ZAJEDNICA
Savremena
civilizacija se nalazi na stranputici. Komercijalna civilizacija je pogrešila
pravac kretanja. Komercijalna civilizacija vodi čovečanstvo
u totalitarizam Velikog brata. Komercijalna civilizacija se završava robotskom
civilizacijom. Čovekova priroda, uprkos tehničko-tehnološkoj
revoluciji, nije se bitnije promenila poslednjih deset hiljada godina. Nasilje
i teror koji se sprovode nad čovekovom prirodom dovode do
njegovog stresa, depresije, otuđenja i samodestrukcije.
Ukoliko se nešto bitno ne promeni u kretanju savremene civilizacije, postoji
velika opasnost da čovek sam uništi
sebe i tako konačno pokaže da je najgluplja
životinja u kosmosu
Branko
Dragaš
Nije,
dakle, danas sporno da se nešto mora menjati, ali postavlja se pitanje - šta
treba menjati, kako treba menjati i ko treba to da uradi? Na pitanje - šta
treba menjati, mogu da odgovorim da treba menjati suštinu komercijalne
civilizacije. Problem je u tome što je komercijalna civilizacija svela čoveka
na jednu jedinu dimenziju, čovek je postao - roba.
Čovek
je postao roba koja se prodaje i kupuje na tržištu, isto kao što se kupuje bilo
koja druga roba na tržištu, pa je
tako čovek,
samom prirodom tog nametnutog robnonovčanog odnosa, poprimio sve osobine
robe.Čoveka
možete
kupiti i prodati za određenu cenu, cena se određuje
na osnovu ponude i tražnje, čovek se kao
roba može
uvesti ili izvesti, može se staviti pod carinski nadzor, može da se prodaje na
konsignaciju ili komisiono, može da se skladišti, odlaže i pakuje, reklamira, sajamski
izlaže i daje u kompenzaciju, može da se rasprodaje iz magacina, ali može i da
se pokvari, propadne, izgubi vrednost i baci na otpad. Suština nastalog
problema je u tome što je komercijalna civilizacija svela čoveka
na robu za tržište, dok se čovekova
priroda izvorno, poslednjih deset hiljada godina, gotovo da nije promenila.
Čovekova
priroda, počevši od naših predaka
Lepenaca i Vinčanaca pa sve do nas danas, nije se promenila toliko
radikalno kao što su se bitno promenila sredstva za proizvodnju, od kamene
sekire i gvozdene motike do emajla i skajpa, pa je savremeni čovek
ostao umrežen i okovan u svojoj pohlepnoj želji za
materijalnim napretkom. Priroda Lepenca i savremenog čoveka se
nije tim tempom menjala. Ona je zaostala za tim tehničkim
razvojem proizvodnih snaga. I Lepenac i savremeni čovek na
isti način
vole, ljube, pate, osećaju, brinu, strahuju, traže
smisao i suštinu života. I Lepenac i savremeni čovek
streme moralnoj vertikali, duhovnom uskrsnuću i traže
put spasenja.
I
jednog i drugog peče u duši, pritiska, muči i
boli na isti način. Imaju iste nedoumice, ista pitanja, iste krize i
iste želje
za boljim. To što savremeni čovek može da blebeće u
mobilni telefon i da piše gluposti na blogu, to što četuje
na Fejzbuku i brzo menja kanale na daljinskom upravljaču, gleda
stupidne predizborne kampanje političkog ološa,
idiotizme sisatih silikonskih pevaljki i debilizam rijaliti šoua,
to ne znači
da je on pametniji, ispunjeniji, ostvareniji i zadovoljniji od svog neolitskog
rođaka,
koji u svom zajedničkom domu na obalama Dunava sedi oko upaljene vatre, večera
i deli ulov sa zajednicom, priča sa svojim saplemenicima, gleda ih
u oči i
dušu,
greje se njihovom ljubavlju, obasut je pažnjom, nežnošću i
brigom bratstva, spaja se sa njihovim nevinim i dobrim dušama, sluša vetar sa
Karpata kako zavija i posmatra zvezdani nebeski svod, razmišljajući o
sebi, svome smislu, meri vrednosti, prošlosti i
budućnosti,
razmišljajući o
svom uspravnom hodu prema nekom višem bivstvu i radujući
se svakom novom danu koji mu donosi novu životnu igru, saznanje, nadu i
otkrovenje.
Komercijalna
civilizacija ima u svojoj osnovi pogrešan kod. Ona je postavljena na principima
korisnosti. Ja tražim svoju korist. Ti tražiš svoju korist. On traži svoju
korist. Mi tražimo našu korist. Svi traže svoju korist. Kada svi traže
svoju korist, onda dolazi do sukoba oko koristi. Svi se otimaju oko koristi.
Ukoliko neka korist ima svoja prirodna
ograničenja
- plodna zemlja, voda, nafta, gas, zlato ili čist vazduh
- onda dolazi do velikih sukoba oko toga ko će ostvariti
svoju korist.
Komercijalna
civilizacija je zasnovana na posedovanju korisnosti i zato su u njenoj osnovnoj
postavci sukobi neizbežni. U sukobima ginu stotine miliona ljudi, planeta
Zemlja se zagađuje i stvaraju se totalitarni režimi koji čoveka
pretvaraju u roba. Tako na planeti nastaju neredi i život čoveka
se pretvara u permanentni ratni okršaj. Komercijalna civilizacija je stvorila
kanibalski sistem u kome ćeš ili ti
nekoga da pojedeš ili će taj neko tebe da pojede.
Čovekova
priroda, kojoj je ostalo u sećanju urezano drevno doba naše
baštine,
ne može
da izdrži
takvo stanje permanentnog rata i otimanja, ne može da živi pod stalnom opsadom,
pretnjom, pohlepnim grabljenjem, ne može da živi u stalnom strahu, iščekivanju
da te neki ljudožder pojede u svom političkom
spinovanju javnosti, ne može da živi u
stresu da se isključi sa interneta, da mu ukinu narkotizovane doze dnevne
manipulacije i zbog svega toga savremeni čovek pati,
nezadovoljan je svojim životom i traži neko drugo okruženje.
Da
li je ovo tačno? Iz svog života znate da je tačno.
Shvatate da ovako više ne ide, sve vam se zgadilo i tražite neki izlaz iz
sadašnjeg stanja. Treba vam nešto novo. Treba vam prosvetljenje. Buđenje.
I spas. Sada kada smo utvrdili suštinsku grešku savremene civilizacije, moram
da odgovorim - šta je rešenje? Umesto principa - korisnosti, potrebno je da
postavimo pitanje - šta je dobro i pravedno? To je bitna razlika.
Umesto
komercijalne civilizacije u raspadanju, nama je potreban - humanizam. Humanizam
zajednice. Potrebno nam je da izgradimo zajednicu koja će braniti
principe - dobra i pravde. Savremena civilizacija je zaboravila ovo drevno
znanje. Moramo se vratiti izvorištima. Moramo se vratiti na početak.
Tamo gde smo skrenuli sa duhovnog puta. Nama danas treba povratak na taj
duhovni put. Vladavina ne teži korisnosti, nego dobru i pravdi u zajednici. Ono
što je dobro za mene, mora biti dobro i za zajednicu. Ono što nije dobro za
mene, nije dobro ni za zajednicu. Ono što je pravedno za mene, pravedno mora
biti i za zajednicu. I obrnuto.
To
je potpuno suprotan princip od korisnosti. Umesto večitog
sukobljavanja oko korisnosti, zajednica nudi večni mir,
spokojstvo i blaženstvo. Zajednica nudi igru i duhovnu obnovu. Istinski moral čoveka
u zajednici je saglasje čoveka sa večnim
poretkom sveta. To je moguće ako se vratimo - baštini. Baština
je univerzalno znanje o drevnom dobu, o zlatnom dobu zajednice, o Bogu, o
svetu, o religiji, o čoveku, o duši, o
upravljanju, o lepoti.
Zajednica
ima svoju univerzalnu povezanost i svoju celinu. Ne može nešto da dovedete u
red u delovima, samo se može celo i istovetno u zajednici
postaviti kao sklad. Ne možete upravljati zajednicom ako nemate ova saznanja.
Zato svi moramo ponovo da učimo. Sve iz početka. Moramo da učimo ono što je
bilo sakriveno od nas i što nikada nismo naučili.
Moramo da pronađemo metod učenja kojim možemo da izmenimo sklop svoje svesti. Taj proces se naziva
- prosvetljenje ili buđenje. To znači, tumačeći baštinu
hindu Vedante, moramo da nepovratno pribavimo osetljivost za saznanje
stvarnosti. Moderan čovek je u problemu jer ne može sam da
otkrije ovo posvećenje. Treba mu učitelj,
mudrac, koji će mu doneti znanja koja prevazilaze um. Konfučije smatra da se to može postići u četri
koraka: poznavanje osnovnih principa stvari, prihvatanje tih principa,
uvežbavanje tih principa i realizacija principa u praksi. Za Konfučija je užasno bilo nešto znati i to ne činiti. Znači, prevedimo na našu stvarnost, ne mogu da kažem: meni
je lično dobro i baš me briga kako je drugima u zajednici, jer takav stav
potiče iz principa korisnosti, sebičnosti i gramzivosti, nego moram
da kažem da je meni dobro tek kada je svima u zajednici i samoj zajednici
dobro.
Eto odgovora svim onima koji su me pitali i koji su me kritikovali - a
zašto si ti radio devedesetih godina u javnosti to što si radio, ako si imao
svoj biznis i bilo ti je dobro, nisi imao materijalnih problema koje su svi
ostali imali. To je logično pitanje iz nakaradnog
principa korisnosti, jer lično dobro nije podrazumevalo
dobro zajednice. Umesto mene, odgovorio vam je mudri Konfučije. Pošto sam uspeo svojim učenjem,
samosavladavanjem i disciplinom, ne subjektivnom askezom ili učenjem u školi, nego primenom zakonskog reda iz baštine predaka,
kojim se jednom i zauvek regulišu odnosi ljudi, kako bi rekao
najveći mislilac XX veka Bela Hamvaš, da dosegnem osnovne principe stvari, da
ih prihvatim i uvežbam, onda sam prirodno morao, kao pripadnik zajednice, kao
nosilac dobra i pravde, kao istinski Lepenac, da se suprotstavim principu
korisnosti i da, vođen znanjem, idealima, srcem i dušom, ponudim mom srpskom
narodu viziju spasenja. To sam tada radio i to radim i danas. I ništa se tu
nije promenio. To što je moj srpski narod naivan i zaveden, što veruje političkim bitangama i što odbija da usvoji moja
konkretna rešenja za svoj spas, to ne sme da me pokoleba da nastavim
da radim dalje.
Uprkos svemu, moje učenje nastavljam da širim. Konfučije bi rekao da mudar čovek ne
pati zato što ga ljudi ne znaju, nego zato što ne može ljude da
promeni. Ali, to može i da bude izazov. Vredi pokušati da se svet suštinski
izmeni. Ako u tom svom pokušaju i ne uspem, ne smem se kao Jona srditi. Bitno
je da sam pokušao.
Isti je slučaj i sa Konfučijem. Podsećam vas na njegovu sudbinu šest vekova pre nove ere. Konfučije potiče iz starog plemenitog roda. Otac mu je umro vrlo rano.
Detinjstvo i mladost su mu bili teški, učio je u
oskudici. Ali je učio. Drevna znanja. Kojima se vratio. Verovao je da
pokvareni život čoveka može da se
sredi samo pomoću države. Verovao je da je čovekova delatnost najvišeg ranga - upravljanje državom. Upravljanje znači staviti stvari na njihovo
mesto. U državi je vladao, kao danas u Srbiji, nered i zbrka, haos i
rasulo, a na vlasti su bili nedostojni. Učio je da
je suština upravljanja državom moral. Vaspitavao je
omladinu. I sve više mladeži se okupljalo oko njega. U pedesetim godinama
postao je državni savetnik pokrajine Lu. Hroničari kažu da je mudrac državne
poslove uspostavio sa zadivljujućom jednostavnošču, lako, radom i bez velike priče. Uspostavljen je red, ustrojen
je moral, blagostanje, uvedena kultura - sve je to urađeno za
nekoliko meseci njegovog političkog angažovanja.
Mudrac je sredio državu. To je valjan primer našim pokvarenim i korumpiranim
političarima koji ništa ne znaju i ništa ne uče.
Može se, ako se hoće, država brzo
dovesti u red. Konfučiju je uspelo u praksi ono što Platonu nije uspelo. Ali,
ubrzo je sve propalo. Ljubomora i zavist suseda učinile su
svoje. Poslali su knezu glumice. Pozorište. Knez je poludeo za glumicama i
zanemario upravljanje državom. Konfučije se povukao. Razmišljao je da ode među varvare i osnuje državu. Državu koja
će braniti zajednicu. I principe dobra i poštenja. Vladavina je duhovna
delatnost. Upravljanje državom nije politika. Nije zahvat, prevara,
makijavelizam, pragmatičnost, instinkt vlasti, špekulacija, trgovina i koaliciona nagodba političkog ološa, koji proklamuje načelo da svako može sa svakim. Upravljanje državom je umeće i znanje. Šta vladalac treba da zna, pitali su Konfučija. Mora da zna da - uči. Stalno.