Razgradnja
Samovolja i nevolja: Dva
budžeta obustavljenog projekta
Obračun kod Neznanog
junaka
Republički zavod za zaštitu spomenika kulture
Srbije izradio je 2004. godine projekat sveobuhvatne obnove i konzervacije.
Zahvaljujući sredstvima koja je još 2008. odobrilo Ministarstvo rada i
socijalne politike odavno je trebalo da počne obnova, ali do danas na spomeniku
Neznanom junaku na Avali nije urađeno apsolutno ništa, sve u skladu sa
zvaničnom politikom direktorke tog zavoda Vere Pavlović-Lončarski koja je svojevremeno javno izjavila da je dovedena da zaustavi nepoželjne
radove!
Stanislav Živkov
Žitelji sela oko Avale
od svojih sredstava su 1922. godine podigli skroman omanji kameni krst koji se
danas nalazi u crkvi u Belom Potoku. Kamen temeljac sa staklenom bocom u kojoj
se nalazila pergamentna povelja za Spomenik neznanom junaku,
postavljen je na Vidovdan 28. juna 1934. godine, a osveštan istog datuma četiri
godine kasnije.
Zamisao vajara bila je da se spomenik podigne
na ostacima starog srednjovekovnog grada Žrnova, kao mauzolej sa
kriptom. Za izgradnju su bili potrebni veliki, kompaktni i homogeni blokovi, pa
su geolozi i stručnjaci preporučili jablanički granit iz nalazišta na levoj
obali Neretve. Veliki kameni blokovi veličine do četiri kvadratna metra,
transportovani su železnicom do Ripnja, a rukovođenje i izvršenje radova
povereno je inženjeriji tadašnje Jugoslovenske vojske koja je angažovala svu
tada raspoloživu mehanizaciju, veliki broj ljudi, a na obradi kamena povremeno
je angažovano i do sto ljudi.
Klesanje osam
karijatida, koje nose masivan kameni krov mauzoleja, rađeno je u Splitu pod
Meštrovićevim nadzorom. Njihova težina je bila oko 12 tona, a pretovarane su na
železničkoj stanici Ripanj parnom vagonskom dizalicom.
Ovaj značajan umetnički
i istorijski spomenik, nakon decenija nebrige, do nas je došao u veoma teškom
stanju oštećenosti i zapuštenosti, a postao je pravo stecište huligana.
Vidljiva oštećenja u
crnom jablaničkom granitu potiču još od artiljerijskih granata prilikom borbi
za oslobođenje Beograda 1944. godine, a na spomeniku, monumentalnom delu Ivana
Meštrovića, jednog od najvećih jugoslovenskih vajara, sagrađenom pre 70
godina, zbog neodržavanja, spojnice između kamenih blokova stalno se šire a
spomenik rascvetava.
Osim provizornog
uređenja kompleksa pred svaku zvaničnu posetu, godinama ništa nije preduzeto da
se obnovi ovo kulturno dobro od nacionalnog značaja. Svuda uokolo već godinama
vlada mrkli mrak jer su gotovo sve ukrasne baklje pokradene. Svakodnevni
vandalizam i ispisivanje grafita dodatno su naružili kompleks koji je već
nagrizao zub vremena. Ceo gornji plato oko spomenika potrebno je presložiti, a
potrebno je obnoviti i unutrašnjost spomenika. Kada su vrata zastakljena, došlo
je do kondenzacije i smrzavanja unutar prostora, pa je polirani granit oštećen.
U lošem stanju je i kružni put oko spomenika, pun je rupa koje skupljaju vodu,
mrznu se i dovode do daljeg propadanja kolovoza.
Gde je nama Avala
nestala?
Republički
zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije izradio je 2004. godine projekat
sveobuhvatne obnove i konzervacije. Zahvaljujući sredstvima koja je još 2008.
odobrilo Ministarstvo rada i socijalne politike odavno je trebalo da počne
obnova, ali do danas na spomeniku nije urađeno apsolutno ništa, sve u skladu sa
zvaničnom politikom direktorke istog tog zavoda Vere Pavlović-Lončarski
koja je svojevremeno javno izjavila da je dovedena da
zaustavi nepoželjne radove!
Rad na izradi projekta
pod nazivom "Sanacija i konzervacija spomenika Neznanom junaku na
Avali", započet je mnogo ranije. Još januara 2002. godine izvršena je
procene stanja i programa radova za sanaciju spomenika Neznanom junaku na Avali
(S. Temerinski, M. Jovin, D. Pačić), i predata Ministarstvu za socijalna
pitanja za potrebe prikupljanja donacija sa radove na spomeniku.
Početkom 2003. godine počela je izrada
programa radova na sanaciji spomenika Neznanom junaku, sa aproksimativnim
predračunom koji je upućen Ministarstvu kulture. Na zahtev pomoćnika
ministra jula 2003. godine sklopljen je ugovor između Republičkog zavoda i
Ministarstva za socijalna pitanja za rad na deset spomenika iz oslobodilačkih
ratova; spomenik na Avali je izostavljen i pored dogovora sa pomoćnikom
ministra...
Nešto kasnije potpisan je Aneks Ugovora Zavoda
i ministra za socijalna pitanja za spomenike, među kojim je i Avala, na sumu od
780.000 dinara. Potpisan je od Zavoda, a avgusta 2003. započelo je geodetsko
snimanje Spomenika na Avali, ali je već tada započeta opstrukcija terenskog
rada S. Temerinskog, M. Jovin i D. Pačića jer se odjednom ispostavilo da
za angažovanje studenata-saradnika nema sredstava, budući da je po Ugovoru "uplaćeno
u masi", pa tadašnji direktor Zavoda Marko Omčikus navodno "ne
zna da li tu ima i Avale".
Projektanti su bili primorani da sami
obavljaju sva arhitektonska merenja i snimanja. Iskop sondi na gornjem platou
je urađen kao donatorski rad Srbijašuma, projektanti su pozajmili
kamion za prevoz pozajmljenih merdevina od 11 metara do Avale, preneli ih do
spomenika, pomoću konopca se popeli na krov da utvrde stanje olovnog
pokrivača...
"Podrška" Republičkog
Zavoda je evidentna: šef Arhitektonskog odeljenja Miladin Lukić oduzima
odgovornom projektantu prenosni računar (koji je ovaj koristio pet godina) zato
što "treba i drugima"... U neformalni projekat miniranja
projekta zaštite spomenika Neznanom junaku u oktobru se uključila i tadašnja
v.d. direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, a
istovremeno buduća direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski,
koja je odbila da ustupi dokumentaciju za izradu projekta sanacije spomenika
Neznanom junaku, sa obrazloženjem da je gradski Zavod navodno nema.
Zaplet kolopleta
Početkom
novembra 2003. sklopljen je Aneks ugovora Republičkog zavoda i Ministarstva za
socijalna pitanja za izradu Glavnog projekta sanacije spomenika Neznanom junaku
na Avali, za 480.000 dinara, a 21. novembra sklopljeni su ugovori sa
projektantima i za analizu uzroka oštećenja kamena.
Zbog odlaganja
ugovaranja i odugovlačenja sa uplatama za projekat, saradnici su prinuđeni da u
toku decembra i januara rade po lošim vremenskim uslovima na Avali; februara
2004. Ministarstvo kulture donosi Rešenje o merama tehničke zaštite za izradu
projekta sanacije Spomenika na Avali.
Početkom marta 2004.
Projekat je završen i predat na potpis direktoru Marku Omčikusu;
Početkom juna se ispostavlja da je pet primeraka predatog projekta volšebno
nestalo kod direktora Omčikusa, jer nisu ni potpisani, a nisu ni vraćeni
projektantima jer navodno postoje "primedbe Arhitektonskog
odeljenja", koje se bez projektanata sastalo i pregledalo projekat.
Ubrzo nakon toga Marko
Omčikus je smenjen, a za direktora republičkog Zavoda imenovana je arh. Gordana Marković. Ona je
pokušala da uspostavi red u Zavodu i obnovi rad na mnogim neaktivnim
projektima, čime se automatski zamerila gomili neradnika koji već decenijama u
Zavodu ne rade apsolutno ništa, ali zamišljaju da su sive eminencije zaštite
spomenika kulture.
Tako
je krajem oktobra 2004. na red došao i rad na Projektu zaštite spomenika
Neznanom junaku. Na dan 29. oktobra Arhitektonsko odeljenje je, ovaj put u
prisustvu projektanta, pregledalo projekat, a direktor Gordana Marković potpisala je novih pet primeraka urađenih umesto onih netragom nestalih
projekta sanacije spomenika Neznanom junaku na Avali, i projekat dobija
saglasnost Ministarstva kulture...
Četiri primerka projekta upućeno je Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne
politike, a jedan primerak je ostao u Planoteci Republičkog zavoda. Započet je proces ugovaranja izvođenja radova na Spomeniku. Ipak, zbog nedostatka sredstava i kraja građevinske sezone, radovi nisu izvedeni... U proleće
2008. godine započeli su dogovori između Ministarstva rada i socijalne politike i Republičkog
zavoda o realizaciji projekta sanacije spomenika na Avali. Ispostavilo se da je
potrebno projekat dopuniti licencom koju Republički
zavod nema i da se prijavi početak radova...
Miro
Čavaljuga, pomoćnik ministra u Ministarstvu rada zadužen
za oblast boračke i invalidske zaštite, 19. marta 2008.
najavljuje realizaciju projekta sanacije spomenika na Avali u vrednosti od 21
miliona, kao i skori početak radova. Prema njegovim
rečima, za prvu fazu sanacije, koja je trebalo da obuhvati obnovu kompletne kišne kanalizacije, velikog stepeništa i platoa oko
spomenika, bilo je odobreno 21.000.000 dinara, a postojala je spremnost
Ministarstva da za ove potrebe izdvoji još
novca. Odluku o njegovoj obnovi prethodno je donelo Vladino telo - Odbor za
negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, čiji je u to vreme predsednik bio Vojislav Brajović, tadašnji ministar kulture. Čavaljuga je takođe
napomenuo kako je u toku proces dobijanja neophodnih administrativnih dozvola i
saglasnosti koje bi trebalo da izda Ministarstvo za infrastrukturu, izvođača radova trebalo je da izabere Zavod za zaštitu
spomenika, a Čavaljuga je istakao da će celokupna sanacija
trajati dve godine.
Stvari
su se dodatno zakomplikovale već aprila 2008. jer se
ispostavilo da Republički zavod nema licencu za
rad na spomenicima od izuzetnog značaja. Kako bi se premostio
ovaj problem, Ministarstvo rada je pozvalo projektantsku firmu Albo-inženjering da uradi projekat sanacije spomenika
na Avali.
Prolog
i epilog
Albo-inženjering je prihvatio da projekat izradi kao donaciju, ali je u skladu sa svojom
politikom zaustavljanja nepoželjnih radova Republički zavod odbio da Ministarstvu rada izda uslove za izradu projekta. Time je
Ministarstvo rada sprečeno da poruči i dobije projekat...
Pošto Republički zavod za zaštitu spomenika kulture nije mogao da
poništi projekat koji je dobio saglasnost Ministarstva kulture, u maju 2008.
Republički zavod (čitaj, Vera Pavlović-Lončarski, prim. aut.) odlučuje
da Republički zavod poruči drugi, od Građevinskog
fakulteta. I to samo deo projekta Republičkog
zavoda (koliko već može
da uradi jedna kuća bez licence za spomenike kulture)...
Tako
je Zavod sopstveni projekat, koji ima saglasnost Ministarstva kulture, zamenio
novim, mlađim,
ljepšim i modernijim. Nepoželjni projektanti će biti zamenjeni novim,
osim geologa Vesne Matović,
koja je posle razgovora sa direktorkom Republičkog
zavoda odbila da potpiše sopstveni izveštaj (koji je izradila i naplatila još
2003. godine), kako bi verovatno za novi projekat izradila novi izveštaj...
Kako
bi za sve ovo imala kakvo-takvo pokriće, direktorka
Republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski je prethodno konsultovala i pojedine eminentne
stručnjake Arhitektonskog odeljenja (Miladin Lukić, Svetlana Vukadinović i Marina Nešković) koji su izneli kapitalne
primedbe na postojeći projekat, koji po njihovom mišljenu
ne sme da bude A3 formata (!), ne sme da ima sličicu-ikonicu-logo
projekta (!), a dodatni otežavajući faktor za neprihvatanje projekta jeste i činjenica
da nisu predati Planoteci originali crteža na pausu (!).
Kako
bi napokon bilo omogućeno da čak i Republički zavod zvanično
može da se bavi i radom na izradi projekata obnove spomenika kulture izuzetnog
značaja, ubrzo nakon miniranja realizacije projekta obnove
spomenika Neznanom junaku, ovaj zavod je stekao licencu kojom mu je to i omogućeno.
Bilo kako bilo, do danas na spomeniku
Neznanom junaku nije pomaknut ni jedan jedini kamen, a projekat sanacije urađen u Republičkom zavodu od 2002. do 2004. godine, biće izjednačen u nepostojanju sa ostalim projektima Arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. U skladu sa
aktuelnom politikom zaustavljanja nepoželjnih radova, poništeni su minuli rad
projektanata i projekti sanacije i restauracije spomenika Neznanom junaku na
Avali: projekat sanacije i zaštite Mauzoleja, sanacije
platoa i prilaznih staza i stepeništa, statičke sanacije, rekonstrukcije elektroinstalacija i osvetljenja,
rekonstrukcije vodovoda, rekonstrukcije hortikulturnog uređenja i rekonstrukcije obilaznog asfaltnog puta. Svi ovi radovi mogli su da
budu izvedeni u 2008. godini i za njih su bila obezbeđena
sredstva u iznosu od 43 miliona dinara - koja se danas teško mogu naći zbog sveoubuhvatne finansijske krize i recesije.
Kako obaliti predsednika?
Pitanje je jednostavno: Ko i zašto poništava nešto što je već urađeno? Da li je možda jedini razlog naša poslovica da komšiji crkne krava? Šta treba da se dogodi pa da
ovaj spomenik bude obnovljen? Da li treba Borisa Tadića ili nekog visokog gosta obaliti na razlabavljen pločnik i slomiti mu nogu, pa
da spomenik napokon bude obnovljen? Da li će tek tada zavodska
doktrina zaustavljanje nepoželjnih
radova otići u istoriju srpske
konzervacije ili ima još štošta za zaustavljanje i
poništavanje?
Za lepši i još stariji spomenik
"...Prvi zadatak je da se dobro organizujemo, da od
onoga što je već urađeno sa spomenicima kulture
afirmišemo ono što je dobro, odnosno da zaustavimo nepoželjne radove tamo gde nije kasno za tako nešto, jer,
nažalost, u nekim situacijama stvari je teško vratiti na staro stanje."
(Vera Pavlović-Lončarski
nakon imenovanja, u dnevnom listu Politika,
13.7.2007)
Opet plati, pare mlati
Izrada prvog projekta Republičkog zavoda naplaćena je od Ministarstva rada
i socijalne politike, a sada će projekat Građevinskog fakulteta za isti objekat da bude ponovo naplaćen (valjda od
Ministarstva kulture?!). Tako će eminentna budžetska ustanova da troši novac iz dva budžeta, za realizaciju projekta koji uopšte nije realizovan: budžet Ministarstva rada (480.000 dinara za kompletan projekat - sanacija,
statika, elektrika, saobraćaj, hortikultura, vodovod i
kanalizacija) i budžet Ministarstva kulture
(1.180.000 dinara samo za novi statički deo projekta)...