Stav

 

Tajkuni

 

Piše: Branko Dragaš

 

Tajkuni su okupirali medije. Izašli su iz sigurne i udobne sive eminencije u javnost, jer je vrag odneo šalu. Vrag je u njihovom slučaju - bankrot!

Svi tajkuni su u bankrotu, ali to još uvek ne sme da se objavi. Njihovi politički mentori to još uvek kriju jer se plaše da ih tajkuni ne povuku u propast. U ratu koji će nastati između političara i tajkuna pobediće - političari. Pobediće jer su veći prevaranti od tajkuna. Dokaz za to su tajkuni koji su danas na Interpolovim poternicama. Jednom tajkunu sam to rekao još 1992. godine, kada sam mu predvideo da će završiti ili u zatvoru ili u izgnanstvu. Završio je na Interpolovoj poternici. Tajkune je stvorila politika i politika će ih uništiti. Kada tajkuni kažu da su sve radili po zakonu, oni su u pravu isto onoliko koliko su i nacisti na suđenju u Nirnbergu tvrdeći da su radili po zakonu. Naime, koncentracioni logori su napravljeni po zakonu. Uprkos tome, nacistima je suđeno. Promenio se zakon. Otuda jedan veliki strah kod tajkuna. Plaše se da se politika ne promeni i da nova politika ne donese nove zakone.

Tajkuni životinjski osećaju da stanje u društvu nije dobro i zato se danas brzo prestrojavaju. Instinktivno osećaju da se u utrobi društva valja veliko nezadovoljstvo koje može svakog trenutka da se pretvori u uličnu revoluciji, koja će na vlast dovesti neke nove ljude sa kojima oni neće moći da se nagode kao što su uspeli da se nagode kada je izvršena petooktobarska prevara. To se više neće ponoviti. Ne zbog toga što neki novi političari ne bi hteli tu nagodbu, jer svako reketiranje tajkuna finansijski se isplati, nego iz jednog jednostavnog razloga - više nema odakle da se uzme. Osim iz lične imovine tajkuna, koju će oni braniti do poslednjeg političara.

Danas su se, dakle, prilike potpuno promenile. U opštem društvenom sunovratu i rasulu političari će napujdati ogorčenu javnost na tajkune, prikazujući ih kao glavne krivce za sadašnji haos. Tajkuni danas pokušavaju da izbegnu taj linč i pojavljuju se u medijima da bi potkupili javnost. U petooktobarskom prevratu potkupili su političare. Tačnije, njih su političari izreketirali. Tih dana otvoreno sam se suprotstavio tom ličnom reketiranju. Smatrao sam da je to kriminalan čin i da ne pogađa samu suštinu građanskih protesta. Naime, moje stanovište je bilo da se po hitnom postupku donese Zakon o poreklu kapitala javnih ličnosti i Zakon o nacionalizaciji kapitala koji je nastao na privilegijama, monopolima, špekulacijama i finansijskim malverzacijama od 1989. do 2000. godine.

Zakon je trebalo da odredi institucionalne okvire za lustraciju. Nažalost, to se nije dogodilo. Uprkos mom energičnom protivljenju da se ne reketiraju tajkuni, Đinđić je sa njima napravio dil. To ga je koštalo života. To i koketiranje sa kriminalcima. Nisam mogao da prihvatim tu njegovu zadivljenost kriminalnim tipovima. Kako sam rođen u Zemunu i kako sam bio sportista i odrastao na ulici, prirodno je bilo da sam poznavao većinu tih "opasnih momaka". I nikada sa njima nisam imao nikakvih problema. Mi smo bili dva suprotna sveta i naši svetovi nisu se mešali. Nisam mogao ni da budem zadivljen njima, jer sam bio bolji sportista. Imao sam više pobeda u direktnim duelima. To što su oni bili kriminalci u tržišnoj utakmici nije ništa značilo. Ni u tuči. Postojao je jedan ulični kodeks kojeg smo se svi pridržavali. Kriminalci su to besprekorno poštovali. Van terena mi smo za njih bili - gimnazijalci!

Ratne devedesete odnele su mnoge od onih koje sam znao i mnogi su izgubili glave pod vrlo sumnjivim okolnostima. Ostali su ratni profiteri i tajkuni. To su bili novobogataši u službi nacionalsocijalizma. Kada su mi uništili banku, pošto sam otvoreno odbio bilo kakvu kolaboraciju sa despotskim režimom, državni kriminalci su mi ponudili da napravimo dil. Rekli su mi da je mama, tako su zvali ženu predsednika države, odobrila da dva vodeća kriminalca u državi uđu sa kapitalom u moju banku, da mi se vrati oteti kapital i da nastavim da radim svoj posao, jer sam ja najbolji bankar u državi. Odbio sam da budem bankar kriminalaca. Ni tada, kada sam ostao potpuno sam pred naletom terora države i pred državnim ubicama, nisam imao problema sa kriminalcima. Bili su krajnje korektni prema meni, jer sam držao tu distancu i otvoreno im pokazao da smo dva različita sveta. Ponavljam i ovoga puta, kriminalci, bez obzira kakvi bili, imaju nekakav kodeks i postoji crta preko koje neće preći. Političari to nemaju. Političari su - ološ! Ne samo ovi naši, nego i svetski. Raspadajući neoliberalni kapitalizam stvorio je kriminalne političare. Koncept da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji, u suštini je kriminalni koncept koji se zasniva na prevarama i otimanju od siromašnih građana. Taj koncept je kod nas primenjen od petooktobarskog prevrata.

I dok je Despot kriminalce držao kao seoske džukele, kod kapije, Đinđić ih je pustio u kuću. To je bila kobna greška. Zapravo, njegova zadivljenost kriminalcima dolazila je iz neiživljenosti, nedokazanosti i diletantizma. Kriminalci su imali sve ono što je njemu nedostajalo. U neku ruku, slično je objašnjenje zašto su lepe, pametne i obrazovane devojke iz dobrih porodica završavale sa kriminalnim tipovima. To, naravno, mogu da razumem, ali ne mogu da shvatim da čovek koji je nesumnjivo imao talenat, koji je posedovao filozofsku apstrakciju i intelektualni sarkazam, koji je imao pred sobom najbolju istorijsku priliku, bolju nego Despot 1989. godine, kome su građani davali blanko potpis da izvrši korenite reforme, koji je mogao da bude najveći reformator u nas Srba - da taj čovek završi na pločniku, ispred zaključanih vrata, izdan, prevaren, ostavljen, ustreljen samo da bi ga sprečili da napravi zaokret koji je trebalo da izvede tog šestog oktobra.

Sve ono što sam mu govorio i što sam mu pisao da uradi, nije uradio. Kada se osvestio, kada je shvatio kuda je sve to krenulo, kada je hteo da napravi zaokret, kada je počeo da mi šalje signale da mi se izvini, kada se u njemu sažela istorijska prilika i državna odgovornost za budućnost nacije, tada su ga izveli na streljanje. Politički saradnici, tajkuni i kriminalci. Oni su napravili zaveru. Oni su ga ubili. Vreme je pokazalo ko je politički profitirao od njegove smrti. Vreme je pokazalo da su tajkuni postali još bogatiji. Samo su kriminalci žrtvovani u ovoj prevari. A svega toga ne bi bilo da su tajkuni odmah pohapšeni i da im je nacionalizovana imovina. Svega toga ne bi bilo da se nije okružio političkim diletantima i napaljenim, neiživljenim klincima željnim bogatstva i pokazivanja. I tako su propale reforme na samom početku. Sve ostalo je bilo brutalna pljačka države i građana, protiv koje sam odmah ustao i otvoreno opominjao građane Srbije šta će se dogoditi. I mali broj građana mi je verovao, jer su bili zadojeni marketinškim kampanjama o boljem životu bez rada, životu na donacijama i kreditima, finansijskom balonu koji će se u nedogled naduvavati i tako nas uvesti u neoliberalno blagostanje. Taj balon je pukao izbijanjem svetske ekonomske krize i krahom gangsterskog kazino-kapitalizma. I šta sad? Kako dalje? Ima li nam spasa? Šta da radimo?

Danas je mnogo teže vreme nego što je bilo posle petooktobarskog prevrata. Najteže je što su građani izgubili veru u promene. A izgubili su je jer nemaju poverenja. A nemaju poverenja jer nema morala. A nema morala jer su političari ološ. I vlast i opozicija. Potpuno su isti. I nema društvenih promena dok se oni ne promene. Kako da se promene? Dva su načina: prvi, da se postigne nacionalni konsenzus svih društvenih snaga u državi oko promena, ne samo političkih partija, i drugi, da se nastavi ova pijanka dok ne bankrotiramo. Šta je realno, šta bi moglo da se dogodi? Mislim da je drugi scenario realniji, jer će narkotizovana vlast i opozicija ići do bankrotstva. Bankrot će uslediti kada državne kase budu prazne i kada više ne bude nikakve mogućnosti da se isplate penzije i državni činovnici. Tada će građani morati da izađu na ulice u opštim građanskim protestima. Tada neće biti važno ko je koja partija. Postojaće samo dve partije. Partija osiromašenih i opljačkanih građana i partija bogataša. Ko će pobediti? Tajkuni osećaju ko je pobednik i zato se sada prestrojavaju.

Predsednik je priznao da ne može da plati komunalije. Kada je državna kasa prazna, postavlja se pitanje - kako će se građanima koji štede u bankama garantovati depozit od 6,9 milijardi evra? Kojim kapitalom država garantuje taj depozit? Da li je to nova prevara države? Predsednik o tome ništa ne govori. On nema vremena, jer se budi sa Severinom. Zamislite predsednika Hrvatske da prizna svojim građanima da se budi sa Cecom ili Jecom ili Sekom. To se nikada neće dogoditi. Predsednik Srbije je priznao da je prosrpski predsednik. To je, gospodo drugovi, potpuno ludilo. Predsednik države je potpuno prolupao i ne zna šta priča. Predsednik države nije više u mogućnosti da vodi državu i trebalo bi ga odmah smeniti. Predsednik države je postao opasan po interese naše države. On vodi nekakav lični rat sa tajkunima. Kada ga je Beko prozvao i rekao da je predsednik države jači od njega, što je notorna glupost i što pokazuje u kakvom su strahu tajkuni, predsednik države je počeo lično da mu preti da se ne kači sa njim, predsednikom države.

Politika predsednika države, između ekskurzija po svetu i slušanja Severine, zasniva se na kalkulisanju sa tajkunima. Partijski tajkuni su dobri i njih ne treba dirati. Ostali tajkuni trebalo bi da se sami snalaze. Zato su im otvorili sve medije da se brane. Kralj šećera se istopio pred televizijskim kamerama. Istopio se vrlo jeftino - za tri evra. Predlažem da svake večeri puste na svim televizijama sve tajkune. Krajnje je vreme da građani upoznaju ljude koji su ih, uz pomoć političara, opljačkali. Krajnje je vreme da se građani uvere da su tajkuni upravo onakvi kakve sam ih opisivao. Poznajem sve srpske tajkune lično i znam kako su se obogatili. Njihovo bogatstvo je nastalo samo zahvaljujući politici. Nijedan evro nisu zaradili na tržištu. Sve su dobili na guzove i uvlačenjem političarima. Znam da su jajare i kokošari. Nepismeni, mucavi i pokvareni. Prava je prilika da pokažu ko upravlja pokradenim novcem.

Predsednik države ih poziva na društvenu odgovornost. Treba zajedno da slušaju Severinu. Predsednik države, političke partije na vlasti i partije u opoziciji politička su prošlost. Treba nam nova državotvorna i nacionalna politika. Trebaju nam novi ljudi koji će doneti nove zakone. Zakone o nastanku kapitala od 1989. do 2010. godine. Novi zakoni će tajkune dovesti pred sud i nacionalizovaće njihovu opljačkanu imovinu. To je put ka spasu države i nacije. U protivnom, postoji velika opasnost da se pojavi neki novi demagog. I da nas vrati sto godina unatrag. A to nam, braćo i sestre, više ne treba. Pristalica sam narodnog kapitalizma i slobodne Srbije. Verujem u svoj narod i njegovo istorijsko iskustvo. Vreme je za promene.