Beli kriminal
Srpsko zdravstvo otima građanima 220 miliona
evra godišnje
Standardno
džeparenje
Zahvaljujući
skandaloznom Zakonu o zdravstvenom osiguranju, upravni odbori i direktori
zdravstvenih ustanova u Srbiji dobili su divnu priliku da se obogate pljačkajući
po zakonu. Na usluzi im je i jedna od prve dve finansijske institucije u državi
- Republički zavod za zdravstveno osiguranje
M.G.
Takozvane reforme
srpskog zdravstva sprovođene pod komandom vlastohlepnog ministra Tomice
Milosavljevića, doživele su svoj vrhunac još 2008. godine, donošenjem Zakona o
zdravstvenom osiguranju, kojim je doslovno legalizovana korupcija. Ne bilo
kakva, nego sistemska korupcija, čime je pljačka građana putem zdravstvenih
fondova dobila i naučnu težinu.
Naime, članom 61 ovog
zakona uvedena je kategorija vanstandardnih usluga, a članom 57 predviđene su i
neke vrste starorimskih bahanalija za one koji imaju para: usluge na lični
zahtev i liste čekanja koje je moguće zaobići kupovinom prioriteta. U praksi,
to znači da svaki građanin koji ima i može da (pot)plati za lekarsku uslugu,
dobija povlašćen status u društvu.
Zaverenička grupa
ministrovih zakonodavaca predvidela je finim rečnikom da "Usluge idu na
teret pacijenta iz njegovih sredstava, po cenama koje utvrđuje davalac usluga".
A "davalac usluga" je upravni odbor i direktor bolnice ili doma
zdravlja. Tako je zakonom stvorena i zaštićena jedna lukrativna organizacija
koja svakog dana uzima ogroman novac od pacijenata, a kako zakonom nije
predviđeno precizno koje se usluge ne smeju naplaćivati, direktori bolnica
imaju odrešene ruke da komercijalnom uslugom proglase i vađenje krvi!
A usluge se naplaćuju na
licu mesta u gotovom novcu, bez izdavanja fiskalnih računa (izdaju se samo
blok-računi iza kojih ne ostaje pisani, knjigovodstveni trag).
Prevara je utoliko
skandaloznija što je iskorišćeno poverenje građana u državne zdravstvene
ustanove, i što taj novac ne ide na račun budžetske ustanove koju bi
kontrolisali inspektori Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, nego na
račun koji država ne kontroliše.
U takvoj situaciji,
direktor zdravstvene ustanove (koga je imenovao ministar) ima diskreciono pravo
da taj novac koristi kao sredstva za "posebne ili hitne nabavke".
Postoji i kategorija "Vanredni troškovi", koja je posebno zanimljiva
jer nudi da svaka "koza u kupusu" ima slobodu mišljenja prilikom
trošenja tuđeg novca.
A neke zakonski
legalizovane slobode nude direktorima domova zdravlja i kliničkih centara da u
direktnim pogodbama ili razbijanjem tendera na više manjih, mimo procedure
javnih nabavki, zarade veliki novac koji
nije knjigovodstveno zaveden pa ga ne mora pratiti dokumentacija.
Naravno da u tako
povoljnim okolnostima ova povlašćena klasa ministrovih računopolagača pronalazi
firme svojih prijatelja (a što da ne - i rodbine), sa kojima deli novac
izbegavajući na zakonski način i platni promet i obaveze koje iz njega
proističu.
Da bi sve ovo
funkcionisalo kako treba, srpsko zdravstvo je danas jedino u Evropi bez
integralnog informacionog sistema koji bi omogućio praćenje tokova novca u
zdravstvu.
Kako bi slika ozakonjene
otimačine bila jasnija, treba reći da u Srbiji svakog dana blizu 20.000 do
25.000 pacijenata plaća takozvane vanstandardne usluge. Sva istraživanja
govore da ovim građanima u proseku bude naplaćeno oko 3.000 dinara, što je 60
miliona dinara dnevno. Godišnje je u pitanju nešto više od 18 milijardi dinara,
ili preko 220 miliona evra! Nema nikakve dileme: reč je o masovnoj i
neprekidnoj pljački građana Srbije, prema čijoj veličini su
Veličanstveni kriminalni
akt u zakonskoj formi bio je potpuno zaokružen u decembru 2008. godine
objavljivanjem Uredbe o dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju. Uredba predviđa
tri vrste dobrovoljnog osiguranja - paralelno, dodatno i privatno zdravstveno
osiguranje.
Samo ovo poslednje,
privatno osiguranje, ima nekog smisla jer važi za osobe koje nisu obuhvaćene
obaveznim osiguranjem kod Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (RZZO).
Dodatno osiguranje bi trebalo da pokriva troškove zdravstvenih usluga, lekova,
novčanih naknada koji nisu obuhvaćeni pravima iz obaveznog osiguranja, ali
Uredbom nije razjašnjeno da li to obuhvata i pokriće dela troškova do pune cene
usluge.
Primera kako funkcioniše pljačka po Zakonu o
zdravstvenom osiguranju ima više nego dovoljno...
Iz Zavoda za zdravstveno
osiguranje Vojvodine, za samo dve godine, potrošeno je više od milijardu dinara
(10,5 miliona evra) na kupovinu nepotrebne medicinske opreme, a firme preko
kojih je vršena nabavka birali su sve sami vrhovni bogovi vojvođanske politike.
Kupovine su se odvijale "pogađanjem" bez tendera, a pljačku su
otkrili samo radnici RZZO-a. Sve se završilo penzionisanjem direktora
pokrajinskog RZZO-a (na zahtev Upravnog odbora ove ustanove!) koga je
svojevremeno na ovo mesto izabralo Izvršno veće Vojvodine.
Gde mu se krije
Ministar
Tomica Milosavljević je prijateljima objasnio svoju odluku da se operiše u
Nemačkoj, a ne u Beogradu, navodeći da nije želeo da prođe "kao Nenad
Čanak u listu Tabloid!" A reč je o pisanju našeg lista da su Nenadu
Čanku, uoči operacije u Sremskoj Kamenici, medicinske sestre jedva pronašle
polni organ, da uvuku kateter.