Uvodnik
(Pr)osudite sami
Moćni i prezreni
Milovan Brkić
Prošle nedelje
ulicom kojom sam žurio prođoše
crne limuzine, sa zastavicom. Štrecnuh se i
stadoh u stavu mirno. Ko zna
da li će me kroz zatamnjena
stakla ugledati amabasadorka Meri Brus Vorlik, ili
neki drugi guzonja iz Američke
ambasade. Može, iziritiran, poslati depešu u Vašington,
u kojoj će me, po meri američkih vrednosti, proglasiti za kurvinog sina
ili bulšit (goveđu balegu) i predložiti da
Srbiju, zbog loših manira njenih
građana, ponovo bombarduju.
U dvorištu
Ujka Sema vodi se bespoštedni
rat centara moći i obaveštajnih
službi kojim se, ciljano, kompromituju ministarstva koje kontrolišu hladnoratovske snage u administraciji predsednika Obame, kao što su potpredsednik
Bajden, državna sekretarka Hilari Klinton i ministar
odbrane Robert Gejts.
U ovom
bespoštednom ratu protiv
portala Vikiliks, koji je osnovan specijalno za potrebe
ovog psihološko-propagandnog obračuna, otkrivene su borbene
aktivnosti i (ne)moral američke vojske, spisak američkih agenata po svetu,
kao i uličarski
jezik američkih diplomata koji vršljaju po
celom svetu, preteći atomskim
oružjem i prljajući strane
državnike, opisujući ih kao
kriminalce, stanične kurve, psihopate...
Posmatrao sam nedavno špartanje
ambasadorke Meri Vorlik po Srbiji. Učinilo mi se da
je pristojna, uljudna i vaspitana. I zamišljam kako ona,
kada se vrati u zgradu Ambasade, šalje depeše, koje,
otprilike, glase: "Dragan Šutanovac je kurvin sin, nezajažljivi je pljačkaš, dajte mi instrukcije kako da se ponašam u njegovom slučaju''. A onda se setim depeša koje
njen kolega Kameron Voker otprema
u Pentagon, opisujući Šutanovca kao ''dobrog momka koji
bi izgazio i utrobu majke svoje,
samo da dobro
bude plaćen, i da je spreman,
sve dok ga
ludi Srbi ne smaknu, da pljačka
Srbiju i potpuno uruši
njen bezbednosni sistem''.
Milijarde ljudi
su minulog stoleća, širom sveta,
sanjale američki san. Toliko gladnih usta očekivalo je pomoć u hrani, u novcu, sužnji su
gajili nadu da će ih iz zatvora
diktatora njihove zemlje spasti američka
intervencija, vojna ili diplomatska.
Šta se to desilo sa onima koji
su u svetu slovili kao velesila
koja podstiče razvoj demokratije, bori se protiv tortura, a za ljudska
prava?
Da li
je poslednjih sto godina američka administracija mogla da ostvari svoje
ekonomske interese, tako što bi u afričkim, azijskim, latinoameričkim, pa i nekim evropskim
zemljama, podsticala stvaranje institucija, podržavala pokrete i pojedince koji
su težili tom cilju, umesto što je odvajala bezbrojne milijarde dolara bez pokrića, kojima
je plaćala protuve poput Sadama Huseina,
Norijege, Somose, Pola Pota, Osame
bin Ladena, Viktora Juščenka, Mihaila
Sakašvilija, Borisa Tadića i
njegove kamarile, koji su pristajali
da opljačkaju svoju zemlju do gole kože, za
račun američkih kompanija i uticajnih
lobista iz Vašingtona.
Obračuni unutar
američkog društva, centara
moći i obaveštajne zajednice, očigledno imaju za cilj da
promene odnos američkih institucija prema drugim zemljama
i narodima i večnim vrednostima.
Nije ni
čudno što danas američki građani skoro nigde na
planeti nisu dobrodošli.
Razumljivo je i što se američke diplomate kriju po blindiranim
vozilima, kao pacovi.
Poluludi sekretar
odbrane Gejts, međutim, smatra da ostali narodi
i države moraju da sarađuju
sa SAD-om, jer ih se boje,
oni su najjači,
i nezamenljivi su, te da
on ne vidi ništa loše u dosadašnjoj praksi američke
diplomatije i njene armije. Razumljivo
je otuda, što ruski obaveštajci, sa
ovakvim moralom političke elite SAD, lako ulaze u predsedničke odaje, u ministarstva, i s lakoćom
špijuniraju pijane od vlasti i
moći američke velmože.
Američko-srpski državljanin
i reprezentativac Srbije u plivanju Milorad Čavić, nakon osvojene medalje, upitan od voditelja CNN-a šta bi želeo da
mu se u životu još ostvari, odgovorio je da bi voleo da
njegove dve zemlje (SAD i Srbija),
ne budu više najomraženije na svetu.