Tabloid istražuje
Zašto su nestali cepelini: vazdušni brodovi ponovo na horizontu
Bilo je to letenje za pamćenje
Da li je jedan od razloga za nestanak cepelina i u tome što ne troše naftu kao avioni, pa nisu isplativi naftnom biznisu, ili zbog činjenice
da sva današnja vazduhoplovna tehnologija počiva na onome što su davno smislili
Nemci, a što je nakon Drugog svetskog rata pokradeno, preneto u Britaniju, SAD
i SSSR, prekopirano i tehnološki prilagođeno potrošnji nafte kao goriva?
Priredila:
Ivona Živković
Katrin Board, Amerikanka, trenutno na službi u kompaniji Airship Venture, kaže
da "ima najlepši pogled na svetu iz svoje
kancelarije u San Francisku". Veličanstven pogled sa 100 metara visine ona
trenutno ne bi menjala ni za jedan drugi posao na svetu. A njen posao je
pilotiranje vazdušnim brodom i Katrin je trenutno jedina žena na svetu koja
"kormilari" ovakvim brodom poznatim još i po nazivu
"cepelin". Ona upravlja NT cepelinom, jednim od tri moderna
polučvrsta cepelina koji su napravljeni u Nemačkoj za komercijalna putovanja po
novoj tehnologiji (Neue Technologie).
NT cepelin američke
kompanije Airship Venture prvi let je obavio septembra 1997. i od tada je korišćen za turističko razgledanje San
Franciska. Drugi je ostao u Nemačkoj i služi istoj nameni, dok je treći kupila japanska kompanija Nipon Airship. Japanska
kompanija je maja ove godine bankrotirala, a NT cepelin je spušten na
jednu poljanu i razmontiran. Danas su tako u upotrebi
samo dva NT cepelina.
Konstrukcija ovih cepelina izrađena je od aluminijuma visoke čvrstine i
veoma laganih ugljenih vlakana, i zato spadaju u tzv. "polurigidne
cepeline". Na konstrukciju su montirana tri motora za plovidbu,
jedinstvena pilotska i putnička kabina u obliku viseće gondole i rep za
kormilarenje. U komfornoj gondoli, kao u malom autobusu, može da se smesti 12
putnika, dok cepelinom upravljaju dva pilota. Čitava konstrukcija obložena je
višeslojnim specijalnim laminatom i puni se sa 8.425 kubnih metara helijuma,
koji je lakši od vazduha. NT cepelin plovi pomoću tri klipna benzinska
motora sa po četiri cilindra lycoming IO-360, koji se već decenijama
koriste u malim lakim avionima. Od tri propelera na cepelinu dva se mogu
okrenuti za 120 stepeni, što omogućava veću pokretljivost broda, podizanje i
spuštanje po vertikali, stajanje u mestu, te kretanje unatrag. Maksimalna brzina je 125
kilometara na sat, ali obično plovi upola manjom
brzinom. NT cepelin je veći od boinga 747,
ali teži samo oko 1.000 kilograma zbog materijala visoke tehnologije koji su u
njega ugrađeni.
Iako je Lockeed Martin pre nekoliko godina imao planove da napravi HAA cepelin
(High Altitude Airship) koji bi služio za špijunažu
i bio stacioniran na samom rubu svemira, detaljnih informacija šta je sa
projektom za sada nema.
Ove zanimljive letilice danas kao da su zaboravljene. Pri pomenu reči -
cepelin, većina pomisli na katastrofu koju je doživeo najveći cepelin ikada
napravljen - čuveni Hindenburg (1937), mada razlog njegovog pada nikada
nije tačno utvrđen. Spekuliše se i o sabotaži.
Da li je razlog za zaborav i u tome što cepelini ne troše naftu kao avioni,
pa nisu isplativi naftnom biznisu? Ili zbog činjenice da sva današnja
vazduhoplovna tehnologija počiva na onome što su još davno smislili Nemci, što
su davno primenili i u konstrukciji i u letovima cepelina, a što je nakon
Drugog svetskog rata pokradeno, preneto u Britaniju, SAD i SSSR , prekopirano i tehnološki prilagođeno potrošnji nafte kao goriva?
Biće da je to najveći razlog. Posebno ako se podsetimo da su cepelini 30
godina početkom 20. veka bili izuzetno korišćeno, efikasno i pouzdano prevozno
sredstvo. Njihova spektakularna pojava na nebu iznad Evrope, severne Afrike,
južne i severne Amerike, svugde je izazivala oduševljenje posmatrača. Putovanje
cepelinom je bio izuzetan događaj koji je sebi mogla da priušti samo društvena
elita toga vremena. O tome danas svedoče samo muzeji, kao i kolekcionari
memorabilija.
Cepelin
i Hindenburg bili su ponos Nemačke
Vratimo se zato malo u prošlost
kako bismo sagledali staru nemačku tehnologiju koja je danas, nažalost,
sklonjena iz komercijalne upotrebe. Finansiranje nemačke ratne mašinerije, a
samim tim i brojnih tehnoloških inovacija, a zatim njihova krađa i tajno
prenošenje u Britaniju, SAD i SSSR, deo je perfidnog plana koji je izveo
naftno-bankarski kartel uz ideološku potporu katoličke crkve.
Dva vazdušna broda LZ-127 (Graf Cepelin)
i LZ-129 (nazvan Hindenburg) bili su najviše korišćeni za prevoz
putnika. LZ-127 (Graf Cepelin) bio je dugačak 233 metra, prečnika 30 metara,
dok je LZ-129 (Hindenburg) bio dug 241 metar sa prečnikom od 40
metara.
Oba cepelina, kao i najsavršeniji
LZ-130, koji nikada nije korišćen za komercijale letove, bili su prava
slika nemačke apsolutne tehnološke nadmoći na početku 20 veka.
Termin
"cepelin" se zato i danas koristi za ove vazdušne
letilice koje su imale čvrstu konstrukciju i čijim letom se moglo precizno
upravljati. Termin potiče od naziva nemačke kompanije Luftschiffbau
Zeppelin, koju je osnovao grof Ferdinand fon Cepelin (Zeppelin).
Njihov vazdušni brod imao je veliku i čvrstu
aluminijumsku konstrukciju u kojoj su bile smeštene posebne komore koje su se
punile gasom lakšim od vazduha. Letilice su dobile još
jedan popularan naziv, a to je "dirižabl" - ono čime se može
upravljati, od francuske reči "diriger".
Za razliku od običnih
vazdušnih balona (blimpova) koji se danas koriste za reklame i čiji oblik
zavisi od pritiska u balonu i menja se sa njim, cepelin ima postojan oblik. Za konstrukciju cepelina korišćena je jedinstvena legura od aluminijuma
nazvana duraluminijum, koja je bila sačinjena od bakra, mangana i magnezijuma.
U leguri je zapravo bilo 93,5 posto aluminijuma. Ovu leguru je smislio nemački
metalurg Alfred Vilm 1909. Osnovu konstrukcije sačinjavali su trougaoni nosači od
duraluminijuma koji su formirali 15 glavnih prstenova, a koji su bili povezani
sa trideset i šest dužinskih nosača sa trouglastom kobilicom i jednim
centralnim osovinskim koridorom duž čitavog cepelina. Za
osovinu je bio nakačen rep u obliku krsta.
Na pramačnom donjem
delu, ispod kobilice, nalazila se okačena kontrolna gondola iz koje se
upravljalo brodom, a u njenom produžetku u delu na kobilici smešten
je bio prostor za putnike. Praktično su putnici bili u središnjem
delu cepelina. Koridor koji je postojao duž čitave kobilice služio je oficirima
koji su imali pristup svim motorima, kormilu i svim ćelijama
koje su bile napunjene gasom i drugim korisnim teretom. Tako su majstori za
vreme plovidbe, u slučaju da dođe do nekog kvara na motoru, mogli lako da se
spuste do svakog njegovog dela, što je očito prednost u odnosu na današnje avione.
Upravljačka
gondola imala je nekoliko prostorija. Glavni je bio komandni most u
kojem su se nalazila dva kormila za upravljanje brodom. Jedno je služilo za podizanje, a drugo za plovidbu. Ove poslove su radili
različiti oficiri, s tim što je podizanje broda i
njegovo održavanje u ravnoteži bio kompleksniji poduhvat. Postojala je
navigaciona soba sa kartama i svim najsavremenijim
instrumentima toga vremena za određivanje pozicije, uravnoteženja, merenje temperature
i vlažnosti vazduha, sonar (eholot) za precizno određivanje visine i sl. U
posebnom prostoru nalazila se oprema za radio-vezu i telegrafska oprema. Oficiri su imali i deo za sedenje i relaksaciju, a kapetan je imao
svoju privatnu kabinu.
Postojala je i posebna
prostorija iz koje je vršena kontrola opterećenja
broda i njegove ukupne uravnoteženosti. Tako se dešavalo
da tokom puta krma ili rep postanu teži, pa je bilo neophodno izbacivati teret
(za to predviđen) sa određenog dela broda. Kao koristan balast nošena je
voda, i to 7.673 litra. Mogla je da se onda odbaci i otpadna voda (1.531
litar), koja je nakon upotrebe ostajala uskladištena na brodu.
Hindenburg je u letu opsluživalo 40
oficira i dvadesetak stjuarda, uključujući i dva
kuvara. Putnicima Hindenburga je na raspolaganju bio veliki prostor u središnjem delu cepelina na dva nivoa. U salonskom prostoru
i restoranu za ručavanje bili su veliki prozori
okrenuti nadole sa kojih su mogli da posmatraju pejzaž. Kuhinja je bila
opremljena šporetima na električnu struju, bojlerima
za zagrevanje vode, kao i frižiderima.
Upotreba otvorenog
plamena bila je zabranjena, ali je brod imao posebnu prostoriju za pušače. Na dugim prekookeanskim letovima putnicima su na
raspolaganju bile kabine za spavanje nalik kupeima u spavaćim vagonima. Graf
Cepelin je imao 20 kreveta, a Hindenburg i do 70. Preko dana gornji
krevet je bio spuštan i kabina je pretvarana u prostor
za sedenje. Krevete su uređivali stjuardi. Spavaće kabine su bile u nizu, a između njih hodnik na čijem
kraju su bili toaleti.
Pored toga što su mogli da uživaju u
gledanju kroz prozor i u kulinarskim specijalitetima, vlasnici Hindenburga
su za razonodu svojih putnika naručili i da se konstruiše
koncertni klavir, koji bi bio daleko lakši od standardnog. Tako je napravljen
klavir od duraluminijuma i izradila ga je poznata
nemačka firma za izradu klavira Julijus Blitner. Težio
je samo 162 kg.
Oni koji su imali priliku da sviraju na njemu tvrdili su da je imao sasvim dobar zvuk. Tako su se
kao gosti na Hindenburgu pojavili i neki čuveni
pijanisti tog vremena, koji su svirali za putnike, dok je BBC sa jednog
putovanja čak i preko radija uživo prenosio koncert. I sam kapetan Hindenburga,
Ernst Lehman, voleo je da svira na njemu za
svoje putnike, a svirao je i harmoniku. Ovaj čuveni klavir nije bio na Hindenburgu u vreme njegovog poslednjeg putovanja
jer je bio sklonjen pre početka sezone letova 1937. i
ostavljen u fabrici Blitner. Uništen je kada je fabrika 1943. godine
izgorela nakon bombardovanja saveznika.
Problemi
sa gasom
Cilj konstruktora cepelina bila je mogućnost da ga napune sa što više gasa, kako bi mogao da ponese
što veći teret. Ali, postojalo je fizičko ograničenje
u izradi tako velike konstrukcije, jer se za tu namenu morao napraviti i veliki
hangar.
Graf Cepelin je punjen sa tri miliona i 3.700.000 kubnih stopa gasa, a Hindenburg
sa 7.062.000. Gas, koji je lakši od vazduha, uglavnom
je korišćen za podizanje broda, dok su se kao pogonsko gorivo u motorima
koristili benzin ili dizel. Lakši od vazduha su bili
samo vodonik i helijum. Problem sa vodonikom je bio
što je bio veoma zapaljiv i nepostojan, dok je helijum bio znatno teži od
vodonika, ali mnogo bezbedniji. Ali, helijuma je u tim velikim količinama bilo teško proizvesti i bio je skup. Samo su Amerikanci
mogli da naprave takvu količinu helijuma. Pored toga, brod je imao
problem što je tokom leta gubio na težini kako je
tečno gorivo u motorima sagorevalo. Zato su tokom leta morali da ispuštaju gas kako bi se održao u ravnoteži.
Ali, Nemci su stalno radili na boljim tehnološkim
rešenjima
pa je tako dr Herman Blau napravio gas sličan propanu koji je bio lakši
od vazduha, a mogao je da se koristi i kao pogonsko gorivo. Nazvan
je blau gas. On je imao približno istu težinu kao vazduh
pa njegova potrošnja za vreme leta nije značajno
menjala aerostatičku ravnotežu broda i nije bilo potrebe da se ispušta gas za
podizanje tokom leta. Što je još zanimljivije, blau gas je bio mnogo lakši za
skladištenje
i mnogo efikasniji od benzina. Produžavao je mogućnost
letenja bez tankiranja preko 30 sati. Oko milion kubnih stopa blau gasa
nosio je Graf Cepelin kako bi plovio nešto preko 100 sati. Ako bi se taj jedan milion kubnih stopa blau gasa zamenio
vodonikom, brod je mogao poneti količinu benzina dovoljnu samo za 70 sati leta
i manje. Brod je ipak nosio i benzin, tako da ako bi brod bio pretežak,
motori su mogli da sagorevaju benzin umesto blau gasa i tako ga olakšaju.
Ipak, korišćenje
blau gasa je bilo riskantno i mnogi su verovali da je on čak opasniji od
vodonika. Naime, u to vreme gasne ćelije nisu bile
nepropusne i blau gas je uvek negde curio. S obzirom da je blau gas
bio iste težine kao i vazduh, on nakon curenja nije išao
u visinu kao vodonik, već je ostajao negde pri dnu haube ili čak silazio do
same kontrolne gondole, pa je tako pretila opasnost da dođe i do samih motora.
Tako ovo zanimljivo tehnološko rešenje nije
prihvaćeno.
Graf Cepelin je za kretanje koristio
pet majbah motora VL 2 sa 12 cilindara
od 550 konjskih snaga za podizanje i 450 konjskih snaga za putovanje. Hindenburg
je koristio četiri motora daimler-benz od 16
cilindara (DB 602) dizel.
Komercijalni
letovi
Cepelini
su bili u putničkom komercijalnom saobraćaju 30
godina. Prevalili su preko milion i po kilometara i izveli
oko 2.000 letova bez problema. Graf Cepelin
je izveo 590 letova i 143 puta je preleteo Atlantski okean, a jednom i
Pacifički. Prevezao je 13.110 putnika. Bio je
to najuspešniji vazdušni brod ikada sagrađen.
Graf Cepelin
je 1930. počeo
da leti preko Atlantskog okeana na redovnoj liniji sa povremenim zaustavljanjem
u Španiji, Londonu, Majamiju,
Prosečna brzina kojom je leteo Hindenburg iznosila je 125
kilometara na sat, a maksimalna 135. Visina na kojoj su leteli cepelini bila je
od 100 do 200 metara, a mogli su da se podignu i do 2.000 metara kada bi
preletali visoke planinske masive. Posada broda se uvek trudila da leti što je
niže moguće kako bi uvek bila ispod oblaka i tako
osmatrala kretanje njihovih formacija. U zavisnosti od
vremena menjali su pravac kretanja i brzinu. Dakle, cepelini nisu leteli
pravolinijski u strogo određenim koridorima kao danas
mlaznjaci. Tokom 1936. godine
Hindenburg je imao redovnu liniju preko Atlantskog okeana i najčešće je
saobraćao izmeđi Frankfurta i Njujorka, i Frankfurta i
Po
preciznim beleš
Ali, ovo
udobno putovanje imalo je i jednu manu, jer cepelini zimi nisu imali grejanje.
I pored ogromne količine gasa koju je nosio, putnici su zimi morali da sede u
kaputima ili zamotani u ćebad dok su pili tople čajeve
i supe.
Katastrofa Hindenburga
Hindenburg
je svoj poslednji let imao 6. maja 1937. Cepelin je bio upravo pred sletanjem na poligon Lejkherst u Nju Džersiju. Na
njemu je tada bilo 36 putnika i 60 članova posade. Hindenburg je
leteo iz Frankfurta i preleteo je Francusku, Holandiju, Engleski kanal,
Atlantski okean, prešao južnim delom preko Grenlanda
pored Njufaundlenda, i zbog loših vremenskih prilika i vetra čekao je skoro 12
sati da sleti u Lejkherst. Tako je umesto u šest sati
ujutru, počeo sletanje oko sedam sati predveče.
Kao i svaki njegov dolazak u Ameriku i ovaj su pratile
kamere i fotoreporteri mnogih novina. Sletanje je morao da obavi brzo jer se pravac vetra brzo menjao.
Dvadeset metara iznad zemlje na gornjem repnom delu cepelina izbio je požar. Za
samo jedan minut čitavu konstrukciju je zahvatio plamen i ona se srušila na zemlju. Poginulo je 13 putnika i 21 član posade. Bio je to šok za ceo svet
jer su kamere ovu katastrofu u potpunosti snimile.
Direktor
nemačke kompanije koja je gradila cepeline, Hugo Ekener, dobio je obećanje od predsednika Ruzvelta da će im SAD prodati helijum,
ali samo ukoliko ga budu koristili u mirnodopske svrhe. Ali, već nakon aneksije
Austrije 1938, koju je naredio Hitler, odustali su od obećanja.
Herman Gering naredio je 1943. da
se unište svi dirižabli i da se aluminijum pretopi za vojnu industriju. Bio je to neslavan kraj ere cepelina.
O tome šta
je zaista izazvalo eksploziju (koju su mnogi čuli), a zatim plamen koji je
nastao mešanjem vodonika sa vazduhom (kiseonikom) u
ćelijama 4 i 5 na repnom delu cepelina - nikada pouzdano nije utvrđeno. Poznavaoci i ljubitelji ove tehnologije, kao što je i Dan Grosman
(koji prikuplja sve podatke o cepelinima), tvrde da obilato plasirane priče
preko interneta poslednjih godina o tome kako je plamen izbio jer je hauba bila
ofarbana zapaljivom bojom - ne stoje. I na
snimcima se jasno vidi da je plamen izbio iznutra ispod haube.
Da je u
pitanju namerna sabotaža obrazložio je u svojoj knjizi "Ko je uništio Hindenburg? (Who Destroyed the Hindenburg?)" A.
A. Hoehling, koji je to uradio na osnovu podataka i istraživanja izvršenog 1962. On veruje da su sabotažu izvršili
cionisti i komunisti koje je finansirala međunarodna bankarska elita. I C. E.
Rosendal, komandant vazdušnog pristaništa u
Lejkherstu, koji je i sam putovao cepelinima, napiso je knjigu "What about
Airship?", u kojoj podržava teoriju da je Hindenburg bio žrtva
sabotaže.