Sumrak političke
estrade: Korisnici neposredne vladavine Borisa Tadića, saveznici ili...
Krojači carevog novog
odela
Predsednik Republike Srbije Boris Tadić nije
samo predsednik koji vlada po Ustavu, nego je u međuvremenu postao i neka vrsta
tragikomičnog novovekovnog vožda, što delom ima veze sa nasleđenom patologijom
pređašnjih vladara, ali je uglavnom posledica vlastitog narcizma i volje za moć. Kako su se do
razvratnih razmera obogatili Tadićevi bivši i sadašnji savetnici, kome danas
sviraju Krstić i Šaper i ko će kome ovde da odsvira kraj?
Sredinom
prošle decenije jedan razočarani akademik slikovito opisuje vladavinu Slobodana
Miloševića, neprikosnovenog vožda tadašnjih srpskih
nacionalsocijalista: "...On je toliko neposredan da između njega i
njegovog naroda ne sme da stoji ništa, pa čak ni parlament, ni Ustav, ni
Vlada".
Petnaest
godina kasnije, Srbija je žrtva jedne drukčije ali isto tako delotvorne
neposrednosti. Dva predsednička mandata Borisa Tadića pokazala su njegove
realne domete, dugačak spisak njegovih mana, nedoslednosti, primere teškog
diletantizma i svakodnevnu promociju mladalačke neiživljenosti.
Kako se Boris
desio Srbiji?
Komesarska
politika Demokratske stranke, čiji je duhovni inspirator od samog osnivanja bio
Dragoljub Mićunović (nakon što je vešto marginalizovao Borislava Pekića i
Desimira Tošića, recidive predratne Demokratske stranke Grol-Davidović),
podrazumevala je neoboljševički princip "kooptiranja kadrova".
Taj dobro
provereni princip može svakog člana Demokratske stranke u svakom trenutku
dovesti na svaku bitnu poziciju u državi, bez obzira na njegovu stručnost.
Upravo prema ovoj recepturi, prošetaće i Boris Tadić kroz dva mandata u dve
vlade, i to kao ministar za telekomunikacije i ministar odbrane, uprkos tome
što je po struci psiholog. Istine radi, treba reći da i druge političke stranke
u Srbiji vrše izbor kadrova po istom principu, ali je ovo utoliko teže što je
reč o stožeru vladajuće koalicije i samozvanim lučonošama utopijske
demokratije.
Kad je već
stigao i do prvog predsedničkog mandata, Tadić počinje samostalno da primenjuje
to komesarsko kadrovanje ("...Daj ga malo u kulturu"
ili "Prebaci ga u Telekom pa ćemo da vidimo...").
Ali, već
prvog dana njegovog prvog mandata ukazano je na nešto mnogo gore od ove
neoboljševičke navike...
Zapravo,
jedan dnevni list objavio je karikaturu slavnog umetnika Predraga Koraksića, na
kojoj je predstavljen Boris Tadić kako ulazi u zgradu Predsedništva, držeći za
ruku svoga tatu, akademika Ljubomira Tadića, a ovaj svoga prijatelja, akademika
Dobricu Ćosića, a Dobrica Ćosić patrijarha Pavla, a patrijarh Pavle slepog
guslara Filipa Višnjića!
Ova lucidna
anticipacija političkih zbivanja u Srbiji, bez ikakve sumnje zaslužuje da bude
nazvana prvom ozbiljnom i dobro utemeljenom kritikom neposredne i protivustavne
predsedničke vladavine u državi čiji je politički sistem parlamentarna
demokratija.
Jer, kako je
vreme pokazalo a umetnik predvideo, Tadić je ubrzo počeo da sebe doživljava kao
nosioca svih naših epskih kontinuiteta, ali i kao pobratima domaćih i svetskih
socijalista, revnosnog pravoslavnog vernika i duhovnog vođu svih Srba (mimo
patrijarha), vrhovnog komandanta, makroekonomskog stratega, virtuoza spoljne
politike, borca protiv organizovanog i neorganizovanog kriminala, zaštitnika
ljudskih i manjinskih prava, promotera sporta, filma i muzike, borca za srpsko
Kosovo, borca za Srbiju u Evropskoj uniji sa i bez Kosova, borca za prava
Moamera El Gadafija i Demokratske Džamahirije, predlagača izgradnje spomenika
Otomanskoj imperiji u Sremskim Karlovcima, pristalice povratka Turske na
Balkan, ljubitelja ribljih specijaliteta iz Istre i Kvarnera, poštovaoca
jedinstvene Bosne i Hercegovine, prijatelja njenih protivnika...
Ovaj
delimični spisak pojavnih oblika Borisa Tadića, rečito govori da je za njega
prihvatljivo sve ako je to u funkciji njegove narcisoidne potrebe da bude sve u
svakom momentu, pa i predsednik Demokratske stranke i predsednik države i
suštinski predsednik vlade i koordinator stalne telefonske konferencije srpskih
ministara...
Ali, nije ni
to najveća nevolja koje je zadesila ovdašnje birače i poreske obveznike...
Rukovođen
potrebom da kontroliše svu vlast i da u svemu bude prisutan makar i kao figura,
unajmio je grupu savetnika koji će postati prava vlada u senci i suštinski
centar njegove jednokomandne ideologije.
Najistaknutiji
među njima, Srđan Šaper i Nebojša Krstić, nekadašnji članovi nekadašnjeg
novotalasnog muzičkog projekta pod imenom "Idoli", kreatori su
Tadićevog estradnog predsednikovanja i krojači carevog novog odela,
čiji je zadatak da svoju iščašenu kreaciju predstave narodu kao prototip
evropskog lidera kakvog još niko nije video! Kako sad stvari stoje, i uspeli su
u tome.
Jer, nije do sada
viđeno da jedan predsednik države od svojih nekoliko mandata napravi
istovremeno modnu reviju, cirkusku predstavu i atletski višeboj.
Krojači
Borisovog novog odela, opsednuti važnošću svoga zanata, doveli su svoje zamorče
u brojne tragikomične situacije. On(o) stavlja naočare na nos (mada ih inače
uopšte ne nosi) kad treba da govori ozbiljne stvari, on(o) širi ruke i saginje
glavu kad se obraća stranačkom plemenu sa govornice, on(o) dobacuje devojkama
na opatijskoj rivi dok šeta u društvu hrvatskog predsednika, zavrće rukave i
pokazuje nejake mišiće na košarkaškoj utakmici Partizan-Makabi, nevešto se
krsti u provincijskim crkvama i manastirima, preti organizovanom kriminalu sa
predsedničkog oltara, proglašava, suspenduje, unapređuje, likvidira,
pohvaljuje, a onda zaštitnički grli, ljubi i tapše po ramenima svakoga ko se
nađe u njegovoj blizini.
Jesu li Šaper
i Krstić zaista tvorci ovog hodajućeg projekta ili im se projekat
sam ponudio na obradu, više nije ni važno. Jer, ko ume da čita
govor simbola, jasno mu je da sadašnji predsednik Republike Srbije ima nekog
razloga da ode na snimanje televizijske serije "Selo gori a baba se
češlja". Koliko zbog Krstićevog nagovora da to učini, toliko i zbog
podsvesne potrebe da narodu objasni kako on nije zapalio žito.
Jer, čak i on vidi da gori, ali iz nekog razloga neće, ne sme ili ne zna da
učestvuje u njegovom gašenju. Naprotiv, mnoštvom svojih protivrečnih izjava i
smešnih ličnih promocija on samo dodatno potpaljuje sopstvenu političku lomaču.
Nažalost, sa
toliko koncentrisane moći, Tadić više nije smešan nego opasan...
Njegovo najbliže stranačko i koaliciono
okruženje potpuno mu je podređeno, ali i potpuno zaštićeno od zakonske
odgovornosti za kriminalna dela koja već godinama čine.
Poslovično
zaboravnu javnost u Srbiji treba podsetiti da je Boris Tadić lično izabrao
Mirka Cvetkovića za predsednika Vlade, bez obzira na to što je reč o čoveku
koji je svojeručno upropastio preko 80 privatizacija dok je bio na čelu konsultantske
firme Ces-Mekon. Izbor Cvetkovića kao mandatara Vlade garantovao je da
će Tadić biti ministar nad ministrima. Cvetković je poslušni član Demokratske
stranke i od njega nije bilo za očekivati da se bavi svojim poslom, tim pre što
njemu ni po kakvim kriterijumima ne pripada tako dinamično radno mesto. Ne
treba zaboraviti ni to da je Tadić preuzimanjem ovlašćenja predsednika Vlade,
makar u protivustavno, preuzeo i odgovornost za ono što se dešava u resornim
ministarstvima, pre svega u ministarstvima o čijem radu on zna koliko i
prosečni građanin-laik.
Istovremeno,
pristao je, zarad opstanka koalicije i svoje lične vladavine, da sačuva
nezavisno preduzeće G17 koje već jednu deceniju čvrsto drži komande takozvane
finansijske vlasti, ali i druge važne resore poput Ministarstva zdravlja, u
kome doslovno vlada haos i pljačka. Zarad lične vladavine, a ne zarad evropske
Srbije u koju je spreman da se svakom prilikom zakune, neguje svoje tajkune,
koje opet neguju njegovi ministri (jedan od njih povremeno povede državnu
televiziju kao pratnju kad sa svojim maloletnim sinom krene u posetu
supermarketima omiljenog tajkuna).
Zarad lične
vladavine, a ne u slavu evropske Srbije, Boris Tadić ima svoje logoreične
skupštinske jurišnice, poput neke Jelene Trivan i njoj sličnih poluhisteričnih
i poluinteligentnih proizvoda Demokratske stranke, kako bi svaki zakon postao
zakon čak i ako je protiv svih zakona. Trezvenom posmatraču teško je uočiti
ikakvu razliku između ovog nasilja i radikalskih opstrukcija. Ali, ova novopečena
gospođa nije samo demokratski radikal nego je aktivni pregalac u
krojačnici carevog novog odela.
Najistaknutiji
krojači carevog novog odela su multimilioneri. Niko sa sigurnošću ne može
izmeriti njihovu finansijsku težinu, čak ni oni sami. Zapanjujuća količina
novca, zapanjujućom brzinom, počela je da teče oko Borisa Tadića već tokom
njegovog ministrovanja, a posebno početkom njegovog prvog predsedničkog
mandata.
Dok još nije bio ni član Demokratske
stranke niti gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas je bio savetnik Borisa Tadića
zajedno sa Srđanom Šaperom. Šaper i Đilas su očitom zloupotrebom stečenog
savetničkog položaja i političke moći svog omiljenog modela,
počeli da kroje po meri i bez mere sopstvene imperije, istovremeno krojeći i
carevo novo odelo, kako bi njegova sreća i sreća njegovih podanika bila potpuna
a oni moćni i prebogati... Nebojša Krstić je, kako bi izbegao sukob interesa,
prebacio svoj posao na tuđe ime. Agencija za privredne registre je 7. marta
2005. godine iz Registra privrednih subjekata izbrisala Nebojšu Krstića kao
direktora Preduzeća za tržišne komunikacije i propagandu pod imenom Nova-Young
Rubicam d.o.o. iz Beograda i, umesto njega, na tu funkciju upisala
izvesnu Aleksandru Kosanović-Strižak.
Nešto ranije, tokom 2003. godine, ukupni
ostvareni prihod na srpskom tržištu reklama bio je 307.234.000 evra, od čega je
Đilasov deo sa firmom Dajrekt medija bio oko 25 odsto, dok je
Srđan Šaper sa firmom Medija pul učestvovao na tom tržištu sa 14
odsto.
Već sledeće godine, Dragan Đilas postaje
direktor Narodne kancelarije pa mu i prihod postaje veći. Čak 63 odsto ukupnog prihoda od svih plaćenih
reklama u Srbiji! Srđan Šaper je te godine bio vlasnik 17 odsto svih prihoda.
Već 2005. godine Đilas je vlasnik 68 odsto od ukupnog prihoda, Šaper 18, a svi
ostali 14 odsto. Godinu dana kasnije, on od ukupnog prihoda na tržištu
ostvaruje 72 odsto, Šaper 20, a ostali osam procenata. Progresivnim uvećanjem
vlasništva nad reklamnim prostorom u medijima, Đilas je ubrzo uspeo da ostvari
monopol na tržištu.
Mnogo ranije, Đilas je imao udeo u
Kompaniji MD International iz Praga, registrovanoj na lažnoj
adresi. Prema finansijskom izveštaju koji je 2004. godine podnela ta kompanija,
njen profit je bio 21.700 evra, pa je Đilas sa tadašnjim udelom od 28,55 odsto
zaradio samo 6.195,35 evra, mada je on lično tvrdio da mu je to posao od koga
je najbolje zaradio! Ovu kompaniju Đilas je u Pragu osnovao zajedno sa izvesnim
Markom Mijatovićem, Milošem Tomanovićem, Andrijom Kleutom i Mlađanom Đorđevićem
i bila je registrovana na velikoprodaju i proizvodnja bižuterije. Inače, MD
International nikad nije brojala više od petoro zaposlenih, a prema
tadašnjem izveštaju kreditnog biroa, radilo se o firmi sa velikim kreditnim
rizikom.
Kako je onda
Đilas došao kao multimilioner iz Češke u Srbiju, odakle mu je taj prvi milion
evra koji je dao u vidu osnivačkog uloga kad je započeo svoj novi posao u
Beogradu? Odgovor na ovo pitanje morao bi da zna Boris Tadić koji ga je
imenovao kao šefa takozvane Narodne kancelarije predsednika Republike, i kao
jednog od krojača svog novog političkog odela. Mada je ušao u Demokratsku
stranku tek 2006. godine, savršeno je jasno da je njegovo bogatstvo (procenjeno
danas na oko 300 miliona evra!) nastalo na temelju lojalnosti ovoj
političko-privrednoj organizaciji.
Vođa sa konjima?
Naravno, oko
neprikosnovenog vođe okupljeno je još dvorskih krojača, sitnijih šnajdera i
specijalista za fircanje nepobitnih istina, krojača mape puta koji nema
alternativu i drugih pratećih zanatlija. Njihova imovina pre i posle dolaska u
blizinu vladara, upadljivo je nesrazmerna.
Kako i koliko troši ova koaliciona svita
najbolje govore podaci koji bi trebalo da budu dostupni javnosti, ali teško
izlaze iz Administrativnog odbora Skupštine Srbije, osim kad dođe do potrebe za
političkim obračunom. Recimo, predsednik Upravnog odbora Agencije za kontrolu
letenja primao je platu 466.939 dinara, a članovi po 166.444 dinara. Kako
krojači carevog novog odela i naše nove stvarnosti zaista žive, govore i troškovi
takozvane reprezentacije iz 2007. godine...
Na
primer, "Elektroprivreda" Srbije je u te svrhe utrošila 22,3 miliona
dinara, Aerodrom "Nikola Tesla" 11,3 miliona dinara,
"Elektromreža" 13,2 miliona dinara, "Jugoimport SDPR" 24,35
miliona, PTT Srbija 42,1 miliona, "Telekom Srbija" 73,85 miliona
dinara, "Srbijagas" 16,34 dinara, NIS 182,28 miliona dinara, RTS 25
miliona dinara, "Srbijašume" 47,83 miliona i "Jat ervejz"
17,3 miliona dinara, Zavod za izdavanje udžbenika 5,75 miliona, "Službeni
glasnik" 6,57 miliona, Agencija za privatizaciju 6,28 miliona, Agencija za
telekomunikacije 4,4 miliona, Agencija za kontrolu letenja 8,27 miliona,
Novinska agencija Tanjug 1,44 miliona dinara...
Hoće li neko uskoro da podvikne "Car
je go!" i konačno sruši mit o čestitom vođi, koji, kao drug Tito u svom
kabinetu, do kasno u noć, uz stonu lampu, radi za dobro voljenog naroda? Hoće
li neko sabrati smisao i besmisao svih njegovih neobičnih putovanja, učešća na
svetskim, regionalnim i transregionalnim forumima, ili će iz štampe uskoro
početi da izlaze titoističke monografije maštovitih naziva: "Vođa i
rudari", "Vođa i cveće", "Vođa u lovu", "Vođa sa
konjima"?
Kad voli da bude
savetovan
Mora
da je krojenje carevog novog odela iznad svega jedan zanimljiv i koristan
posao. Da nije tako, ne bi se dešavale pojave lažnih Tadićevih savetnika. A
pojavljivali su se! Jedan od njih, izvesni Todor Puletić, predstavljao se, a
prema nekim izvorima i bio duboko ubeđen u to, da je lični savetnik Borisa
Tadića. Nepune dve nedelje pošto je uhapšen zbog lažnog predstavljanja, pojavio
se i drugi lažni Tadićev savetnik, izvesni Dragan Gligorijević, inače
predsednik kompanije Sacen
internacional! Tim povodom je šefica kabineta Jasmina Stojanov (isti
posao je radila i za pokojnog premijera Zorana Đinđića, prim. red.), oštro
reagovala tvrdeći da Gligorijević nikada nije bio angažovan za tu vrstu posla: "Taj gospodin nije, niti je ikada bio savetnik predsednika. On niti
je u kontaktu sa predsednikom, niti dolazi u Predsedništvo", pa
još dodala da je pozvala firme i pojedince da nadležnima prijave sve one koji
se lažno predstavljaju kao "Tadićevi
ljudi od poverenja".
Ali,
nije se ni taj Gligorijević dao, pa je hitro odgovorio da Tadića poznaje lično i da su često u kontaktu. I ne
samo to nego je dosolio na živu demokratsku ranu sledećom rečenicom: "Podržavam politiku njegove stranke i
cenim ga kao čoveka!"
Drugarski, bratski, lojalno
i kolegijalno
Dok čekate da dođu po vas
1. Brišite poruke sa mobilnog telefona.
Svake večeri se i iz takvog mobilnog brišu sve poruke i
evidencija poziva. To je placebo metoda u krivičnom postupku, jer telefonski
operateri imaju kopije SMS-ova koje moraju da daju sudu, ali je za to je
potreban dodatni nalog - molba - zahtev, pa je u pitanju, dakle, sitna pakost osumnjičenog,
a takav treba da bude prema onima koji ne daju da se uživa u miru.
2. Navijte budilnik 20 minuta ranije.
Pre spavanja proveriti na TV-prognozi kada izlazi sunce.
Budilnik naviti dvadeset minuta ranije radi obavljanja lične higijene
uobičajeno, u samoći. Kada dođe policija, onda obično bude kasno, jer neki
revnosni policajac možda poželi da bude s osumnjičenim - sve vreme.
3. Proverite nalog.
Kada policija pozvoni na vrata, to znači da je svanulo
jer nema hapšenja tokom noći. Policija mora da čeka prve minute dnevnog svetla.
Ponašati se prirodno i hladnokrvno. Treba izbegavati svaku situaciju koja bi
mogla da bude protumačena kao provokacija, jer u ekipi za hapšenje može da bude
gladnih policajaca, osetljivih na socijalnu nepravdu. Proveriti ima li policija
potreban nalog, a onda ih pustiti da rade sve, ali samo ono što im nalog
dozvoljava - ulazak u stan, pretres, privođenje.
4. Pripremite torbu.
Torba za boravak u pritvoru već je spremna i nalazi se na
dnu ormara. To tako da deca ne vide kuda to tata ide. U njoj je rezervni veš,
četkica i pasta za zube, paketići instant kafe, iPod ili nešto slično za
slušanje muzike, ali jeftinije. Ipak se ide u zatvor, a tamo ima lopova.
5. Ćutite kod istražnog.
Istražnom sudiji ne govoriti ništa. Aktivno učešće nije
od koristi, jer je, zavisno od razloga zbog kojega se policija pojavi u zoru,
mesec dana u pritvorskom državnom smeštaju zagarantovano zbog stišavanja
medijske gužve. Pravi razlog pritvora je da se da ljudima na ulicama privid
pravde kako bi komentarišući mogli da ispucaju frustraciju zbog lične
nemaštine.
6. Advokat mora da bude
vaš PR agent.
a) tražiti advokata po službenoj dužnosti. Ni njemu ne
govoriti ništa. Neka se tužilaštvo pati s nesaradnjom i istrči sa svim dokazima
koje ima. To je trik do početka suđenja kada se otkazuje punomoć službenom, a
angažuje privatni advokat. Onoga za kojega se zna da je bolji od sudija u
sudnici, a ionako je celo vreme radio na odbrani.
b) advokat koji se angažuje već ranije mora da preuzme
ulogu PR agenta, jer još nema agencija koje se razumeju u PR u sudskim
postupcima. Imidž je, ipak, najbitniji.
7. Ne pijte ponuđenu kafu.
U pritvoru ne privlačiti pažnju. Pravi advokat je već
osigurao zaštitu od ostalih pritvorenika i sada je samo potrebno imati zdrave
živce. Ipak, ne treba niti piti niti jesti pri ulasku u ćeliju. Ako nije
obezbeđena zaštita, u kafi dobrodošlice može da bude svašta, npr. droga ili
tablete za spavanje.
8. Obezbedite veliku torbu
za izlazak.
Rodbina će ionako donositi odeću, pa neka se za izlazak
iz pritvora neko konačno potrudi i nabavi neku veliku torbu. Nije naročito lepo
pojaviti se na vestima s vrećom od smeća u kojoj je pritvorska odeća.
9. Mislite o novcu koji
vas čeka.
Svaku presudu, a drugostepena je najbitnija, dočekati s
mislima o lovi koju država nikada neće videti, jer joj se neće vratiti.
Uostalom, vreme koje se provede u zatvoru se naplatilo ranije, u milionima, pa
treba samo izdržati do slobode u kojoj će se to trošiti.
10. Uživajte u anonimnosti.
Po izlasku iz zatvora započinje deo života u kojem je
mudrost na vrhuncu, nema šanse od ponovnog suđenja za isto delo, a postoji i
lova, ranije spremljena. Uživati u anonimnosti neke egzotične zemljice u toplim
morima.
(J.L.)