Feljton

EKSKLUZIVNO

Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman (1)

 

Da Čerčil iznenada nestane, sve bi se u trenu promenilo!

 

Nacistički vođa Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj politički testament. Zabeleške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku objavila je beogradska izdavačka kuća Metaphysica pod originalnim naslovom ("Politički testment"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog svetskog rata, i na kraju, izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja kako će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis

 

Zapisao Martin Borman

 

Pit i Čerčil - Pit utire put Imperiji, Čerčil joj kopa grob - Evropa je izgubila supremaciju - Trebalo je da Velika Britanija prihvati sporazumni mir - Treći rajh je bio prisiljen na rat - Nesreća i neprijateljstvo, roditelji velikih vaskrsenja.

 

4. februar 1945.

Hitler diktira:

 

''Čerčil sebe izgleda smatra drugim Pitom. Kakva nada! Godine 1793, Pitu su bile trideset četiri godine. Čerčil je, nažalost, starac, sposoban samo da sprovodi naređenja onog ludaka Ruzvelta.

U svakom slučaju, te situacije se ne mogu nikako uporediti. Setite se načas uslova u Pitovo vreme. Sa stanovišta Engleske, on je bio sasvim u pravu što je odbio da ima bilo kakva posla sa Napoleonom.

Održavajući takav čvrst stav pod nemogućim uslovima, on je svojoj zemlji dao ulogu koja je odredila njenu sudbinu u 19. veku. Bila je to politika planirana da obezbedi opstanak njegovoj zemlji. Čerčil je, sa druge strane, odbijajući da se nagodi sa mnom, osudio svoju zemlju na samoubilačku politiku. On je načinio iste greške kakve čine generali koji ratuju po principima prethodnog rata. Danas egzistiraju elementi koje je nemoguće uklopiti u takvu šemu stvari. Ključni novi faktor je postojanje ona dva džina, SAD i Rusije. Pitova Engleska obezbeđivala je ravnotežu svetske moći sprečavajući hegemoniju Evrope - to jest sprečavajući Napoleona da postigne svoj cilj. Čerčilova Engleska, sa druge strane, trebalo je da dozvoli ujedinjenje Evrope, kako bi sačuvala tu istu ravnotežu moći.

Početkom ovog rata, maksimalno sam se trudio da delujem u uverenju kako je Čerčil sposoban da shvati istinitost te velike politike; u svojim lucidnim trenucima on i jeste bio sposoban da je shvati. Ali sad je on već dugo sasvim vezan za jevrejska kola. Moj cilj u pokušaju da se nagodim s Engleskom bio je to da izbegnem stvaranje nepopravljive situacije na Zapadu. Kasnije, kad sam napao na Istok i probio komunistički čir, nadao sam se da ću time opet upaliti iskru zdravog razuma u umovima zapadnih sila. Dao sam im priliku, bez pretnji, da doprinesu jednom činu katarze, u kojem su mogli sa sigurnošću da ostave zadatak dezinfekcije Zapada samo u našim rukama. Ali mržnja koju osećaju ti licemeri prema čoveku dobre vere jača je nego njihov osećaj za samoodržanje.

Potcenio sam moć jevrejske dominacije nad Čerčilovom Engleskom. Njima se, zaista, više sviđalo da propadnu neispunjenjem ugovornih obaveza, nego da prihvate nacionalsocijalizam. Pod pritiskom, mogli su da tolerišu jednu fasadu antisemitizma s naše strane. Ali, naša apsolutna odlučnost da iz korena iščupamo jevrejsku moć iz celog sveta bila je prejaka hrana za njihove fine stomake!

Pitov genije ležao je u sprovođenju jedne realističke politike, u skladu sa uslovima epohe, koji su dozvolili da se njegova zemlja zaista izvanredno oporavi i koji su joj obezbedili svetsku supremaciju u 19. veku. Servilno oponašanje te politike koju sad Čerčil sprovodi - uopšte ne mareći za činjenicu da uslovi nisu ni najmanje isti - čist je apsurd.

Činjenica je da je svet napredovao od Pitovog vremena! Istina, ceo jedan vek su se promene dešavale sporo; ali Prvi rat je ubrzao taj tempo, a ovaj rat nas je doveo do podnošenja računa i konačnog obračuna!

 

Pijani klovnovi i ostarelo castvo

 

Početkom 19. veka se, sa aspekta moći, računala samo Evropa. Velika azijska carstva pala su u san sličan smrtnom. Novi svet je i dalje bio tek izraštaj na kraju starog, i niko nije mogao razumno predvideti čudesnu sudbinu koja je čekala trinaest britanskih kolonija koje su upravo stekle svoju slobodu... Trinaest! Nisam sujeveran, ali me ta priča iskušava da to postanem! Ta nova država od četiri miliona stanovnika, koja je rasla tako enormno tokom sto godina da je početkom dvadesetog veka već postala svetska sila - Sjedinjene Američke Države.

Tokom odlučujućeg perioda između 1930. i 1940. godine, situacija je bila sasvim drugačija od situacije iz vremena Pita i Napoleona. Evropa, iscrpljena velikim ratom, izgubila je svoju geografsku ekskluzivnost, a njena liderska uloga nije se više priznavala. Ona je bila i dalje jedan od centara privlačnosti na zemlji, ali centar koji je postojano gubio svoj značaj pred sve većom moći SAD, rusko-azijskog kolosa i Carstva izlazećeg sunca.

Da je sudbina dala ostareloj i oslabljenoj Britaniji nekog novog Pita umesto ovog od Jevreja vođenog, poluameričkog pijanice, novi Pit bi odmah priznao da britanska tradicionalana politika ravnoteže moći sad mora da se primeni u drugačijim razmerama, ovaj put svetskim. Umesto da održava, stvara i raspiruje evropska rivalstva, Britanija bi trebalo da čini sve što može da podstakne i ostvari ujedinjenje Evrope. Povezana sa ujedinjenom Evropom, ona bi zadržala šanse da igra ulogu arbitra u svetskim pitanjima.

Sve što se sad dešava navodi na pomisao da Proviđenje pritiska Albion zbog njegovih prošlih zločina, zločina koji su ga uzdigli do moći koju je imao. Pojava Čerčila, u periodu odlučnom i za Britaniju i za Evropu, kazna je Proviđenja.

Za degenerisanu élitu Britanije, on je baš čovek koga žele; u rukama tog senilnog klovna je sudbina ogromne imperije a, istovremeno, i cele Evrope. Otvoreno je pitanje, mislim, da li je britanski narod, uprkos degeneraciji aristokratije, očuvao one kvalitete koji su do sada opravdavali britansku svetsku dominaciju. Ja u to sumnjam, jer izgleda da nema nikakve javne reakcije na greške koje čine lideri te nacije - mada je bilo mnogo prilika u kojima je Britanija mogla smelo da krene novim i plodnijim kursom.

Da je htela, Britanija je mogla da zaustavi rat početkom 1941. godine. Na nebu iznad Londona ona je celom svetu demonstrirala svoju volju da se odupre, a već se odlikovala ponižavajućim porazima koje je nanela Italijanima u Severnoj Africi. Tradicionalna Britanija bi sklopila mir - ali ga nisu hteli Jevreji. Njihovi lakeji, Čerčil i Ruzvelt, bili su tu da ga spreče.

A da se tad sklopio mir, mogli smo da sprečimo Amerikance da se petljaju u evropska pitanja. Pod vođstvom Rajha, Evropa bi se brzo ujedinila. Kad bi se jednom iskorenio jevrejski otrov, ujedinjenje bi bilo lako. Francuska i Italija, koje su u razmaku od nekoliko meseci poražene od dve germanske sile, bile bi sasvim izvan nje. Obe bi morale da se odreknu svojih neumesnih težnji za veličinom. Istovremeno bi one morale da se odreknu i svojih pretenzija u Severnoj Africi i na Bliskom istoku, a to bi dozvolilo Evropi da sprovodi smelu politiku prijateljstva prema islamu.

Što se tiče Britanije, olakšana od svih evopskih briga, ona se mogla posvetiti blagostanju svoje Imperije. I, najzad, Nemačka se, sa sigurnom zaleđinom, mogla sasvim posvetiti svom suštinskom zadatku, ambiciji mog života i raison d'ętre nacionalsocijalizma - uništenju boljševizma. To bi povuklo za sobom osvajanje širokih prostora na Istoku, što bi opet obezbedilo buduće blagostanje nemačkom narodu.

 

Kraj britanske imperije

 

Zakoni prirode slede logiku koja se ne poklapa nužno sa našim sopstvenim predstavama o logici. Mi smo bili raspoloženi za kompromis, bili smo spremni da sopstvenim snagama doprinesemo očuvanju Britanske imperije, i to, podsećam, u vreme kad su meni, iskreno rečeno, bili simpatičniji i najniži Hindusi nego bilo koji od tih nadmenih ostrvljana. Kasnije će Nemcima biti drago što nisu ništa doprineli opstanku jednog zastarelog stanja stvari, što bi im budućnost teško oprostila. Možemo sa sigurnošću proreći jednu stvar: kakav god bio ishod ovog rata, Britanska imperija je pri kraju. Ona je smrtno ranjena. Budućnost britanskog naroda je da umre od gladi i tuberkuloze na svom prokletom ostrvu.

Britanska svojeglavost i očajnički otpor koji pruža Rajh nemaju ništa zajedničko. Pre svega, Britanija je imala slobodu izbora, i ništa je nije teralo da uđe u rat. U stvari, ona ne samo da je ušla u rat - ona ga je i izazvala. Treba li reći da se Poljaci, da ih nisu podsticali britanski i francuski ratni trgovci (a koje su pak huškali Jevreji), sigurno ne bi osetili pozvanim da počine samoubistvo. A čak i da jesu, i nakon te početne greške je Britanija mogla da izvadi svoje kestenje iz vatre, bilo posle likvidacije Poljske ili posle poraza Francuske. To, naravno, ne bi bilo baš časno s njene strane; ali u takvim stvarima britanski osećaj časti baš ne cepidlači. Samo je trebalo čestito da prebaci krivicu za svoj neuspeh na ramena svojih bivših saveznika - isto kao što je to uradila Francuska sa Belgijom 1940. godine, a uz to bismo joj i mi sami pomogli da spasi svoj obraz.

Početkom 1941. godine, nakon što je uspesima u Severnoj Africi opet uspostavila svoj prestiž, Britanija je imala još povoljniju priliku da se povuče iz igre i zaključi s nama sporazumni mir. Zašto se onda, pitanje je, ona opredelila da sluša naređenja svojih jevrejskih i američkih saveznika, pohlepnijih, u stvari, i od njenih najgorih neprijatelja? Odgovor je to da Britanija nije vodila svoj sopstveni rat, već rat koji su joj nametnuli njeni neumoljivi saveznici.

Nemačka, sa druge strane, nija imala izbora. Jednom kad smo objavili svoju želju da najzad ujedinimo sve Nemce u jedan veliki Rajh, i da im obezbedimo stvarnu nezavisnost - drugim rečima, slobodu da žive sopstvene živote - svi naši neprijatelji su se odmah digli na nas. Rat je postao neizbežan ako ni zbog čega drugog, a ono zato što bismo morali da izdamo temeljne interese nemačkog naroda kako bismo ga izbegli. Naš narod se nije mogao zadovoljiti pukom sličnošću sa nezavisnošću. Takva stvar je u redu za Šveđane i Švajcarce, koji su uvek spremni da potpisuju sumnjive i uvijene formule ako mogu istovremeno da im napune džepove. Nije u tom pogledu ni Vajmarska Republika imala ništa vrednije pretenzije. Ali to nije ambicija dostojna Trećeg rajha.

Bili smo, dakle, osuđeni da ratujemo - kad-tad, i jedina preokupacija bila nam je da izaberemo najmanje nepovoljan trenutak. A kad smo se jednom tome posvetili, naravno da više nije bilo govora o povratku. Ne smetaju našim neprijateljima samo doktrine nacionalsocijalizma. Oni mrze nacionalsocijalizam jer su kroz njega uzdignuti kvaliteti nemačkog naroda. Oni dakle žele uništenje nemačkog naroda - u to nema ni najmanje sumnje. Jednom se, nekako, mržnja pokazala jačom od hipokrizije. Možemo samo da budemo zahvalni svojim neprijateljima što su nam tako jasno prikazali svoje namere.

Na tu sveobuhvatnu mržnju možemo odgovoriti samo totalnim ratom. Boreći se sami za svoj opstanak, mi se borimo očajnički; i šta god da se desi, borićemo se do smrti za svoje živote. Nemačka će vaskrsnuti iz ovog rata jača nego ikad pre, a Britanija slabija nego ikad.

Istorija pokazuje da su nemačka nesreća i neprijateljstvo često nužan uvod u veliki preporod. Patnje nemačkog naroda - a u ovom ratu propatio je neuporedivo više nego bilo koji drugi - upravo su ono što će nam, ako to Proviđenje bude htelo, pomoći da se uzdignemo do pobede. Ali ako bi nas Proviđenje napustilo, uprkos našim žrtvama i našoj odlučnoj postojanosti, to samo znači da nas Sudbina podvrgava sve većim iskušenjima kako bi nam dala priliku da potvrdimo svoje pravo na život."

 

 

Poslednjih četvrt sata - Odlučnost da se Nemačka uništi - Leonida i njegovih tri stotine Spartanaca - Čudesna smrt carice Jelisavete - Pobeda u završnom sprintu - Ovaj rat je započeo 30. januara 1933.

 

6. februar 1945.

Hitler diktira

 

"Posle pedeset četiri meseca titanske borbe, vođene na obema stranama s nezapamćenom žestinom, nemački narod se danas nalazi sam, suočen sa koalicijom zakletom da ga uništi.

Rat besni duž svih naših granica, i sve nam je bliži. Naši neprijatelji prikupljaju sve snage za završni juriš. Njihov cilj nije samo da nas prosto poraze u borbi, već da nas zdrobe i unište. Cilj im je da unište naš Rajh, da zbrišu naš Weltanschauung* (Pogled na svet, svetonazor - nap. prev.) sa lica zemlje, da porobe nemački narod - da ga kazne zbog njegove vernosti nacionalsocijalizmu. Stigli smo do poslednje četvrti časa.

Situacija je ozbiljna, vrlo ozbiljna. Čak izgleda i očajna. Mogli bismo vrlo lako podleći umoru, iscrpljenosti, mogli bismo dozvoliti sebi da nas beznađe u toj meri zaslepi da ne vidimo slabosti naših neprijatelja. A tih slabosti ima. Suočeni smo sa nekoherentom koalicijom, koju su sastavile mržnja i ljubomora, a cementirala panika kojom nacionalsocijalistička doktrina ispunjava to šarenilo vođeno Jevrejima.

Licem u lice s tim amorfnim monstrumom, naša jedina šansa je u tome da zavisimo od sebe i samo od sebe, da se suprotstavimo tom heterogenom ološu nacionalnim, homogenim entitetom, animiranom hrabrošću kakvu nikakvo neprijateljstvo neće moći da uzdrma. Narod koji se brani ovako kako se sad brani nemački ne može nikad biti progutan u takvom veštičjem kazanu. Naprotiv, on će se pojaviti iz te retorte s dušom postojanijom, smelijom nego ikad. Kakvi god obrti nas pogodili u danima koji nam predstoje, nemački narod će iz njih izvući novu snagu; i šta god danas da se desi, to će imati i slavno sutra.

Volja da istrebimo ono što podstiče te pse u poteri za njihovim plenom ne daje nam izbora; ona ukazuje na put koji moramo da sledimo - jedini put koji nam ostaje otvoren. Moramo nastaviti da se borimo s očajničkim besom i ne osvrćući se, licem uvek okrenutim neprijatelju, moramo braniti stopu po stopu svoje otadžbine. Sve dok se borimo ima i nade, i to je sigurno dovoljno da spreči pomisao da je sve već izgubljeno. Nijedna igra nije izgubljena do poslednjeg zvižduka.

 A ako su, uprkos svemu, Suđaje odredile da nas opet u našoj istoriji zdrobe sile jače od nas, padnimo onda uzdignutih glava i sigurni u znanju da čast nemačkog naroda ostaje neukaljana. Jedna očajnička borba ostaje za sva vremena sjajan primer. Setimo se Leonide i njegovih tri stotine Spartanaca! U svakom slučaju, mi nismo od tog kova da idemo krotko na klanje kao ovce. Oni nas mogu istrebiti. Ali nikad nas neće voditi u klanicu!

Ne! Ne postoji nešto kao što je očajna situacija! Pomislite koliko je primera obrta sreće bilo u istoriji nemačkog naroda! Tokom Sedmogodišnjeg rata Fridirih se našao u očajnom škripcu. U zimu 1762. godine odlučio je da, ako se stvari ne promene do izvesnog datuma koji je sebi postavio, okonča svoj život otrovom. Onda je, nekoliko dana pre datuma koji je izabrao, carica (Елčзаве́та- Елčсаве́т- Петđо́вна, 1709-1762. godine, ruska carica. U pitanju je rat koji je Prusija vodila oko Saksonije protiv sila alijanse u kojoj su bili Britanija, Francuska, Austrija, Rusija i Švedska. Ruska vojna sila je bila teg na vagi koji je pretezao u korist koalicije, ali je nenadana smrt carice Jelisavete promenila odnos snaga na stranu Prusije) neočekivano umrla, i cela situacija se čudesno obrnula. Kao i veliki Fridrih, i mi se borimo sa jednom koalicijom, a koalicija, setite se, nije stabilan entitet. Ona postoji samo voljom šačice ljudi. Da Čerčil iznenada nestane, sve bi se u trenu promenilo! Britanska aristokratija bi možda mogla postati svesna ambisa koji se pred njom otvara - i žestoko se šokirala! Ti Britanci, za koje se, indirektno, borimo i koji bi uživali plodove naše pobede...

Još možemo do pobede u završnom sprintu! Samo ako budemo imali vremena za to!

Jedino što moramo to je da odbijemo da se ponizimo. Za nemački narod, i prosta činjenica trajnog nezavisnog života bila bi pobeda. To samo bi bilo dovoljno opravdanje za ovaj rat, koji ne bi bio uzaludan. On je u svakom slučaju bio neizbežan; neprijatelji nemačkog nacionalsocijalizma nametnuli su mi ga još januara 1933. godine".

 

                                                      Nastaviće se

 

Vilijam Pit mlađi (William Pitt, the Younger, 1759-1806), britanski političar s kraja osamnaestog i ranog perioda devetnaestog veka. On je sa svojih 24 godina postao najmlađi tzv. šef vlade, 1783. godine. Tu funkciju je obavljao do 1801, a onda ponovo 1804. pa sve do svoje smrti.

 

 

Zemlja se održava snagom Istine; moć Istine čini da Sunce sija i vetrovi duvaju. Zaista, sve počiva na Istini.

                                      Indijski mudrac Čanakja