Zadnja
strana
Masa, klasa i
prepuna kasa
Piše: Branislav Čanak
Samo su me jednom uhvatili da lažem. Kad sam 1995.
godine u SAD dobio neku nagradu
"Džordž Mini", najviše priznanje njihovog sindikata, slagao sam
Amerikance bez razmišljanja da predstavljam oko 300.000 radnika u Srbiji!
Istina, posle sam i u Beogradu, na kongresu sindikata "Nezavisnost",
slagao naše radnike da predstavljam 157.000 članova te organizacije, ali to se
ne važi, to je bilo iz praktičnih razloga. Da me ponovo izaberu za predsednika.
Ja, bre, ne predstavljam nikoga. Niti mi ko treba
uopšte u životu. Koga još zanimaju radnici, pravda, plate i te gluposti? Ja sam
bio nekad u životu slobodni umetnik, novinar, zajebant, rano sam ja video da je
bolje biti baraba nego pošten čovek. Majke mi...
I kad sam to sve sagledao, video sam da su najbolji za
zajebavanje radnici. Čekao sam prvu priliku da me drugovi nameste na ovako
moćan položaj, da ih i ja malo zajebavam, ali za poštenu platu i budžet, za
ugled u društvu, moć, putovanja, uticaj... Jer, dozvolićete, nije lako
zajebavati radničku klasu! Klasa je masa. A masa može da se okrene protiv tebe.
Istina, gde je masa tu je i kasa. Znači, rizična profesija ali dobra lova!
Ja znam da se mnogi bune, da mi govore iza leđa: eno
ga onaj smrad, B. Čanak, lažni sindikalni vođa, lopurda, bandit i diktator,
lapio onolike pare, ne može niko da ga smeni, sprda se sa nama, maltretira
svakoga, radi za svaki režim...
Pa neka pričaju okolo po ćoškovima, meni je važno da
ne pričaju u novinama. E, to ne mogu da trpim. Jedva čekam da se neki
sindikalni kongres desi, pa kad mene napadnu da sam lopov i da sam pokrao
sindikat, ja onda udarim po novinarima da su oni pokrali moja autorska prava!
Ne mogu oni da zajebavaju radničku klasu, to može da radi samo onaj ko je ovlašćen.
Evo, na primer, ja. Ja nikad ne bih dozvolio sebi da zajebavam političare, to
nije moj resor, nije moja uprava, odeljenje... Zna se ko se time bavi. Moj
resor je radnička klasa. Kontrola masa.
Dugo sam ja u ovom poslu, jašem ja iiihaaajjj, ali mi
je nešto ponestalo ideja. Sve je već isprobano. Ja sam mislio da nam je misija
uspela i da više nijedan radnik neće ni da gukne o svojim pravima. Ali, eto ti
ga sad, zakuvalo se dole u Grčkoj, vide ljudi, ne možeš nikome zabraniti da
gleda televiziju. I šta sad? Kako braću lopove da odbranim od moguće najezde
nezaposlenih, opljačkanih i gladnih, kako sad da viknem: sikter rajo, mrš! A
sad svi na svoje radne zadatke!
Nego,
smislio sam ja kako da ih zajebavam, ali to će da košta. Nije B. Čanak sitna
riba i nije od juče. Gospodo funkcioneri, političari, lopovi, tajkuni i ostala
bando, lovu na sunce, inače, biće belaja! Ja sam dao jednu preliminarnu izjavu
za ovu mrtvu srpsku javnost. Ona glasi ovako: "Ako ništa ne uspemo
pravnim sredstvima, onda ćemo svi sedeti ispred Agencije za privatizaciju i
nećemo se pomerati, dok se nešto kod njih ne promeni."
Ako mi još
ova zajebancija upali, ako ih navučem da bleje na Terazijama i ako još za to
uzmem pare ovim barabama, onda svečano obećavam da ću otići u penziju! Ma kakvu
penziju, idem bre u istoriju, da me svi zaborave! Ali, bojim se da će g. B.
Čanak, sindikalac bez pokrića, vođa i kolovođa, rukovodilac mase i kontrolor
kase, još trebati ovome režimu. A možda i nekim sledećim diktaturama. Trebaću
im sve dok radnici ne izumru kao vrsta.
Mislim,
nije da se hvalim, ali ovo je posao za retke talente poput mene. Reč je o
jednoj retkoj profesiji, večnom zanimanju. Dok je štrajkova biće i
štrajkolomaca. Ja sam to doktorirao. Niko to nije znao da izvede kao ja. Skupim
ekipu koju plaćam, podelim zadatke, smislim parole, podbunim... Onda u jednom
momentu sve obustavim. Samo viknem: Pregovori! Dijalog! Okrugli sto! Tribina! I
evo ti odmah donacija, dnevnica, krkanja, putovanja... Plaćalo se to lepo. Sad
je nešto stalo, da li zbog ove krize, da li zato što naši donatori iz Brisela i
Vašingtona više neće da podržavaju ovu vlast, tek, para je sve manje. Istina,
ja sam dobro zaradio i od ovih i od onih vlasti, a mogao sam još, tako mi
preostale časti...
Evo, ide
novo doba, biće sve manje radnika i sve manje posla, što znači i sve manje
sindikata. Razmišljam, kako bi bilo, sad kad smo uhapsili preostalu radničku
klasu, da se ja lepo okrenem savetovanju ojađenih, otpuštenih i očerupanih
malih akcionara. Pa to su sve moji bivši sindikalci, sve sam ja njih ispratio u
miru božjem, savetovao ih da odu kući i čekaju bolja vremena, sklonio ih da ne
spavaju ispred Vlade i Skupštine, sačuvao režim od sindikalnih demonstracija...
I sad sam na neki način odgovoran prema njima. Mogao bih sad, kad sede kući i
ne rade ništa, da im uzmem neku deonicu od pokojnih preduzeća, svakome pomalo i
meni dosta. A za uzvrat da im ispričam kako smo ih presvukli. Kako smo im gaće
skinuli. Dakle, da im dam jednu povlašćenu cenu za moje usluge. Neka kupe malo
pameti! Neka nauče i oni da malo mešetare.
Eeee, moja
radnička klaso, da sam ja znao kakvo ste vi stado, pa ja ni dana svog života ne
bih proveo u tim jebivetarskim profesijama kao slobodan umetnik i novinar, nego
bih upravljao tobom, pleme moje nepresušno! Ti si božji dar za svakoga ko zna i
ume. Sreća pa je malo takvih bilo te nisam imao konkurenciju. E, da mi je druga
mladost! Pa ja bih vodio američke sindikate javno a tajno sarađivao sa
vlastima, bio bih multimilijarder! Ne bih se ja patio sa nekoliko miliona tamo-ovamo!
Nego bi me poštovali svi veliki industrijalci, korumpirali bi me skupim vilama,
avionima, neopisivo velikim računima i privilegijama. A šta ovde imam? Samo ono
što sam zaradio za vreme Miloševićevog režima. Kako je onda bilo lepo
poslovati! Kako je onda radnička klasa bila zahvalna! Kako su nas onda plaćali
iz Evrope i Amerike... Šteta, neće se to doba vratiti. Nisam ni ja više u
njihovoj milosti. Pa znaju oni koje B. Čanak, lažni sindikalni vođa, čuvar
socijalnog mira (bolje reći čuvar mirnih ulica), oni su me i stvorili po
milosti božjoj i po potrebi službe.
Konačno, hoću da kažem, velika je sreća u mom životu
što sam rođen 3. aprila a ne 1. aprila. Da je bilo obrnuto, ko bi meni i reč
poverovao!