (uz uslovljavanje od strane
Ilije Pilipovića, iako to nije njegova nadležnost), i posredovanje
kompanije Bulet iz Beograda (čiji Ľe direktor Nebojša Lojančić
svojevremeno radio sa Ilijom Pilipovićem u SDPR-u... osnivač kompanije Bulet je ofšor kompanija sa Kipra, koja više ne postoji, a čiji je jedan od
vlasnika i sam Ilija Pilipović) u dodeli prodaje
municije (7,62x39) kompaniji Evaco iz Beograda (čiji je vlasnik strani
državljanin Konrad Černčić, koji je takođe svojevremeno radio sa Ilijom
Pilipovićem), uz nametanje ino-kupca po mnogo nižim cenama od one koju je Evaco
imao sa drugim ino-partnerom (šteta nekoliko miliona USD)!
Nezakonito obaveštavanje privilegovanih
Izvori detaljno upoznati
sa načinom na koji se tenderi u Ministarstvu odbrane realizuju, kažu da je
najnoviji primer montiranog tendera onaj za prodaju pešadijskog naoružanja suvišnog
Vojsci Srbije. Konkursna dokumentacija zavedena je pod oznakom pov. br.
423-101/08 od 23. novembra 2009. godine. Objašnjeno je da će se prodaja
izvršiti nadmetanjem, prikupljanjem pisanih ponuda od domaćih preduzeća ili
ponuđača. Oni se mogu pojaviti kao komisionari, odnosno da u svoje ime a za
račun komitenta izvoze robu, ili kao kupci.
Pre nego što je tender raspisan pojavile su se
informacije o količini naoružanja i cene. Tako su neke firme, među kojima i CPR
Impex iz Beograda i MDI iz Podgorice, nekoliko nedelja ranije dobile
spisak sredstava za prodaju, a pre slanja obaveštenja o otkupu tenderske
dokumentacije, nekoliko dana ranije (19. novembra 2009) dobili su konkursnu
dokumentaciju bez delovodnog broja, da bi im 23. novembra bila dostavljena nova
konkursna dokumentacija zavedena pod istim delovodnim brojem kao i zvanična
dokumentacija (pov. br.423-101/08 od 23. novembra 2009), koju je potpisao
načelnik, pukovnik Željko Savić, ali bez pečata.
Istog dana su selektivno poslata zvanična obaveštenja za
otkup navedene konkursne dokumentacije. Koliko su oni povlašćeni pokazuje i to
što su već 27. novembra 2009.
godine otkupili konkursnu dokumentaciju, a nekim drugim firmama su tek 27.
novembra 2009. poslata obaveštenja, koja su primili 30. novembra i kasnije.
Po zakonu svi učesnici tendera moraju da budu
ravnopravni, a u ovom slučaju toga nema. Pismeno nadmetanje se raspisuje pred
samu Novu godinu računajući da će novogodišnji slavlje i pauza u radu sudova
zbog reforme sudstva omogućiti da kompletna procedura prođe bez prigovora i
nezapaženo, da imaju dosta vremena da u skladu sa važećom zakonskom regulativom
naštimaju sve zapisnike, izveštaje, zamene ponude za privilegovane kompanije i
da na miru čekaju svoj deo kolača, ako ga nisu primili unapred. Zar nije čudno
da odmah nakon dostavljanja obaveštenja o rezultatima nadmetanja potpukovnik Dragan
Mikša počinje da vozi automobil marke honda, sportski model.
Koliko je značajno među prvima imati informacije o
detaljima tendera jasno je iz činjenice da favorizovani komisionari koji
konkurišu za izvoz robe u inostranstvo, nezakonito, putem razlika u ceni ili
navodno dodatnih radova - priprema, servisa, dogradnje - dobijaju stotine i
stotine hiljada dolara. Jasno je da u ponudi moraju da navedu procentualni iznos
komisione provizije, koja maksimalno može iznositi pet odsto od vrednosti
dodeljene robe za prodaju izvozom. Njome se zakonski ostvaruje profit i
pokrivaju troškovi izvoza - carinski, špediterski i bankarski. Pošto je na
pomenutom tenderu početna cena bila oko dva miliona dolara, provizija iznosi
najmanje 100.000 dolara. Međutim, kada tu robu prodaju inostranom kupcu,
komisionari uvećavaju cenu između 30 i 50 odsto i sa tom razlikom se tale sa
zaposlenima u Ministarstvu odbrane, carini, policiji. Tako se stvara klan
usko povezanih švercera naoružanja.
Kriminal je vojna tajna
Simptomatično je to što
se određene firme favorizuju iz
tendera u tender. Među njima prednjači CPR Impex iz Beograda, ul. Makedonska br. 21, čiji je osnivač Petar
Crnogorac, sin Svetozara Crnogorca, direktora za uvoz i izvoz u Zastava-oružju, sa sedištem u Bulevaru
despota Stefana br. 12, Beograd. Interesantno je da su kancelarije oca i sina
(Svetozara i Petra) na udaljenosti jedna od druge 50 do 100 metara; da su u
pregovorima sa ino-partnerima na strani CPR Impexa, pored direktora
Petra Crnogorca, učestvovali i predstavnici Ministarstva odbrane, Uprave za
snabdevanje, potpukovnik Dobrivoje Ristić i direktor za uvoz-izvoz Zastava-oružja
Svetozar Crnogorac (Petrov otac); da je za realizaciju ovih poslova Petar
Crnogorac imao na vezi kako organe vojne bezbednosti, tako i upravnike
skladišta i rukovaoce sredstvima odakle je roba predviđena za prodaju,
predsednika komisije potpukovnika Dragana Mikšu i pojedine članove komisije
(potpukovnika a sada već pukovnika Predraga Jovičevića, koji je predstavnik
crnogorskog klana švercera Zorana Damjanovića, izvršnog direktora MDI iz
Podgorice), pukovnika u penziji Veselina Rudića, bivšeg načelnika uprave
za snabdevanje
Povlašćene firme su još i GIM, Bulet, Evaco
iz Beograda kao i Meteor Stil iz Kragujevca. Ove firme su u povlašćenom
položaju, jer ih zaposleni u Ministarstvu odbrane koji sprovode tender
obaveštavaju kako bi mogli da nađu kupce.
S druge strane, ko god posumnja da je tender namešten i traži
uvid u dokumentaciju, jedino što dobija jeste njegova ponuda koju je dostavio,
a sve ostalo je - vojna tajna. Date primedbe i dobijene informacije o
nepravilnostima u sprovođenju nadmetanja po tenderskoj dokumentaciji koriste se
da se određeni zapisnici i izveštaji naštimaju, dovedu u zakonske okvire. Iz
tih razloga ne saopštavaju ko su članovi komisije, ko je predsednik komisije,
podatak kada je komisija počela da radi, kada je završila sa radom,
rang-listu... Celokupan posao nakon otvaranja pisanih ponuda pa do davanja
predloga o najpovoljnijem ponuđaču, kao i izveštaj komisije, radi jedan čovek
(najčešće predsednik komisije - u ovom slučaju potpukovnik Dragan Mikša), koji
je pripremao kompletnu konkursnu dokumentaciju i dogovorio se sa kolegama da budu
članovi komisije. U ovom slučaju, posao izbora najpovoljnijeg ponuđača obavljen
je bez ikakve unutrašnje kontrole i prisustva ostalih članova komisije pa je
bila moguća zamena kompletnih ponuda, što je i urađeno, kao i nameštanje samog
rezultata nadmetanja (šteta će iznositi nekoliko miliona dolara).
Zanimljivo je da jedino u srpskom ministarstvu odbrane ne
dozvoljavaju ponuđačima da prisustvuju otvaranju ponuda, što omogućava
pojedincima (predsedniku komisije) da nameštaju pobednika kako oni žele.
Nabrajati ovakve
nepravilnosti u Ministarstvu
odbrane moglo bi se unedogled, od
tendera do tendera, uz pitanja ko, na kraju, može da rastumači sve ove
zavrzlame koje dolaze iz Ministarstva, njegovog Sektora za materijalne resurse,
Uprave za snabdevanje - oni koji znaju a ne smeju da daju odgovore, jer im
sledi smena i degradacija, ili oni koji "ne znaju" i spremni su da se
sa onim što "ne znaju" pojave u javnosti.
Ono što se u Ministarstvu odbrane, Sektoru za materijalne
resurse, Upravi za snabdevanje radi bez ikakvog
tržišnog principa, vodi daljoj rasprodaji ugleda Vojske Srbije, ali i države
Srbije.
Ovde, međutim, prestaje pitanje ko je odgovoran. Ovde
počinje pitanje da li su takva vojska, takav ministar odbrane i takvo
ministarstvo odbrane uopšte potrebni Srbiji.
Degradacija i
samodestrukcija
U
korak sa opštom svetskom ekonomskom krizom i opštim trendom degradacije koju je
država sprovodila i još uvek sprovodi spram Vojske i samodestrukcije koju
Vojska sama sebi čini, u Ministarstvu odbrane, posebno u Sektoru za materijalne
resurse u Upravi za snabdevanje, deluje organizovani kriminal koji se ogleda u
očiglednoj pljački vojne imovine i koja će zasigurno imati neželjene političke
i druge posledice, kako za državu Srbiju, tako i za njenu vojsku.
Ministar
odbrane i njegov kum Ilija Pilipović stavljaju deo Ministarstva odbrane sa
Sektorom za materijalne resurse i Upravom za snabdevanje i namensku industriju
Srbije u funkciju SDPR-a. Veći deo Ministarstva odbrane, uključujući ministra
odbrane i pomoćnika ministra odbrane za
materijalne resurse, postaje najveći promoter SDPR-a.
Pod
neposrednu kontrolu, uticaj i zavisnost Šutanovac stavlja inspekcijske i
bezbednosne snage Vojske, demagoški prikazujući da je to jedan od vidova civilne kontrole Vojske; omogućava delovanje organizovanog kriminala u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije,
što se vidi u očiglednoj pljački vojne imovine, i sve to lukavo prikazujući kao
uspešno i zakonito delovanje.