Epizoda (24)
Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Knjižara Geca Kon je zatvorena. Isključili su joj struju. Srpska reč je ućutkana.
Uskratili su joj svetlost. Drakče bakalin mi dovikuje sa ulice:
"Piskaralo, zaključali su Vam knjige u mraku! Dižite ustanak, olovke,
sveske i knjige u šake, pa udrite!"
Zaplakah od prizora sa
televizora, ljudska zver odsekla psu sve četiri šape. Pas, u čoveku, nagnao je čoveka na psa. Čovek
je postao pas. A danas je najisplativije biti i pas i čovek. Kad pas u čoveku
laje, čovek ga zatvori u kućicu. A kad čovek u psu previše
priča, pas ga ujede za jezik. I tako
zajedno čekaju novu priliku da laju, dok traje opšte ćutanje, i da govore, dok
traje opšti lavež.
Sedim pored čoveka u autobusu. Čovek plače. Zaplakah i ja - teku
suze meni - briše suze on, brišem suze ja. Tako se dovezosmo do Beograđanke. "Siti se isplakasmo", rekoh mu. "Vi baš umete da plačete," odgovori mi i ode niz
Kraljicu Nataliju. Niz lice mi poteče još neisplakana suza.
Narodni poslanici se u
Skupštini međusobno psuju kao kočijaši. Njihovu zapregu vuče narod, šiban
psovkama besprizornih koji drže dizgine u rukama. Moja pokojna baba Draginja,
seljanka iz Donjeg Krupca, umela je da kaže: "Ako nemaš reč za u narod,
nemo' gu kažeš, progutaj gu!"
Na Kosovu ništa novo! Nema
ko da ide "Prvi put s ocem na jutrenje". "Junaci Pavlove
ulice" su ostali i bez telefona. Tamo je svejedno da li si
"stranac", "švabica", "jablan" ili "seoska
učiteljica". Ni za koga od njih ne važi "zbogom oružje". "Prljavi ples" igra svoje taktove smrti. Sa Zvečana odjekuje: "Kvo vadis, Domine?" Obeležili smo dan intelektualne
svojine. Svojina srpskih intelektualaca je proučavanje zašto ima više foka nego
Eskima. Pokojni Sisoje bi rekao: "Kad bi streljali ljude, srpski
intelektualci bi džabe poginuli!"
Statističari pokazuju da je sve više razvedenih brakova. I Srba je sve manje. Srbi su nekada učeni: "najteže je sačuvati lepu ženu i vinograd pored puta". Danas su sve Srpkinje lepe, a vinogradi su se osušili. Nisam pametan šta se događa!
Ručam pre neki dan moj omiljeni klot-pasulj. Kažem
ženi: "Praviš bolji pasulj od moje majke, ali baba-Zagu nisi nadmašila.
Ona je u pasulj dodavala najbolji, onaj najvažniji začin svakom jelu: ljubav s
kojim je baba-Zaga spremala pasulj." Žena udari u plač: "Tebi ništa ne valja što
ja spremim!" "Kako ne
valja", upitah je zgranuto, "spremaš strašan
pasulj, ta činjenica te je i spasila
da ne ostaneš usedelica." Priđem i zagrlim je. Suza
nestade. Pomislih: Ništa brže se ne suši od ženskih suza. No, najbitnije je
podržavati stanje voljene osobe. Sačuvajte osmeh na svom licu! On je najbolji način da
dobri ljudi razumeju vašu tugu.