Feljton

Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (6)

 

Konačno rešenje kao američko sećanje      

 

Jevrejska elita u Sjedinjenim Američkim Državama, isto kao i sama američka politička elita, Holokaust koristi samo kada joj se isplati i to ponajviše na političkom ili finansijskom planu. Upoređivanje Holokausta sa modernim dešavanjima je moguće ili samo ako se dokazuje da ne postoji mogućnost poređenja, jer je Holokaust neponovljiv, ili da bi se napali američki protivnici, nikako ne i saveznici. U poslednjem nastavku feljtona o industriji Holokausta na videlo jasno izlazi da užase masovnih ubistava Jevreja koje su počinili  nacisti, na izvestan način nastavljaju nezasite jevrejske organizacije u Americi

 

Norman G. Finkelstein

(za Tabloid preveo David Levi)

 

Preostaje mi još samo da pogledam uticaj industrije Holokausta u Sjedinjenim Američkim Državama. Pri tome bih želeo i da se sukobim sa kritičkim primedbama Petera Norvicka na ovu temu.

Pored spomenika žrtvama Holokausta, u školama čak 17 saveznih država postoje programi učenja o Holokaustu, kako kao obavezni, tako isto i kao fakultativni predmet; mnogi koledži i univerziteti su formirali katedre za dalje izučavanje Holokausta. Ne prođe ni nedelju dana a da se u listu The New York Times ne pojavi članak koji je direktno ili indirektno posvećen temi Holokausta. Po opreznim procenama, broj naučnih istraživanja posvećenih "Endloesungu" nacista iznosi 10.000. Da ovo uporedimo sa naučnom literaturom posvećenom masovnom umiranju u Kongu. Tokom iskorišćavanja kongoanskih bogatstava u slonovači i kaučuku između 1891. i 1911. godine, život je izgubilo oko 10 miliona Afrikanaca. I pored toga, tek pre dve godine je izašao prvi i do sada jedini naučni rad na ovu temu 1).

Zahvaljujući velikom broju institucija i osoba koje su profesionalno zadužene da sačuvaju uspomenu na njega, Holokaust je pustio čvrsto korenje u životima običnih Amerikanaca. Novick izražava, međutim, zabrinutost da li je to dobro. Prvo navodi dosta primera za njegovo potonuće u naviku. I zaista, teško je naći i jedan jedini politički zahtev - bilo to iz akcije pro-life, pro-choice (sukobi u vezi sa pravom na pobačaj, prim. prev.) ili pak za prava životinja ili saveznih država - koji u sebi ne sadrži pomen Holokausta.

Elie Wiesel, koji proklinje otrcano korišćenje Holokausta, jednom je objasnio: "Zaklinjem se... da ću da izbegavam svaki vulgarni spektakl" 2). Ipak, Novick izveštava kako se "pun fantazije i najsuptilniji foto-termin u 1996. dogodio kada se Hillary Clinton, tada pod velikom medijskom vatrom zbog navodnih teških grešaka, tokom govora svog supruga o stanju nacije pojavila na galeriji doma poslanika u pratnji svoje ćerke Chelsea i Elia Wiesela" 3). Za vreme NATO bombardovanja Srbije odbegli Albanci sa Kosova podsetili su Hillary Clinton na scene Holokausta iz filma Šindlerova lista. "Ljudi koji istoriju uče iz Spielbergovih filmova," jetko je tada prokomentarisao jedan srpski disident, "ne bi trebalo da nas uče kako da živimo svoj život." 4)

"Prezentovati Holokaust kao američko sećanje", tvrdi Novick dalje, predstavlja bekstvo. To "vodi ka tome da se izbegne odgovornost koja zaista pogađa Amerikance kada stanu pred svoju prošlost, sadašnjost i budućnost" 5).

Ovde on ukazuje na jednu važnu tačku. Mnogo je lakše optuživati druge za zločine, nego posmatrati samog sebe. Takođe je istinito da bismo, kada bismo samo hteli, iz iskustva sa nacistima mogli mnogo da naučimo i o samima sebi. Poznata pod nazivom "Manifest Destiny" ideologija Sjedinjenih Država o neobuzdanom osvajanju Zapada i dalje, ima dosta sličnih programskih elemenata sa kasnijom Hitlerovom politikom "Lebensrauma". Zaista je Hitler za svoje osvajanje istoka kao inspiraciju imao američko osvajanje Zapada 6).

Tokom prve polovine veka nekoliko desetina saveznih država donelo je zakone o sterilizaciji, pa je više desetina hiljada Amerikanaca sterilisano protivno svojoj volji. Nacisti su se izričito pozivali na ovaj primer iz SAD kada su donosili sopstvene zakone o sterilizaciji 7).

Zloglasnim nirnberškim zakonima o čistoti rase, Jevrejima je u Nemačkoj oduzeto glasačko pravo i zabranjeno je rasno mešanje Jevreja i nejevreja. Crncima u južnim državama SAD nametnuta su ista zakonska ograničenja i bili su u daleko većoj meri izloženi spontanom nasilju stanovništva, nego što je to bio slučaj sa Jevrejima u predratnoj Nemačkoj 8).

Kako bi naznačili zločine koji se dešavaju u inostranstvu, Amerikanci često citiraju događaje iz Holokausta. Još je prosvetljenije kada se SAD pozivaju na Holokaust. Zločini zvaničnih neprijatelja - kao što je krvoproliće koje su izazvali Crveni Kmeri u Kambodži, sovjetska invazija Avganistana, irački upad u Kuvajt ili etničko čišćenje Srba na Kosovu liče na Holokaust; kod zločina koje počine sami Amerikanci to nikada nije slučaj.

Upravo dok su Crveni Kmeri činili užasne zločine u Kambodži, vlast Indonezije podržavana od SAD,  istrebila je trećinu stanovništva Istočnog Timora. Međutim, drugačije od Kambodže, genocid u Istočnom Timoru nije uspeo da bude upoređen sa Holokaustom: on čak nije dospeo ni u medijske izveštaje 9).

Upravo kada je Sovjetski Savez u Avganistanu započeo sa onim što će Centar "Simon Wiesenthal" nazvati "novim genocidom", preduzela je od Amerike podržana vlada Gvatemale, kako je Komisija za istinu Gvatemale ocenila, genocid nad urođenicima, potomcima Maja. Predsednik Reagan je kritike na račun režima u Gvatemali odbacio kao klevetu. Kako bi nagradio Jeane Kirkpatrick što je u ime Reaganove administracije branila zločin koji se širio Srednjom Amerikom, Centar "Simon Wiesenthal" joj je dodelio priznanje "Humanitarian of the Year" 10).

Sa privatne strane je Wiesenthalu pred dodelu priznanja savetovano da još jednom razmisli o svemu, ali je on to odbio. Elie Wiesel je takođe privatno bio zamoljen da porazgovara sa izraelskom vladom, koja je bila značajni dobavljač oružja za kasape iz Gvatemale. I on je odbio bilo kakvu aktivnost. Carterova administracija se setila Holokausta kada je tražila upoređenje za reku izbeglica iz komunističkog Vijetnama, nazvanih "ljudi iz čamaca". Administracija Clintona je, međutim, zaboravila Holokaust kada je na povratak primorala "ljude iz čamaca" koji su sa Haitija pobegli pred odredima smrti koje su podržavale Sjedinjene Američke Države 11).

Kada je u proleće 1999. pod američkim vođstvom počela NATO agresija na Srbiju, svuda se budilo sećanje na Holokaust. Kao što smo svi videli, Daniel Goldhagen je srpske zločine na Kosovu uporedio sa nacističkim "Endloesungom", a na molbu predsednika Clintona je Elie Wiesel otputovao u posetu izbegličkim logorima kosovskih Albanaca u Makedoniji i Albaniji. Još pre nego što je Wiesel uspeo da po naređenju počne da lije suze za nesrećnim Albancima, od SAD podržani režim u Indoneziji je nastavio tamo gde je stao sedamdesetih godina: ponovo je započeo sa masakrima u Istočnom Timoru. Sećanje na Holokaust je iznenada nestalo kada je Clintonova administracija zažmurila na ovo krvoproliće. "Indonezija je značajna", objasnio je jedan zapadnjački diplomata, "Istočni Timor je nebitan" 11).

Novick ukazuje na pasivno saučesništvo Sjedinjenih Američkih Država u ljudskim katastrofama, koje su u obimu uporedive sa masovnim istrebljenjima koja su sproveli nacisti, čak i kada u ostalim detaljima sa njima nemaju nikakve veze. Pozivajući se na milione dece koju su nacisti ubili tokom sprovođenja "Endloesunga", primećuje kako američki predsednici, osim pobožnih govora, nemaju ništa drugo da izjave na činjenicu da svake godine širom sveta višestruko veći broj dece "umre zbog neuhranjenost i od izlečivih bolesti" 13).

Možemo da posumnjamo na aktivno saučesništvo Sjedinjenih Država u jednom slučaju. Pošto je od Amerikanaca predvođena koalicija 1991. opustošila Irak, kako bi bio kažnjen "Hitler Sadam", SAD i Velika Britanija su uspele da proguraju ubistvene sankcije Ujedinjenih nacija protiv ovog od nesreća bijenog naroda i to sa ciljem da se sruši Sadam. Kao i za vreme masovnih ubistava Jevreja od strane nacista, i ovde je, moguće, umrlo nekoliko miliona dece 14).

Kada su ministarku spoljnih poslova Madeleine Albrigh u jednoj TV emisiji konfrontirali sa starvičnim dankom u krvi prema Iraku, ona je uzvratila kako "je sve vredno te cene".

"Pošto Holokaust predstavlja takvu ekstremnost", argumentuje Novick, "time je ograničena mogućnost da nas on nečemu poduči što bismo mogli da primenimo u svakodnevnom životu." Kao "primer za pritisak i okrutnost" Holokaust nas tendenciozno vodi ka tome da "zločine manjeg intenziteta banalizujemo" 15).

Ipak, masovna ubistva koja su počinili nacisti mogla bi da nas učine osetljivim i na ove nepravde. Uz uspomenu na Aušvic, u podsvesti možemo da odbacimo ono što bismo pre prihvatili kao nešto što se podrazumeva - na primer fanatizam 16).

Zaista je genocid nacista učinio da naučnički rasizam, koji je igrao veliku ulogu u životu predratne Amerike, izađe na loš glas 17).

Oni koji bi da se angažuju za više humanosti - graničnik zla ne isključuje upoređenja, već ih priziva. U svetu morala poznog devetnaestog veka, robovlasništvo je zauzimalo otprilike isto mesto kao i masovno uništenje Jevreja od strane nacista. S obzirom na to, na njega je uvek ukazivano kada se želelo da bude prikazano žalosno stanje koje nije uvek shvaćeno u svom punom obimu. John Stuart Mill je tako položaj žene u obožavanom viktorijanskom sistemu uporedio sa robovlasništvom. Čak se usudio da ukaže na to da je ono u pojedinim detaljima i gore od položaja robova. "Ne želim da tvrdim kako žene po pravilu nisu u boljem položaju od robova, ali je rob u istovetnom obimu i u istom bezgraničnom smislu rob, kao i žena." 18).

Ovakve analogije odbijaju samo oni koji odbacuju da ovakvo zlo bude kompas, već prihvataju da je ono deo društva. "To ne može da se poredi", predstavlja postulat moralnih ucenjivača 19).

Organizovani Jevreji iz Amerike zloupotrebili su masovne zločine nacista kako bi sprečili kritiku Izraela i sebe samih. Kroz od njih sprovođenu politiku, Izrael i američki Jevreji su dospeli u strukturalno istovetnu poziciju: sudbina i jednih i drugih visi o tankom koncu koji u rukama drži vladajuća elita Amerike. Ako bi ta elita došla do zaključka da je Izrael teret ili da američki Jevreji imaju alternativu, konac bi lako mogao da pukne. Ovo je bez sumnje spekulacija - možda je i neprimereno upozorenje, a možda i nije.

Bez problema može da se predvidi postupanje američkih Jevreja u slučaju da se prethodno dogodi. U slučaju da Izrael izgubi naklonost Sjedinjenih Američkih Država, mnogi od onih vođa koji danas hrabro brane Izrael smelo bi izneli svoje odbacivanje jevrejske države i američke Jevreje bi optužili kako su od Izraela načinili dogmu. Čak i kada bi vladajući krugovi Sjedinjenih Američkih Država odlučili da od Jevreja naprave žrtveno jagnje, ne bi nas uopšte iznenadilo da vođe američkih Jevreja postupe isto kao i njihovi prethodnici za vreme nacizma. "Nismo verovali da će nacisti da nas iskoriste", priseća se Yitzhak Zuckerman, jedan od vođa ustanka u Varšavskom getu, "kako bi jedni Jevreji druge Jevreje ubijali." 20).

Tokom javnih rasprava osamdesetih godina mnogi nemački, ali i nenemački naučnici su se izjasnili protiv istorijalizacije zločina nacista. Postojao je strah da bi istorijalizacija dovela do samozadovoljenja 21).

I pored toga što je ovaj argument onda bio održiv, danas nije više ubedljiv. Obim Hitlerovog "Endlosunga" od koga se vrti u glavi, danas je dovoljno poznat. I još nešto: zar nije istorija čovečanstva prepuna poglavlja nečovečnosti? Zločin ne mora da bude uporediv da bi zaslužio pokajanje. Današnji izazov se sastoji u tome da masovne zločine nad Jevrejima od strane nacista ponovo postavimo kao objekat racionalnog istraživanja, kako bismo iz toga mogli nešto da naučimo.

Neuporedivost, čak i vanistoričnost masovnih ubistava Jevreja ne proizilazi iz samog događaja, već je najviše proizvod eksploatatorske industrije koja se kasnije razvila. Industrija Holokausta je oduvek bila u bankrotu. Treba to samo još javno izreći. Odavno je došlo vreme da ona bude povučena iz poslovanja. Najplemenitiji gest prema poginulima bilo bi da se sačuva sećanje na njih, da se nešto nauči iz njihovog stradanja i da se, konačno, ostave da počivaju u miru.

                                                                                                                                                           

                                                                                        Kraj

 

 

Intervju Normana Finkelsteina Thomasu Spangu

 

Rođeni ste 1953. u Bruklinu, samo osam godina pošto su saveznički vojnici oslobodili vaše roditelje. Da  li možete da nam opišete atmosferu u jednom tipičnom jevrejskom okruženju? Kako je tamo živela vaša porodica?

Nije bilo nikakve javne diskusije o nacističkom Holokaustu. U stvarnosti je to bilo neprijatno. Osnovno ubeđenje je bilo: Jevreji su kao ovce išli u smrt i za to treba da se stidimo. Teško je opisati stanje u našoj kući. Prvo je bilo neprirodno da nemamo nikakve rođake. Nikako nisam mogao da shvatim da nemam tetke, stričeve, sestriće, babu ili dedu... Bilo je samo nas petoro na svetu: moja majka, moj otac, moja dva brata i ja. Odjednom sam počeo da se pitam zašto je to tako. Moja je majka patila od melanholije, a otac je imao utetoviran broj iz Aušvica. Još ga se sećam: 128018. Moja je majka sve o čemu je govorila - ružu iz bašte, muvu na prozoru, čak i astonauta u kosmosu - dovodila u vezu sa nacističkim Holokaustom. Sećate se onog poznatog mjuzikla "Hair" u kome je bila jedna pesma po imenu "Let the Sun Shine". Moju je majku veoma dirnula ta pesma. Pričala je kako se seća da je išla kroz geto i koncentracioni logor i da je pri tome uvek gledala u nebo. Želela je da bar sunce sija: "Let the Sun Shine". Moj otac nikada ni reč nije progovorio o tome šta je proživeo u Drugom svetskom ratu. Moja majka nije prestajala da o tome priča. Pri tome je povukla jednu liniju oko porodice. Nikada nam nije ispričala šta se desilo njenoj porodici. Znam da je moj otac imao sestru, jer je majka jednom ispričala kako ju je srela u koncentracionom logoru Majdanek. Kako fotografije nisu preživele rat, moj ju je otac stalno zapitkivao da mu opiše kako je izgledala. To je bila poslednja veza koju je imao sa svojom porodicom.

Vaši su vas roditelji naučili da upoređujete. To ste i učinili kada ste, na primer, odštetu koju su dobili vaši roditelji uporedili sa svotom koja je ostala na računima jevrejske organizacije Claims Conference koja je postigla dogovor sa Nemačkom.

Fakti su jednostavni: obraz nemačke vlade nije ukaljan pri raspodeli novca za odštetu. O Nemcima možete da pričate šta god hoćete - moji su roditelji mrzeli Nemce, nikada o njima nisu rekli ni jednu jedinu lepu reč. Ali moj otac, koji je dobio odštetu od Nemačke, nikada nije izjavio ni jednu jedinu žalbu na račun nemačke vlade. Moja majka je trebalo da bude obeštećena preko Claims Conference i ništa nije dobila. Osećala je duboku zgroženost, mrzela ih je i tu je bila u saglasju sa svim ostalim žrtvama Holokausta. Od objavljivanja moje knjige sa nekima sam u kontaktu. I tu postoji nešto što svi oni imaju zajedničko - najrazličitiji ljudi iz najrazličitijih krajeva. Tu su ortodoksni i svetovni, tu su ljudi iz Belgije i oni iz Mađarske ili Nemačke, i ja mogu da ih navedem: Liane Stabinski iz Belgije, Gisela Weishaus iz Mađarske i porodica Marschewski iz Berlina - svi oni imaju jedno zajedničko: otvoreno kažu (a to je za mene otrežnjavajući i poražavajući uvid u ovu nemilosrdnu industriju) kako stvarne žrtve progona nemačkim vlastima više veruju nego jevrejskim organizacijama.

(Thomas Spang je radio kao američki dopisnik za list Rheinische Post i pet drugih novina. Intervju je objavljen 1. oktobra 2000. na televiziji WDR i u skraćenoj verziji je izašao u pomenutim novinama.)

 

Bibliografija:

1)Adam Hochschield, King Leopold's Ghost

2)Wiesel, Against Silence, tom III, str. 190, uporedi tom I, str 186...

3)Novick, The Holocaust, str. 230 - 231

4)New York Times, 25 maj 1999.

5)Novick, The Holocaust, str. 15

6)John Toland, Adolf Hitler, str. 880

7)Vidi kao primer Stefan Kuehl, The Nazi Connection

8)Uporedi Leon F. Litwack, Trouble in Mind, poglavlja 5 i 6

9)Vidi Edward Herman and Noam Chomsky, The political Economy of Human Rights, tom I

10)Response, mart 1983. i januar 1986.

11)Noam Chomsky, Turning the Tide, str. 36

12)Sander Thoenes, "Martial Law - Habibie's last card" u Financial Times od 8. septembra 1999.

13)Novick, The Holocaust, str. 255

14)Vidi i Geoff Simons The Scourging of Iraq

15)Novick, The Holocaust, str 244, 14

16)O ovome vidi Chaumont, La Concurrence, str 316-318

17)Na primer videti Carl N. Degler, In Search of Human Nature, str. 202 i dalje

18)Joh Stuart Mill, On the Subjection of Women, str. 148

19)Ništa manje nije odbojno korišćenje upoređivanja samo za slučaj kada se dokazuje da nema mogućnosti poređenja - After Tragedy, str. 29

20)Zuckerman, A Surplus of Memory, str. 210

21)Vidi Peter Baldwin, Reworking the Past, Richard J. Evans, Im Schatten Hitlers i druge