Beli kriminal

 

Slučaj "Hitna pomoć": Istraga pokazuje da je potrebna istraga

 

Za život do smrti

 

 

    Umesto da nas leči, Hitna pomoć nas sistematski ubija, bar tako proizilazi iz dugo skrivanih dokumenata do kojih je Tabloid došao. Naredni tekst nije za maloletnike i srčane bolesnike

 

Milan Malenović

 

Bivši direktor Gradskog zavoda za medicinsku pomoć u Beogradu, popularne Hitne pomoći, doc. dr sci Borko Josifovski 18. septembra 2006. održao je šokantnu konferenciju za štampu na kojoj je optužio pojedine svoje kolege da zarad provizije koju dobijaju od mrtvozornika namerno puštaju pacijente da umru. Dr Josifovski je istovremeno optužio i Ministarstvo zdravlja da zna za ove probleme, ali da ništa ne čini.

Već dva dana kasnije Tomica Milosavljević, večiti srpski ministar zdravlja, smenio je dr Josifovskog. Međutim, šteta je već bila načinjena, javnost se uzbunila, pa je Ministarstvo moralo da naloži vanredni spoljni nadzor rada Hitne pomoći.

Izveštaj o nadzoru je bio gotov već 6. oktobra 2006. i odmah dostavljen kako gradskom sekretarijatu za zdravlje, tako i republičkom ministru Tomici Milosavljeviću. Ono što su dr Branislav Ničić, dr Dušan Gostović i dr Saša Ignjatijević, sva trojica iz Zavoda za hitnu medicinsku pomoć Niš, konstatovali tokom hitne kontrole, toliko je šokantno da je njihov izveštaj do danas skrivan od očiju javnosti.

 

Lekari za zdrave

 

Predmet kontrole pomenute komisije bio je rad samo dvojice lekara Hitne pomoći Beograd, dr Milomira Tufegdžića i dr Zorana Miloševića, i to u jednom kratkom vremenskom periodu. Zašto su ostali lekari amnestirani od svake odgovornosti zna onaj ko je ovu i ovakvu kontrolu naložio.

U tački 5. izveštaja komisija preporučuje i neke opšte mere koje bi dovele do poboljšanja rada Hitne pomoći, ali i bolje kontrole osoblja ove ustanove. Posebno je podvučena preporuka: Nakon konstatacije smrti, rodbinu umrlog ne upućivati na bilo koje pogrebno preduzeće. Međutim, baš u tom grmu leži zec, jer kako rekoše Topalovići, smrt je najsigurniji posao.

Kod dr Tufegdžića nedostaje kompletna dokumentacija za tri intervencije urađene u periodu koji je kontrolisan, dok je kod dr Miloševića taj broj uvećan na celih pet. U skoro svim slučajevima kod obojice lekara nedostaju bitni podaci u lekarskim izveštajima, a u nekim izveštajima nedostaje fono-zapis.

Posebno zgražava objašnjenje ovih vrlih lekara u pojedinim slučajevima, a koje je i komisija prihvatila, da reanimacija umirućih nije ni pokušavana jer se radilo o pacijentima obolelim od teških bolesti. Pa, da li je lekar potreban zdravima ili bolesnima?

U slučaju smrti L.K., koja je nastupila 29. juna 2006. godine, komisija je konstatovala čitav niz zastrašujućih propusta. Prvo je dr Petrija Popević, koja je primila poziv, iz razgovora sa rodbinom pacijenta, a koji je trajao dobrih 169 sekundi, zaključila da se radi o pozivu drugog stepena hitnosti, iako je upisala da se radi o srčanom bolesniku starom 85 godina koji ima jako gušenje!

Nakon toga je dispečeru Slobodanu Jovanetiću trebalo celih 22 minuta da na lice mesta pošalje ekipu dr Tufegdžića. U lekarskom izveštaju, kako konstatuje komisija, podaci su nepotpuni i netačni.

Jedino je u ovom slučaju komisija stavila znak pitanja kod odluke dr Tufegdžića da ne pokuša reanimaciju, iako je od poziva sa naznakom "umire" do dolaska ekipe prošlo pola sata. Da li je doktor samo želeo da bude siguran da će i tog dana da dobije proviziju od  pogrebnog preduzeća, ili je nešto drugo u pitanju?

Ovo čak nije ni rekord po pitanju sporosti upućivanja ekipe takozvane Hitne pomoći.

 

Sve će to Srbija da plati

 

Dana 5. aprila 2006. operater Mirjana Obradović prima u 15.57 časova poziv od porodice pacijentkinje S. T., stare 91 godinu, i određuje prvi stepen hitnosti. U 16.01 poziv je prosleđen dispečeru Zlatanu Radoviću, koji lekarsku ekipu dr Zorana Miloševića obaveštava tek u 17.36, odnosno više od sat i po po prijemu obaveštenja - najviše hitnosti?!

Kako proizilazi iz izjava koje su nam dostavili naši insajderi iz Hitne pomoći, dr Milošević je tog 5. aprila imao dve intervencije sa smrtnim ishodom pacijenta, i u oba slučaja je porodicu preminulog uputio na pogrebno preduzeće Spokoj.

Zašto se čekalo toliko dugo da bi se u slučaju pacijentkinje S.T. na teren uputio dr Milošević, možda se može saznati analizirajući jedan drugi slučaj iz koga se vidi da je pomenuti lekar običavao da se jednostavno izgubi u toku ranog vremena.

Dana 9. avgusta 2006. pomenuti lekar je upućen kod pacijenta M.Č., čija je porodica prijavila smrt u snu. U lekarskom izveštaju stoji da je ekipa na lice mesta stigla u 21.11 časova i da reanimacija nije rađena jer je prošlo suviše vremena od trenutka smrti. I pored toga, dr Milošević se centrali ponovo javlja pošto je završio intervenciju i to u 23.38 časova, odnosno punih dva sata i 27 minuta pošto je stigao u stan preminulog?!

Ono što dodatno tereti ovog lekara je sačuvani fono-zapis iz koga proizilazi da je supruga preminulog zvala Hitnu pomoć da bi lekari samo konstatovali smrt njenog supruga. Da li je dva i po sata dr Milošević utrošio ubeđujući porodicu da prihvati pogrebno preduzeće kod koga je on na platnom spisku, ili je vreme ubijao u nekoj od obližnjih kockarnica, budući da je intervencija usledila u neposrednoj blizini Železničke stanice? Bilo kako bilo, za sve to vreme lekar i njegova ekipa su bili nedostupni za dispečera Hitne pomoći, te tako nisu mogli da intervenišu u drugim slučajevima.

U nekoliko slučajeva komisija iz Niša konstatovala je kod dr Miloševića da je priložena dokumentacija nedovoljna za donošenje zaključka da li je odluka lekara da ne radi reanimaciju ispravna.

Jedino su Tufegdžić i Milošević posle ovoga kažnjeni umanjenjem plate za jedan mesec u visini od 10 odsto, i to samo zbog nepotpune i neadekvatno popunjene dokumentacije. Direktor Hitne pomoći dr Branislav Lazić ni jednu jedinu reč nije potrošio na očigledno ubijanje pacijenata.

Čovek koji je sve ovo "zakuvao", dr Borko Josifovski, pravnosnažnom presudom je dobio za pravo i sud je poništio rešenje o razrešenju koje je potpisao Tomica Milosavljević. Umesto da se povinuje odluci suda, Tomica se pravi blesav (ili se ni ne pravi) i stvara još veću štetu koju će jednoga dana solidarno da plate svi građani Srbije.

 

 

 

 

Da li je dva i po sata dr Milošević utrošio ubeđujući porodicu da prihvati pogrebno preduzeće kod koga je on na platnom spisku, ili je vreme ubijao u nekoj od obližnjih kockarnica, budući da je intervencija usledila u neposrednoj blizini Železničke stanice? Za sve to vreme lekar i njegova ekipa su bili nedostupni za dispečera Hitne pomoći, te tako nisu mogli da intervenišu u drugim slučajevima.