Na nišanu
U sumrak jedne propale
desetogodišnje politike: potrošili su sve, a slave kad dobiju kredit
Kome smrdi ruski novac
Ko i zašto u Srbiji godinama ne želi da iskoristi status
najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom; zašto bivša ministarka
Kori Udovički misli da je rusko tržište preveliko za srpske proizvođače; kad je
Vladimir Putin najavio 10 milijardi dolara investicija u Srbiju; kome je
Kravčenko "zavrnuo slavinu" i ko je predvideo da će Beograd biti
četvrta prestonica buduće Evroazijske unije...
Nikola Vlahović
Neverovatno
zvuči podatak da je gigantska ekonomija Ruske Federacije do 2007. godine u
Srbiju investirala jedva nešto više od 500 miliona dolara, a da do današnjeg
dana (na sramotu Vlade Srbije) to nije prešlo 1,3 milijardi dolara! Zašto je to
tako, znaju Tadićevi ministri-lobisti američkih i zapadnoevropskih država i
kompanija, ali znaju i ruski investitori koji čekaju da ovaj potkupljeni talog
uskoro ode na deponiju najgoreg političkog smeća.
Kad
je u martu 2011. godine u Srbiju došao nesumnjivi ruski lider novog veka, Vladimir
Putin, jedan ruski privrednik je začuđeno konstatovao da je Srbija u Rusiju
investirala samo nekih 400 miliona dolara i da je većinu te investicije,
ustvari 343 miliona dolara, uložio Sintelon iz Bačke Palanke u Samarskoj
oblasti, i to u izgradnju centra za istraživanje, razvoj i dizajn!
Ako
je to uglavnom sve što su srpske firme tamo uložile, a sve govori da je tako,
onda je ovde reč o smišljenoj antipropagandi poslovnih odnosa sa ovom svetskom velesilom,
sa kojom Srbija vekovima ima najdublje istorijske, kulturne, verske i etničke
veze.
Na
jednom o nedavnih "ekonomskih foruma", zapravo Tadićevih
provincijskih "samita", nekadašnja guvernerka Narodne banke Srbije i
ministarka u jednoj propaloj vladi, Kori Udovički, lakonski je
konstatovala da, kad bi sve zemlje bivše Jugoslavije uzgajale jabuke, ne bi ih
bilo dovoljno - ni za Podmoskovlje.
Ništa
tako slikovito ne opisuje laž, nerad, nemoral i lopovluk u Srbiji kao ovo
"senzacionalno" otkriće! Jer, ako je ovde neko demotivisan veličinom
ruskog tržišta, kako je onda ta ista klika tako snažno motivisana za izvoz na
ogromno tržište Evropske unije, baš tamo gde nas niko neće! Ni nas ni naše proizvode!
Jasno je da je ovde u pitanju demagogija. Dokaz za to je
barem jedna bivša republika pokojne SFRJ. Tako, recimo, jedna od najmanjih
država Evropske unije, Slovenija, danas izvozi robe i usluga na tržište Rusije
za više od 100 dolara po glavi stanovnika! Vladimir Putin je u martu 2011.
godine i lično ohrabrivao slovenačko rukovodstvo da što više ulažu u Rusiju i
da svoje standarde prilagođavaju ruskim standardima, isto kao što ih
prilagođavaju i standardima Evropske unije, te da se i male države poput njih
mogu i moraju naći na najvećoj svetskoj tržnici današnjice, kakva je Rusija.
Rusija ne ulaže u privatni biznis gospodina Serđa
Jasno je kao dan da su lažne srpske demokrate punu
deceniju odbijale bilo kakvu ideju da poslovno sarađuju sa Rusijom, a kad se to
konačno i desilo, bio je to proizvod neizbežne nužnosti kao u slučaju Naftne
industrije Srbije, ili u slučaju izgradnje deonice od 430 kilometara ruskog
gasovoda Južni tok koji će se desiti u narednih godinu i po dana, uprkos
svemu.
Od početka 2011. godine, otkako je Vladimir Putin u
Beogradu jasno stavio do znanja da Rusija može da investira u Srbiju i čitavih
deset milijardi evra, jer za to ima komercijalni interes, polako je počeo da se
raspada lanac obmana i obećanja o brzom prihvatanju Srbije kao kandidata za EU
(sa datumom početka pregovora!) i dolasku na tako željeni izvor takozvanih
pretpristupnih fondova. Jer, u međuvremenu je evropska ekonomska harmonija
počela da se raspada kao kula od karata, kao uostalom i Tadićeva vlada sa
svojom spoljnom i unutrašnjom politikom, zbog koje je postala neprihvatljiva za
ključne centre moći na Zapadu. Ukratko, u Srbiji više nema šta da se
opljačka, ali još uvek ima gde da se investira. A to i pljačka neće moći
zajedno, barem kad su Rusi u pitanju.
Sa
druge strane, sve dosadašnje ruske ponude, što u obliku povoljnih kredita, što
u obliku investicija, bile su unapred osuđene od strane srpskih vlastodržaca,
samo zato što poslovna etika nove Rusije podrazumeva strogu kontrolu puteva
novca i kontrolu njegove namene.
Ruska
privreda je Srbiji ponudila čitav spektar poslova koji odmah mogu da se
realizuju, poput (između ostalog) izgradnje gasnih elektrana koje bi se
napajale iz gasovoda Južni tok (2013. godine počinje izgradnja, a prve
količine gasa kreću 2015. godine).
No,
opet neverovatno zvuči da su se sve dosadašnje ruske privredne delegacije u
Srbiji suočavale sa istim problemom: Tadićeva vlada nema projekata!
Bilo
je i tragikomičnih situacija, da bivši ministar ekonomije Mlađan Dinkić
predloži Rusima da "uđu u vlasništvo Fiata", pa je bio
ljubazno odbijen uz obrazloženje da Rusija ne ulaže u privatni biznis gospodina
Serđa Marikionea (što je Srbija učinila pomogavši ga sa čak 300 miliona
evra iz budžeta), i da oni imaju svoju autoindustriju plus celokupnu
autoindustriju Nemačke, koja već odavno ima svoje proizvodne pogone u ovoj
nepreglednoj zemlji.
Ne
postoji zemlja Evropske unije koja danas, na ovaj ili onaj način, ekonomski ne
sarađuje sa Rusijom!
To je ona ista EU u koju srpske nadridemokrate žarko žele da uđu, besramno se
udvarajući i gde treba i gde ne treba, a pre svega ističući svoj odrešiti stav
da im je Rusija daleko i da im je to tržište preveliko. Naravno,
sve sa ciljem da se dopadnu onom zaparloženom, birokratskom Zapadu.
Tadićevi ekonomisti tvrde da je Rusija veliki
spoljnotrgovinski partner Srbije ali da ona malo ulaže u Srbiju! Kakvog li
licemerja!
Kad njegovi trubači potegnu argument da Austrija, Nemačka
ili Italija više investiraju u Srbiju od Rusije, onda oni govori jezikom
klasičnog jednoumlja! Naravno da ulažu tamo gde im je najjeftinija radna snaga
u Evropi, i gde Dinkićev projekat od pet ili deset hiljada evra subvencije za
svakog zaposlenog ide direktno u džep "investitora". Ali, u toj
"podeli rada i dobara" jedna Rusija neće da učestvuje, jer je njena
poslovna etika vrlo jasna: nikome ništa neće uzeti džabe, niko ništa neće džabe
ni dobiti! Sve između toga je stvar međunarodnih ugovora. Taj okvir u kome je
Rusija spremna da smesti svoje poslovne ambicije, u Srbiji još ne postoji zbog
vladajuće elite koja je svoju deceniju potrošila na trošenje para od kredita i
donacija sa Zapada. Politika iznuđenog (dobićete investiciju ako predate
suverenitet!) ne dolazi iz Moskve, nego iz Brisela i Vašingtona.
Srbija ni na Istoku ni na Zapadu
Rusija je svetski vrh po rezervama zlata i deviza (blizu
1.000 milijardi dolara!). Čak je i ministar finansija Ruske Federacije Aleksej
Kudrin doslovno kazao da više nemaju gde da ih drže (izrazio se finije, pa
je konstatovao da Centralna banka Rusije nema više prostora za povećanje svog
vlasništva zlata i deviza)!
O tome šta se sve nalazi na računima ruskih bogataša
širom sveta ne treba ni govoriti...
Kako se onda desilo da neko u Srbiji do sada nije
preokrenuo gubitničku proevropsku politiku u politiku zdravog evroskepticizma,
u onu politiku koju vode i neke bogatije zemlje Evrope a nisu članice EU?
Odgovor je vrlo jasan: Zapad je posle takozvanog prevrata
od 5. oktobra 2000. godine dao na desetine milijardi evra i dolara, što
donacije, što namenskih kredita, i to direktno u ruke najgorim lopovima
"demokratske provenijencije". Naravno, većina tog novca je otišla na
njihovo lično bogaćenje i stvaranje jedne male armije vlastodržaca kojima je
zanimanje rasprodaja države.
Glavnokomandujući "finansijske vlasti" u Srbiji
punih deset godina, Mlađan Dinkić, danas lakonski konstatuje: "Pa i ja sam
grešio", ili "pare su otišle na tekuću potrošnju"! Eto,
upravo zato danas ni Zapad ni Istok nisu više nikakvi "srpski
prijatelji", nego je ostala Rusija kao jedina realna mogućnost za neku
buduću ekonomsku strategiju Srbije.
Ali, nakon nezapamćene pljačke i rasprodaje države (nad
čim su se i "zapadni prijatelji"
zgražavali), niko više ne veruje u poslovne sposobnosti današnjih vlastodržaca,
niti u njihove poštene namere. Čak je i direktor NIS-a Kiril Kravčenko
objasnio srpskoj javnosti da je ova kompanija u ruskom vlasništvu
"zaključala kasu" dok se ne završe parlamentarni izbori, i dok se ne
bude znalo ko je ovde ko i sa kim će se poslovati. Drugim rečima, Kravčenko je
poručio je srpskim vlastelinima: dok traje institucionalni haos, para za
donacije i sponzorstva - nema!
Ceo svet u Rusiji, samo
nema srpske robe
Danas
je već kasno i za Tadićevu vladu, ali i za otuđene centre moći, koji su se u
vreme ovakve "demokratije" obogatili na grbači opljačkanog srpskog
seljaka i zgažene radničke klase, da shvate šta se upravo dešava. Njemu i
njegovom odnarođenom stranačkom plemenu niko nije rekao da je upravo Rusija ta
koja će postavljati pravila igre u Evropi u ovom veku. Niko im nije rekao da je
savetnik ruskog predsednika Medvedeva nedavno poručio uspaničenoj
birokratiji u Briselu:
"...Želimo
da znamo kakvu akciju će preduzeti sama Evropska unija, za kakav scenario će se
opredeliti: kome će da pomognu - bankama ili vladi? A onda će nastupiti članice
BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina) i naći, zajedno sa SAD i EU koordinisani
pristup za stabilizaciju te situacije".
Jasno
je, dakle, ko će u budućnosti voditi glavnu igru u svetu, i ko je već danas
vodi.
Na
žalost odlazeće Tadićeve vlade, koja Srbiji i građanima Srbije ostavlja dug od
barem pet milijardi evra, otrežnjenje će doći kasno...
Ruska ekonomija i rusko tržište, a posebno
ruske investicije od kojih su toliko godinama zazirali, dobro su došli najvećim
multinacionalnim korporacijama. I to po uslovima koje je
ruska ekonomska strategija zacrtala.
Tako je globalna kompanija Koka-Kola otvorila
fabriku u Rostovu, u kojoj se proizvodi 450 miliona litara ovog napitaka
godišnje.
Zašto Srbija u
Rusiji nema neku svoju veliku fabriku, recimo konditorskih proizvoda (čime se
inače diči)? Zašto ne iskoristi najbolji trgovinski sporazum ikada napravljen
sa ovom velikom imperijom koji je potpisao još devedesetih godina, niko drugi
nego Slobodan Milošević (mnogi kažu da mu je to bio najvredniji dokument
koji je ikada potpisao).
Svaka buduća srpska vlada morala bi ozbiljno da shvati
reči Muktara Kenta, prvog čoveka Koka-Kole: "...Rusija je
za naše poslovanje jedno od najvećih svetskih tržišta po brojnosti stanovništva
i ostvarenom bruto domaćem proizvodu, mi osećamo ogroman potencijal, i ko zna
gde će ova zemlja biti za 20 godina".
Čak i u vreme dok su još privrednici cele Jugoslavije
dolazili u Moskvu i zaključivali poslove sa starom privredom Sovjetskog Saveza,
nikome nije padalo na pamet da ovu ogromnu teritoriju i njene kapacitete
devalvira, makar i retorički, samo zato da bi se dopao nekome u Americi ili u
Evropi. Naprotiv, uvek je stavljan znak jednakosti između ekonomske snage oba
politički podeljena bloka. Ne zato da se ne bi zamerali nekome, nego zato što
je to bila realnost.
Kao investiciono najprivlačniji velegrad između dva
kontinenta, Moskva je doživela da za poslednjih pet godina broj investicionih
projekata inostranog kapitala poveća za čak 130 odsto!
Zamenik gradonačelnika Moskve Andrej Šaronov
govorio je nedavno za Glas Rusije o činjenici da je u Moskvu za samo
pola godine ušlo skoro sto milijardi dolara direktnih investicija!
O čemu onda treba da govore mrtva usta predsednika srpske
vlade Mirka Cvetkovića? Ako je doslovno ceo svet danas na tržištu
Rusije, a mali balkanski satrapi iz Vlade Srbije čekaju da ih neko tamo pozove,
onda je poslednji momenat da se toj zaparloženoj, i u korupciji ogrezloj
koaliciji, pokažu vrata kroz koja treba da izađu jednom zauvek.
Predsednik Ruskih državnih železnica Vladimir Ivanovič
Jakunjin molio je u više navrata srpske političare da jednom
prestanu sa beskonačnim pregovorima, dogovorima, odmeravanjima za i protiv:
"...Mi stalno stimulišemo ideju konačne realizacije,
kako projekta Beogradskog železničkog čvora, tako i pruge Beograd - Bar. Ja se
potpuno slažem da pređemo iz faze pregovora u fazu realizacije projekta. Premijer Putin je takođe
u toku svoje posete govorio o tome. Mi smo spremni da ponudimo realizaciju
projekta Beograd - Pančevo, koji je spreman, i to bi bila prva faze od pet
predviđenih ruskim kreditom...".
Ali,
stvari su mnogo ozbiljnije nego što izgledaju u očima demokratskih šibicara
koji otežu i otežavaju pregovore sa Rusijom što duže mogu... U ovim poslovima
neće moći da se "ugrađuju" niti će ih neko na stranim računima iz
tajnih fondova nagrađivati za lakomisleno sklopljene ugovore...
Beograd, četvrta
prestonica Evroazijske unije
Neposredno
pre i nakon najave svoje nove predsedničke kandidature, Vladimir Putin je u
dužem obraćanju ruskoj i svetskoj javnosti ukazao na neke alternative zemljama
sa beznadežnom ekonomskom i geostrateškom politikom.
Putin
je, ustvari, najavio stvaranje istorijskog projekta, Evroazijske unije (kojom
bi bila obuhvaćena i Srbija, što ekonomski što geostrateški), kojim treba da se
pokaže da alternativa uvek postoji, ali i zato što će projekat Evroazijske
unije omogućiti Rusiji i ostalim članicama da postanu ravnopravan politički i
vojni rival Evropskoj uniji, Americi i Kini.
Unija
bi, prema Putinovoj zamisli, najpre obuhvatila Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu i
Kazahstan, a zatim i većinu ostalih država bivšeg Sovjetskog Saveza.
Otac
moderne ruske diplomatije Igor Panarin dao je ovu ideju Putinu, sa
predlogom da se pre svega stvori carinska unija i jedinstveno tržište, a zatim
zajednička valuta i politički i vojnobezbednosni savez. Prema ideji Igora
Panarina, Evroazijska unija bi imala četiri centra: Sankt Peterburg, Alma-Atu
(Kazahstan), Kijev - i Beograd.
Ovaj
slavni ruski akademik sa pravom predviđa da će se zbog ekonomske krize sadašnji
oblik Evropske unije teško održati, kao i da će usled slabljenja Amerike uticaj
NATO značajno oslabiti, što će prirodno stvoriti okolnosti i za mogućnost
učlanjenja sadašnjih država Evropske unije, kao što su Bugarska i Rumunija, ali
i Srbija, za koju je članstvo u EU ostavljeno za 2020. godinu.
Beograd
kao četvrta prestonica Evroazijske unije, realan je ishod u okolnostima kad
Evropska unija i njen monetarni sistem polako postaju sami sebi problem. O
životu van Evropske unije, najpre iz ekonomskih razloga, Srbija je odavno
morala da razmišlja ne čekajući da upravo Vladimir Putin u jednom svom
skorašnjem autorskom članku, koji je objavila Izvestija, najavi novu
budućnost zajednice Evroazijske unije, utemeljene na sličnim principima kao i
EU, ali sa znatnim razlikama u pogledu suvereniteta svake od članica.
Konačno,
treba reći da je Srbija zbog nemogućnosti da prizna Kosovo kao nezavisnu državu
i zbog svoje obaveze da brani Srbe na severu Kosova, ponovo odbačena i
izolovana od strane Zapada, ne drastično kao i devedesetih godina, ali je
svakako pod nekom vrstom medijskih sankcija. Takođe, odbačena je svaka
mogućnost da u skorije vreme bude predmet rasprave o "članstvu i
proširenju EU".
Ako
je to ta cena, onda je izbor vrlo jednostavan. Postoje i druge svetske velesile
i druga tržišta. Nažalost, sadašnje vlast to ne želi da razume, pa i dalje ne
može da napravi snažan zaokret prema moćnoj Rusiji i njenim ekonomskim
potencijalima.
Ali,
ako ne zna vlada Srbije, znaju seljaci iz okoline Grocke kod Beograda. Oni
svoje voće već odavno prodaju ruskim trgovcima, i to za keš koji dobiju
"na ruke" kad kupac dođe sa hladnjačom. Ima ih iz godine u godinu sve
više. Uprkos pogubnoj politici vlade i ministarstva poljoprivrede koje
sistematski radi na "usaglašavanju standarda sa Evropskom unijom", a
ustvari proteruje poslednje generacije čestitih poljoprivrednih domaćinstava od
kojih i dalje živi pola ove države.
Punih
jedanaest godina bezočnih obmana bilo je dovoljno da se svako uveri gde je kome
mesto, i šta ko treba da čini. Dok lopovi i prodavci magle ne odu sa političke
scene, oni koji rade i nešto proizvode, neće moći da opstanu.
Izlaza
ima, nije Rusija jedini izlaz, ali, treba biti pošten pa reći: ta vrata su
najveća i kroz njih najviše robe, usluga i kapitala može da prođe. Uzgred, reč
je o bratskom narodu sa kojim se dobro razumemo i rečima i emocijama, a ne samo
interesima... Reč je o majci Rusiji. Reč je o opstanku u veku koji je
neizvesniji nego ijedan pre njega!
Odlazeća vlada Srbije i
nadolezeća moć Rusije...
Ruska vlada osniva specijalni fond kako bi
privukla vodeće strane investicione kompanije, a američkoj investicionoj banci Goldman
Saks je ponuđeno da preuzme upravljanje projektom. Inicijativa za osnivanje
fonda, vrednog 10 milijardi dolara, potekla je direktno od ruskog predsednika Dimitrija Medvedeva.
Učešće u ovom ogromnom
projektu ponuđeno je kompanijama Apolo menadžment, Blekstoun i Karlajl,
kao i bliskoistočnim fondovima nacionalnog blagostanja. Rusija formira i
konsultantski savet za pitanja osnivanja međunarodnog finansijskog centra u
Moskvi.
A šta je Srbija uradila
da izveze u Rusiju sve što može da se izveze, iako ima otvoren put, zapravo
status najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom?
Šta su srpski
usrećitelji za jedanaest godina učinili od najbolje ponude koju su ikada imali?
Neverovatno zvuči podatak da je gigantska ekonomija Ruske
Federacije do 2007. godine u Srbiju investirala jedva nešto više od 500 miliona
dolara, a da do današnjeg dana (na sramotu Vlade Srbije) to nije prešlo 1,3
milijardi dolara! Zašto je to tako, znaju Tadićevi ministri-lobisti američkih i
zapadnoevropskih država i kompanija, ali znaju i ruski investitori