Feljton
Peta kolona džihada: ko je odgovoran za začarani neprekinuti krug
islamskog nasilja (1)
Zasjaće polumesec na
Kaptolu
Da li pravoverni
musliman može da bude lično i politički lojalan nemuslimanskoj državi? Sa blizu
25 miliona muslimana u zemljama zapadne Evrope i sa preko tri miliona u SAD,
pitanje lojalnosti državi zemlje-domaćina postaje veoma važno. Ovo su pitanja
kojima se bavi knjiga Senka džihada Srđe Trifkovića(SKZ, 2007, Beograd)
iz koje Tabloid u sledećih nekoliko brojeva prenosi završno poglavlje
pod nazivom Peta kolona džihada
Srđa Trifković
Za proteklih sto godina broj
muslimana koji žive u zemljama Evropske unije porastao je za oko hiljadu puta i
sada prelazi cifru od 20 miliona. Ako se nastave sadašnji demografski trendovi,
oni će oko 2025. činiti preko deset odsto stanovništva Evrope u celini i jednu petinu
omladine. U Americi će ih biti više od 10 miliona. Njihov prirodni priraštaj
biće oko tri puta veći od žitelja zemlje domaćina, a pored ogromnog priraštaja
njihov broj će rasti daljim prilivom doseljenika, legalnih i ilegalnih, sa
Bliskog istoka, severne Afrike, Indijskog potkontinenta i drugde.
Evropsko demografsko samouništenje
predstavlja jedinstven fenomen u svetskoistorijskim okvirima. U Francuskoj,
zemlji od gotovo 60 miliona stanovnika, preko jedne četvrtine od oko 760.000
novorođenih beba u 2004. činili su potomci imigranata, većinom muslimana iz
Severne Afrike. Do 2050. broj stanovnika Italije opašće sa sadašnjih 57 miliona
na 40 miliona (mnogo starijih) žitelja. Do te godine evropski kontinent u
celini će imati oko 150 miliona žitelja manje nego danas.
Dok sve veći delovi drevnih
evropskih gradova poput Berlina, Roterdama, Brisela i Malmea polako podležu
tuđinskoj invaziji, neki ekonomisti govore da je trend useljavanja imigranata u
Evropu neophodno dodatno podsticati, do nivoa od oko četiri miliona imigranata godišnje, ne bi li se nadoknadio očekivani
gubitak radno sposobnog stanovništva. Kolektivna kultura smrti, oličena
u kontraceptivnoj piluli, abortusu, sodomiji, promiskuitetu i eutanaziji,
donela je gorke plodove. Stanovništvo Evrope ostarilo je do te mere da će
nastaviti da se naglo smanjuje čak i u malo verovatnom slučaju ponovnog rasta
broja novorođenih do nivoa koji obezbeđuje generacijsku obnovu.
Demografska invazija
Kako trenutno stvari stoje, do
kraja ovog stoleća neće postojati "Evropljani" kao pripadnici
etničkih grupa koje dele isti jezik, kulturu, istoriju i pretke, i koji
naseljavaju zemlje nazvane svojim imenom. Pritom, da ironija bude potpuna, evropski
narodi u opadanju, podvrgnuti su indoktrinaciji vladajuće elite sa ciljem da poveruju - ili
pak da pod golom prinudom prihvate - da je tekući demografski preokret zapravo
blagoslov multikulturalizma koji obogaćuje njihova društva i čini ih uzbudljivo
raznolikim.
Evropa gubi sposobnost da se
definiše pa samim time i odbrani, što predstavlja Alahom danu pogodnost za
milione imigranata čija je asimilacija nemoguća jer su ispunjeni dubokim
prezirom prema društvu-domaćinu. Mreže džihadista danas postoje u svim zemljama
zapadno od nekadašnje "gvozdene zavese", sa središtem u stotinama
džamija i islamskih centara. Sadašnje muslimansko stanovništvo Evropske unije
od preko 20 miliona udvostručiće se do 2025; tada će na njih otpadati oko jedne
trećine novorođene dece u 15 država koje čine staro jezgro Evropske unije.
Ovaj proces bitno je različit od
talasa imigracije u Severnu Ameriku u XIV i XX veku. Nema više ni govora o
asimilaciji, nema ni pomena o prihvatanju kulture zemlje-domaćina. Hiljade
mladih Arapa koji su divljali ulicama francuskih predgrađa u jesen 2005. nisu
bili primarno motivisani gnevom zbog navodne diskriminacije ili nedostatka
zaposlenja. Oni su motivisani prezirom i mržnjom prema društvu-domaćinu,
sa kojim ne osećaju ništa zajedničko. Evropa je danas podvrgnuta procesu koji
manje liči na migracije a više na invaziju sa geopolitičkim ciljevima. Ta se invazija sprovodi
pod zaštitom liberalnih ideala tolerantnosti, koji su u diskursu savremenog
Zapada uzdignuti na nivo neprikosnovene mantre. Zahvaljujući tome džihadisti
osvajaju teren, arogantno samouvereni i zaštićeni političkom korektnošću
društva-domaćina.
Većina muslimanskih doseljenika
isprva je došla sa namerom da provede samo kraći period života na industrijskom
Zapadu. Tradicionalna nesklonost muslimana da žive pod vlašću nevernika
prevladana je ekonomskim razlozima. Tako je za samo 30 godina muslimansko
stanovništvo Velike Britanije poraslo sa stotinak hiljada na preko dva miliona.
U Nemačkoj ih ima preko pet
miliona, uglavnom Turaka. U Francuskoj ih je blizu šest miliona, uglavnom iz
severne Afrike. Po milion muslimana u Italiji i Holandiji i pola miliona u
Španiji ostavlja dubok trag na sredinu zemlje-domaćina. Preko polovine
novorođenčadi u sedištu Evropske unije, Briselu, deca su muslimanskih
imigranata. Sa nastankom čisto muslimanskih četvrti u evropskim gradovima,
početno razdvajanje kulture od teritorije islamske dijaspore okončano je.
Samouverenost džihadista je
opravdana: oni vide imigraciju i demografiju kao svoje najjače oružje. Svoje
ciljeve već dugo ne prikrivaju, već slede plan sačinjen 1981, kada je Treća
islamska konferencija usvojila Deklaraciju iz Meke:
Vodićemo džihad svim sredstvima
koja nam stoje na raspolaganju... Ugnjetavanje koje trpe muslimanske manjine i
zajednice u mnogim zemljama flagrantno je kršenje prava i dostojanstva čoveka.
Apelujemo na sve države u kojima ima muslimanskih manjina da im daju punu
slobodu. Potrebno je propagiranje islama i njegovog kulturnog uticaja... širom
sveta.
Za dve decenije od tog skupa, u Evropi
i severnoj Americi otvarane su, u proseku, po dve džamije nedeljno. Za
aktiviste iz Meke, međutim, to nije značilo da muslimani u tim zemljama nisu
više "ugnjeteni". Po islamskom učenju, muslimanske manjine ugnjetene
su sve dok njima ne vlada šerijat, što predstavlja jedinu moguću
"punu slobodu". Pritom je maltene suvišno isticati da saudijska vlada
i druge naftom bogate zemlje koje deluju kao finansijeri islamskog
proselitizma, otvoreno ugnjetavaju nemuslimanske zajednice u svojim zemljama
ili im zabranjuju samo postojanje.
Zahtevi za slobodom od
"ugnjetavanja", tj. za potpunom upravno-administrativnom i sudskom
samoupravom, već se čuju u francuskim predgrađima naseljenim pretežno
muslimanima. Tokom nemira u jesen 2005. demonstranti su isticali samoupravu tih
četvrti i njihovu de fakto eksteritorijalnost kao jedan od bitnih
zahteva.
Broj muslimana u SAD porastao je za
tri puta od Deklaracije iz Meke, na oko tri miliona. Taj broj se
povećava daleko više doseljavanjem nego islamizacijom. Još u vreme prvog napada
na Svetski trgovinski centar, 1993. godine, bilo je očito da ratoborni islam
ima čvrsto uporište u muslimanskoj dijaspori u Sjedinjenim Državama. To uporište je poraslo brojčano, ojačalo je i postalo promućurnije tokom naredne
decenije.
Uprkos tome, vlada SAD i dalje
dozvoljava ulaz ne samo stotinama hiljada muslimanskih imigranata od kojih su mnogi iz zemalja koje se sa
pravom smatraju rizičnim ili otvoreno neprijateljskim. Primer lakoće sa kojom
su devetnaestorica otmičara od 11. septembra 2001. dobili američke vize -
zastrašujući je. Pre tog dana brojni potencijalni teroristi i njihovi
sledbenici ulazili su u Sjedinjene Države sa studentskim vizama koje su
prikrivale njihove stvarne ciljeve. Drugi su zaista dolazili zbog školovanja,
ali sa zloslutnim dugoročnim ciljem: da bi stečena znanja upotrebili da
razvijaju nuklearne programe svojih zemalja, prvenstveno Pakistana ali i Irana.
Pritom su fraze o verskim slobodama korišćene kao pokriće za nesputano
delovanje lidera radikalnih islamskih grupa, sa ciljem regrutovanja novih
članova, skupljanja novca, koordiniranjem strategija sa drugim militantnim
vođama, indoktrinacije članstva.
I posle 11. septembra predsednik
Buš ponavlja politički korektne fraze u koje malo ko još veruje. Ton tih izjava
on je dao već prilikom posete jednoj džamiji u Vašingtonu, 17. septembra 2001:
"Amerika ubraja više miliona muslimana u svoje građane, a muslimani. daju
neverovatno dragocen doprinos našoj zemlji. Muslimani su vredni profesionalci i
požrtvovani roditelji." Dva dana kasnije dodao je da "ima više
miliona dobrih Amerikanaca koji ispovedaju muslimansku veru koji vole svoju
zemlju koliko i ja, koji pozdravljaju zastavu jednako snažno kao i ja".
Možda bi trebalo da g. Buš vidi popularni iranski film Ne bez moje
kćeri, u kojem jedan iranski useljenik u Ameriku objašnjava ćerkici da je
on pravi Amerikanac, a ipak u svakom trenutku može da postane strog musliman
kao svaki ajatolah.
Zloupotrebljeno gostoprimstvo
Mnoge zapadne zemlje postale su
daleko pre 11. septembra utočište terorista. Širok spektar islamskih
terorističkih grupa pojavio se i na američkom tlu, uključujući Hamas, Hezbolah,
Alžirsku naoružanu islamsku grupu, egipatski Al gamat al islami, palestinski
Islamski džihad, Islamsku oslobodilačku partiju i Al-Kaidu. Sve one
dele stav Sidika Ibrahima Alija, jednog od osumnjičenih za prvi napad na
Svetski trgovinski centar, koji je bez zazora izneo svoje motive:
"Nevernici moraju biti pobijeni. Nijedan musliman koji ubije nevernika
neće završiti u paklu."
Ovaj obrazac ima uzor u tahidu,
muslimanskom osvajanju Arabije, i u fatahu, ranoj muslimanskoj
ekspanziji. Tada je razvijen i koncept privremene pritvornosti u odnosu na
žrtvu budućeg napada, al takija. Muhamed je, prema hadisu, podsticao
svoje sledbenike da koriste lukavstvo, da se infiltriraju u naselja
neprijatelja i da seju seme razdora i pobune.
Takija
se u naše vreme vidi u pokušajima muslimanskih aktivista na Zapadu da islam
predstave kao učenje ispunjeno tolerancijom i mirom, verom i milosrđem,
jednakošću i bratstvom. "Pogrešno shvaćeni" koncept džihada ističe
nasilje, tvrde tako apologeti, premda je džihad pre svega nenasilno, duhovno
"stremljenje ka pokornosti Alahu" i "unutrašnja borba"
protiv grešne strane čovekove. Oni pritom navode obesnažene ajete iz Meke, a
prećutkuju one kasnije, iz Medine, koji podstiču na nasilje. Pritom optužuju za
rasizam sve koji se drznu da podvrgnu islam kritičkom ispitivanju.
Jedan od ranih propagatora džihada
u SAD bio je Ismail al Faruki, palestinski imigrant koji je osnovao Međunarodni
institut islamske misli i potom niz godina predavao na uglednom univerzitetu
Templ u Filadelfiji. Al Faruki je razvio teoriju pretvaranja Amerike u uporište
islama. On je izjavio 1983. da "ništa ne bi bilo veličanstvenije od ovog
mladog, krepkog i bogatog kontinenta (Severne Amerike) ako se odrekne svog
ranijeg zla i krene napred pod barjakom Alahu akbar".
U deceniji koja je usledila, mreža džihada
se nesputano širila. Decembra 1989, na skupu islamskih aktivista u Čikagu,
počasni gosti bili su Bašir Nafi, finansijer Islamskog džihada, i Abdul
Aziz Odi, njegov duhovni vođa. Dve godine kasnije Omar Abdel Rahman
- slepi šeik i vođa egipatske Al gamat al islamije, kasnije osuđen zbog
pokušaja dizanja u vazduh Svetskog trgovinskog centra - pozvao je muslimane u
Americi da "osvoje ovu zemlju nevernika". On je tada bio legalno
nastanjen u SAD kao stranac sa stalnom dozvolom boravka, tzv. zelenom kartom. U
duhu šeika Rahmana, Sajradž Vahadž, afroamerički preobraćenik u islam i
prvi imam koji je očitao islamsku molitvu za Predstavnički dom SAD 1991,
izjavio je 1997. da će muslimani zameniti ustavnu vladu SAD kalifatom.
"Kad bismo bili ujedinjeni i jaki, izabrali bismo sopstvenog emira i njemu
bismo položili zakletvu. Verujte mi na reč, ako se u Americi ujedini 68 miliona
muslimana, država će pripasti nama." Godine 1995. on je bio svedok odbrane
na procesu Omaru Abdel Rahmanu i uveravao je sud u "miroljubiv" i
blagotvoran karakter optuženog. U istom duhu, Zaid Šakir,
svojevremeno imam na elitnom univerzitetu Jejl, izjavio je savršeno u duhu islamskog učenja da muslimani nikada ne mogu da prihvate
legitimnost postojećeg političkog, društvenog i ustavnog poretka u Sjedinjenim
Državama.
Posle susreta sa jednim od
predvodnika američkih crnih muslimana Luisom Farakanom u Tripoliju 1996,
libijski vođ Moamer Gadafi bio je veoma povoljno impresioniran:
"Navikli smo da spolja posmatramo SAD kao neosvojivu tvrđavu. Sada
pronalazimo pukotinu kroz koju možemo da prodremo u tu moćnu zemlju i da joj se
suprotstavimo iznutra." Kada je Farakan posetio Iran na
godišnjicu Homeinijeve revolucije, izjavio je da će "Alah uništiti
Ameriku rukom muslimana... To je čast koju će rezervisati za muslimane."
Godinu dana kasnije, na skupu "Nacije islama" u Harlemu,
Farakan je izjavio: "Americi je doneta smrtna presuda. Donet je Alahov sud
i ona mora biti uništena."
U istom duhu Ahmed Nofal,
Jordanac koji je tokom devedesetih godina često govorio na islamskim skupovima
širom Sjedinjenih Država, izazvao je oduševljenje aktivista kada je rekao da
Amerika nema "ni misli, ni vrednosti, ni ideala" i kada je izjavio da
će, ako muslimani ustanu, "biti veoma lako za nas da još jednom zavladamo
ovim svetom". Juna 1991, Ujedinjeno društvo za studije i istraživanja
(UASR), sa sedištem u Virdžiniji i pod vođstvom Muse Abu Marzuka, jednog
od tri najveća funkcionera Hamasa, bilo je među sponzorima jednog od najvećih
skupova islamista u SAD. Kemal Hilbavi, vođa egipatske Muslimanske
braće, bio je prisutan i otvoreno propagirao teror. Basam al Amuš, član
jordanskog parlamenta, koji je 1994. koristio sličnu retoriku, kasnije je imao
sastanke u Stejt departmentu i na Kapitol hilu - zahvaljujući Savetu za
američko-islamske odnose. Tokom ovog celog perioda dva fanatika su držala
predavanja širom Amerike, šeik Ganijem iz Egipta i Jusuf Karadavi,
vatreni TV propovednik iz Katara. On se obratio velikom skupu u Kanzas Sitiju
1989. obećanjem da će "u presudnom trenutku muslimani zaratiti sa
nevernicima i pobediti ih". Karadavi takođe hvali Sudan kao model za
muslimanski svet. Ganijem je bio glavni govornik na konferenciji u Bruklinu
koju su organizovale panislamističke grupe 24. maja 1998.
Strateški cilj aktivista jeste da
se na vrhu vašingtonskog Kapitola zasija polumesec. Zaključak jednog od svedoka
na saslušanju o terorizmu u Predstavničkom domu januara 2000. bio je sumoran:
Kao voda koja traži svoj nivo,
teroristi će gravitirati onim područjima koja im daju najveću slobodu
manevrisanja. Ukoliko ne budu sprečeni i zaustavljeni, teroristi će nastaviti
da dolaze u Sjedinjene Države pod firmom ekonomske imigracije.
Stotine džamija širom zapadnog
sveta podučavaju vernike da mrze nevernike. One insistiraju na vidljivim
spoljašnjim oblicima islamske pobožnosti u svakodnevnom životu doseljenika,
čime se između njega i društva-domaćina stvara jaz. Tradicionalna odeća, brada,
marama ili veo, strogo pridržavanje molitava i zabrane hrane, važno su sredstvo
razlikovanja islamske dijaspore u zapadnom svetu od domaćeg društva. Za mlađe
pripadnike druge i treće generacije muslimanskih imigranata na Zapad, islamski
pogled na svet pruža sredstvo jačanja grupnog identiteta, lojalnosti i
samopoštovanja.
Sledeći korak je regrutovanje
pešadinaca radikalnog islama, koji se ponekad pogrešno nazivaju
"fundamentalistima". Oni se pridružuju sekularistima sa Bliskog
istoka koji su se razočarali i u marksizam i u jalovi nacionalizam Trećeg sveta
simbolizovan u Ataturku, Naseru, Asadu ili Sadamu. U radikalnom
islamu oba smera nalaze zajedničko tlo u suprotstavljanju zapadnom sekularizmu
i vrednosnom sistemu, s jedne strane, a s druge, mnogim režimima širom
islamskog sveta koje smatraju kolaboracionistima i izdajicama tradicionalnog
islamskog učenja. Oni vide politički proces kao puke "zamke za hvatanje
glasova da bi se vršila vlast u korist nekolicine" a demokratiju kao oblik
diktature.
Osamini saputnici
Radikalni muslimani dominiraju
životom islamske dijaspore u zapadnom svetu do te mere da se glas umerenih ne
čuje. Tvrdokorne organizacije kontrolišu većinu džamija i islamskih centara,
listova i kulturnih i dobrotvornih organizacija. Novčano ih pomažu Iranci i
naročito Saudijci, glavni finansijer i najekstremnijih grupa. Umereni, gde ih
ima, klone se sukoba sa liderima zajednice.
Islamističke grupe su otkrile da
mogu da manipulišu zapadnom javnošću i političarima skrivajući se pod plaštom
dobrotvornih organizacija, ustavnim odredbama o verskim slobodama i politički
ispravnom floskulom o ljudskim pravima. Njihovi prijatelji i saveznici
uspeli su da se pod plaštom rasno-verske diverzifikacije ubace u oružane snage
SAD, što im je omogućilo da svoje subverzivne aktivnosti vode ne samo na
teritoriji Amerike nego i unutar njenog vojnog establišmenta. Tako je 23. marta
2003. jedan američki preobraćenik u islam, narednik Asan Akbar, bacio
ručne granate u tri šatora u Kuvajtu u kojima su spavali pripadnici njegove
101. vazdušno-desantne divizije. Ubio je tom prilikom jednog 27-godišnjeg
kapetana a teško ranio 15 vojnika.
Pre 11. septembra islamska
avangarda u SAD je postala bahato samouverena. Savez za američko-islamske
odnose (CAIR), Američki muslimanski savet (AMC) i Savet za muslimanske javne
poslove, bez zazora su protestovali protiv odluke Stejt departmenta da imenuje
Hamas, Islamski džihad i Hezbolah kao terorističke organizacije uprkos tome što je tadašnji portparol Hamasa
otvoreno izjavio da "ne postoje termini kompromis i predaja
u islamskom rečniku" i da za neprijatelje islama nema alternative osim
smrti.
Krajem devedesetih CAIR je
organizovao niz javnih protesta protiv medijskih ustanova koje su se drznule da
izveštavaju o istorijatu militantnog islama. Ova organizacija vodila je žestoku
kampanju protiv upotrebe termina "islamski fundamentalizam" u
medijima i protiv "iskrivljenog" prikazivanja džihada kao nasilne
delatnosti. Sa stanovišta islamskih aktivista u Americi, ovo su sve primeri
"klevetanja islama". CAIR
je nazvao presudu krivcima za bombaški napad na Svetski trgovinski centar 1993.
"vrhuncem nepravde... odraz stepena do kojeg je antimuslimanski otrov
prodro u društvo".
Vodeće muslimanske organizacije u
SAD udružile su snage na mitingu u Lafajet parku, ispred Bele kuće, 2002.
godine, na kojem je Abdurahman Alamudi, bivši izvršni direktor i član
upravnog odbora Američkog muslimanskog saveta (American Muslim Council, AMC)
rekao: "Svi smo mi pristalice Hamasa. Slava Alahu - Alahu akbar! I ja sam
uz Hezbolah." Posle bombaškog napada na piceriju Zbaro u Tel
Avivu, 8. avgusta 2001, kada je ubijeno 15 osoba, islamski aktivisti su taj čin
opisali kao "očekivani gorki plod bezobzirne politike Izraela... koji je
odgovoran za začarani krug nasilja".
Godine 1996. CAIR je bio indigniran
kada je korporacija Najk, jedan od vodećih proizvođača patika,
predstavila novi model sa rečju vazduh (Air) napisanom stilizovanim
slovima. CAIR je izneo optužbu da taj znak liči na reč "Alah"
napisanu arapskim pismom. Umesto da odbaci "sporno pitanje" kao odraz
paranoje jedne nereprezentativne i ekstremistima sklone grupe, Najk se
uplašio. Platio je izgradnju igrališta pokraj džamije u jednom predgrađu na
severu Virdžinije i odustao od proizvodnje tih patika. To, međutim, nije bilo
dovoljno: CAIR je tražio je da se firma podvrgne "obučavanju u
osetljivosti".
Godine 1999. CAIR se
usprotivio premijeri predstave Dodir anđela koja se bavila ropstvom u
Sudanu i prisilnim prevođenjem hrišćana koji žive na jugu zemlje u islam. Jedan
od funkcionera ove organizacije izjavio je da je predstava "fino
prikrivena antimuslimanska propaganda i politička tirada".
U godišnjem izveštaju o
muslimanskim građanskim pravima za 1999. godinu, islamske organizacije osudile
su američke državne škole kao "institucije koje muslimanima uskraćuju
verske pogodnosti". Doduše, naveden je napredak u Čikagu, gde su dostupna
alternativna jela bez svinjetine i u srezu Ferfeks, Virdžinija, gde silueta
svinje na školskim jelovnicima upozorava decu da izbegavaju jela koja sadrže
svinjsko meso. Posebno je pohvaljen Paterson, Nju Džersi (inače mesto velike
radosti muslimanskih imigranata, na ulicama, 11. septembra, dok su njujorške
kule bile u plamenu), zato što nema nastave - i to u državnim školama! -
na dva muslimanska praznika. U godinama koje su usledile pokrenut je proces
ispravljanja ove navodne nepravde; posle 11. septembra, štaviše, on je ubrzan.
Danas u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi skoro da nema većeg urbanog centra
koji učenicima ne daje mogućnost izbora halal-obroka u školama i drugim javnim
ustanovama, zatvorima, a sve više i oružanim snagama.
Uzusi političke korektnosti i
antidiskriminacionizma direktno ugrožavaju bezbednost običnih građana. Pre nego
što je obezbeđivanje američkih aerodroma preuzela federalna vlada, firma za
pružanje usluga obezbeđenja Argenbrajt sekjuriti propustila je jednog
ilegalnog imigranta sa sedam noževa i pištoljem za omamljivanje kroz kontrolni
punkt na čikaškom aerodromu O'Her. Kada je ta firma potom zbog nemarnog
obavljanja dužnosti otpustila sedam muslimanki - uključujući četiri žene iz
Sudana, zemlje koja je na spisku vlade SAD kao teroristička država - federalna
Komisija za jednakost prava na zapošljavanje SAD naterala je firmu da ih ponovo
zaposli. Njihovu žalbu je sastavio jedan advokat CAIR.
U najboljoj staljinističkoj
tradiciji CAIR je počeo da uklanja nezgodne tragove posle napada na Svetski
trgovinski centar i Pentagon. Do tada uredno vođena arhiva saopštenja za
javnost, govora aktivista, medijskih citata itd. bila je dostupna na internet
sajtu te organizacije, uključujući angažman oko ponovnog zapošljavanja
"nepravedno otpuštenih" muslimanki na poslovima obezbeđenja
aerodroma. Posle 11. septembra ta arhiva volšebno je nestala.
Nastaviće se
Sadašnje muslimansko
stanovništvo Evropske unije od preko 20 miliona udvostručiće se do 2025; tada
će na njih otpadati oko jedne trećine novorođene dece u 15 država koje
čine staro jezgro Evropske unije.
"Kad bismo bili
ujedinjeni i jaki, izabrali bismo sopstvenog emira i njemu bismo položili
zakletvu. Verujte mi na reč, ako se u Americi ujedini 68 miliona muslimana,
država će pripasti nama."
Islamističke grupe su
otkrile da mogu da manipulišu zapadnom javnošću i političarima skrivajući se
pod plaštom dobrotvornih organizacija, ustavnim odredbama o verskim slobodama i
politički ispravnom floskulom o ljudskim pravima.
Uzusi
političke korektnosti i antidiskriminacionizma direktno ugrožavaju bezbednost
običnih građana.