Razaranje
Narodni
muzej u Beogradu: Šta sve treba učiniti da ova institucija postane veliki kafić u centru grada (3)
Ni
neurohirurg sam sebi mozak ne operiše
U civilizovanom svetu, prvo
što turista obiđe u nekoj zemlji jeste tamošnji nacionalni muzej. Nažalost, i
pored zaklinjanja u Evropu i evropske vrednosti,
kod nas to skoro deceniju nije moguće jer je Narodni muzej u Beogradu postao
"Skadar na Dunavu". Obnova ovakve jedne ustanove, na kojoj počiva
čitava srpska umetnost i kultura, trebalo je još davnih dana da se uradi! A
kako su muzeji kulturni i politički instrumenti države, sa snažnom vaspitnom, a
danas već i ekonomskom ulogom, onda se može zaključiti da našoj državi doskora
do njih baš nešto nije bilo stalo, jer da je nekome zaista stalo, Narodni muzej
ne bi bio zatvoren već celu deceniju
Stanislav Živkov
Narodni muzej u Beogradu koji je nedavno napunio 166 godina postojanja, u novu godinu postojanja ušao je u znaku skandala i brojnih sudskih procesa koji su rezultat čitavog niza nepravilnosti karakterističnih za netransparentan burazerski način poslovanja, što je rezultiralo neverovatnim i posve nepotrebnim trošenjem novca svih građana, a sve kako bi se ispunili nečiji najluđi snovi. Zbog svega toga napokon je reagovalo Ministarstvo kulture,
a samim tim čitava stvar je na kraju morala stići i do Vlade Srbije, koja je na sednici, pored pitanja daleko važnijih za normalan rad države morala da se pozabavi i predlogom Ministarstva kulture da se što pre izabere novi arhitekta-projektant kako bi se napokon sa mrtve tačke pomakao slučaj beogradskog "Skadra na Dunavu", odnosno pitanje rekonstrukcije palate Uprave fondova na Trgu Republike u kojoj se nalazi Muzej.
Pošto se napokon belodano jasno pokazalo kako zapravo stoje stvari, te da je velika suma novca nepotrebno straćena ni na šta, Vlada je prihvatila izveštaj Ministarstva kulture o do tada preduzetim merama u vezi sa ugovorima za realizaciju projekta za rekonstrukciju i adaptaciju Narodnog muzeja u Beogradu zaključenih između ovog muzeja i Biroa za projektovanje i izvođenje Rakočević inženjering. Tako je napokon doneta odluka da se odustane od dalje realizacije projekta za rekonstrukciju Narodnog muzeja po zamisli arhitekte dr Milana Rakočevića koji srećom zapravo fizički nije ni započet. Vlada se takođe saglasila sa odlukom Ministarstva kulture da se u najskorijem roku sprovede novi postupak za izbor glavnog i odgovornog arhitekte-projektanta,
a u cilju izrade funkcionalnog, muzeološki definisanog i ekonomski opravdanog rešenja rekonstrukcije i adaptacije zgrade na Trgu Republike. Samim tim čitav slučaj štetnog ugovora sa biroom za projektovanje Rakočević inženjering svoj epilog dobiće na sudu. Pred pravnim timom Ministarstva kulture
nalazi se težak zadatak. Najpre će morati da se raskine štetan ugovor sa biroom
Rakočević, kome je nezakonito dodeljena izrada projekta rekonstrukcije
Narodnog muzeja, a tek nakon ovoga moraće da se pokrene poseban spor radi
povraćaja novca koji je birou Rakočević na osnovu nezakonitog ugovora do
sada isplaćen.
Lične licence
Inicijalna kapisla za tu odluku bio je izveštaj
međunarodnog ekspertskog tima specijalno formiranog za analizu projekta
rekonstrukcije Narodnog muzeja, kojim se pokazalo da je projekat arhitekte dr
Milana Rakočevića "nefunkcionalan, konstruktivno nelogičan, neracionalan i
ekonomski neopravdan". Iako se o svemu ovome znalo još 2007. godine, tek
sadašnjem sazivu Ministarstva kulture pošlo je za rukom da istera stvar na
čistac. Tako se ispostavilo da je do sada za izradu vrlo lošeg projekta isplaćeno
više od milion evra. Analiza ekspertskog tima pokazala je
takođe da se pod hitno od dalje realizacije ovog projekta mora odustati.
Zahvaljujući pravovremenoj intervenciji Ministarstva kulture, u zajedničkoj akciji sa Republičkim javnim
pravobranilaštvom, utvrđeno da je napravljen čitav niz nezakonitih postupaka
prilikom izbora Rakočevića za glavnog projektanta.
Naime, u vreme raspisivanja javnog poziva za izradu idejnog projekta, Rakočević je bio konsultant u inače opskurnom i nestručnom Visokom odboru za rekonstrukciju Narodnog muzeja koji je zapravo formiran samo kao paravan čijim autoritetom bi trebalo sakriti razne mućke i nezakonitosti kojima je obilovao dotadašnji tok priprema radova na rekonstrukciji Narodnog muzeja. Tako je ustanovljeno da je Milan Rakočević u svojstvu konsultanta prisustvovao sastanku Visokog odbora održanom 31. marta 2003, upravo u vreme kada je doneta odluka o raspisivanju konkursa za izbor arhitekte-projektanta.
Sama činjenica da je ubrzo nakon toga upravo Rakočević izabran, potvrđuje da je odluka o raspisivanju konkursa bila doneta zapravo samo pro forma kako bi se ozvaničio raniji dogovor o dodeli izrade projekta Rakočeviću, na čemu je, prema dobro obaveštenim izvorima, insistirala tadašnja predsednica Upravnog odbora Irina Subotić.
Osim više nego evidentnog sukoba interesa Milana Rakočevića, ustanovljen je i niz drugih kršenja važećih zakonskih propisa što je sve namerno urađeno samo da bi se posao projektovanja devastacije palate Uprave fondova po svaku cenu dodelio Rakočeviću. Naime, sama palata Uprave fondova, današnje sedište Narodnog muzeja, zaštićena je po dva osnova: prvo kao spomenik kulture izuzetnog značaja zbog kvaliteta svoje arhitekture i, drugo, kao objekat koji je deo veće kulturno-istorijske ambijentalne celine, koja je sama takođe proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Samim time, ovakva spomenička valorizacija podrazumevala je da se mora ispoštovati zakonski propis po kome projektant, u ovom slučaju Milan Rakočević, obavezno mora posedovati tzv. veliku licencu Inženjerske komore Srbije, koja mu omogućava rad na obnovi spomenika kulture izuzetnog značaja. Prilikom izbora Rakočevića, namerno je prekršena ova zakonska odredba, jer je u samom konkursu taj uslov izostavljen, pošto je Rakočević tada posedovao samo ličnu licencu na osnovu koje uopšte nije imao prava da radi na ovako važnom spomeniku kulture.
Na ovaj način komisiji je bio otvoren put da izradu projekta dodeli Rakočeviću koji uopšte do tada nije imao nikakvog iskustva na obnovi i revitalizaciji kulturnih dobara,
što se i te kako dobro vidi iz njegovog projekta devastacije palate Uprave fondova, koja je isprojektovana veoma "suptilno", poput slona koji uređuje staklarsku radnju. O tome da je rad ove komisije zapravo bio čista formalnost najbolje svedoči i činjenica da je analizom Ministarstva kulture utvrđeno da je zapisnik o radu ove komisije nepotpun i ne sadrži nikakvo obrazloženje na osnovu kojih kriterijuma merila i bodova je izabran baš Rakočević, koji gotovo da nije imao iskustva u radu na kulturnim dobrima. Takođe je ustanovljeno da je u čitav skandal bio umešan i tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić, jer je među do tada pomno skrivanim spornim dokumentima pronađen i dopis upućen Narodnom muzeju datiran 14. oktobra 2004. koji je potpisao Miladin Lukić. Iz ovog dopisa se vidi da je Lukić, očigledno upoznat sa nezakonitim odlučivanjem na ovaj način, u skladu sa legalističkom politikom vlade Vojislava Koštunice, po svaku cenu hteo da da kakav-takav legalitet nelegalnim odlukama Tatjane Cvjetićanin i njene "velike lože". U ovom dopisu Lukić iznosi svoje duboko uverenje da je izborom Rakočevića doneta ispravna odluka i da je ponuđena cena realna, imajući u vidu kompleksnost i složenost objekta.
Više je nego očigledno da je ovakav dopis, zasnovan na subjektivnom stavu, mogao sastaviti ili neko ko je imao nekog ličnog interesa u dodeli rekonstrukcije Rakočeviću, ili, u ovom slučaju, neko ko je svojim uticajem i položajem mogao da pruži privid legalizma prethodno učinjenim nezakonitim radnjama. Stoga ne čudi da je tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić, kako bi uradio jednu od dve gore navedene varijante, čak neovlašćeno i potpisao ovakav dokument, iako je sigurno znao da jedino ministar kulture ima ovlašćenje to da potpiše. Posebna je priča kako je moguće da tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović pojma nije imao šta radi njegov pomoćnik.
Sve u "velikoj loži"
Nakon analize ekspertskog tima pokazalo se da mnogo
toga u vezi sa radom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji je
za ovakve spomenike nadležan, uopšte nije jasno. Iako je uobičajeno da se pre
izrade nekog projekta donesu mere zaštite i odrede projektni zadaci, nakon čega
bi trebalo da sledi razmatranje idejnog rešenja, u slučaju rekonstrukcije
Narodnog muzeja veliko je pitanje šta je uopšte urađeno. Stoga se nameće
sledeće logično pitanje: Da li su uopšte postojale mere zaštite i projektni
zadaci? Ako jesu, da li su ti dokumenti bili dovoljno dobri i precizni? Ko je
izradio projektni zadatak i odredio mere tehničke zaštite? Ako znamo u kom
periodu je rađen projekat, potpuno je izlišno pitanje da li je to postojalo,
jer je to period kada je Marko Omčikus bio direktor (2001-2004), a
Miladin Lukić bio šef Arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda za zaštitu
spomenika kulture, period koji sada ima direktan kontinuitet u direktorovanju Vere
Pavlović-Lončarski. U to vreme, baš kao i sada, ništa nije moralo i sve je
moglo. O projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u najmanjem krugu
upućenih, među upućenima, u svojevrsnoj "velikoj
loži" Republičkog zavoda. Nije bilo nikakvih sastanaka stručnjaka,
odeljenja, kolegijuma. Parama se raspolagalo tako da je Republički zavod bio
često u novinama. I konačno, ako je Republički zavod uopšte izdao neka
dokumenta, veliko je pitanje da li je projektant uopšte uvažavao ta dokumenta?
U situaciji kao što je slučaj rekonstrukcije Narodnog muzeja, kada se dođe do
toga da projekat bude odbačen (ma ko bio projektant), logično se postavlja
pitanje gde je napravljena greška: Da li se radi o previdima tokom izrade
projektnih zadataka i mera zaštite, ili projektant jednostavno nije uvažavao
dokumenta koja su morala za njega da budu obavezujuća?
Prema svim međunarodnim konvencijama i kodeksima u
vezi sa rekonstrukcijom spomenika kulture, osnovno je pravilo da je nedopustivo
menjati izgled jednog spomenika kulture, a Narodni muzej to jeste. To se
najbolje može videti iz primera staklenog krova predviđenog rekonstrukcijom.
Osim što je odmah ispod njega kompleks kafana i barova, njegova jedina funkcija
je da dovede svetlost u muzej i to samo zato što je sumanutim projektom
predviđeno zatvaranje svih prozora na palati Uprave fondova, osim u delu gde je
predviđen smeštaj administracije. Samo ovaj podatak pokazuje kako se nepotrebno
nabijao troškovnik rekonstrukcije. Naime, postojeća spoljna stolarija sa
roletnama, ukupno oko 300 prozora na palati Uprave fondova, delom potiče još iz
vremena gradnje (1903), delom iz druge faze (1930), delom iz perioda obnove
(1945) i kao takva svakako treba da bude zamenjena. Ideja da se ugradi nova
stolarija koja neće osvetljavati dvorane iza, već nekakav instalacioni koridor,
podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak, a i to je blago poređenje
što se jasno vidi iz sledeće računice: sama zamena 300 prozora koji moraju biti
urađeni u svemu identično kao prvobitni, košta približno milion evra, a pošto
se osvetljenje enterijera rešava staklenim krovom koji opet košta skoro tri
miliona evra, jasno se vidi koliko je tačna analiza ekspertskog tima u kojoj se
kaže da je projekat krajnje neracionalan i ekonomski neopravdan!
Pravo je čudo da nekome nije palo na pamet da se
stolarija izvadi a nekadašnji prozori, uštede radi, zazidaju, a na njihovom
mestu na fasadi naslika freska sa predstavama spuštenih roletni. O tome koliko
je projekat konfuzan i kontradiktoran svedoči i činjenica da se prostor za
povremene izložbe smešta ispod staklenog krova do koga se stiže ili sa četiri
lifta ili preko lavirinta stepeništa. Nikome nije palo na pamet koliko će vremena
i koliko vožnji liftovima biti potrebno masi od recimo 1.000 posetilaca da dođe
na otvaranje neke izložbe? O ekonomskoj neisplativosti projekta najbolje govori
i činjenica da bi po njemu bilo potrebno rušenje više hiljada kubika zidova,
odnošenje iste količine šuta kao i statičko ojačavanje preostale konstrukcije
samo kako bi se postiglo "prožimanje prostora u istoj ravni uklanjanjem
nepotrebnih zidnih pregrada"?
Najluđe
ideje
Sam smeštaj prostora za povremene izložbe nameće i
potrebu za teretnim liftom koji se smešta do same fasade u Čika Ljubinoj, isto
kao i kompleksi klozeta na svim etažama. I smeštaj prostora za administraciju u
najreprezentativnije izložbene dvorane na prvom spratu koje gledaju na Trg
Republike očito je rezultat nečijih megalomanskih želja a ne rezultat nečijeg
racionalnog razmišljanja. Očito je da je Milan Rakočević bio dvorski arhitekt
Tatjane Cvjetićanin i pripadnika njene "velike
lože" kojima je bilo najvažnije da sebi obezbede sobe sa pogledom iz
Muzeja na Trg, pri tom žrtvujući samu zgradu i izložbeni prostor. Sama po sebi,
administracija ne treba da opterećuje Muzej, može i da bude izmeštena iz zgrade
Muzeja. Ukratko, projekat ne nudi nijedno rešenje na pravi način, što uopšte ne čudi jer sam uvid u radnu biografiju
Milana Rakočevića pokazuje da on uopšte nema nikakvog iskustva u adaptaciji
starih zdanja. Međutim, možda je projekat rekonstrukcije baš zato njemu i
poveren, budući da se pokazalo da Rakočević ima izuzetno nesenzibilan pristup
rekonstrukciji, što je možda bilo i poželjno kako bi se
najluđe ideje savremene arhitekture, kao i nečije najluđe lične želje, mogle
uspešno realizovati, a to jedino može da sprovede projektant koji ne poštuje starije zdanje koje rekonstruiše. Ono što je u
skandalu rekonstrukcije Narodnog muzeja
najstrašnije jeste sama činjenica da ovde niko nije lud. Pripadnici raznih "velikih loža" bili su bahati i
bezobrazni, a struka i šira javnost nemoćni i
doskora veoma namerno isključeni i marginalizovani.
Otkako je ova vlada smogla hrabrost i poništila ranije
već usvojeni projekat, ućutali su se autor tog projekta, prof. arh. Rakočević,
i direktorka Narodnog muzeja Tatjana Cvjetićanin. Pitanje je šta sada sledi?
Možda žalopojke sirote Tanjice protiv bezdušnog Ministarstva kulture? Ili možda
nečija smena i pokretanje pitanja odgovornosti za do sada utrošena sredstva za
obnovu, za projekat koji je neadekvatan, kao i pitanje izgrađenog
(neprimerenog) depoa što nije u nadležnosti ekspertskog tima niti sadašnjeg
Upravnog odbora već drugih državnih organa.
Sam svoj
majstor
Činjenica da je Miladin Lukić neovlašćeno potpisao
dopis upućen Narodnom muzeju pokazuje da je on sve vreme provedeno u
Ministarstvu zapravo radio samovoljno i povremeno bio u sukobu interesa, što
najbolje pokazuje činjenica da je pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić
omogućio rekonstrukciju i dogradnju Muzeja u Prijepolju sredstvima
Ministarstva, a po projektu arhitekte konzervatora Miladina Lukića.
Pune ruke posla
O radu "velike
lože" Republičkog zavoda u vreme direktorovanja Marka Omčikusa najbolje
svedoči sledeći primer: svojevremeno je Marko Omčikus odbio da potpiše završen
projekat zaštite Lepenskog vira (u kome je učestvovalo
desetak stručnjaka Republičkog zavoda, Narodnog muzeja i Nacionalnog parka
Đerdap), i to na zahtev Miladina Lukića, sa stavom da se takvi projekti rade u
privatnom birou, a ne u Republičkom zavodu, koji samo treba da izdaje
konzervatorske uslove. Teško da je u Narodnom muzeju bilo drugačije, u istoj
klimi divlje demokratije? A onda je Miladin Lukić, zbog svojih
"zasluga" postao pomoćnik ministra kulture. Nova direktorka
Republičkog zavoda Gordana Marković, shvativši sa kime ima posla, rasformirala
zavodsku "veliku ložu", ali je zato nova Velika
loža proradila u Ministarstvu kulture na čelu sa "velikim majstorom"
Miladinom Lukićem, čiji dopisi su postali čuveni: npr. pisao je (2006) da
Republički zavod ne treba da radi Lepenski vir, koji treba da je u nadležnosti
Narodnog muzeja, pošto Lepenski vir nije
nepokretno, nego pokretno kulturno dobro, jer je dislociran. Čitajući to pismo, u dva ministarstva su
se krstili i levom i desnom. A možda je samo nekom privatnom birou trebalo
posla? Kasnije bi verovatno i novine imale pune ruke posla...