Na nišanu
Hoće li nove generacije
Srba živeti pod komandom starih okupatora
Gde je kraj komadanju
Srbije
Kako i uz čiju pomoć Srbija svakog dana gubi deo po deo svog
državnog suvereniteta i kako odlazeći predsednik republike Boris Tadić svojom
sumanutom politikom sahranjuje poslednje tragove nezavisnosti ove zemlje. - Gde
je konačan kraj separatističkim zahtevima manjina, od Subotice do Preševa. -
Dokle će trajati evroatlantska podrška tim zahtevima. - Kako predsednik opštine
Novi Pazar vodi spoljnu politiku Srbije. - Zašto je granica albanskog Kosova na
Kopaoniku. - Ko hoće da stvori vojvođansku naciju...
Nikola Vlahović
Predsednik
Republike Srbije Boris Tadić, umislivši da je predsednik Ujedinjenih
nacija, svakog dana poziva "sve strane u sukobu" na severu Kosova
"da se uzdrže" od sukoba! Kao da govori iz one palate na dokovima
Njujorka, kao da je taj slučaj unutrašnja stvar primitivnih plemena u džunglama
Amazona, a ne drama u zemlji kojom predsedava, njegova zvanična domovina
(uprkos činjenica da u regionu ima još dve alternativne domovine!).
Kako
je ovaj čovek došao dotle, zašto veruje da je toliko visoko kad je evidentno da
je dotakao samo dno? Čitavi strani timovi njegovih kolega psihologa proučili su
ga uzduž i popreko još na početku njegovog prvog predsedničkog mandata, te
utvrdili sve njegove "anomalije" i slabe karike. Istovremeno su razne
američke i zapadnoevroske spoljnopolitičke službe i njihovi monitorinzi
utvrdili spisak onoga u šta se Tadić uopšte ne razume! Tu rubriku još uvek
popunjavaju... Ubrzo je postalo jasno da je sa čovekom njegovog profila sve
moguće.
I
građanima Srbije je postalo jasno da je njegova manekenska epizoda potrošena i
da je nastupilo vreme čiste autokratije u kojoj su sve državne institucije
podređene njegovom liku i delu. Odatle pa do potpunog rasula u državi, bio je
samo korak.
Mada
neverovatno zvuči, Srbija je, nakon vrlo kratkog vremena, opet upala u
šizofreno stanje u kome jedan čovek obavlja i dužnost predsednika i dužnost
premijera, i svakog ministra ponaosob.
Skraćivanje do nadmorske visine
Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika? Na
ovo genijalno pitanje srpskog akademika Čedomira Popova još uvek niko da
odgovori. Štakori
polako žderu i teritoriju i državne ingerencije Srbije, i spolja i iznutra. Na
sceni je okupaciona mapa iz 1941. godine, sa potpuno istim protagonistima kao i
onda. Nove su generacije, ali je etnička slika žrtava i dželata potpuno ista.
Takozvana
međunarodna zajednica jedva čeka da uspostavi još koji protektorat nad teritorijom
Srbije, da se ne završi sve sa Kosovom! Ovo su samo neke od slika ovdašnje
savremenosti koje snažno podsećaju na mračno doba fašizma kad je u Srbiji
okupirao ko je šta stigao. Sve što danas traže albanski i mađarski ekstremisti,
tražili su i dobili pod onom kratkoročnom i krvavom vladavinom nacističke
Nemačke.
Sve
što je nacistička Nemačka okupirala na Kosovu, današnja Nemačka, lider Evropske
unije, okupirala je pod zastavom evroatlantskog protektorata. Sve što su
unutrašnji neprijatelji Srbije iz 1941. godine bili spremni da stave pod noge
okupatora, i danas stavljaju klanjajući se do zemlje, zaklinjući se da nikada
neće biti rata i da će sve što traže dobiti mirnim putem.
Nije
to više samo Kosovo, nije više ni takozvani sever Kosova, koji nikada nije bio
ni etnički ni geografski na Kosovu. Ovo je narodu morao da objasni njegov
vlastodržac, ako već drži sve funkcije i u sve se razume. Ali, izgleda da ni on
ni njegovi savetnici ne znaju tačno gde su konačne severne granice albanskog
Kosova. Eto, istine radi, treba reći da su one, voljom takozvanih velikih sila
Zapada postavljene na južne obronke Kopaonika, na čak 1.300 metara nadmorske
visine! To je kota do koje bi Srbi, prema predsednikovom tumačenju, trebalo da
se - "uzdrže"!
Tursko-bosansko ministarstvo
za Srbiju
Nedaleko
odatle, gradonačelnik Novog Pazara Meho Mahmutović upućuje ovih
dana telegrame saučešća ambasadoru i
Vladi Turske povodom pogibije 24 njihova vojnika tokom obračuna sa Kurdima.
-
Izražavam najiskrenije žaljenje zbog pogibije turskih vojnika. Molimo vas da
izraze našeg najiskrenijeg žaljenja prenesete Vladi i porodicama
poginulih", reče Mahmutović.
Isto
to je uradio i Sulejman Ugljanin, ministar u Vladi Srbije. Ali, u čije
ime? Je li to istovremeno i saučešće Vlade i Ministarstva spoljnih poslova? Ako jeste, da li je to Srbija postala saveznik Turske u obračunu sa
Kurdima? Zašto građani Srbije o tome ne znaju ništa? Da li to znači da će
uskoro u Sandžaku biti dan žalosti kad god je u Turskoj dan žalosti?
Koliko Srbija više nije ni nalik suverenoj državi,
pokazuje i skandalozno učešće nezvanične "kontakt grupe" dve strane
države, Turske i Bosne i Hercegovine, u rešavanju sukoba dve struje islamske
verske zajednice Srbije! Ko je to odobrio? Je li to zvanična politika Srbije da
dozvoljava učešće arbitraže stranih država u rešavanju verskih sporova?
Zašto o toj "arbitraži" ništa ne zna ni muftija
beogradski Muhamed Jusufspahić, nego daje izjavu otkrivajući nekakvu
državnu tajnu: "... Tačno je da su Turska i Bosna i Hercegovina imali
svoje političke i verske predstavnike, ali je tačno i to da Srbija nije
adekvatno predstavljena na tom skupu ili na tim skupovima, jer je sve odenuto
velom tajnosti, pa čak i broj sastanaka... Znamo imena ljudi u mnogim
ministarstvima koji su Zukorliću, muftiji a političaru, a potom muftiji i
nasilniku i kriminalcu, pružali svu pomoć".
Reis-ul-ulema Adem Zilkić kaže da Islamska
zajednica Srbije ni na koji način nije uključena u pregovore o objedinjavanju
IZ u Srbiji, koji se vode u - Ankari!
Vrhovni poglavar svih muslimana u Srbiji dodao je još
jedan gorak pasus na dugačak spisak dokaza o odsustvu državne suverenosti
Srbije: "...Bez presedana je to da sekularna država i političke partije
donose sud o ustrojstvu islamske zajednice u jednoj suverenoj državi...!"
Prodavci i preprodavci Vojvodine
U trenutku dok je trajao poslednji popis građana, širom
Vojvodine su postavljani bilbordi sa parolom:
"Ja sam Vojvođanin/ka", kojima se građani pozivaju da se na
popisu izjasne kao Vojvođani.
Na svakome od tih bildborda bila je vidno istaknuta
zastava Vojvodine (onako kako je još devedesetih "nacrtao" anonimni
dizajner Nenada Čanka). Deljeni su i leci u kojima autori podstrekavaju
na separatizam, a na njima je pisalo:
"...Imaš
pravo da budeš to što jesi! Na predstojećem popisu stanovništva građani i
građanke odgovaraće i na pitanje o svojoj nacionalnoj opredeljenosti. Mnogi ne znaju da imaju pravo da se izjasne kao Vojvođani. Važno je da
znaš: nacionalna pripadnost je stvar tvog osećanja".
Ili: "Vojvođanin je Evropljanin koji zna i ćirilicu.
I to sva slova!"
Već izvesno vreme postoji i "društvena grupa"
na internetu pod nazivom "Ja sam Vojvođanin/ka" sa par hiljada
pristalica, ali, je problem mnogo dublji nego što izgleda.
U međuvremenu, tvorci
nekakve "vojvođanske nacije", otimaju budžetske milione
nekažnjeno, vode dekadentne živote i jašu na opštoj apokalipsi izazvanoj
zastrašujućom epidemijom demokratije, i to one lažljive i huliganske,
pljačkaške i besprizorne, glupe i nasilne. One koja nema veze sa istinskom
demokratijom.
Na sceni su zahtevi za povratkom oduzete imovine posle
1945. godine, i to od onih koji su bili osvedočeni fašisti! Pokušali su da se
"prošvercuju" sa onim Nemcima i Mađarima koji u skladu sa zakonom
imaju pravo na povratak imovine ili nadoknadu. Mnogo šta u planiranom komadanju
Vojvodine kao autonomnog dela Srbije počelo je još devedesetih godina
isticanjem ideje "personalne autonomije Mađara u Vojvodini", protiv
čega su bili čak i oni tradicionalni, "folklorni" autonomaši.
Pre samo nekoliko godina, kad je usled niza
"međunacionalnih tuča" između srpske i mađarske omladine u nekim
gradovima na severu Bačke došlo do toga da slučaj ispituju i izaslanici
Evropske unije, tadašnji ministar za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić
mudro je ponudio uspaljenim mađarskim ekstremistima da Srbija primeni
reciprocitet ljudskih prava, na principu, kako Srbima u Mađarskoj tako i
Mađarima u Srbiji. Odjednom su svi ućutali. I tu je stavljena tačka na očito
inscenirane incidente sa idejom da se plasira priča o ugroženosti i dobije
legitimitet za separatizam. Srbi u Mađarskoj, naravno, ne uživaju ni stoti deo
onih prava koje uživaju Mađari u Srbiji, ali, zahvaljujući demontiranoj državi,
a posebno državnom vrhu koji vodi politiku sopstvenog opstanka i politiku
svojih prihoda (kako stranačkih tako i ličnih), ta činjenica se sistemski
previđa.
Pa šta, kamarad Tadić?
Na početku mandata ove odlazeće vlade mađarska koalicija
je tražila i da opštine Ada, Kanjiža i Senta budu vraćene u severnobački okrug,
čime se praktično stvara regija mađarskih opština na severu Vojvodine, odnosno
mađarska teritorijalna autonomija, a tražili su i utvrđivanje novih granica
"školskih okruga u Vojvodini". Za podršku toj samoproklamovanoj
"proevropskoj vladi", Mađari su dobili nekoliko mesta državnih
sekretara u ministarstvima, nekoliko ambasadorskih mesta, kao i svoje
predstavnike u upravnim odborima Agencije za strana ulaganja i promociju
izvoza, Fonda za razvoj Srbije, PTT-a, Telekoma Srbija, EPS-a i Puteva
Srbije!
Naravno, Boris Tadić je bez razmišljanja prihvatio
celokupnu platformu mađarske koalicije kao "za njega prihvatljivu",
što su kasnije potvrdili i vojvođanske perjanice DS Oliver Dulić i Bojan
Pajtić.
Bio je to još jedan zarđao ekser u pripremljeni kovčeg za
sahranu Srbije i njene suverenosti. Zakucao ga je predsednik Republike lično.
No, dok Tadić čini sve da udovolji kome stigne, jedan
drugi srpski politički lider bez kompleksa govori šta mu je na umu... Prilikom
svoje poslednje posete SAD, Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske,
doslovno je kazao da međunarodna zajednica i zemlje koje su priznale Kosovo
ponižavaju Srbiju, što je hitno preneo i Glas Amerike.
Tadićev rezon je drukčiji. Kad je krajem avgusta 2011.
godine, prilikom posete nemačke kancelarke Angele Merkel čuo da je
ukidanje srpskih ustanova na severu Kosova jedan od uslova za uspešnu
kandidaturu Srbije u EU, zavapio je: "Izgubiću izbore ako to učinim".
Merkelova
mu je na to odgovorila sa dve reči: "So, what?" (Pa šta?).
Eto
i odgovora na pitanje zašto jedan piljar iz Preševa, Riza Haljimi, više
odlučuje o suverenitetu Srbije nego njen predsednik...
Posledice
njegovih "nužnih kompromisa", zapravo potrebe da se živi i umre za
vlast, dovela je do toga da danas, na kraju svih njegovih mandata, Savez
vojvođanskih Mađara traži od države "barem dva javna regionalna
radio-televizijska servisa formirana u Vojvodini", što je bezobrazluk koji
je prevazišao svaku priču o evropskim standardima.
Jednostavnije
govoreći, vlast koja je ovako frustrirajuće ubila svaku priču o državnom i
nacionalnom dostojanstvu, nije ona koja ima morala i snage da potegne pitanje
reciprociteta. Da kad god neka nacionalna manjina nešto zatraži u Srbiji, prvo
proveri kako u toj zemlji živi srpska nacionalna manjina.
Niti se šta gradi, niti
Trepča radi
Najava
tzv. vlade kosova da će da privatizuje rudarsko-metalurški kombinat Trepča
koji je u većinskom vlasništvu države Srbije, jedan je od ključnih razloga zbog
kojih se danas vodi ovako ogorčena bitka za sever Kosova. Upravo na rudarskom
kombinatu Trepča isprobava se konačno otimanje poslednjih tragova
nekadašnjeg suvereniteta.
Pokušaj
privatizacije Trepče, čiji se najveći broj pogona nalazi na severu
Kosova, jasno govori da Srbija nema nikakav uticaj na proces privatizacije, jer
je UNMIK sva ovlašćenja preneo na Kosovsku agenciju za privatizaciju.
Ko
je to mogao da dozvoli, ako se zna da je Srbija decenijama ulagala u Trepču, i
ona je, bez obzira na ishod okupacije dela teritorije, srpsko preduzeće. Ne
treba ni podsećati da je Trepča "evropska prestonica" olova i
cinka, još od Kralja Milutina. To znaju čak i Nemci koji su za vreme Drugog
svetskog rata upravljali Trepčom koja se i danas delom nalazi pod
njihovom okupacijom, mada su trupe Bundesvera presvučene u uniforme
mirovnjaka.
Samo lud u ludnicu ide
Mada
danas i mnoge članice Evropske unije hoće da izađu iz ove zajednice, jer im je
upravo suverenitet ugrožen (a mnogi hoće povratak na svoje nacionalne ekonomije
i svoje monete), srpski predsednik Boris Tadić i dalje recituje pesmicu koja je
mila ušima porobljivača: "...Glavni strateški cilj Srbije je ulazak u
Evropsku uniju i taj cilj nije izmenljiv!"
Ima
i u Evropi mnogo onih koji ovakvu izjavu ne mogu da shvate.
U
članku "Naša država je nedemokratska", koji je objavio belgijski Brisel
žurnal, ugledni autor Pol Belin opisuje strukturu novooformljene
države (Evropske unije, prim. red.), o kojoj i stanovnici Srbije treba da su
upoznati ako jednog dana na referendumu budu odlučivali o sudbinskom učlanjenju
u tu zajednicu...
Naime,
Pol Belin kaže da je 1. decembra 2009. godine usvajanjem Lisabonskog sporazuma
Evropska unija postala država za sebe. Dalje, autor tvrdi da 500 miliona
Evropljana uopšte nisu ni svesni da od tog dana imaju zajedničku vladu kojoj su
vlade dosadašnjih država članica EU pravno potčinjene...
Tako su, kaže Belin, 27 zemlja članica preko noći postale
- provincije EU! Glavna zakonska obaveza parlamenata tih provincija je da rade
u korist EU, a ne u korist svog sopstvenog naroda!
Potpisivanjem Lisabonskog sporazuma demokratski izabrani
parlamenti su se dobrovoljno odrekli suvereniteta svojih zemalja u korist EU,
objašnjava Pol Belin.
Ulazak svake nove članice u Evropsku uniju podrazumeva
predaju najvećeg dela državnog suvereniteta. Mada Srbija nije ni blizu ulasku u
Evropsku uniju, već je predala je sve što je moglo da se preda. Od privrednih
do prirodnih resursa.
Više od igre
Ako
je Boris Tadić "tragična greška po sudbinu države Srbije i očuvanje
srpskih nacionalnih interesa", onda je ta tragedija znatno dublja nego što
na prvi pogled izgleda. Jer, on bespogovorno predaje pravni, teritorijalni i
svaki drugi suverenitet Srbije u ruke nadnacionalne zajednice čija članica
nismo i čiji ishod, usled kolapsa u funkcionisanju, nije izvestan. Reč je o
avanturi bez presedana u novijoj istoriji, znatno većoj i rizičnijoj nego što
je to bilo udruživanje u Jugoslaviju, koja je imala etnički, kulturološki i
ekonomski smisao dok god je trajala.
Vi nama pare, mi vama državu
Srbija
je Svetskoj banci predložila da dug Kosova bude rešen tako što bi Srbiji bilo
vraćeno ili odbijeno od preostalog duga Svetskoj banci 215 miliona dolara koje
je isplatila na ime duga Kosova. Ovako je to zamislio kabinet potpredsednika
Vlade Srbije Božidara Đelića. Ali, da ne bi povredio "uši" dobrih
prijatelja zelenaša, večnih zajmodavaca propalim državicama širom sveta, Đelić
je skoknuo i do Vašingtona, pa je, posle sastanka delegacije Srbije sa izvršnim
direktorom Svetske banke Grejemom Vilerom, rekao da to "nema nikakve veze sa pitanjem suvereniteta, jer i grad Beograd sam plaća svoje
dugove" i dodao da su predstavnici Svetske banke "pokazali
dobru volju da razmotre taj predlog".
U
ovako ciničnoj formi još niko nije pregovarao o namicanju sitnih para u zamenu
za odsustvo brige o suverenitetu (taj je suverenitet je ionako predat na milost
i nemilost bankarskim korporacijama koje u Srbiji haraju zahvaljujući Đeliću,
Dinkiću i sličnima koji su od 5. oktobra 2000. godine uveli diktaturu globalnog
kapitala).