Feljton
Svet bez hrane: Izreka
"kako sejemo, tako ćemo žnjeti" na geopolitičkom planu će odrediti
sudbinu civilizacije (1)
Ambari
bili puni, a ipak kuvali decu
Od
130,5 miliona kvadratnih kilometara "čvrste zemlje" na planeti
Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa
stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić
Zemljine kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija
proizvodnje hrane istorija je genocida, mnogo većih od onih koji se obično
uzimaju za istorijske primere. Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika
hrane - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", Beograd,
oktobar 2008, iz koje u sledećih nekoliko brojeva objavljujemo opširne izvode,
bavi se hranom kao geopolitičkom činjenicom te strateškim i vojnim
argumentom
U Evropi je
značajno zahlađenje zima dugog trajanja i prolećnih kiša činilo glavni uzrok
gladi u 9. i 10. veku. Na isti način su katastrofalne kiše u proleće i leto
1315. godine bile glavni uzrok slabih žetvi na kontinentu, kao i velike gladi
narednih godina. Periodične epidemije bolesti životinja i biljaka su takođe
bile uzrok fenomena gladi. Plamenjača krompira, na primer, uništavala je
najveći deo kultura Irske sredinom 19. veka. Krompir, krtola poreklom iz Južne
Amerike, unesen u Irsku u 18. veku, pokazao se idealnom namirnicom, tako da je
krajem istog veka predstavljao 80 odsto kalorijskog režima seljaka. Plamenjača
koja nastaje od jedne gljivice, pojavila se tri puta između 1840. i 1850.
godine, uništavajući veći deo žetve, uprkos naporima da se spreči. Stanovništvo
je svedeno na oko 25 odsto broja stanovnika u odnosu na početak epidemije, a
1,5 miliona ljudi je stradalo, i gotovo isto toliko primorano na emigraciju.
Počev od 16.
stoleća, rastuća beda sela stvara po gradovima izgladnela stanovništva, a cene
žitarica rastu prekomerno. Otkrića zlata konkvistadora izazivaju značajnu
inflaciju u čitavoj Evropi. Društva su temeljno potresena. U 17. stoleću, nestašice
hrane nastavljaju sa nekolikim izuzetno tragičnim datumima: 1643, 1661-62,
1683, 1693. Pobune rastu po čitavoj Evropi i zakon je strog: dete koje ukrade
hleb osuđeno je na doživotnu robiju na galiji. Tokom svake od velikih kriza
opstanka u 18. veku, Francuzi su verovali da su žrtve užasne urote namenjene
izgladnjivanju stanovništva.
Sa
Revolucijom kulminira uverenje o zaveri gladi. U Francuskoj 18. stoleća,
najozbiljniji problem nije nedostatak hleba, već njegova cena. Hlebovi nikada
nisu bili toliko lepi, a pekare nikada tako dobro snabdevene, ali samo bogatuni
mogli da ih kupuju. Postupak pravljenja Parmatijeovog hleba (Antoan-Ogisten
Parmantije, pariski farmaceut, zaslužan za istraživanja poboljšanja i očuvanja
namirnica, kao i poboljšanja hleba) objavljen uoči Revolucije, govori o svim
tehnikama, uključujući i najnaprednije poput fermentacije sa prirodnim kvascem,
dodavanja soli u smesu i korišćenje pivskog kvasca već upotrebljenog u hlebu
"mole", omiljenog Luju XIV.
Francusku
revoluciju je otpočela nasušna potreba za hranom, tačnije za najosnovnijom
namirnicom - hlebom. Izuzetno loše klimatske prilike
godine 1788-89, uz dramatičnu ekonomsku situaciju, prouzrokovaće jednu od
najznačajnijih gladi u istoriji. U maju 1789. godine, cene hleba dostižu
vrhunce, pa gotovo niko više ne može da ga sebi priušti. Pobune
izbijaju u provincijskim gradovima. I kada 14. jula 1789. narod u besu zauzima
Bastilju, glavni razlog je namera da se domogne pre svega zaliha žita za koje
su pretpostavljali da je tamo pohranjeno. Tokom avgusta 1989. godine, feudalne
privilegije u Francuskoj su dokinute. Užasna suša obrušava se na zemlju. Hleb
postaje još više van domašaja no što je dotad već bio. I 5. oktobra, armija
žena, muškaraca i dece, bukvalno izgladnelih, maršira na Versaj
i pokušavaju da se domognu kralja, kraljice i
naslednika, krštenih od naroda "pekar, pekarka i mali
pekarski pomoćnik". Pekare su napadane i ono malo raspoloživog brašna je
brzo razgrabljeno. Konstitutivna Skupština 19. jula 1791. nameće obavezne cene
hleba i dozvoljava pekarima da peku samo jedan tip hleba - "hleb
jednakosti", načinjen od mešanog brašna
od 3/4 žita i 1/4 raži, sa mekinjama. I još će, u ime jednakosti, hleb
zamenjivati u Francuskoj sve žitarice.
U 1796. godini,
glad i dalje nije u potpunosti smanjena, ali beli hleb, apanaža bogatih, postao
je zvanično hleb svih Francuza. U 20. veku, hleb nastavlja da igra
primordijalnu ulogu koju je imao kroz čitavu istoriju čovečanstva.
U Prvom
svetskom ratu, on je još jednom igrao ulogu strategijskog oružja. Tako je bilo
i u aprilu 1917. godine, kada su SAD lišile Nemačku žita, ubrzavajući njen pad.
Tokom ekonomske krize tridesetih, Francuzi su defilovali ulicama uz uzvike
"Rada i hleba!"
Kada je
nacistička Nemačka nadnela svoju senku nad svet, njeni upravljači su stavili
šapu na sve stokove žita u Evropi. Onda su se pojavili bonovi za racionisanje i
zamenske hlebove: hleb od brašna, od boba, od pirinča, kukuruza, ječma, i čak
od krompira. To je bilo daleko od remek-dela pekara tridesetih, nazvanog baget,
koji je proneo svetsku slavu francuskog hleba. U prošlosti su
postojale gladi izazvane klimatskim uzrocima, sa ekonomskim i socijalnim
uzrocima.
Britanska
kolonizacija u Indiji je u 19. veku donela skupljače poreza zemljoposednika.
Seljaci su postali napoličari, morali su da daju polovinu svojih žetvi i niko
se nije otvoreno bunio. Na ovom primeru može da se promisli o pitanju: kada
glad postane skandal, da li postane ideološka? Tako je
bilo pedesetih godina prošlog stoleća. Teme nerazvijenosti i gladi lansirale su SAD oko 1947-48. Postojala je u
Parizu čitava medijska kampanja, tokom Alžirskog rata, sa plakatima o
nerazvijenosti.
Činjenica da
glad postaje ideološka jeste jedna od posledica Hladnog rata. Truman najavljuje
10. januara 1949. godine započinjanje kampanje za borbu protiv gladi, a da ne
govori o borbi protiv komunizma. Žoze de Kastro piše tada knjigu
Geografija gladi u Brazilu. Neposredno potom prima ambasadora SAD u
Brazilu, koji mu naručuje knjigu o gladi u svetu. Stejt department je
inteligentno uočio da stvarne probleme sveta, glad pre svega, može da
manipuliše kroz ozbiljna dela i njihove zaključke iskoristi u sopstvene
ideološke svrhe. De Kastro tako piše Geopolitiku gladi. Ovu knjigu su
SAD vrlo brzo prevele na čak 40 jezika! U njoj se ne govori o komunizmu, ali
(pokazalo se, na kraju, da je bilo naivno očekivanje po SAD) trebalo je boriti
se protiv gladi kako se komunizam ne bi razvijao. Tema gladi nije zapravo ni
bila nevina. Postojale su činjenice o istinskoj gladi, ali je to služilo
započinjanju američkih alimentarnih programa podrške u hrani
(uz prateće vojne podrške, naravno). Tako je američka geopolitička kampanja o
nerazvijenosti i njenim uzrocima izazvala i bumerang-reakciju, kontraudar. U
Latinskoj Americi, u Evropi, u Parizu, govorilo se u to vreme kako je glad
imperijalizam, kapitalizam. Zaboravljeni kolonijalni holokaust: 29 miliona
mrtvih u Indiji i Keniji.
"Dobra
vremena kolonija su 'dobra' samo ako se ne zagleda previše izbliza i
ako se upražnjava selektivna memorija i negacionizam", napisano je u
londonskom dnevniku Gardijan. Britanska imperija je, ne tako davno,
organizovala glad i zabranjivala pomoć žrtvama. U svojoj knjizi Late
Victorian Holocausts (2001), autor Majk Dejvis pripoveda o gladima iz 1870,
koje su ubile između 12 i 29 miliona osoba u Indiji. Dejvisova studija pokazuje
kako su, daleko od toga da budu fatalnost, ovi milioni mrtvih neposredni uzrok
politike britanske krune. Kada je 1876. godine morska struja El Ninjo
izazvala sušu za kojom je sledila glad u provinciji Deka,
rezerve pirinča i žita u Indiji bile su na najvišoj razini.
No, vicekralj Indije, Lord Liton, umesto da koristi rezerve kako bi pritekao u
pomoć stanovništvima pogođenim glađu, odlučio je, protiv mišljenja svojih savetnika,
da izveze žito i pirinač - u Englesku. Tako između 1877. i 1878, na vrhuncu
gladi, Indija izvozi rekordnu količinu od 6,4 miliona bušela žita (1 bušel =
36,35 l).
Kada su
engleske karitativne organizacije predložile da pošalju žito i pirinač kao
hitnu pomoć u hrani, trgovci žitom, zabrinuti da bi to moglo da prouzrokuje pad
cena žita i da smanje njihove zarade, uspevaju da dobiju od administracije
carinske mere kako bi se "koliko je moguće obeshrabrila hitna pomoć pogođenim
stanovništvima".
Britanski
parlament je izglasao zakon "Anti karitativni doprinosi" (1877) koji
je zabranjivao, "pod pretnjom zatvora, karitativne donacije koje
proizilaze iz privatnih fondacija i koje bi mogle da se umešaju u fiksiranje
cena žitarica na tržištu". Jedina dozvoljena pomoć bila je pregrupisanje
izgladnelih stanovništava u radne logore -
ali je tamo odbijan pristup svakoj osobi koja je previše loše
hranjena, kako bi imala snagu da radi. Oni koje su primali u logore morali su
da obavljaju teške poslove terasiranja i isušivanja, dobijajući za to
sledovanje hrane koje je bilo slabije no što će kasnije
nacisti dodeljivati svojim zatvorenicima u Buhenvaldu.
U 1877,
smrtnost u radnim logorima bila je 94 odsto. I dok su milioni umirali po
selima, imperijalna vlada - kojoj je bio potreban novac za finansiranje rata u
Avganistanu (već tada-sic! - prim. Z. P.) - započela je vojnu kampanju "s
ciljem da se pokriju zaostali nagomilani porezi seljaka za vreme suše".
Nemilosrdna revnost sakupljača poreza, podržanih brutalnošću britanske armije i
njihovih pomoćnih (lokalnih) snaga, dokrajčilo je one koji su preživeli glad.
Čak i u tradicionalnim regijama - izvoznicama žitarica, vladine politike (a la
Staljin u Ukrajini 1933) prouzrokovale su glad i ubile milione osoba. Tako je u
provincijama severozapada, Oud i Pandžab, koje su imale rekordne žetve u
prethodne tri godine, bar 1.250.000 ljudi umrlo od gladi, dok su vojni konvoji
štitili komore sa žitom i pirinčem prevoženim ka lukama, kako bi ih izvezli.
Glad
u komunističkoj Kini
Po Dž.
Bekeru, autoru knjige Gladni duhovi: Maova tajna glad, tokom čitave
svoje istorije Kina je poznavala brojne epizode gladovanja i nestašica
hrane, do te mere da je razvila i svojevrsnu kulturu gladi. Glad
najozbiljnije pogađa Kinu u 19. veku. Postoje brojna svedočanstva misionara i
stranih putnika, koji su govorili o bedi, kanibalizmu, lutanjima prouzrokovanim
ovim tragedijama. Posmatrači su procenjivali da se s obzirom na varijetet klima
i tla, nije moglo svojevremeno zamisliti da glad pogodi čitavu zemlju odjednom.
Krivac za to je zaostalost u komunikacijama i politički nered, glavni razlozi
sprečavanja distribucije pomoći. To nije, međutim, i slučaj sa glađu Velikog
skoka, koja je pogodila čitavu Kinu, iako su komunikacije bile znatno bolje
nego one u 19. veku. Isto tako, prvi put u 100 godina, Kina je bila u miru sa
svojim susedima i upravljana efikasnom vladom.
Mao je, baš
kao i Staljin, bio ubeđen da se industrijalizacija ne može finansirati iz
poljoprivrednih viškova. Tako je načinio barem isto toliko štete
kineskim seljacima kao i "mali otac naroda" njihovim sovjetskim
kolegama. Glad Velikog skoka je više nalik onoj posle
sovjetske kolektivizacije, nego gladi s kraja 19. stoleća. Ona se javlja kao
posledica instaliranja jednog režima. Dobro su poznata preterivanja sovjetskih
radničkih ekipa rekvizicija žita tokom ratnog komunizma. Ali, manje je poznata
priča o anti-skrivajućim ekipama, koje su dolazile da traže navodno skriveno
žito kod seljaka u kineskim selima (pojava je opšta u svim socijalističkim
zemljama tog doba, pa i u Jugoslaviji, gde su partijski izaslanici u vidu
nemilosrdnih ekipa tražili skrivene zalihe seljaka, a potom ih i primerno
kažnjavali, uključujući teške zatvorske kazne, a neretko i likvidacije na licu mesta).
Beker otkriva
da je "osam tačaka" o poljoprivredi, koje je uspostavio Mao 1958,
ciljalo u stvari na primenu teorija Lisenka na čitavu kinesku poljoprivredu
(reč je o savetima poput: posaditi vrlo gusto, duboko orati, itd.). Sa Velikim
skokom i Kinezi su takođe učinili da uznapreduje "proleterska nauka"
ukrštanjem najneverovatnijih vrsta. Beker posebno
navodi ukrštanje pamuka i paradajza, koje je omogućavalo
uzgajanje crvenog pamuka (sic!). Sličnosti idu čak i dalje. Zna se da su na
početku Velikog skoka, pošto se očekivalo da komunizam bude vrlo brzo
uspostavljen, seljaci toliko preterivali u proslavama na svim kolektivnim
partijskim obedima, da su često rizikovali probleme sa varenjem.
Autor knjige
o gladi u Kini inspiriše se internim
dokumentima Partije kojima je imao pristup, i svedočanstvima skupljenim tokom
brojnih reportaža po kineskoj provinciji. Primetno je da što su lokalni
rukovodioci više levičarili, glad je bila užasnija. Zanimljiva
je glad u dvema provincijama koje su bile najviše pogođene - Fengjang i
Anhui... Ova dva slučaja pokazuju dokle doseže ludilo tokom tri užasne godine
gladi.
Na selu, u
najgorim trenucima, kada su seljaci, koji su zajednici dali sve svoje kuhinjsko
posuđe, bili prinuđeni da jedu u "kolektivnim trpezarijama", kadrovi
Partije imali su odvojene kantine. Lu Ksianven, partijski sekretar prefekture
Ksinjang, jedne od najpogođenijih glađu, naručivao je obroke od 24 jela kada je
išao u posetu selima.
Posle plenuma
u Lušanu, ovaj uzorni sekretar izjavljuje da je žetva dosegla 3,92 miliona
tona, to jest dvostruko od realnog. To je značilo da državne isporuke neće
ostaviti više ništa seljacima u distriktu
Guangšan, koji pripada prefekturi. Kadrovi saopštavaju
da je žetva 239.280 tona i fiksiraju isporuke državi na 75.000 tona, dok je
realna žetva iznosila tek 88.392 tone. Lu Ksianven, videvši da seljaci gunđaju
zbog lišavanja od svog žita, kako bi izbegli izvesnu smrt, tada izjavljuje:
"Žita ima u obilju, ali 90 odsto ljudi ima ideološke probleme". Glad
potom izaziva ponovnu pojavu kanibalizma na širokoj
lestvici. Porodice razmenjuju decu kako bi ih - jele (Vizi er ši: razmeniti
decu radi ishrane - stari kineski izraz). Veliki radovi mobilišu
desetine hiljada osoba i mortalitet je užasan. U distriktu Guši,
na jugu provincije, od 60.000 mobilisanih za gradnju brane, ima 10.700 mrtvih.
Umnožavaju se
hapšenja i torture "sabotera". Ako seljaci napuste selo radi odlaska
u prošenje, u Henan, smatraju ih beguncima i šalju
na vaspitni rad. Partija je u Ksinjangu išla dotle da je postavljala stražare
na železničkoj stanici provincijskog glavnog grada, Zengzua, kako bi hapsili
one koji bi se usudili da odu. A kada bi provincijske vlasti, zabrinute
glasinama o gladi, poslale pomoć, lokalni kadrovi bi ih vraćali nazad, tvrdeći
da je žetva bila izvanredna. A zapravo je bila tako "izvanredna" da
je početkom 1961. Centar poslao Armiju u Ksinjang kako bi uhapsila rukovodioce
prefekture. Čak 30.000 vojnika je tamo poslano za šest meseci, i
oni raspodeljuju žitarice, i podrvrgavaju partijske kadrove istrazi. Čak 275
kadrova, od kojih 50 visokih, bilo je uhapšeno. Partijski sekretar Li Ksuanven
je osuđen na smrt, ali će izvršenje sprečiti lično Mao.
Na kraju je
broj žrtava u prefekturi Ksinjang, koja je imala osam miliona stanovnika 1958,
varirao između jednog i četiri miliona mrtvih. Ova glad predstavljena je u
jednom partijskom dokumentu iz 1961. kao holokaust, za koji je optužen Mao.
Grad Henan je
posebno propatio. Prema Čen Jiziju, savetniku Zao Zijanga zaduženom za
nacionalnu istragu o gladi 1980. godine, koji je izbegao u Francusku 1989, bilo
je čak osam miliona mrtvih u Henanu od 1959 do 1962. I dok su ljudi kuvali decu
kako bi sami preživeli, državni ambari su bili puni. Isto se dešavalo i u
provinciji Anhui, gde su deca ostavljana kraj puta u nadi da će neka dobra duša
da ih preuzme. Tu su i leševi koje komadaju radi
kuvanja.
Ova dramatična situacija prirodno jača moć
partijskih kadrova,
koji imaju vlast nad
životom i smrću,
koji torturišu,
tuku,
siluju,
zatvaraju.
U
Fengjangu je bilo 83.000 mrtvih od ukupno 335.000 stanovnika, u periodu od
1959. do 1961. Prema statističkom godišnjaku Anhuia iz 1989. godine, glad je
prouzrokovala 2,37 miliona mrtvih, od ukupno 33 miliona stanovnika u to vreme, što
je tri puta manje od procene pomenutog prebega Čen Zuia, koji tvrdi da je bilo
čak osam miliona umrlih od gladi. Liu Šaoči je želeo da Zenga kazni za
odgovornost za glad, kao i Maoa za politiku dekolektivizacije. Ali, 1967.
godine je on optužen od Crvene garde da je kriv za smrt milion ljudi, i tučen
je do smrti.
Glad s kraja
pedesetih prošlog veka, u revolucionarnoj Kini pustoši čitavu zemlju. U gradu
Gansu ljudi su primorani da jedu bilo šta, napadaju kožare, i seljaci jedu i
- kožu! Šire se glasovi da je čak i
jedenje zemlje zdravo, pa to prouzrokuje na hiljade mrtvih. No, seljačke
pobune, kojih je toliko bilo u kineskoj istoriji, nisu ovoga puta bile brojne,
možda najviše zbog poverenja seljaka u komunističku vlast. Treba reći i da je u
gradovima glad bila nešto snošljivija.
Ipak, dešavali su se pravi napadi na vozove sa žitom.
Ali, kada su i milicionari, i sami svesni ozbiljnosti gladi, odbijali da pucaju
na pobunjenike, njihovi šefovi su bivali
osuđivani na smrt zbog odbijanja naređenja Partije.
Represija je
generalno bila vrlo oštra tokom perioda gladi.
Perverzno i istinito: glad je i ojačala privilegije partijskih kadrova. Ova
kineska savremena tragedija izazvana je političkim odlukama, a ne, kako je to
oficijelna verzija tvrdila do 1980. godine, "prirodnim pokorama", za
koje nisu znali meteorolozi. Niko i Kini neće izaći neokrznut ovom tragedijom,
čak ni visoki rukovodioci koji su tokom osamdesetih postali simboli
liberalizovanja režima. Tako je Hu Jaobang, koga je Mao poslao u Hunan, tvrdio
da nije bilo gladi i kritikovao je politiku raspodele zemlje, koju je
inaugurisao Zeng Ksišeng. Zato se Hu Jaobang
izvinio kineskom narodu 1980. godine.
Nije bolje
prošao ni Zao Zijang, kadar poljoprivrede u
Guandongu u to vreme, koji je prvi organizovao ekipe protiv skrivanja žita, i koji
je terao seljake da predaju poslednje žito vladi. Tako je i privukao pažnju
šefa Partije i države, Mao Cedunga. Tragedija gladi u Kini odnela je zapravo 30
do 40 miliona žrtava. Punih 20 godina su Kinezi ovo držali u tajnosti, sve do
1980. godine. Pre toga je najveća glad u Kini izbila u periodu 1876-79, sa 9-13
miliona mrtvih. To je bila, priznaju i Kinezi danas, neuporedivo najveća
katastrofa Narodne Republike Kine.
(nastaviće se)
Koliko hrane za ceo
svet?
Prvi podatak koji se tiče svetske hrane jeste
sposobnost planete da proizvede hranu. Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara
čvrste zemlje, dakle izuzimajući jezera i vodotokove, 49,6 miliona je posvećeno
poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa
različitim tipovima kultura: povremenim na 13,7 miliona kvm, i stalnim, poput
voćnjaka ili vinograda na 1,3 miliona kvm.
MKCK o gladi
Alan Mure, nutricionista iz medicinskog
odeljenja Međunarodnog crvenog krsta (MKCK), bavio se problemom izbijanja gladi
tokom oružanih sukoba.
Većina gladi nastupa prilikom oružanog sukoba.
Nezavisno od klimatskih i ekonomskih događaja koji započinju gladi, gubitak
pristupa alimentarnim resursima rezultira, pre svega, iz namernih dela...
U ratu i aktuelnim oružanim sukobima, praktično
čitava teritorija i ekonomska infrastruktura neprijatelja mogu da postanu
legitimni vojni cilj. Granica između vojnog i civilnog je ekstremno nejasna,
prema aktuelnom pravu. Zato i dobra, koja u miru imaju čisto civilni karakter,
čak i žetve i poljoprivredne zone, mogu da postanu vojna meta, ako jedna
učesnica u konfliktu to koristi kao direktni oslonac neke vojne operacije. Glad
kao borbeni metod protiv vojnika je dozvoljena, što može da podstakne
tu vojsku da napada i otima dobra neophodna preživljavanju civila. Posledice su
da "preventivna linija odbrane" tada često pada. Onda su neophodne
akcije pomoći. U 1989, glad je korišćena kao oružje rata, ili je već postojala
zbog prethodnih oružanih sukoba, u 20 zemalja: Avganistanu, Angoli, Burmi,
Kambodži, Čadu, El Salvadoru, Istočnom Timoru, Iraku, Iranu, Mozambiku,
Nikaragvi, Peruu, Filipinima, Južnoj Africi, Sri Lanki, Sudanu, Ugandi i
Vijetnamu.
Glad u svetu je pobediva
Po podacima UN, 25.000 života je izgubljeno
svakog dana zbog gladi i siromaštva. Čak i slučaj teže dijareje može da odvede
u smrt zbog slabosti koju izaziva glad. Više od 800 miliona ljudi zna kako je
otići na spavanje bez hrane. Najveći broj njih su žene i deca.