Na nišanu

Ima li nova vlast u Srbiji snage da sprovede promene?

 

 

Bez pomilovanja

 

Koliko je iz Srbije za desetak godina opljačkano u novcu, koliko u zlatu i drugim plemenitim metalima, na čijim se računima nalazi ta imovina, koliko je domaće proizvodnje planski uništeno da ne bi bila konkurencija stranim uvoznicima, koji ministri i koje vlade su stotinama miliona evra potkupljivani da bi taj mračni projekat uspeo, po čijem nalogu je sistematski uništavan vojno-industrijski kompleks i ko je u ime zasluga za to dobio pravo na međunarodni šverc oružja, ko će da odgovara zbog grupe kriminalaca koja godinama upravlja srpskim medijima, koliko je preduzeća u Srbiji stvarno blokirano, kolika je stvarna prosečna plata... Nova vlast dužna je da narodu u koji se zaklinje saopšti ove i mnoge druge mračne istine, i iznese na videlo sve prljavštine takozvane demokratske epohe. Nova vlast duguje svome narodu i obračun sa svim banditima prljave tranzicije i njihovim demokratskim pomagačima, da ih izvede na sud (a da ne uništi zdrave kompanije onih privrednika koji uredno plaćaju državi sve obaveze), da počisti sve kadrovsko i organizaciono smeće iz pravosuđa... Nova vlast duguje građanima punu istinu o tome koliko je Srbija pokradena, kome je sve ova država prodata ili iznajmljena i u čiju je službu stavljena. Tek kad to uradi, ona može računati na milost svojih birača i na, možda, još jedan mandat

 

Nikola Vlahović

 

 

Maj 2012. godine mora da bude upamćen kao vreme u kome je počelo suočavanje sa najsurovijim istinama, sa gorkim plodovima koji su, kao korov, nikli na sve strane, posle kriminalne vladavine prethodnih vlastodržaca.

Ako ne želi da u najkraćem mogućem roku skupo plati za kriminalno čerupanje Srbije koju je sprovodila sektaška družina lažnih demokrata, nova vlast neizbežno mora, od prvog dana svoje vladavine, da uđe u otvoreni sukob sa počiniocima decenijskog masakra industrije, poljoprivrede, državnih institucija, medija, kulture i svega što jednu državu čini državom...

Nova vlast mora da pretrese celu Srbiju, da je provetri, da je nanovo uredi, kadrovski, organizaciono, idejno, da pozove pod zastavu obnove sve umne i kreativne ljude kojih ova zemlja ima, i to ponajviše van stranaka, u realnom životu. Ukratko, njena misija mora biti velika i sveobuhvatna.

Ali, istovremeno, da bi ona zaista i uspela, od prvog dana vladavine novih vlasti, mediji konačno moraju da budu otvoreni za svaku istinu, kakva god da je, da se narod suoči sa njom, da zna kome sve i zašto duguje, ko ga je sve zaduživao i u čije ime, koliko država duguje, ko je sve potpisivao štetne ugovore u njene ime a nije odgovarao nikome za to...

Ne bude li nova vlast od prvog dana snažno radila na utvrđivanju pune istine o najvećoj lopovskoj privatizaciji u jugoistočnoj Evropi poslednje decenije (i njenom procesuiranju), i sama će biti označena kao saučesnik tog epohalnog nedela zbog koga na dugogodišnju robiju treba da odu njeni glavni protagonisti!

Ne treba biti mnogo mudar pa krenuti redom, videti ko je sve i koliko novca opljačkao na ubijanju 500 i više državnih i društvenih preduzeća... Ako o toj pošasti koja je zadesila Srbiju javnost ne zna sve, nova vlast je dužna da je upozna. Da kaže kako je narod opljačkan do gole kože i da je skuplje platio takozvanu tranziciju nego što je platio sve ratove vođene tokom mračnih devedesetih...

 

Demontaža industrije

 

U trenutku kad od novih vlasti svi očekuju da pokrene konačan obračun sa dosadašnjom pljačkaškom elitom, dobro je podsetiti na neke od "ranih radova" demokratskih skakavaca i zašto, uopšte, mora da usledi obračun...

Tačno pre deset godina, pred kraj zime 2002. godine, u industriju vatrostalnih materijala "Magnohrom" u Kraljevu, pojavio se "specijalni izaslanik" tadašnjeg Ministarstva industrije Srbije. Neko je nešto planirao sa ovom više nego uspešnom fabrikom koja je, od 1948. godine pa sve do tog sudbonosnog dana, bila jedna od vodećih proizvođača specijalnih vatrostalnih ploča od magnezita koje su decenijama imale svoje kupce skoro isključivo na tržište Nemačke. Izvoz je tekao čak i u vreme najžešćih sankcija početkom devedesetih. Nemačka industrija prosto nije imala odgovarajuću kompenzaciju za te materijale!

Posle bombardovanja 1999. godine, proizvodnja je nastavljena... Ali, ono što nisu mogle ni sankcije ni bombardovanje, mogla je tek pristigla, nova demokratska vlast. Došao je donosilac loših vesti iz ondašnjeg ministarstva, pa je šokiranim radnicima i rukovodstvu "Magnohroma" lakonski saopštio: „...Ja sam upravo došao da vas obavestim da taj pogon mora prestati s radom jer je nerentabilan!" Kako nerentabilan kad sve ide u izvoz, čudili su se radnici, koji će ubrzo biti izbačeni na ulicu...

Krenulo je tipično tranziciono mrcvarenje, izgladnjivanje radnika i opstrukcija proizvodnje. Konačno je efekat postignut. Slabiji je popustio. Tako u "Magnohrom" ulazi firma "Global stil holdings", i to za uvredljivo malo cenu. Novi vlasnik ne pokreće proizvodnju nego hitno rasprodaje sve što je zatekao, pa čak i robu iz magacina, diže kredit i zalaže za njega upravnu zgradu! Bio je to kraj nekada slavnog "Magnohroma". Ali, umesto da odmah krene istraga o ovoj skandaloznoj pljački državne imovine, krenulo je pravosudno sprdanje sa radnicima i njihovim potraživanjima. Nova vlast mora pronaći odgovorne za ubijanje "Magnohroma", da ih izvede pred sud i pronađe ko je, veleizdajničkim aktom, ovu strateški važnu proizvodnju uništio.

Ovako ili slično uništena je smederevska "Goša" koja je radila, eto čuda, takođe za Nemačku, za njenu visokotehmološki razvijenu železnicu; ovako ili slično uništen je beogradski IMT, koji je svojevremeno bio treći na svetu po proizvodnji poljoprivrednih mašina i alata i izlazio na sva svetska tržišta, zajedno sa beogradskom "Lolom" koja je izvozila u SAD.

Bivša vlada Srbije i njeni propagandisti otvoreno su uništavali vojnoindustrijski kompleks Srbije, a na svako pitanje o tome zašto nema proizvodnje tako atraktivnog naoružanja i opreme kao ranije, stizao je odgovor, sličan onome koji je "specijalni izaslanik ministarstva industrije" izgovorio u Kraljevu pred zgranutim menadžmentom upokojenog "Magnohroma": 

"...Nema izvoza industrijskih proizvoda jer je naša industrija tehnološki zaostala i nekonkurentna!"

Istinu o naručenom zatiranju srpske industrije mora da saopšti nova vlast! Neće to biti tako teško. Treba samo reći ko su ubice te proizvodnje i ko je ta ubistva naručio i iz kojih zemalja, koga su te zemlje u Srbiji podmitile i čime.  Inače, ostalo je jasno. Ne treba biti veliki stručnjak pa znati da je, recimo, način proizvodnje traktora relativno malo promenjen u poslednjih 20 godina, vagona takođe, da je, uprkos svemu, srpska nauka pratila tok promena u vrlo širokom spektru industrijskih proizvoda, ali neko jednostavno ne da da ona živi punim plućima. Zadatak nove vlasti je da kaže ko i zašto to ne da.

 

Ubijanje poljoprivrede

 

Nova vlast u Srbiji moraće odmah da stavi na sto projekat o obnovi sela, podizanju poljoprivrede iz mrtvih, spasavanju stočnog fonda, projekat o nacionalnoj strategiji zaštite poljoprivrednih proizvoda, i da sve to postavi u centar jedne temeljne obnove države i društva u celini. Pre svega, podsećanjem da ovo nije narod od juče, i da demokratija u Srbiju nije doneta u oktobru 2000. godine, nego pre jednog veka i još ranije, kad su neki umniji ljudi pod ovim nebom svojim delima i svojim moralom istinski pripadali evropskom društvu naroda.

Na samom početku XX veka tadašnji srpski vladari odlično su razumeli suštinu narodnog bića, poznavali su osnovne resurse Srbije, pa konačno i okruženje u kojem je mala srpska kraljevina tada bila. Današnjim rečnikom rečeno, nacionalna strategija je bila poljoprivreda! Naravno, i poljoprivredna domaćinstva. Svako od tih domaćinstava je bilo mala fabrika hrane, mala društvena ćelija u kojoj su odrastale nove generacije, sticale obrazovanje, prenosile kulturu i stasavale za nove izazove.

To je tadašnja vlast savršeno znala. Zato je i formirala takozvane poljoprivredne stanice u svakom većem mestu. Među prvim takvim poljoprivrednim stanicama istakli su se Zaječar i Kragujevac, a potom i ostala mesta. Mnoge od tih poljoprivrednih stanica postaće kasnije i poljoprivredni instituti koji su unapređivali poljoprivrednu proizvodnju novim naučnim dostignućima. Posleratni socijalizam, čim je izašao iz teškog perioda kolektivizacije, savršeno je uočio prednosti naučnih dostignuća u poljoprivredi. Tokom zlatnih dvadeset godina (od polovine šezdesetih do polovine osamdesetih), Srbija je sa ostatkom Jugoslavije napravila čudo sa hibridima, ostvarila najvišu svetsku proizvodnju, izvozila u sve zemlje sveta.

Onda je stigla epoha lažnih demokrata, kojima očito ništa nije bilo sveto, pa su odmah, na početku svoje bezumne vladavine, sahranili najmanje dve naučne ustanove stare preko 100 godina, koje su se bavile uzdizanjem poljoprivredne nauke i proizvodnje! U Ministarstvo poljoprivrede ušao je, kao lokalni knez na kočijama, Dragan Veselinov, kao prvi ministar demokratske poljoprivrede, i odmah se proslavio uvozom genetski modifikovane soje. Potom su se, na ministarskim pozicijama, ređale do tada nepoznate junoše "demokratske provinijencije", Ivana Dulić-Marković, Saša Dragin...

 Nijedna od tih vlada u kojima su oni ministrovali nije smatrala za potrebno da celokupnu nacionalnu strategiju razvoja bazira na poljoprivredi! Uprkos tome što je kvalitet zemlje, vazduha i vode u Srbiji ocenjen kao najpovoljniji mogući za proizvodnju hrane, što su za tu proizvodnju odgovarajući i temeperatura i klima i što ovo područje ima sva četiri godišnja doba (a ne kao Holandija, recimo, koja ima samo dva!), nikako se to nije uklapalo u ideju demokratskih pljačkaša da baš na poljoprivredi učine "projekat veka" i obezbede Srbiji profit od koga bi ovaj narod preživeo svaku ekonomsku krizu. Umesto toga, na grobnici srpske poljoprivrede zaigrali su lopovi najgoreg profila... Zaslepljeni brzim novcem i pljačkom gradskog građevinskog zemljišta, zatiranjem proizvodnje a preorijentacijom na rentijerstvo i usluge, takozvana demokratska vlast je pokazala svoje zelenaško, hazardersko i pokvareno lice.

 Nove vlasti, ukoliko imaju dugoročne namere, moraće da vrate poljoprivredi mesto koje joj pripada i pred javnost iznesu sve dokaze o tome ko je i kako kupovao ogromne količine zemlje u Vojvodini, čijim novcem su ti novi "latifundisti" dobili monopole i svu potrebnu  državnu pomoć, koga su za to "nagradili i koliko". Moraće nova vlast na sud da izvede i one koji su opljačkali srpsku poljoprivrednu industriju, i da hitno, čim preuzme vlast, privede one koji treba da objasne zašto Srbija danas plaća najskuplju hranu u Evropi, a ima najjeftiniju radnu snagu u poljoprivredi koja je skoro nestala? Takođe, da javnosti dostavi spisak svih uvoznika hrane iz inostranstva i da objasni preko koliko ruku taj uvozni proizvod prolazi, ko se sve "ugradio" u cenu koju plaća konačni kupac i da nađe odgovorne koji su sve to odobrili, da ih kazni primerenim zatvorskim kaznama i konačne krene u temeljne reforme ovog životno važnog sektora.

 

Ko će da hapsi medijske tajkune?

 

Vreme je pokazalo da je svakoj ovdašnjoj vlasti do sada glavni "strateški" zadatak bio osvajanje medija.  Postalo je jasno, još na početku privatizacije, da je svaku neistinu lako pretvoriti u istinu, ali samo pomoću  televizije i novina. Tako je, još devedesetih, započeta surova bitka za pozicije u ovim "kućama srama". Zbog nekih su padale i glave. Državna televizija danas, na svim programskim špicama, sebe pretenciozno zove "Javni servis evropske Srbije" (mada joj to nije službeni naziv!), čime šalje poruku da to nije kuća za evroskeptike, one koji ne veruju u projekat Evropske unije, nego za one koji "nemaju alternativu".

Takva podmukla diskriminacija pokazala je put svim drugim lopovskim investitorima u srpske medije  kuda treba da idu i sa kim da se dogovaraju, kako bi što duže trajali na terenu takozvanog medijskog preduzetništva.

Ako je, dakle, dosadašnjim vlastodršcima "strateški zadatak" bilo osvajanje najznačajnijih medija, onda je novoj vlasti, svakako, najsvetiji zadatak da upozna svoje birače i celokupnu srpsku javnost sa činjenicom da su najgledanije televizije i najtiražnija dnevna štampa u rukama najvećih kriminalaca ili njihovih kriminalnih korporacija, da je tu nebitno šta je domaći a šta strani kapital i da je najbitnija istraga svih nezakonitosti koje su se u njima do danas dešavale pokazala da je sve činjeno u cilju sticanja enormnih profita i držanja naroda u pokornosti, sistematskim ispiranjem mozga kroz najniži, najprimitivniji supkulturni obrazac. Konačno, nova vlast je dužna da izvede na optuženičku klupu sve one koji su kriminalom stekli i održavali svoje medijske korporacije. 

Slučajem televizije Avala (koja je, treba podsetiti, svojevremeno registrovana pre nego što je imala signal, program, i pre nego što je uopšte i postojala!). Štrajkom njenih zaposlenika postavljeno je ključno pitanje: kako to da Željko Mitrović, vlasnik televizije Pink, treba da im da plate (iako je zvanično vlasnik svega 4,8 odsto akcija u Avali), a ne Danko Đunić koji ima 45 odsto i vlasništvo nad ovim medijem?!

Nova vlast mora hitno da ispita delovanje Republičke radio-difuzne agencije (RRA), i da pozove na odgovornost sve one koji imaju bilo kakve veze sa raznim protivzakonitim, finansijskim transakcijama u najvećim srpskim elektronskim medijima.

Da neko konačno objasni kako je televizija Foks kupljena 2009. godine, ko je zbog toga izgubio na tome a ko dobio, ko su suštinski vlasnici kompanije „Vorner limited" sa Kipra (sa udelom od 49 odsto) i firme "Nova brodcasting" registrovane u Beogradu, a imaju ključni udeo u televiziji Prva, i da konačno javnosti obznani ime pravog gazde RTV B92, koji je prodat 2010. godine, a ime mu još nije saopšteno! Naime, samo u slučaju B 92, kao vlasnik je prijavljen investicioni fond od 1.500 članova! No, neko mora i tu da je glavni, i javnost u Srbiji očekuje od novih vlasti da to što pre saopšti, i da takođe ispita poslovanje, poreklo novca i sve drugo na šta ovdašnji građanin ima pravo.

Nova vlast, takođe, mora da saopšti srpskoj javnosti koliki godišnji profit ubiraju kompanije-kablovski operateri, koliko su u sukobu sa zakonom kompanije-operateri mobilne telefonije, koliko novca godišnje zarade nezakonitim poslovima (kroz masovnu pljačku), ko im je to u Srbiji omogućio, sa koliko novca i usluga je za to potkupljen.

Istovremeno, ukoliko bude imala poštenja, znanja i energije, novoj vlasti je ovo istorijska šansa da se  obračuna sa pojedinim, do sada vodećim partijskim oligarhijama koje su ogrezle u korupciji, da ih sedne na optuženičku klupu, i to kolektivno, isto onako kako je to urađeno sa do juče nesmenjivim HDZ-om u Hrvatskoj.

 

Istraga, sveti zadatak nove vlasti

 

Za poslednje dve godine u Srbiji je preko 1.000 preduzeća je otišlo u likvidaciju, ne mogavši da isplate  svoje osnovne obaveze pred najezdom novih nameta, često potpuno primitivnih i divljačkih, iz čega se vide svi simptomi jedne sumanute vladavine birokratskom diktaturom.

Sa druge strane, državne kompanije su najveći međusobni dužnici koji bi zaista trebalo da budu u blokadi. Sve lokalne samouprave, svi gradovi u Srbiji, a posebno Beograd kao glavni grad, zaduživali su se bez kontrole i bez limita. Grad Beograd je za vreme svoje vladavine Dragan Đilas zadužio za nekoliko milijardi evra. Posao novih vlasti morala bi biti temeljna istraživanja svih zaduživanja za vreme njegovog mandata, kao i posebna zaduživanja za projekte koji još nisu i neće tako brzo biti gotovi, kao što je slučaj sa skandaloznim prigradskim mostom "sa najvećim pilonom na svetu", čiju cenu izgradnje još niko nije utvrdio.  

Takođe, nesumnjiva obaveza novih vlasti u Beogradu morala bi biti hitno obustavljanje do sada ugovorenih obaveza sa francuskom kompanijom "Alstom" sa kojom je potpisan nekakav memorandum "o razumevanju" povodom predstojeće izgradnje beogradskom metroa. Takođe, nova vlast bi bila dužna da se zahvali francuskoj kompaniji "Ežis" koja je dala nacrt projekta beogradskog metroa (jer ga Beograd već odavno ima, pa je čak i obnovljen u vreme Đinđićeve vlade!).

Novoj vlasti predstoji ozbiljno "češljanje knjiga" u lokalnim samoupravama, potraga za izgubljenim investicijama, istrage na svakom koraku, jer je pljačka bila model vladanja u poslednjih dvanaest godina. Na tom poslu, nova vlast neće moći bez novih ljudi, i to onih najčasnijih i spremnih da preuzmu ogromnu odgovornost za ono što ih čeka. Nijedna stranka, pa ni ona pobednička, ne može bez tih ljudi koji su bili i ostaće izvan politike. Upravo takvi ljudi, a ima ih u svakoj opštini i u svakom gradu, morali bi novoj vlasti da budu glavni oslonac u čišćenju Augijevih štala, ukoliko ona ima nameru da napravi jedan istorijski razlaz sa nepotrebnim lokalnim činovnicima, da iz opštinskih zgrada najuri na desetine hiljada besposlenih, poluobrazovanih ali vrlo nezasitih krvopija državnog budžeta, koji međusobno dele plate od po 1.000 evra i više, dok lekari, inženjeri, oficiri i neke druge profesije ne mogu da pređu ni onaj lažirani srpski prosek plate koji se kreće negde između 35.000 i 40.000 dinara.

 

Može li nova vlast nadmašiti sebe samu?

 

Sasvim je realna mogućnost da brojne i veoma snažne grupacije u velikoj stranci kakva je Srpska napredna stranka, krenu u osvajanje vlasti na isti način na koji su to činili njihovi prethodnici. Te grupacije su već danas spremne da oberučke zagrle onaj primitivni, predinstitucijalni model koji je do sada važio, da ga još malo, ako treba, pojednostave, i da tako vladaju dok im traje mandat. Ambijent za takav scenario je idealan. Grešnici iz Demokratske stranke jedva čekaju da takvima, u gotovom novcu, nekretninama ili uslugama, odmah plate za svoj dalji opstanak. Mnogi od njih već su spremili budžet kojim bi da potkupe novu vlast, kako bi mogli da nastave svoje "poslovanje", da, ako treba, podele teritorije i profit, da se ujedine gde treba...

Pobednička strana ima onih koji jedva čekaju da naplate svoju novonastalu političku moć. I upravo tu, na tom pitanju, nova vlast će položiti svoj ključni ispit. Bude li uzela novac "za otkup grehova", umesto da svakoga ko je skrivio izvede pred lice pravde, biće to kraj na samom početku.

Ako glavni kormilari nove vlasti budu pošteno sagledali šta je uradio DOS od oktobra 2000. godine pa nadalje i kako se raspao, kakve je to posledice imalo i zbog čega su nastavljači DOS-a iz takozvane demokratske koalicija danas gubitnici, moralo bi da im bude jasno šta nikako ne smeju da rade. Naime, prvi ozbiljan signal da će politička i finansijska elita iz devedesetih preživeti dao je upravo DOS! Većina njenih lidera uključila se u akciju "otkupa grehova", pa su svoje prve milione stekli tako što su svakome uzeli koliko su mogli, kome milion, kome dva, kome deset... Plaćali su i Karići, plaćao je i Željko Mitrović, plaćao je i Radisav Rodić, plaćao je svako ko je shvatio "zahteve trenutka".

Ako nova vlast bude uradila to isto, njen kraj doći će znatno brže nego što je došao DOS-u!

No, bude li krenula putem pročišćenja, prvo što treba da uradi jeste upravo istraga tih prvih, petooktobarskih "transfera novca". Da se zna ko je platio "ulaznicu" i kome, koliko puta je Božidar Đelić oprostio Bogoljubu Kariću, koliko je Karić i kome platio, ko je dao novac Dinkiću, zašto Dinkić nije smeo da dira "kiparske pare", kome je sve Demokratska stranka ostala dužna, da li je najveći poverilac Demokratske stranke i njene vrhuške onaj poslovni čovek nastanjen na obalama Ženevskog jezera, ili ih ima čitav konzorcijum takvih?

Neće nova vlast, ukoliko bude poštena, izbeći ni sukob unutar nje same. Ona mora da se suprotstavi vlastohleplju u svojim redovima. Sa vrha do dna. Da ne bude nekome opet važnije da se pojavi na televiziji Pink, umesto da privede zakonu gazdu ove kompanije. Da ne bude, umesto obračuna sa korupcijom, prihvatanje korupcije kao načina života u Srbiji.

Sve ovo, i mnogo više od ovoga, overiće vreme koje sledi. A ono je, filozofi kažu, neumorni sudija. Nekada sporo protiče, ali pokazuje kako je sve prolazno. Pa i vlast.

 

 

 

 

 

Veliki zločin postao mali - zbog velikog mosta

 

 

Pod vlašću takozvane demokratske koalicije duboko su kompromitovane ili potpuno urušene sve institucije u Srbiji, pa tako nije zaobiđena ni Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) koja je, nažalost, pretvorena u običan, primitivni servis jednog propalog političkog preduzeća.

 Kako je sve to funkcionisalo u praksi, vidi se i iz primera engleskog prevoda kapitalnog dela "Magnum crimen", gde je došlo do srpske istorije za pravo na pljačku u projektu "most preko Ade" u Beogradu.

Naime, dr Viktor Novak (1889-1977) bio je hrvatski rimokatolički sveštenik, profesor univerziteta u Beogradu, počasni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti u Zagrebu i šef Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, a njegov najvažniji naučni rad bio je baš "Magnum crimen" (Veliki zločin), koji je, u stvari, poslednji deo jedne zamišljene trilogije. Pošto je nakon Aprilskog sloma bio privremeno uhapšen od Gestapoa, Novak je uništio sve materijale koje je sakupljao još kao đak, kasnije student i na kraju profesor.

Posle oslobođenja Beograda 1944, on započinje svoj rad na poslednjem delu trilogije - "Magnum crimenu", koji na 1.119 stranica rasvetljava poluvekovni razvoj katoličkog klerikalizma u Hrvatskoj, od Svehrvatskog katoličkog sabora 1900. godine, pa sve do strahota Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu. Knjiga je prvi put objavljena 1948. godine u Zagrebu, a Vatikan ju je odmah stavio na Index librorum prohibitorum (Spisak zabranjenih knjiga).

Akademik Vasilije Krestić je u arhivama SANU pronašao i dva poglavlja koja su iz prvog i drugog izdanja "Magnum crimena" na srpskom jeziku izostavljena na zahtev Vladimira Bakarića i Maksa Baće, pošto je u njima razobličena kriminalna delatnost Katoličke crkve pre izbijanja Drugog svetskog rata. Najnovije izdanje na engleskom jeziku, koje je finansijski sa 80.000 evra pomogao jedan emigrant poreklom iz Hercegovine, SANU odlukom svog Izvršnog odbora u redovnoj proceduri - neće distribuirati stranim bibliotekama i akademijama nauka i umetnosti.

U IO SANU sede Nikola Hajdin, Ljubiša Rakić, Nikola Tasić i Dimitrije Stefanović, odnosno mostograditelj, medicinar, preistorijski arheolog i muzikolog. Niko od članova, dakle, nije istoričar, posebno ne za oblast novije prošlosti. SANU svoju odluku brani stavom svog dopisnog člana Mira Vuksanovića, direktora Akademijine biblioteke.

Sa druge strane, akademik Vasilije Krestić objašnjava: "...Znajući da je Hajdin protiv toga da se SANU upliće u dnevnu politiku, stavio sam mu do znanja da distribucija knjige 'Magnum crimen' nije dnevnopolitičko pitanje već strateško nacionalno i naučno pitanje..."

Mostograditelj i predsednik SANU Nikola Hajdin jedino je poznat po tome što su se on, njegov sin i ostali članovi klana enormno obogatili pljačkom budžetskih para namenjenih suludom projektu "Mosta na Adi". A to objašnjava i njegov manipulativni stav prema istoriji srpskog naroda i razloge zbog kojih Akademija nije izdavač engleskog izdanja knjige, bez obzira na to što je i ranije u inostranstvo slala knjige u čijoj izradi nije učestvovala.

Akademik Krestić zaključuje da se Izvršni odbor SANU uplašio da stane iza originalnog dela "Magnum crimen" jer "...naučno proverenim činjenicama razobličava hrvatski klerofašizam i genocid počinjen nad Srbima u NDH". Ali, to očigledno ne odgovara vrhu Akademije, ušuškanom u dolare i evre dobijene iz inostranstva za projekte kojima se uništava prava srpska istorija!

Za Hajdina i njegove plaćeničke saborce značajno je jedino da se Srbi i dalje predstavljaju kao genocidni narod, dok se svi dokazi o tome da su Srbi u stvarnosti prve i najveće žrtve genocida u Evropi skrivaju što dalje od očiju javnosti, posebno one stručne u inostranstvu. Umesto srpske, SANU je akademija kvislinga, instaliranih na vlast od istih onih koji već više od jednog veka planiraju i sprovode uništavanje ovog naroda.

 

Postaćemo belo roblje

 

Vlada Mirka Cvetkovića zaista je zadužila ovaj narod, i to u doslovnom smislu te reči. Ukupan dug koji je 2008. Cvetković nasledio od svog prethodnika iznosio je 8,7 milijardi evra, dok svom nasledniku njegova vlada ostavlja zaduženje od ukupno 14,7 milijardi evra, od čega je 6,98 milijardi dug prema ino-kreditorima.

Vlada Mirka Cvetkovića zaduživala je Srbiju tempom od 4,7 miliona evra dnevno, odnosno 55 evra u sekundi. Poređenja radi, vlade od 2000. do 2008. su javni dug smanjivale za prosečno dva miliona evra dnevno, odnosno 24 evra u sekundi. Za 2012. već je planirano novo zaduživanje u visini od 300 miliona evra. Po podacima NBS-a Srbija u ovoj godini treba da otplati 3,8 milijardi evra duga, 2013. godine 3,7 milijardi, a 2014. još 3,4 milijardi evra duga nagomilanih za vreme "reformatorskih" vlasti.

Septembra prošle godine Srbija je na stranom tržištu uspela da proda evro-obveznice u vrednosti od milijardu dolara, ali po ceni od 7,25 odsto godišnje kamate. Američke obveznice koštaju 1,9 odsto, a razlika je cena rizika ulaganja u uništenu privredu kao što je srpska. U međuvremenu se kamate za eventualna nova zaduženja Srbije kotiraju oko 15 odsto, čime investitori pokazuju da Srbiju tretiraju slično kao neku afričku državu.

Sav prihod od jesenje prodaje obveznica, NBS je potrošio na odbranu kursa dinara, tako da faktički nijedan evro nije ušao u srpsku privredu! Samo u prva tri meseca ove godine NBS je morala da interveniše sa oko 600 miliona evra, kako bi sprečila sunovrat domaće valute. Istovremeno je evro slabio na svetskim berzama, tako da sve ovo pokazuje da su investitori u poslednjih šest meseci bukvalno bežali glavom bez obzira iz dinara, pokazujući time koliko je poverenje kod njih uživala pljačkaška kamarila okupljena oko Borisa Tadića.

Da su onih šest milijardi evra koliko je Cvetkovićev kabinet napabirčio od kreditora za poslednje četiri godine otišle u proizvodnju ili infrastrukturu, šteta bi bila daleko manja. Zvanično, samo jedna trećina je investirana u privredu, dok je ostatak otišao na pokrivanje rupa u budžetu. U suštini, polovina novca se odlila u privatne džepove i zatim prebačena na račune u inostranstvu.

O ovome rečito govori gaf Mlađana Dinkića koji je na jednoj konferenciji za štampu tokom izborne kampanje objašnjavao potrošnju neke investicije rečima: "Pitate za 300 miliona? Od tih 250 miliona 100 smo uložili u infrastrukturu, a ostalih 50 miliona u nauku i obrazovanje."

Ukupnom zaduživanju Srbije treba dodati i kredite koje su uzimale lokalne samouprave, opštine i gradovi. Koliko li su ''u lokalu'' opljačkali dobijene kredite? I ko će i njih da vrati? Srbija je, iskreno govoreći, u bankrotu! Radi otplate uzetih a opljačkanih kredita, postaćemo belo roblje, samo besplatna radna snaga!

 

Moraće nova vlast da ispita detaljno sve fondove, da privede pravdi sve one koji su ih surovo praznili. Tek kad se bude znalo gde pare od zdravstva i penzijsko invalidskog osiguranja idu, gde su do sada išle, i zašto četvorostruki ministar zdravlja nije odgovoran ni za šta, može biti govora o sticanju poverenja u novo doba i nove ljude.