Polemika
Odgovor Udruženja pripadnika JVUO na otvoreno pismo
SUNBOR-a
Neznanje vodi u nestajanje
Na sednici Glavnog odbora Udruženja pripadnika
Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945. (JVUO), koja je nedavno održana u
Beogradu i na kojoj je utvrđen program svečane akademije povodom obeležavanja
jubileja - dve decenije od osnivanja, odlučeno je da se odgovori na otvoreno
pismo SUBNOR-a Srbije, koje je objavljeno 12. aprila ove godine u br. 256 Tabloida
----
Sam naslov pisma "Samo kod
nas poraženi pišu istoriju" ne odgovara istini, jer u suštini je poražen
ceo srpski narod, a početak pada je "Sporazum vođstva hrvatskog narodnog
oslobodilačkog ustaškog pokreta i vođstva komunističke stranke" u
Sremskomitrovačkoj kaznioni 1935. godine, kada mu je namaknuta omča oko vrata i
čije zatezanje još traje, i tada su udareni temelji za rasparčavanje
nacionalnog korpusa na više građanskih nacija i državica. No, ako je autor
pisma prof. dr Zečević mislio da je Partizanski pokret svojom oružanom
komunističkom silom NOV i POJ (partizani) porazio Ravnogorski pokret, koji se
oslanjao na Vojsku Kraljevine Jugoslavije (težišno JVUO, a ne četnici), onda se
opet prevario jer su komuniste na vlast u Jugoslaviji doveli saveznici, pošto
su prethodno vodili specijalnu operaciju (početak s proleća kada je iz Tiflisa
proradila radio-stanica "Slobodna Jugoslavija" i trajala sve do upada
Crvene armije u Srbiju septembra 1944, da bi napadom s leđa na JVUO završila
posao) čiji je cilj bio razoružati Jugoslovensku vojsku u Otadžbini i nizom
Čerčilovih manipulacija (početak avgusta 1942. u Moskvi, završetak Jalta 1945)
uvesti na "legalan" način komunistički režim.
Autor pisma tvrdi da "Više
nema sumnje da je u Srbiji vlast odlučila da zaokruži razlaz sa NOP-om i NOB-om
(komunistički nazivi)" ignorišući pored Partizanskog pokreta još dva
činioca: Ravnogorski pokret i Jugoslovensku vojsku u Otadžbini (Zakon o pravima
boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, koji je donela Narodna
skupština Republike Srbije krajem 2004: "Status boraca NOR-a imaju i
pripadnici Jugoslovenske vojske u Otadžbini i Ravnogorskog pokreta, počev od
17. aprila 1941. do 15. maja 1945"). S obzirom na to da resorno
ministarstvo i dalje finansira delatnosti SUBNOR-a (ove godine 2.500.000,00
dinara), dok već iz godine u godinu JVUO ništa ne dobija i pored uredno
predatih projekata po konkursu. Prema tome, tvrdnja Zečevića nije tačna, jer
SUBNOR i dalje dobija sredstva vlade, dok JVUO već 20 godina nije dobio ni
dinar iz narodne kase.
Dalje, u pismu stoji da
"pomilovanje četničkog vođe Draže Mihailovića već nailazi na osudu u
susedstvu i ne može da bude prihvaćeno među evropskim i prekomorskim
saveznicima" što je, takođe, gruba neistina. Naime, SUBNOR zaobilazi
činjenicu da je general Mihailović, kao legalan i legitiman predstavnik
okupirane Kraljevine Jugoslavije, imao u svojim rukama dve funkcije
komandovanja: bio je vojni ministar i pomoćnik vrhovnog komandanta, načelnik
štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske i da je za sve vreme rata sprovodio
ratnu i vojnu doktrinu koja se u suštini svodila na reformisanje poražene
vojske u Jugoslovensku vojsku u Otadžbini, zarobljeništvu i izgnanstvu i
održavanje njene gotovosti za "Dan D", koji se očekivao sredinom
1943. godine (kada je realizovana operacija "Haski"), o čemu je
postignut sporazum s britanskom vladom...
Posle stvaranja zajedničke
države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Ministarstvo vojske i mornarice
objavilo je 1929. poverljivi priručnik "Uput za četničko ratovanje",
koji je predviđao dva koncepta: gerilske operacije, u kojima su specijalne
jedinice u službi redovnih snaga i deluju kao prethodnica (bokovi ili,
samostalno, pozadina neprijatelja) i gerila, ili mali rat, kada kompletna
vojska, ili njen veliki deo, prelazi u neredovan rat, sa ili bez saradnje s
redovnim trupama, kao u slučaju generala Mihailovića. Treba se podsetiti da je
Jugoslovenska vlada aprila 1940. ustanovila Četničku komandu i organizovala
šest bataljona i popunila ih dobrovoljcima iz aktivnog sastava. Bataljoni su
potčinjeni amrimjskim komandama i locirani u Novom Sadu, Sarajevu, Skoplju,
Karlovcu, Nišu i Mostaru. Stoga nije isključeno da su se pripadnici tih
bataljona priključili jedinicama JVUO. Oni ne mogu biti razlog da se JVUO
poistovećuje s Četničkim pokretom, upravo onakav kakav su priželjkivali
jugoslovenski komunisti da bi pravdali postojanje svoje vojne sile -
paravojsku.
Tako četničkog pokreta nije ni
bilo za vreme Drugog svetskog rata, ali je bilo Partizanskog pokreta, koji je
bio ilegalan i predstavljao diskontinuitet u tradiciji. Nasuprot njemu nastao
je Ravnogorski pokret. Ako je Partizanski pokret bio politički izraz
Komunističke partije Jugoslavije u ostvarenju cilja (osvajanje vlasti i
stvaranje građanskih nacija i republika), oslanjajući se na NOV i POJ kao svoju
oružanu silu, Ravnogorski pokret je predstavljao politički izraz Jugoslovenske
demokratske narodne zajednice tri naroda i oslanjao se na vojnu silu -
JVUO...
Na suđenju generalu Mihailoviću,
niko od nemačkih optuženika nije pozivan za svedoka, jer nisu mogli da potvrde
optužbe jugoslovenskog komunističkog režima. Zato su oni izvedeni pred sud
posle izricanja presude Mihailoviću. Tako je šef Gestapoa za Srbiju, pukovnik
Fuks, izjavio: "Nikada Gestapo, čiji sam šef stalno bio, nije imao nikakve
veze s Mihailovićem. Štaviše, mi smo ga uvek smatrali za neprijatelja broj
jedan". Inženjer Franc Nojhauzen (odgovoran za nemačku privredu) rekao je:
"Mi partizane, ili komuniste, u Srbiji nismo ni osećali. Ako su naši
magacini bili stalno napadani, pljačkani ili uništavani, to je bila krivica
Mihailovićevih ljudi".
Pukovnik Robert Makdauel,
rukovodilac američke tajne službe OSS, posle ličnog uverenje i izveštaja svog
agenta, kapetana Emeta, koji je imao poseban zadatak da proveri glasove o
Mihailovićevoj kolaboraciji s Nemcima: "Dokazi na osnovu kojih se đeneral
Mihailović tereti delom su lažni, a delom izvitoperena istina." Kapetan
Majkl Liz, britanski oficir Uprave za specijalne operacije (SOE) u Srbiji,
upoređujući posle rata Signalni dnevnik (upisivani izveštaji onako kako su
dolazili s terena u kairskom SOE) s onim Operativnim (selektivno prepisivani
podaci iz Signalnog dnevnika za izveštavanje pretpostavljene komande u
Londonu), zaključio je: "Mi oficiri britanskih misija kod Mihailovića, u
neznanju smo skrivili monstruoznu podvalu".
Na suđenju nemačkim ratnim
zločincima u Nirnbergu, general Jodl, koji je bio u Vrhovnoj komandi, podneo je
savezničkom sudu jedan ratni izveštaj Vermahta, u kojem se navodi "da je
general Mihailović... svakog dana, tokom 1942. i 1943, gubio prosečno od 15 do
30 vojnika". I na kraju, ne bez razloga, u pohvalnom slovu prilikom
dodeljivanja ordena "Legion of Merit", američki predsednik Truman je
napisao da se general Mihailović "izvanredno istakao kao glavni zapovednik
jugoslovenskih oružanih snaga", da bi zatim, tri decenije kasnije, pre
nego što je postao 53. predsednik, Roland Regan zaključio: "Sudbina
generala Mihailovića nema samo istorijski značaj - ona nas i danas nečemu
uči."
Nijedna zapadna zemlja,
uključujući SAD, ne može da se nada da će pobediti u svojoj borbi za slobodu i
opstanak ukoliko spoljnoj politici, koja se temelji na načelu svrsishodnosti,
bude žrtvovala hrabre saborce".
Dakle, stoji li onda SUBNOR-ova ocena da rehabilitacija generala
Mihailovića razložno "već nailazi na osudu u susedstvu i ne može da bude
prihvaćena među evropskim i prekomorskim saveznicima..."?! Pa zar sve te
naučne činjenice ne govore da je general Mihailović već rehabilitovan,
uključujući i činjenicu - inicijativu Nacionalnog komiteta američkih
avijatičara za pomoć generalu Mihailoviću, i srpskom narodu, i Komiteta za
pravedno suđenje i Izveštaja Istražne komisije jula 1946. godine, u koji su
ušla svedočenja, pod zakletvom, članova američkih misija zvanično pridodatih
generalu Mihailoviću, i jugoslovenskom komunističkom lideru, koji su
dostavljeni predsedniku Trumanu pre potpisa ukaza o odlikovanju. Zar to nisu
argumenti nacionalnoj inteligenciji za skidanje one komunističko-ustaške omče,
eliminisanje posledica Savezničke specijalne operacije i ispravljanje nepravdi
u evropskoj istoriografskoj ratnoj veštini?!
Po onoj narodnoj "... rog
ne laže", evo i nekih dokaza. Vrhovna partizanska komanda (str. pov. br.
39 od 27. 12. 1941. god) naređivala je svojim jedinicama: "Dražu
Mihailović, i njegove vojne i političke saradnike, treba što pre likvidirati... Naš zadatak
nije u tome da se organizuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom
slučaju potpuno oslabili sasvim uzaludno za završnu fazu borbe... Da komandanti
i politički komesari najhitnije preduzmu na svojim teritorijama smrtne kazne za
sva ona lica za koje bi se i najmanje steklo ubeđenje da su protiv naše vojne i
političke stvari.
Za ovaj zadatak potrebno je da
komandanti blagovremeno pribave u što većem broju četničke ambleme, koje treba
staviti na raspolaganje onim drugovima koji budu određivani za ova
likvidiranja, s tim da iste upotrebe, preobuku se u četnike, upadnu u selo,
poharaju ga do gole kože i pobiju ugledne domaćine koji su naravno štetni po
našu organizaciju". Posle godinu i po dana takvo naređenje VŠ NOV i POJ
(str. pov. 785 od 25.7.1943) je ponovljeno: "Da bi postigli siguran uspjeh
potrebno je sa uspjehom likvidirati četničku organizaciju, predstaviti se
saveznicima kao jedina borbena grupa u Jugoslaviji... U vezi sa tim nastavićete
najenergičniji rad na svojoj teritoriji povećanjem broja trojki za
likvidiranje. Trojkama stavite u dužnost prvenstveno likvidiranje četničkih
komandanata korpusa, brigada i njihovih pristalica kako po selima tako i po
gradovima. Materijalna sredstva za izvršenje ovih zadataka nemojte
žaliti..."
Koliko je onda ozbiljna tvrdnja
gospodina Zečevića kada tvrdi da je SUBNOR Srbije "baštinik antifašizma i
slobodarske tradicije" kada se oglušuje o Rezoluciji 1481 parlamentarne
skupštine Saveta Evrope (25. januara 2006. godine), koja kaže: "Skupština
poziva sve komunističke i postkomunističke partije iz svojih država članica,
koje do sada nisu to učinile, da preispitaju istoriju komunizma, i svoju
sopstvenu prošlost, jasno se distanciraju od zločina izvršenih od strane
totalitarnih komunističkih režima i nedvosmisleno ih osude" i, pomenimo,
sugestiju jednog žestokog komuniste Derikonje, koji je posle sagledavanja i one
"druge strane" pokajnički poručio profesorki Dragojli Popović:
"Ako Vi ne dokazujete istinu, onda će zločinci biti heroji (misli na
komuniste partizane), a žrtve i junaci - krivci!"
Sekretar Udruženja JVUO
Ljubomir Radojlović