Uzurpatori

Koliko je dugačak put do prava u pravnoj državi

 

Građanin pokorni, birokrata otporni

Pisac i disident Ivan Ivanović zapamtio je, i u svojim delima zabeležio, vremena potonjih diktatora i uzurpatora. Njima je posvetio seriju tekstova, koje Tabloid uz autorovu saglasnost ekskluzivno objavljuje. U ovom nastavku Ivanović piše zaštitniku građana Saši Jankoviću o uzurpaciji ljudskih i građanskih prava

 

Ivan Ivanović

 

Već duže vremena sam u prepisci sa institucijom koju Vi predstavljate. Obratio sam Vam se povodom neodgovaranja Ministarstva pravde na moju predstavku o naknadi štete na osnovu Zakona o rehabilitaciji. Na Vašu intervenciju, to Ministarstvo mi je posle godinu dana odgovorilo da odbija moj zahtev, jer nije donet propratni zakon o primeni usvojenog Zakona o rehabilitaciji.

Na dopis Vašeg zamenika Gorana Bašića da li sam zadovoljan Vašom intervencijom, odgovorio sam da sam njome zadovoljan, ali ne i postupkom Ministarstva pravde, i obrazložio sam zbog čega. Sledilo je novo pismo Gorana Bašića, koje me je u najmanju ruku iznenadilo, da ne kažem zbunilo. Posle toga ne znam da li uopšte ima smisla da tražim ono što mi po Zakonu o rehabilitaciji pripada. Naime, g. Bašić je stao na stranu Ministarstva pravde i utvrdio da moja "pritužba nije osnovana", jer Ministarstvo pravde nije nadležno da "utvrđuje moje pravo na naknadu štete", prouzrokovane političkim progonom. Ispada da sam se obratio na pogrešnu adresu!

Ovo novo pismo Vam pišem tim povodom, uz obećanje da Vam se više neću obraćati i opterećivati Vas svojim slučajem progonjenog pisca. Kako sam pod progonom izdržao više od pola veka političke torture, izdržaću još ovo malo vremena što mi preostaje, bez iluzija da mogu da isteram svoju pravicu. Bez obzira na pravo i zakon.

Vaš zamenik mi je najpre objasnio da to što Zakon o rehabilitaciji, u članu 8, predviđa pravo na naknadu štete politički progonjenih lica ne znači ništa, dok se ne donese poseban zakon o realizaciji osnovnog zakona. Ni Zaštitnik građana, ni Ministarstvo pravde, ne znaju kad će i da li će uopšte biti donet takav zakon.  Moram da kažem da se ja nisam obratio Zaštitniku građana da mi to kaže, jer sam to znao i bez njega. Moje pitanje i Ministarstvu i Zaštitniku glasi: Kako da ostvarim svoja ljudska prava proistekla iz Zakona o rehabilitaciji? Umesto odgovora na ovo pitanje, Vaš zamenik mi drži lekciju iz prava i politike.

U pismu g. Bašić kaže da moj slučaj nije pravni nego politički, što ja s indignacijom odbacujem. Moj slučaj je bio politički samo do donošenja Zakona o rehabilitaciji i usvajanja mog zahteva za rehabilitaciju od strane Okružnog suda, otada je pravni. Zakon je čin pravne a ne političke države. Poštovanje zakona čini pretpostavku postojanja pravne države.

Država koja ne poštuje sopstvene zakone ne može biti demokratska nego je  politička, bolje rečeno partijska. U tome je moje neslaganje sa zamenikom Zaštitnika građana: ja tražim da mi pomogne da ostvarim svoja ljudska prava, a on mi odgovara da to nije stvar prava nego politike. Kako je politika proizvoljna kategorija, to znači da ja treba da se manem pozivanja na ljudska prava, jer država koja za 5 (pet) godina nije donela zakon o primeni Zakona o rehabilitaciji, svakako da ne poštuje ljudska prava.

Pošto je zaključio da je Ministarstvo pravde pravilno postupilo što je moj zahtev proglasilo neosnovanim, jer u trenutku proglašenja nije znalo da li će i kad biti donet propratni zakon, zamenik Zaštitnika građana me podučava šta treba da radim.

Budući da pred sobom ima pravnog neznalicu, g. Bašić mi je objasnio da "zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije donosi Narodna skupština", što ja, dabome, nisam znao. Zamenik me dalje podučava kako Skupština donosi zakone: potrebno je da "Vlada Republike Srbije, neko od narodnih poslanika, skupština autonomne pokrajine ili najmanje 30.000 birača" pokrenu inicijativu za donošenje takvog zakona. Ministarstvo pravde s tim nema nikakve veze! Pretpostavljam da je visoki državni zvaničnik Goran Bašić pravnik, ali ću uzeti slobodu da mu kažem da to jednostavno ne stoji.

Vlada nije apstraktna tvorevina nego skup ministarstava, od kojih je jedno Ministarstvo pravde. Tačno je da "Ministarstvo pravde ne predstavlja ovlašćenog predlagača zakona", ali kao deo Vlade ono ima tu prerogativu. Ministarstva pišu zakone i predlažu ih Vladi. Pošto sam tri godine proveo u Ministarstvu kulture kao pomoćnik ministra, toliko sam naučio.

U konkretnom slučaju, Ministarstvo pravde je odgovorno što nije napisalo propratni zakon i predložilo ga Vladi, a Vlada kao ovlašćeni predlagač zakona da taj akt prosledi Narodnoj skupštini na usvajanje ili odbijanje. Prema tome, gospodine Gorane Bašiću, Ministarstvo pravde ne može da opere ruke od nedonošenja propratnog zakona Zakonu o rehabilitaciji, kao što je to učinio Pontije Pilat od Hristovog raspeća.

Da rekapituliram prethodni stav. Kad je zakonodavno telo, Narodna skupština RS, donela Zakon o rehabilitaciji politički suđenih lica, izvršno telo, Vlada RS, bila je u obavezi da ga sprovede. Deo Vlade, Ministarstvo pravde, moralo je odmah da inicira donošenje tog zakona, a Vlada da ga uputi Skupštini na usvajanje. Sprovođenje zakona je u nadležnosti izvršne vlasti, odnosno državnih organa. U ovom slučaju izvršna vlast za 5 (pet) godina nije ništa učinila da sprovede doneti Zakon o rehabilitaciji, iako su ga sudovi u praksi primenjivali. Iz stava g. Bašića proizlazi da ja kao pojedinac, fizičko lice, treba da pokrenem donošenje zakona!

Pošto mi je neukom održao lekciju iz prava, Zamenik zaštitnika građana mi, ne bez cinizma, kaže da nije njegovo da me pravno poduči, niti da se izjasni postoji li pravni osnov da naknadu štete potražujem na osnovu nekog postojećeg zakona, kao što je Zakon o obligacionim odnosima. Umesto toga, upućuje me da se obratim pravnoj službi u opštini prema prebivalištu.

Gospodine Jankoviću, ja naravno ne mogu da znam da li ste Vi pročitali neku od mojih 25 knjiga, ali teško da se može nazvati književno obrazovanim čovekom neko ko nije pročitao moje "Arizane". Držim da biste morali da uzmete u obzir tu činjenicu, iako ona nije odlučujuća u predmetu oko kojeg se sporimo. Više od toga, godinama, decenijama, bio sam disident, što će reći protivnik komunističkog jednoumlja u kojem smo se tako nesrećno formirali. Biti disident u ono vreme (pretpostavljam da ste Vi bili tada đak, verovatno u osnovnoj školi) značilo je stalno biti jednom nogom u zatvoru. Moj "Crveni kralj" nije bio običan politički incident; bio je to roman koji se suprotstavio komunističkom totalitarizmu više nego ijedan drugi srpski roman, zato je bio toliko proganjan. Uzimam slobodu da Vam kažem da je disidentski pokret dao značajan doprinos rušenju svetskog komunizma.

Gospodine Zaštitniče građana, još moram da Vam kažem da je ovo što mi se sa državom Srbijom dešava ironija istorije: ja koji sam se kao pisac toliko borio za promociju i poštovanje ljudskih prava, sad sam u prilici da se nisam izborio za svoje pravo!